Stvarno pravo - Ispitna pitanja 2.dio

Cupidon
VIP
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
5.207
Stvarno pravo - Ispitna pitanja 2.dio




Државина се дели на:​
1) непосредну и​
2) посредну.​
Непосредна државина има онај ко непосредно (лично или преко свог детентора) врши фактичку власт на ствари (нпр. лопов који држи и употребљава украдену ствар, власник који се служи својом ствари, ималац или узурпатор службености који прелази преко туђег земљишта).​
Посредну државину има лице које фактичку власт на ствари врши преко другого лица, којем је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог правног посла, дало ствар у непосредну државину. Посредна државина увек претпоставља нечију непосредну државину.​
Од државине треба разликовати детенцију. Детенцију (притежање, придржништво) има лице које по основу радног или сличног односа или у домаћинству врши фактичку власт на ствари за друго лице и дужно је да поступа по његовим упуствима (нпр. кућна помоћница, келнер у туђој угоститељској радњи). Државину има лице по чијим је упутствима детентор дужан да поступа.​
Према обиму, одн. чирини фактичке власти државина се дели на:​
1) државину ствари и​
2) државину права.​
Државина ствари (својинска државина) је најшира фактичка власт на ствари, која по обиму одговара садржини права својине. Држалац ствари (својински држалац) се понаша као власник, без обзира на то да ли има право својине или не (нпр. својински држалац је и лопов и налазач који је утајио нађену ствар и онај ко је купио од лопова, а није постао влсник).​
Државина права је ужа, делимична фактичка власт на ствари, која по обиму одговара неком другом праву чија је садржина у непосредној власти на ствари (плодоуживању, стварној службености, закупу, послузи).​
Објект државине је свака ствар грађанскоправном смислу, било да је у промету (нпр. топлотна и електрична енергија, гас) било ван њега (тзв. добра мртве руке). Државина на једној ствари нужно се простире на све њене саставне делове, како потпуно инкорпорисане, тако и непотпуно инкорпорисане.​
Субјект државине, тј. држалац може бити свако правно и физичко лице. Правни субјект може бити субјект државине на оној врсти ствари на којој може имати право својине или неко друго стварно или облигационо право које га овлашћује на сржање, одн. употребу ствари.​
Држалац може бити и пословно неспособно лице, али преко свог законског заступника који фактички фактичку власт врши у име пословно неспособног лица.​
Искључива државина постоји кад један субјект врши сву фактичку власт на ствари или на њеном реалном делу који преставља самосталан државински објект (нпр. део парцеле, стан у вишестамбеној згради, гардероба лица).​
Судржавина постоји кад више лица врши фактичку власт на целој ствари, одн. на делу ствари који је самосталан државниски објект (нпр. стану, соби, заједнички делови зграде).​
10. Стицање, пренос и губитак државине


  1. Стицање државине
Државина се стиче успостављањем те фактичке власти на ствари. То може бити:​
1) непосредно или​
2) посредно.​
Непосредно (изворно) стицање је успостављање фактичке влсти на ствари која се уопште не налази у нечијој државини (нпр. заузимање напуштених покретних ствари, уловљена дивљач, ухваћена риба).​
Посредно стицање државине је заснивање фактичке власти на ствари која се већ налази у нечијој државини.​

  1. Пренос државине
Пренос државине врши се предајом ствари (традицијом) - покретне ствари, предајом исправа (које омогућавају располагање са ствари – нпр. предаја коносмана), предаја средстава (која омогућавају фактичку власт на ствари – нпр. предаја кључева аутомобила), издвајањем и обележавањем ствари.​
Према правилу, у случају сукоба између савесног имаоца исправе који нема фактичку власт на ствари и савесног имаоца фактичке власти на ствари, у преднсоти је савесни ималац фактичке власти на ствари.​

  1. Губитак државине
Дршавина се губи престанком фактичке власти. Престанак може бити:​
1) апсолутан – престала је свака државина на тој ствари (због пропасти ствари);​
2) релативан – престала је само за досадашњег држаоца (разни случајеви преноса државине).​
11. Законита и незаконита, савесна и несавесна и права и манљива државина


