- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
INTERVJU: SINIŠA KOVAČEVIĆ, dramski pisac
Srpska kultura je svedena na nivo incidenta
Dramski pisac priča o svom delu koje je predmet sudskog spora, psovkama u literaturi, selidbi u Surduk, vrlinama Sremaca, četiri svoje velike ljubavi...
Foto D. Jevremović
Dramski pisac Siniša Kovačević je krajem sedamdesetih bio najbolji student na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a sad je redovni profesor dramaturgije na BK Akademiji. Trostruki je dobitnik Sterijinei Nušićevenagrade, kao i Vukove za izuzetan doprinos kulturi Srbije. Ipak, njegovoj drami„Čudesni” nije dozvoljeno da krene u život u Narodnom pozorištu u Beogradu, pa je od sad predmet sudskog postupka!
Rođen je 30. maja 1954. u Šuljmu (Srem).
Živi u Surduku (Srem), u braku s Ljiljanom Blagojević, glumicom, s kojom ima ćerku Kalinu, glumicu, a od nje unuku Mionu od dve godine.
U kom ste odnosu s pozorištem?
Evo, već godinu dana u odnosu izneverenog i prevarenog ljubavnika. Pre toga smo bili u obostranoj ljubavi. Uradio sam tri značajne predstave: „Zečiji nasip”, „Janez” i „Veliku dramu”! I počeo sam da radim „Čudesne”. Ali, na polovini rada, promenom uprave, najuren sam iz pozorišta. To se, navodno, dogodilo zato što se „Čudesni” nisu uklapali u koncept proslave Milanskog edikta.
I šta sad?
Moj odnos s pozorištem preneo sam u nadležnost suda. I, nažalost, tamo će se i završiti. Tužio sam ih štiteći svoja prava. Sud ne može nikoga da natera da se moja predstava igra, ali može da presudi. Narodno pozorište će platiti znatan iznos za predstavu koju nema na repertoaru. Tako to biva kad skupa „igračka”, u ovom slučaju Narodno pozorište, dođe u ruke ljudi kojima to ni po čemu ne pripada!
Ti ljudi kažu da „Čudesni” psuju?
Psovki ima u onoj meri koliko je to u literaturi normalno. Da li u 21. veku moram da objašnjavam sveti prostor umetničke slobode. Zar moram da objašnjavam zašto u pesmi Čarlsa Bukovskog ili u Rableovoj literaturu ima psovki? Pogledajte samo filmove, pa svetsku dramaturgiju u kojoj ima i krvi i sperme. Ako to neko ne zna neka spali pola svetske literature!
Da li je bolje u skupštini?
Ne mogu da pravim uporednu analizu, jer je meni ovo prvi mandat u parlamentu. Ipak, mogu da kažem da sam sve ovo zamišljao kao otvoreniji polemički prostor. Međutim, nije to tako. Svi se nepokolebljivo drže odluka vrha svoje stranke!
Da li je politika put do privilegija?
Privilegije uživaju samo oni koji su u vlasti, a ja sam duboka opozicija. To je neka vrsta egomazohizma. U tom smislu lišen sam i mogućnosti da imam privilegiju. Doduše, imam je. Parkiram auto u krugu skupštine. Malo li je?
Šta predlažete?
Predlažem Srpskoj naprednoj stranci da raspiše izbore i da napuni parlament svojim poslanicima. Tako bi uzela potpunu istorijsku odgovornost za sudbinu Srbije, a ne da ima alibi u nekom Ljajiću, Dinkiću, Dačiću... Tako bismo, kroz četiri godine, mogli da vidimo šta su uradili. Moguće je da bi plodovi tog rada bili takvi da će potreba za ostalim strankama – prestati!
Zašto ste se iz Zemuna preselili u Surduk?
Ja sam Sremac. Obezbedio sam tako sebi jedan prostor sa koga jednim pogledom obuhvatam sva tri segmenta Vojvodine: Srem, Banat i Bačku. Moja kuća je na takvom mestu da vidim sva tri dela zavičaja. Tu sam i na obali Dunava. Želim da dišem taj vazduh, da pijem svoju rakiju i svoje vino. A imam i svoju planinu – Frušku goru.
Čime se Sremci odlikuju?
Ja sam arhetip Sremca. Moji su 26 generacija u Sremu. I po ocu i po majci. Mi imamo istančan osećaj za pravdu. Vrlo smo vredni. Nijedna njiva u Sremu nije neobrađena. Ali, kratkog smo fitilja. Mi smo Vojna krajina. Do 20. veka nema Sremca koji je zapamtio oca. Marija Terezija, Franjo Josif, Leopold – vrlo su nas koristili u odbrani od Turaka. Sremac je navikao da u toj borbi u jednoj ruci drži sablju, a u drugoj ženu. Volim što sam Sremac, iako to nisam izabrao. Uostalom najveće ljubavi su iracionalne.
