Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Stvarno pravo - Ispitna pitanja 3.dio

Diskusija u 'Pravni' započeta od Mr.Daky, 14.08.2010.

  1. Mr.Daky
    Offline

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.300
    Zahvala:
    184
    Lokacija:
    In heart!
    Stvarno pravo - Ispitna pitanja 3.dio



    17. Стицање од невласника​

    Код оваквог стицања појављују се три лица:
    1) власник ствари – који није страна уговорница у уговору о отуђењу;
    2) преносилац (tradens) – који је власник;
    3) прибавилац (akcipijens) – који је поред траденса друга уговорна страна.
    У нашем данашњем праву стицање својине од невласника регулисано је Законом о основним својинско-правним односима, по којем савесно лице стиче право својине на покретну ствар коју је прибавило уз накнаду од невласника који у оквиру своје делатнсоти ставља у промет такве ствари, од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који није основ прибављања права својине, као и на јавној продаји. За стицање својине од невласника потребни су следећи општи услови:
    1) да је стицалац савестан – савестан је кад је оправдано веровао да је друга уговорна страна власник, одн. да је овлашћена на закључење уговора у име власника;
    2) да је у питању покретна ствар;
    3) да постоји пуноважан теретан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, трампа);
    4) да је ствар предата стицаоцу.
    За стицање од невласника потребно је и да је ствар набављена:
    1) од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари – не зависи од тога да ли је неко власнику ствар украо, или ју је изгубио, или ју је некоме поверио;
    2) од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који није основ за прибављање права својине (нпр. од плодоуживаоца, послугопримца, чувара, залогопримца) – битно је то да је ствар из власникових у туђе руке доспела вољом власника;
    3) на јавној продаји – тј. продаји која се врши надметањем купаца у присуству надлежног органа и равноправним учешћем свих заинтересованих лица; због процедуре која претходи јавној продаји и учешће државне власти постоји висок степен гарантија да је власник ствари заиста лице које је као такво означено у поступку продаје; не захтева се савесност стицаоца; не зависи од тога да ли је неко власнику ствар украо, или ју је изгубио, или ју је некоме поверио.
    Ранији власник може од савесног стицаоца захтевати да му ствар врати уз накнаду по прометној цени.

    18. Одржај​


    1. Појам
    Одржај (usucapio) је стицање права својине на основу државине која има одређене квалитете к која је трајала законом одређено време.
    Невласник који се неко време понашао као власник постаје власник, а власник који није вршио справо својине престаје бити власник.
    С обзиром на квалификованост државине која се тражи, постоје две врсте одржаја:
    1) редован и
    2) ванредан.
    1)Редован одржај
    За стицање својине редовним одржајем потребна је квалификована државина (државина која је истовремено – законита, својинска, савесна и права) и протек времена.
    û Законита својинска државина
    Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине. У нашем праву до стицања права својине одржајем не може довести: противправна државина (државина лопова, државина налазача који је утајио нађену ствар), државина која се заснива на правном основу за стицање уотребне одн. изведене државине: уговору о чувању, о плодоуживању, закупу.
    û Савесна државина
    Савесна државина постоји када држалац оправдано верује да је ствар набавио од власника. Савесност државине се претпоставља.
    û Права државина (која није манљива)
    Државина не сме бити прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења.
    û Време потребно за одржај
    За покретне ствари рок износи 3 године, а за непокретне 10 година, осим ако је у питању земљишно-књижни одржај.
    Земљишно-књижни одржај постоји онда када је неко уписан у земљишне књиге као власник, али његов земљишно-књижни претходник није био власник (нпр. приликом оснивања земљишних књига власник је погрешно означен, или се неко укњижио на основу фалсификованих исправа). Рок износи три године.
    2)Ванредни одржај
    Ванредни одржај се одликује мањом квалификованошћу државине и дужим роковима. Савесни држалац покретне ствари, на коју има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 10 година, а савесни држалац непокретне стври ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година.
    Мања квалификованост државине састоји се у томе што се не тражи законитост државине, довољно је да је државина савесна. Савестан је онај држалац који оправдано верује да је власник.
    û Рачунање времена
    Време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај. Законски рокови за одржај су одређени у годинама ж, месецима и данима.
    Рок одређен у данима почиње тећи првог дана после догађаја од кога се рачуна, а завршава се истеком последњег дана рока. Време тече непрекидно (недеље и празници се не одузимају), али ако последњи дан рока пада у дан када је законом одређено да се не ради, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан.
    û Прирачунавање (акцесија) времена одржаја
    У време потребно за одржај урачунава се и време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар. Ако је претходник имао државину подобну за редовни одржај (савесну и закониту) држао је покретну ствар две године, следбеник који такође има савесну и закониту државину постаће власник по протеку једне године. Ако је претходник имао државину подобну за ванредни одржај (само савесну) и држао је покретну ствар пет година, следбеник који такође има државину подобну за ванредни одржај постаће власник по протеку пет година; ако је претходник држао девет година постаће власник по протеку године дана.
    û Прекид времена одржаја
    Прекид времена одржаја наступа у следећим случајевима:

    1. када држалац призна да није власник;
    2. када држалац сазна да није власник, постао је несавестан држалац;
    3. када треће лице постане власник (нпр. по правилима о стицању својине од невласника);
    4. када држалац изгуби државину;
    5. када се пропише да ствар не може бити више предмет права својине;
    6. подизањем тужбе против држаоца за повраћај ствари од стране трећег лица.
    Дејство прекида је у томе што се протекло време губи, па ако исто лице поново успостави државину на истој ствари, почиње тећи нов рок за одржај.
    û Застој (обустава, суспензија) времена одржаја
    Време потребно за одржај не тече:

    1. између брачних другова;
    2. између родитеља и деце док траје родитељско право;
    3. између штићеника и органа старатељства , за време трајања старатељства и док не буду положени рачуни;
    4. између два лица која живе у ванбрачној заједници, док та заједница постоји;
    5. против власника који се налази на војној дужности за време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата;
    6. против лица запослених у туђем домаћинству, док тај радни однос траје.
    Утицај узрока застоја може бити двојако:
    4 ако се узрок појавио пре него што је рок уопште почео тећи, одгађа се почетак рока, који почиње тећи када тај узрок нестане (нпр. ако је узукапиона државина настала док се власник налазио на војној дужности, рок ће почети да тече тек када власнику престане војна дужност);
    4 ако се узрок застоја појавио пошто је рок за одржај почео тећи, његов ток се зауставља и време не тече све док узрок застоја постоји, а кад тај узрок нестане, рок наставља да тече и раније протекло време се рачуна (нпр. ако су истекле две године узукапионе државине пре одласка власника на војну дужност (за време рата), рок неће тећи за све време док се он налазио на војној дужности, а по престанку те дужности биће потребна још година дана да узукапијент постане власник (покретне ствари) на основу редовног одржаја).
    3)Дејство одржаја
    Дејство одржаја је у томе што невласник који ствар држи постаје власник, а дотадашњи власник губи право својине. Одржај има ретроактивно дејство, истеком законског рока узукапијент постаје власник а његово право својине постоји почев од момента стицање државине. Својина се стиче ванкњижно, а упис у земљишне књиге има декларативно дејство.
    Суд се на одржај не обазире по службеној дужности већ по приговору или захтеву узукапијента (новог власника).


    19. Прираштај​

    Лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар. Овај начин стицања својине се назива акумулација, а он постоји и у случају када је власник материјала на основу уговора и уз награду ангажовао другог да изради нову ствар.
    Прирашатај је настанак нове ствари од делова, одн. вредности (материјал и рад) који припадају разним лицима, између којих не постоји уговорни однос. Када повраћај у пређашње стање није могућ мора се решити питање својине на новој ствари. До прираштаја може доћи спонтано или услед човекове активности, у зависности од тога прираштај може бити природни и вештачки, а у зависности од тога да ли је новонастала ствар покретна или непокретна, постоји прираштај покретних и прираштај непокретних ствари.
    Прираштај покретних ствари може бити: сједињење (спајање и смеша) и прерада.
    Сједињење постоји када се покретне ствари разних власника који се не налазе у уговорном односу тако споје или помешају да од њих настане нова ствар а може имати облик спајања или смеше.
    Спајање је онај случај у којем елементи из којих је настала нова ствар нису изгубили своју индивидуалност тако да се могу распознати.
    Смеша постоји када сједињењи делови губе индивидуалност тако да се не могу распознати у оквиру целине, било да су ти сједињени делови течне односно растопљиве ствари, било зрнасте ствари. Код смеше састојци се не могу одвојити (нпр. конац је ушивен у одело).
    Прерада (спецификација) постоји кад неко од туђег материјала направи нову ствар а између прерађивача (творца нове ствари) и власника материјала не постоји уговор (нпр. неко сашије себи одело од туђег штофа).