  1. Законита и незаконита државина
Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу, тј. на правном послу који је по објктивном праву подобан за стицање оне врсте права чију садржину држалац врши. Закониту својинску државину има онај ко је до државине дошао неким послом подобним за пренос својине: купопродајом, поклоном, трампом, без обзира да ли је претходник имао закониту државину или не (купац увек је законити држалац и кад купује од лопова, без обзира на то да ли је знао и према приликама могао знати да његов претходник нема закониту државину).
Незаконита је она државина која се не заснива на пуноважном правном основу (нпр. узурпатор, лопов и утајивач су незаконити држаоци, коа и онај ко је до ствари дошао на основу неважећег купопродајног уговора).
Државина може бити законита а несавесна (купац зна или према приликама мора знати да је продавац лопов). Државина може бити савесна а незаконита (уговор о куповини је закључен са власником ствари али је ништав, а купац није знао нити могао знати).

  1. Савесна и несавесна државина
Државина је савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова. Претпоставља се да је државина савесна док се не докаже супротно.
Несавесна државина постоји кад држалац ствари зна или је могао знати да ствар коју држи није његова.

  1. Права и манљива државина
Права – стечена по закону.
Манљива је државина стечена силом, преваром или злоупотребом.
Државина може бити законита, а манљива (да је силом стечена).


12. Државинске тужбе и спорови

  1. Заштита државине
Самозаштита (самопомоћ) је право држаоца да сам, применом извесне силе, одбије сметње своје државине, одн. врати државину која му је одузета. Она је допуштена под одређеним условима:​
1) да је сметња, одн. одузимање државине, неовлашћено;​
2) не сме се вршити наношењем телесне повреде;​
3) држалац је дужан да се уздржава од поступака који према околностима нису оправдани; код самопомоћи сила се одбија сразмерном силом и да држалац одговара за штету проузроковану прекорачењем граница дозвољене самопомоћи.​
Ако је ствар одузета може је повратити у року у којем се може подићи државинска тужба, тј. у року од 30 дана од дана сазнања за одузимање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од дана одузимања.​