Ko vam je bio primer za ugled?
Na mene su dosta uticali moji dedovi i ujak Slavko, koji je bio lep, visok, snažan, vredan čovek. Sve je znao. Jednom rukom je dizao plug na kola. Učio me je da upregnem konje, da jašem... Otac mi je u šestoj godini doneo sabrana dela Karla Maja i učio me poštenju svojim primerom, a i verbalno: „Bolje da putuješ gladan, nego usran!” Kao i: „Ako te jedna osoba blagosilja, nisi uzalud živeo.”
Šta vas slama?
Povreda emocija. Ima loših ljudi koji su skloni povređivanju emocija drugima. Najgore je kad si nem i zabezeknut njihovim postupcima i kad se osećaš neprijatno zbog prisustva njihovog stida i besa, pa moraš da preuzmeš ne samo ulogu krivca, već i izgled!
Ko su vaši pisci?
U mom literarnom ukusu primetna je fantastična rusofilija. Mislim da je samo nedostatak penicilina sprečio Čehova da bude najveći dramski pisac svih vremena. Jedna njegova jednočinka koja se zove „Krčma na glavnom drumu”, više vredi nego cela dramska literatura nekih velikih pisaca. Poštujem i Voltera Vitmana, Tomasa Mana, a od naših, apsolutno, Boru Stankovića.
Ko vam je najvažniji?
Četiri žene: unuka Miona, ćerka Kalina, žena Ljiljana i sestra Vesna.
----------------------------------------------------------
Vučić nije diktator!
Kakvo vam je trenutno raspoloženje?
U političkom smislu imam dosta brige. Zato što smo u situaciji u kojoj često napadaju prvog potpredsednika vlade da je diktator. Nije diktator. To je istina. S njegovom politikom nemam mnogo dodirnih tačaka. Naprotiv, sklon sam da je kritikujem, osim borbe protiv korupcije i borbe za detajkunizaciju Srbije. Ali, on je na pragu kulta ličnosti. To je problem. A od kulta ličnosti do diktature ima samo jedan mali korak.
Slavko Trošelj
Objavljeno: 27.10.2013.
Izvor: Politika
Srpska kultura je svedena na nivo incidenta
Dramski pisac priča o svom delu koje je predmet sudskog spora, psovkama u literaturi, selidbi u Surduk, vrlinama Sremaca, četiri svoje velike ljubavi...
Foto D. Jevremović
Dramski pisac Siniša Kovačević je krajem sedamdesetih bio najbolji student na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a sad je redovni profesor dramaturgije na BK Akademiji. Trostruki je dobitnik Sterijinei Nušićevenagrade, kao i Vukove za izuzetan doprinos kulturi Srbije. Ipak, njegovoj drami„Čudesni” nije dozvoljeno da krene u život u Narodnom pozorištu u Beogradu, pa je od sad predmet sudskog postupka!
Rođen je 30. maja 1954. u Šuljmu (Srem).
Živi u Surduku (Srem), u braku s Ljiljanom Blagojević, glumicom, s kojom ima ćerku Kalinu, glumicu, a od nje unuku Mionu od dve godine.
U kom ste odnosu s pozorištem?
Evo, već godinu dana u odnosu izneverenog i prevarenog ljubavnika. Pre toga smo bili u obostranoj ljubavi. Uradio sam tri značajne predstave: „Zečiji nasip”, „Janez” i „Veliku dramu”! I počeo sam da radim „Čudesne”. Ali, na polovini rada, promenom uprave, najuren sam iz pozorišta. To se, navodno, dogodilo zato što se „Čudesni” nisu uklapali u koncept proslave Milanskog edikta.
I šta sad?
Moj odnos s pozorištem preneo sam u nadležnost suda. I, nažalost, tamo će se i završiti. Tužio sam ih štiteći svoja prava. Sud ne može nikoga da natera da se moja predstava igra, ali može da presudi. Narodno pozorište će platiti znatan iznos za predstavu koju nema na repertoaru. Tako to biva kad skupa „igračka”, u ovom slučaju Narodno pozorište, dođe u ruke ljudi kojima to ni po čemu ne pripada!
Ti ljudi kažu da „Čudesni” psuju?
Psovki ima u onoj meri koliko je to u literaturi normalno. Da li u 21. veku moram da objašnjavam sveti prostor umetničke slobode. Zar moram da objašnjavam zašto u pesmi Čarlsa Bukovskog ili u Rableovoj literaturu ima psovki? Pogledajte samo filmove, pa svetsku dramaturgiju u kojoj ima i krvi i sperme. Ako to neko ne zna neka spali pola svetske literature!