    20. Грађење на туђем земљишту​

    Грађење на туђем земљишту је облик прираштаја (вештачки прираштај). Када неко својим материјалом и радом подигне зграду или други грађевински објект на туђем земљишту, а при том не постоји између њега и власника земљишта уговорни однос, коме ће припасти зграда и земљиште на којем је подигнута може се решити на више начина.
    Да се зграда и земљиште схвате као посебни објекти права и да зграда припадне градиоцу у својину, а земљиште и деље остане у својини дотадашњег власника, али би он имао право на накнаду за коришћење земљишта док зграда постоји.
    Да се физичка целина зграде и земљишта прогласи за јединствен објект права (јединствену ствар) на којем градилац и власник земљишта имју сусвојину. У овом случају су могући спорови.
    Да се зграда и земљиште схвате као јединствен објект права, као једна ствар, која ће припасти у искључиву својину или власнику земљишта или градиоцу, водећи рачуна о разним околностима које се оцене као релевантне (нпр. вредност земљишта и зграде, савесност, одн. несавесност градиоца и власника земљишта, оправдане потребе једног или другог). Онај коме земљиште и зграда припадну у искључиву својину дугује другој страни накнаду за земљиште одн. зграду.
    У нашем законодавству се разликују три ситуације:

    1. када је градилац савестан а власник земљишта несавестан (градилац није знао нити је могао знати да зида на туђем земљишту, а власник земљишта је знао за градњу али се није одмах успротивио – није градиоца опоменуо) – земљиште заједно са зградом припада градиоцу, дужан је да за земљиште плати накнаду у висини његове цене у време доношења судске одлуке;
    2. када је градилац несавестан а власник земљишта савестан (градилац је знао, одн. морао знати да зида на туђем земљишту, или га је власник опоменуо, а власник земљишта није уопште знао за градњу, или је дознао па се одмах успротивио) – власник земљишта има право избора једне од три могућности:
    û да му припадне право својине на згради, али да накнади вредност зграде у висини просечне грађевинске цене у месту у којем се налази а према приликама у време доношења судске одлуке;
    û да и зграда и земљиште припадну у својину градиоцу, али да му овај накнади штету и исплати вредност земљишта;
    û да градилац поруши зграду и доведе земљиште у првобитно стање, и да му накнади причињену штету.

    1. када су обе стране савесне (градилац није знао нити је могао знати да зида на туђем земљишту, одн. да нема право да зида, а власник земљишта за градњу није знао, па према томе није био у прилици да јој се успротиви) - раније је фаворизован власник земљишта (зграда постаје саставни део земљишта и припада влснику земљишта, који за њу дугује накнаду), није се водило рачуна о вредности зграде. Према Закону о основним својинско-правним односима, ако су савесне обе стране, води се пре свега рачуна о вредности зграде и земљишта:

    • ако зграда (грађевински објект) вреди знатно више од земљишта, зграда заједно са земљиштем припада градиоцу, који за земљиште дугује његовом власнику накнаду по прометној цени земљишта;
    • ако је вредност земљишта знатно већа, цео објекат се додељује власнику земљишта који је у обавези да накнади цену градње власнику зграде

    1. ако су несавесне обе стране – постоји празнина у нашем законодавству; у овом случају власнику земљишта ипак треба признати право избора: да зграду задржи и градиоцу накнади њену грађевиснку вредност, или да и зграду и земљиште препусти градиоцу, који му у том случају дугује накнаду за земљишту и накнаду причињене штете, власник земљишта не би имао право да захтева уклањање зграде.
    Ако је власник материјала употребљеног за изградњу неко треће лице, он има право на накнаду штете. Ако градиоц употреби туђи материјал за изградњу зграде на туђем земљишту, накнаду вредности материјала и накнаду штете му дугује градиоц, не власник земљишта. Ако власник земљишта подигне зграду на свом земљишту а употреби туђи материјал без сагласности његовог власника, зграда припада власнику земљишта, власник материјала има право на накнаду вредности материјала и право на накнаду штете.