  1. Државинске тужбе и државински (посесорни) спорови
Повреда државине може бити извршена на два начина:
1) одузимањем ствари, одн. државине и
2) сметањем државине.
Одузимовање ствари (депоседовање - које је чешће код покретних ствари, али је могуће и код непокретности) значи потпуно искључење држаоца из фактичке власти и заснивање фактичке власти новог држаоца (нпр. крађа, усељење у туђи стан док је власник одн. држалац одсутан).
Сметање државине (по правилу непокретних али то могу бити и покретне ствари) такође може значити потпуно онемогућавање држаоца у вршењу фактичке власти, али без заснивања фактичке власти новог држаоца (нпр. некоме буде онемогућен пролаз и приступ до непокретности која је у његовој државини). Сметање се чешће састоји у сужавању и отежавању фактичке власти. Она може имати облик делимичног депоседовања (нпр. неко истовари песак у свом дворишту и при томе заузме део суседног дворишта). Довољно је и само психолошко узнемиравање. Сметање се може састојати у предузимању повремених радњи (нпр. прелазу преко туђе парцеле) или у једном поступку којим се заснива трајно стање повреде туђе државине (нпр. истовари се угаљ у суседном дворишту и ту остави).
Тужба за заштиту државине (за повраћај ствари или због сметања) мора се поднети у року од 30 дана од дана кад је тужилац сазнао за одузимање, одн. сметање државине и за лице које је то учинило, а најкасније у року од годину дана од дана сметања, одн. одузимања. Суд на оба рока пази по службеној дужности (преклузивни рокови).
Ако се сметање састоји у заснивању трајног стања (нпр. сустанар промени браву од заједничког купатила и трајно онемогући сустанару употребу купатила) – рок тече од почетка заснивања оваквог стања, одн. од предузимања радње којом је засновано овакво стање (продужено сметање). Ако се сметање врши повременим радњама (као код пролажења) – рок тече од дана кад је постало јасно да ће се сметање наставити.
У државинским споровима се расправљају само фактичка питања. Расправљање о државинској тужби ограничава се само на претресање и доказивање чињенице последњег стања државине и насталог сметања, одн. одузимања, а искључено је расправљање о праву на дружавину, о правном основу, савесности или несавесности државине или о захтеву на накнаду штете (ако је подигнута тужба за повраћај одузете ствари, суд ће се ограничити на испитивање да ли је тужени заиста одузео ствар тужиоцу и да ли је пре тога тужилац имао мирну државину, а неће се улазити у то како је тужилац дошао до ствари, ни да ли је тужени власник ствари или се; код тужбе због сметања, суд ће се ограничити на испитивање да ли постоји сметање од стране туженог и да ли је том сметању претходила мирна државина тужиоца, а у расправљање осталих питања неће улазити).
Непосредни држалац ужива заштиту у односу на трећа лица и у односу на посредног држаоца (нпр. плодоуживалац може државинском тужбом тужити власника који му је одузео ствар или га омета у употреби ствари, одн. прибирању плодова). Судржалац ужива заштиту у односу на трећа лица, у случају одузимања и у случају сметања сржавине.
Државински спорови се одликују сумарношћу, они су кратки и брзи. Судска одлука којом се решава државински спор доноси се у облику решења. По окончању државинског спора странке могу водити петиторни спор, у којем ће се расправљати и правна питања и победник у петиторном спору може бити и онај ко је изгубио државински спор (нпр. лице А – власник, који је препознао своју изгубљену ствар код лица Б и силом му је одузео, подлећи ће у државинском спору, мораће да врати ствар лицу Б, који ју је набавио од лица В; у петиторном спору између истих лица, лице А ће победити ако докаже да је ствар изгубио, а да тужени, лице Б, није постао власник одржајем или по правилу о стицању својине од невласника).
Решењем којим се усваја тужбени захтев у државинском спору наређује се успостављање пређашњег стања, одн. обустава сметања и изриче забрана даљег сметања под претњом новчане казне. То се остварује предајом одузете ствари тужиоцу, одн. предузимањем радњи којима се отклања материјално стање којима је вршено сметање државине. Ако ове радње тужени не изврши сам у року који му је остављен за добровољно извршење (парициони рок), приступиће се принудном одузимању ствари и њеној предаји тужиоцу, одн. радња којом се отклања сметање извршиће се преко трећег лица на терет туженика. Када је у питању радња коју тужени мора да изврши лично, а он то не учини, онда се наплаћује новчана казна која му је запрећена у решењу. Ако тужени прекрши забрану поновног сметања, наплаћује се новчана казна која му је запрећена и запретиће му се новом казном за случај да се сметање понови. Тако да у случају поновног сметања државине, не подиже се нова тужба, него се захтева извршење раније донето решења, колико год пута се сметање поновило.

13. Појам права својине​

Право својине је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари, које се може истицати према свим трећим лицима.​
Право својине је сложено право, које сачињавају три компоненте:​
1) овлашћење држања – претпоставка коришћења ствари (састоји се у правној могућности да се има фактичка власт на ствари – да се ствар има у државини);​
2) овлашћење коришћења – састоји се у правној могућности предузимања материјалних аката према ствари ради извлачења користи из ње, има два облика: употреба ствари и прибирање плодова и других прихода;​
3) овлашћење располагања – има две компоненте: фактичко располагање (се састоји у предузимању материјалних аката којима се утиче на супстанцију ствари – оправка, преправка, промене којима се мења намена ствари) и правно располагање (се састоји у предузимању правних аката, којима се право својине у целини или делимично преноси на друге субјекте, па може да буде потпуно и делимично; потпуно располагање се састоји у преносу права својине на другога – продаја, поклон, трампа, или у одрицању од права својине; делимично располагање се састоји у предузимању правних аката којима власник на свом праву својине установљава права у корист других субјеката, којима се право својине у већој или мањој мери сужава, одн. ограничава – послуга, закуп, плодоуживање, стварна службеност).​
Право својине је апсолутно право. Оно делује према свима. У њему је концентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари. Право својине је трајно и у временском смислу неограничено прво. Оно постоји све док постоји ствар на коју се односи. Не може се изгубити застарелошћу.​
Огрсничења права својине:​
1) општи друштвени интерес – ова ограничења су прописана за право својине на стварима које имају нарочити значај за друштво, економски, културни или неки други значај, добра од општег интереса се морају користити под условима и на начин одређе законом, мора се одржавати или располагати у интересу друштва;​
2) законске службености у општем интересу – јавни саобраћај и телекомуникације;​
3) ограничења у корист суседне непокретности (суседска права) – власник једне непокретности може да се користи суседном непокретношћу.​
Ограничења за страна физичка и правна лица – не прави се разлика између странаца и домаћих држављана у погледу стицања права својине на покретним стварима, а код непокретности се прави разлика с обзиром на основ стицања: непокретности (могу стицати по основу наслеђивања под условима реципроцитета), правним послом међу живима (купопродаја, размена, поклон), могу стицати право својине на непокретностима уколико на нашој територији обављају неку делатност и под условима реципроцитета.​
14. Стицање права својине на основу уговора са претходним власником​