Da li je bolje u skupštini?
Ne mogu da pravim uporednu analizu, jer je meni ovo prvi mandat u parlamentu. Ipak, mogu da kažem da sam sve ovo zamišljao kao otvoreniji polemički prostor. Međutim, nije to tako. Svi se nepokolebljivo drže odluka vrha svoje stranke!
Da li je politika put do privilegija?
Privilegije uživaju samo oni koji su u vlasti, a ja sam duboka opozicija. To je neka vrsta egomazohizma. U tom smislu lišen sam i mogućnosti da imam privilegiju. Doduše, imam je. Parkiram auto u krugu skupštine. Malo li je?
Šta predlažete?
Predlažem Srpskoj naprednoj stranci da raspiše izbore i da napuni parlament svojim poslanicima. Tako bi uzela potpunu istorijsku odgovornost za sudbinu Srbije, a ne da ima alibi u nekom Ljajiću, Dinkiću, Dačiću... Tako bismo, kroz četiri godine, mogli da vidimo šta su uradili. Moguće je da bi plodovi tog rada bili takvi da će potreba za ostalim strankama – prestati!
Zašto ste se iz Zemuna preselili u Surduk?
Ja sam Sremac. Obezbedio sam tako sebi jedan prostor sa koga jednim pogledom obuhvatam sva tri segmenta Vojvodine: Srem, Banat i Bačku. Moja kuća je na takvom mestu da vidim sva tri dela zavičaja. Tu sam i na obali Dunava. Želim da dišem taj vazduh, da pijem svoju rakiju i svoje vino. A imam i svoju planinu – Frušku goru.
Čime se Sremci odlikuju?
Ja sam arhetip Sremca. Moji su 26 generacija u Sremu. I po ocu i po majci. Mi imamo istančan osećaj za pravdu. Vrlo smo vredni. Nijedna njiva u Sremu nije neobrađena. Ali, kratkog smo fitilja. Mi smo Vojna krajina. Do 20. veka nema Sremca koji je zapamtio oca. Marija Terezija, Franjo Josif, Leopold – vrlo su nas koristili u odbrani od Turaka. Sremac je navikao da u toj borbi u jednoj ruci drži sablju, a u drugoj ženu. Volim što sam Sremac, iako to nisam izabrao. Uostalom najveće ljubavi su iracionalne.
Ko vam je bio primer za ugled?
Na mene su dosta uticali moji dedovi i ujak Slavko, koji je bio lep, visok, snažan, vredan čovek. Sve je znao. Jednom rukom je dizao plug na kola. Učio me je da upregnem konje, da jašem... Otac mi je u šestoj godini doneo sabrana dela Karla Maja i učio me poštenju svojim primerom, a i verbalno: „Bolje da putuješ gladan, nego usran!” Kao i: „Ako te jedna osoba blagosilja, nisi uzalud živeo.”
Šta vas slama?
Povreda emocija. Ima loših ljudi koji su skloni povređivanju emocija drugima. Najgore je kad si nem i zabezeknut njihovim postupcima i kad se osećaš neprijatno zbog prisustva njihovog stida i besa, pa moraš da preuzmeš ne samo ulogu krivca, već i izgled!
Ko su vaši pisci?
U mom literarnom ukusu primetna je fantastična rusofilija. Mislim da je samo nedostatak penicilina sprečio Čehova da bude najveći dramski pisac svih vremena. Jedna njegova jednočinka koja se zove „Krčma na glavnom drumu”, više vredi nego cela dramska literatura nekih velikih pisaca. Poštujem i Voltera Vitmana, Tomasa Mana, a od naših, apsolutno, Boru Stankovića.
Ko vam je najvažniji?
Četiri žene: unuka Miona, ćerka Kalina, žena Ljiljana i sestra Vesna.
----------------------------------------------------------
Vučić nije diktator!
Kakvo vam je trenutno raspoloženje?
U političkom smislu imam dosta brige. Zato što smo u situaciji u kojoj često napadaju prvog potpredsednika vlade da je diktator. Nije diktator. To je istina. S njegovom politikom nemam mnogo dodirnih tačaka. Naprotiv, sklon sam da je kritikujem, osim borbe protiv korupcije i borbe za detajkunizaciju Srbije. Ali, on je na pragu kulta ličnosti. To je problem. A od kulta ličnosti do diktature ima samo jedan mali korak.
Slavko Trošelj
Objavljeno: 27.10.2013.
Izvor: Politika