    21. Деривативно и оригинарно стицање својине
    Дериватно стицање је пренос права својине са једног на другог титулара и важеће је уколико посотји правни основ и начин стицања. Као правни основ јављају се једнострани и двострани послови (нпр. тестамент, уговори о продаји). Начин стицања је код покретних ствари предаја, а код непокретности упис у земљишне књиге, одн. пренос тапије.​
    Оригинарно стицање је стицање права својине код кога постоје правне чињенице чије постојање доводи до успостављања овог права у корист новог власника када пре тога право приватне својине није постојало. Овај начин стицања својине применљив је на све облике својине.

    22. Престанак права својине

    У зависности од тога да ли право својине престаје само за дотадашњег власника или се гаси и нестаје из правног живота, сви начини престанка права својине деле се на:

    1. релативне и
    2. апсолутне.
    Релативни начини престанка су они код којих долази до смене власника, тако да право престаје само за дотадашњег имаоца, што може бити у складу са његовом вољом (нпр. продаја, поклон, трампа) или независно од његове воље (одржај, стицање од невласника).
    Апсолутни престанак права својине постоји кад се право својине угаси и нестане из правног живота (нпр. пропаст ствари, ако ствар пшостане ничија - res nullius, губитак индивидуалности – нпр. покретна ствар постане потпуно инкорпорисани саставни део непокретности).
    Право својине може престати одрицањем власника од права својине и таква изјава се зове дереликција (ствар на којој овако престаје право својине зове се дерелинквирана ствар). Дерелинквирана непокретност прелази у друштвену својину, а дерелинквирана покретна ствар постаје ничија ствар (res nullius) и на њој свако може заснивати право својине окупацијом.
    Право својине се не може изгубити застарелошћу.

    23. Actio rei vindicatio (реивиндикациона тужба)​


    1. Заштита својине (својинске тужбе)
    Повреда својине може бити извршена одузимањем ствари власнику и сметањем својине, па следствено томе постоје својинске тужбе за повраћај ствари и својинске тужбе против ометања својине. Ове тужбе називају се петиторним а спорови који се њима покрећу називају се петиторним споровима и у њима се расправљају и правна питања (питања права својине, питања јачег правног основа државине, питање постојања права на основу којг се предузимају радње које тужилац квалификује као недозвољено сметање).


    Ревиндикациона тужба је тужба власника за повраћај ствари против држаоца код којег се ствар налази. Да би успео са својим тужбеним захтевом тужилац мора доказати да је власник, одн. мора доказати чињенице на основу којих је стекао право својине.
    Власник који се позива на редован одржај мора доказати да је кроз законом одређено време имао закониту државину, док савесност не мора доказиват јер се претпоставља (ако се позива на ванредан одржај, мора доказаивати да је у законском року имао мирну државину а не мора доказивати ни законитост ни савесност, пошто се законитост не тражи а савесност се претпоставља). Онај ко се позива на деривативно стицање, одн. на стицање од власника, мора доказати постојање пуноважног основа и начина стицања, као и то да је претходник имао право својине, а ако је и претходник стекао од власника, мора доказати да је и претходников претходник би власник, све до онога ко је стекао одржајем или неким другим оригинарним путем. Тужилац који је доказао своје право својине не мора доказивати да је имао државину.
    Овом тужбом се обухватају само индивидуално одређене ствари.
    Пасивно легитимисани (тужени) у спору је држалац ствари и то садашњи држалац. Против реивиндикационе тужбе тужени може истицати приговоре, који по својој природи могу бити:
    4 перемпторни (њима се захтев потпуно и трајно одбацује) - трајни;
    4 дилаторни (када се само одлаже дејство захтева) - привремени.
    Тужени који је изгубио спор дужан је да преда ствар тужиоцу, и то у оном месту где се ствар налази, власник је дужан да по своју ствар дође и однесе је. Према Закону о основним својинско-правним односима држалац који је изгубио спор нема право да од тужиоца (власника) коме ствар враћа захтева накнаду онога што је за њу платио, већ се за наплату тога мора обратити трећем коме је за ствар платио.
    Савестан држалац није дужан да плати накнаду за коришћење ствари, нити одговара за погоршање и пропаст ствари који су настали за време његовог савесног држања. Он задржава одвојене а још непотрошене плодове и не дугује накнаду за потрошене, пропуштене ни отуђене плодове, његова обавеза је у томе да преда ствар власнику са плодовима који нису убрани у тренутку достављања тужбе, пошто почев од тога тренутка има положај несавесног држаоца.
    Несавестан држалац дужан је да преда власнику ствари све плодове који су се код њега затекли и да накнади вредност убраних плодова које је потрошио, отуђио или уништио, као и вредност плодова које је пропустио да убере. Он је дужан да надокнади штету насталу погоршањем или пропашћу ствари, осим ако би та штета настала и када би се ствар налазила код власника.