  • Стицање права својине
Начини стицања права својине су правне чињенице на основу којих се стиче право својине. Начини стицања могу бити:
1) апсолутно стицање и
2) релативно стицање.
Апсолутно стицање својине је заснивање права својине на стварима које нису објект права својине, али то иначе могу бити.
Релативно стицање својине је заснивање права својине на ствари која има власника, која је већ објект нечијег права својине. У некима од тих случајева право својине се стиче независно од воље претходног власника (претходни власник губи право својине без своје воље), а у другим случајевима право својине се стиче на основу воље претходника. Стицање на основу воље претходног власника је стицање на основу правног посла, то је стицање на основу једностраних правних послова (тестамент, јавно обећање награде) или стицање на основу уговора (уговора о поклону, о трампи, уговора о купопродаји).

  1. Стицање права својине на основу уговора са претходним власником
Код овог стицања постоје два лица: претходни власник (претходник, преносилац, траденс) и нови власник (следбеник, стицалац, акципијенс), који између себе закључују уговор управљен на пренос права својине. Да би дошло до преноса својине потребна су три момента:
1) да је преносилац (траденс) био заиста власник ствари;
2) да постоји пуноважан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, размена, поклон);
3) да је извршена предаја ствари, ако су у питању покретности, а упис у земљишне књиге, одн. пренос тапије, ако су у питању непокретности.
Уговор је само правни основ (iustus titulus), а за прелаз права својине на прибавиоца потребан је још један моменат, начин стицања (modus acquirendi).
Продавац остаје власник ствари све до њене предаје купцу (одн. до уписа у земљишне књиге или преноса тапије за непокретности), из тога произилази:
1) ризик случајне пропасти индивидуално одређене ствари до њене предаје купцу ( до уписа у земљишне књиге или преноса тапије за непокретности) сноси продавац; ако ствар пропадне без продавчеве кривице пре предаје купцу, продавац нема право на наплату куповне цене, а ако му је цена била плаћена дужан је да је врати;
2) плодови које ствар да до предаје припадају продавцу (нпр. крава се отели);
3) продавчеви повериоци могу продату а непредату ствар запленити и принудно продати ради намирења свог потраживања према њему;
4) ако продавац исту ствар прода и преда другоме, власник ће постати тај други купац, а први купац може само захтевати повраћај цене ако ју је исплатио, као и накнаду штете због неизвршења уговора; други купац постаје власник ствари под условом да је савестан, а први купац мора да обара ту законску претпоставку пошто се савесност другог купца претпоставља.
Предаја је (ако су у питању непокретности) неопходна да би дошло до преноса својине, али да би произвела то правно дејство мора да буде задовољено неколико услова:
1) предаја треба да је последица пуноважног уговора управљеног на пренос својине;
2) предаја мора бити дело продавца, акт његове воље;
3) сама предаја треба да је управљена на пренос својине, на извршење уговорне обавезе да се ствар преда.

15. Врсте предаје ствари​


  1. Физичка предаја
Физичка одн. телесна предаја може се извршити на различите начине: кад су у питању мање ствари предаја се врши из руке у руку, предаја се може извршити и остављањем ствари на место које је означио прибавилац (када су у питању веће и кабастије ствари код којих је предаја у буквалном смислу немогућа, она се увек врши остављањем ствари на место које је прибавилац означио). Није битно узимање ствари у руке, битно је довођење купца у могућност да врши фактичку власт на ствари.