    24. Actio publiciana (публицијанска тужба)​

    Публицијанска тужба је тужба за повраћај ствари, који подиже бивши држалац против садашњег држаоца. У спору који се покреће публицијанском тужбом, тужилац се позива на своју државину подобну за редовни одржај, при чему мора доказати да му је државина законита док се савесност претпоставља те је не мора доказивати (тужени ту законску претпоставку може обарати). Савесност треба да постоји за све време док је тужилац имао државину. Тужилац не доказује да је претходник (онај од кога је до ствари дошао) био власник. Лакша тужба од actio rei vindicatio. Тужба је неефикасна и тужилац не може издејствовати повраћај ствари ако је тужени власник ни ако има државину која је по квалификованости и квалитету боља од тужиочеве или барем једнака са њом. Ако је од две државине једна подобна за редован одржај (савесна и незаконита), а друга није, спор добија она страна (тужилац или тужени) чија је државина подобна за редован одржај.
    Ако су обе подобне за редован одржај – води се рачуна о томе да ли се државина заснива на теретном или доброчином послу, и јача је она која је прибављена теретним послом.
    Ако су обе државине подобне за редован одржај и обе се заснивају на теретном послу или се обе заснивају на доброчином послу – спор добија тужени, пошто се ствар налази код њега.
    Ако је једна државина подобна за ванредни одржај, а друга није (ни за редовни ни за ванредни) – победиће страна чија је државина подобна за ванредни одржај.
    Ако су и једна и друга подобне за ванредни одржај – победиће она која се заснива на теретном послу, а ако се обе заснивају на теретном послу или обе на доброчином послу, ствар ће се досудити туженом, пошто се ствар налази код њега.
    Ако су и тужиочева и туженикова државина несавесне (неподобне ни за ванредни одржај) – победиће онај чија се државина заснива на теретносм послу (ако се она друга заснива на доброчином), а ако се обе заснивају на теретном или на доброчином послу, ствар ће се досудити туженом, јер се код њега налази ствар.

    25. Actio negatoria (тужба због сметања односно узнемиравања)​

    Овом тужбом власник (држалац) тражи заштиту против узнемиравања (сметања) које се не састоји у одузимању ствари. Ову тужбу може поднети само власник ствари.
    Actio negatoria - тужба због сметања употребе ствари (нпр. неко пролази кроз суседово двориште док власник спава или док је одсутан) и због онемогућавања власника да ствар упоребљава (нпр. у туђем неограђеном дворишту се паркира камион услед чега власник дворишта не може да паркира свој аутомобил).
    Узнемиравање може бити: фактичко (без истицања права на предузимање поступка које тужилац квалификује као недозвољено узнемиравање), а може се вршити на основу неке туженикове правне претензије (туженик тврди да има неко право, нпр. може тврдити да има службеност пролаза те да тужилац нетачно квлификује његово понашање као недозвољено сметање). Узнемиравање треба да има трајан катактер, а то значи:

    1. да је тужениковим поступком засновано трајно стање;
    2. да се поступак који значи узнемиравање понавља;
    3. да се према приликама основано може очекивати да ће се узнемиравање поновити.
    У спору који се покреће негаторном тужбом ствар се налази код тужиоца. Активно легитимисан је држалац ствари. Пасивно легитимисан је онај ко врши узнемиравање.
    Тужбом се захтева повраћај у пређашње стање, обустава понашања којим се врши узнемиравање и забрана даљег узнемиравања.
    Да би успео са својим тужбеним захтевом тужилац мора доказати да је држалац и да постоји узнемиравање, не мора доказивати своје право својине, јер постоји законска претпоставка.

Preporučite stranicu