  1. Симболична предаја
Симболична предаја је предаја знацима и постоји у неколико случајева:
1) пренос, одн. предаја исправа на основу којих стицалац може росполагати са ствари (нпр. пренос коносмана, товарног листа, заложнице);
2) уручење неког дела ствари или справе којом се пријемник ставља у могућност да смо он дође до државине ствари (нпр. предаја кључева од просторије у којој се налази продата ствар);
3) издвајање ствари или друго означавање које значи предају.

  1. Фиктивна предаја
Фиктивна предаја је у ствари пренос права својине на основу самог уговора, при чему се узима (фингира) да је извршена физичка предаја. Постоје три случаја:
1) constitutum possessorium – када власник (који је истовремено и непосредни држалац ствари) пренесе на прибавиоца својину самим уговором, а ствар и даље задржи код себе као ималац неког права ужег од права својине, нпр. као послугопримац, чувар, смисао овог случаја фиктивне предаје је да се избегне двострука предаја (да продавац преда ствар купцу и тако пренесе на њега својину па да је купац истог момента врати бившем власнику и преда му је на послугу или чување);
2) traditio brevi manu (предаја кратком руком, кратким путем) – постоји када неко већ држи ствар по неком основу (нпр. као чувар) или без икаквог основа, па купи ствар и стекне својину моментом закључења уговора, исто би без смисла било да држалац прво врати ствар власнику (продавцу) да би му овај предао касније и тако пренео својину;
3) cessio vindicationis – овде постоје три лица: власник ствари (који нема непосредну већ само посредну државину), прибавилац ствари (који у време закључења уговора нема ни посредну ни непосредну државину) и треће лице, код којег се ствар налази (но је послугопримац, плодоуживалац), право својине прелази на купца самим закључењем уговора, так да ће трећи касније бити дужан да ствар коју држи преда купцу, новом власнику.

  1. Задржавање права својине и поред предаје ствари
Ово је модалитет уговора о купопродји и састоји се у томе што продавац предаје ствар купцу али и даље задржава право својине, све док купац у потпуности не измири куповну цену.
По својој правној природи продаја са задржавањем права својине је сложен правни однос у којем постоје два уговора: купопродаја, која је под одложним потестативним условом (купац постаје власник уколико цену исплати у потпуности) и најам, који је модификован раскидним потестативним условом, тако да коначном исплатом купопродајне цене престаје. Исплатом цене у потпуности остварује се одложни услов којим је модификована купопродаја и право својине прелази на купца аутоматски, без потребе предузимања посебног акта.
За употребу ствари се не плаћа посебна накнада, али се о томе води рачуна приликом одређивања купопродајне цене.

16. Уговорно стицање права својине на непокретностима​

За стицање права својине на непокретностима на основу уговора са претходним власником није довољан само уговор. Уговор (који мора бити закључен у писменој форми) је само правни основ, а за пренос имовине потребан је и модус, који се састоји у упису у земљишне књиге, ако их има, а тамо где важи тапијски систем, у преносу тапије на новог власника. Код непокретности постоје три момента: угвор (titulus), модус (упис у земљишне књиге или пренос тапије) и предаја ствари, одн. увођење купца у посед. Пошто се својина не преноси предајом, могуће су три хипотезе:
1) постоји пуноважан уговор а није извршен упис у земљишне књиге нити је непокретност предата купцу – до земљишно-књижног преноса власник је и даље продавац (он сноси ризик случајне пропасти ствари; у случају пропасти без његове кривице, мора вратити цену ако му је плаћена, а ако му није плаћена нема право да захтева наплату; њему припадају плодови; може водити петиторне и посесорне спорове; његови повериоци могу се наплатити из продате непокретности; он може продату непокретност хипотековати; продавац може да закључи нови уговор о продаји са другим купцем и пренети својину на њега тиме што ће га укњижити, при чему први купац само има право да тражи раскид уговора и накнаду штете због неизвршења);
2) постоји пуноважан уговор (titulus), извршен је земљишно-књижни пренос на купца (modus), али је продавац још у поседу продате непокретности (нпр. још станује у продатом стану) – власник је купац;
3) постоји пуноважан уговор (titulus), непокретност је предата (нпр. купац се уселио у купљени стан), али још није извршен земљишно-књижни пренос (не постоји modus) – власник је и даље продавац, а купац је само држалац.

 
Natrag
Top