Sergej Jesenjin

[sondria]

* * *​

Da li ti to, stihotvorče jadni,
O mesecu pevaš pesme nama?
Ta već davno pogled meni hladni
U ljubavi, vinu i kartama.

Ah, mesec se nazire u ramu,
Ne vidi se ništa oko nas...
Igrao sam na pikovu damu,
A odigrah samo karo as.


1925.​

*prevod - Miodrag Sibinović
*Sergej Jesenjin - Celokupna dela, Pesme
*Rad, Beograd, 1977.

--

 

[edinos]

Tanja


Lepotica beše Tanja, nema takvih sad u selu,

crven porub krasio je dolamicu snežno belu.


Izvečeri, iza plota, kroz jarugu Tanja hodi,

u maglenoj noći mesec s oblacima kolo vodi.


Dođe momak, pokloni se, mahnu svojom grivom dugom:

"Zbogom ostaj veselnice, ja se ženim curom drugom."


Pobledela kao pokrov, ohladnela kao rosa,

kao zmija dušegupka uvila se njena kosa.


"Oh, ti momče modrooko, ne zameri, i bez duga:

Baš sam htela da ti priznam, i ja nađoh sebi druga."


Ne udara na jutrenje – na venčanje zvona biju,

svatovi se drumom kreću, konjanici lica kriju.


Ne kukaju kukavice – rodbina za Tanjom cvili,

devojačko oko njeno ugasio topuz čili.


Venac purpurni od krvi sasušen na vedrom čelu –

lepotica beše Tanja nema takvih sad u selu.

 

[crvendac_011]

Najtragičnija ljubavna priča Sergeja i Isidore: Nisu mogli ni zajedno, ni jedno bez drugog

Isidora Dankan je znala svega dvadesetak reči na ruskom, a Sergej Jesenjin baš nijednu na engleskom, ali to, kao ni razlika u godinama, im nije predstavljalo nikakvu prepreku za vezu koja ih je koštala života.

Sergej Jesenjin bio je čovek nežnog pera i još nežnije duše, tako tanane da je čak i povređena sujeta mogla da je teško ozledi. Bio je plavokosi mladić, fascinantan, nekada i vulgaran, izgubljen u bezglavoj potrazi za sigurnom ljubavnom lukom, lepotan koga su nepomiriljivost sa teškim strujama životama, taština, alkohol i emotivni bol koštale života.

Presudio je sam sebi, ovaj svet napustivši sa svega 30 godina, ali su tri decenije na Zemlji bile sasvim dovoljne da zanavek ispiše najblistavije stihove u istoriji poezije, ostavi veliki kulturni uticaj u Rusiji, ali i bude akter u jednoj od najpotresnijih i najvećih ljubavi u 20. veku... Ovo je priča o njemu, čoveku koji je svoje srce ostavio na papiru, pred smrt pišući sopstvenom krvlju, i o Isidori Dankan, ženi koja je od malih nogu plesala i čekala "ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek". Nažalost, dobila je ljubav zauvek, ali ne i srećan kraj...

Kada se kaže da ljubav nema granice - to je zaista tako. Prava ljubav ne poznaje godine, niti nacionalnost, ne poznaje razlike, čak i kada su nepomirljive, ljubav poznaje samo dušu voljenog - ogoljenu do srži. I baš tako Jesenjin je zavoleo Isidoru Dankan, gotovo 20 godina stariju, dijametralno drugačiju od njega, a opet neverovatno istu - istu u strasti, umetnosti i ljubavi. Poezija je bila njegov život, kao što je ples bio njen. U trenu kada su se upoznali slavna Amerikanka jedva da je znala dvadeset reči na ruskom, dok melanholični pesnik nije znao ama baš ništa na engleskom. Da sve bude čudnije - to se nikada nije ni promenilo. Ali, to je bilo dovoljno da stupe u brak, proputuju svet zajedno, da se obožavaju, spavaju zajedno, svađaju, vređaju, čak i tuku...

Jesenjin i Isidora, oboje čudesno posebni i već za života veliki, upoznali su se 1921. godine - on je tek napunio 26 godina, a ona je već gazila petu deceniju - proslavila je 44. rođendan. Sergej Aleksandrovič je u tom trenutku već smatran za jednog od najvećih pesnika Rusije, važio je za jedan od simbola boljševičkog društva - bio je buntovan, ali lojalan novoj vlasti, talentovan čovek koga je javnost obožavala. Sa plavim loknama, svetlim očima i dečačkom lepotom, imao je izgled klasičnog srcelomca, ali ne i manire džentlmena - lako se zaljubivao, još lakše odljubiljivao, žene su za njega neretko bile potrošna roba. Iza sebe je već imao tri propala braka i troje dece.

Dankanova je bila već ostvarena i proslavljena plesačica, žena koja je pomerila granice i intrigirala svet, a u prestonicu Rusije došla je sa tragičnom ljubavnom prošlošću, providnom plesnom odorom i koferom punim neostvarenih želja. Živela je svoj život kao što je i plesala - hrabro, nesmotreno i posvećeno. Kada bi neko pogledao Isidoru niko nije pomišljao na to da je ona igračica - bila je krupna, nimalo nalik na klasičnu balerinu. Temeljno je istraživala drevne grčke plesove, a njena opsesija njima dosezala je apsurdne razmere - ona je plesala čak i u modernoj varijanti tunike koja je neodoljivo podsećala na antičke toge. Danas je možda niko ne bi shvatio za ozbiljno, ali u Evropi na kraju 19. veka ona je bila senzacija - pomalo neuredna, bosa, obučena kao antička grčka plesačica. Granice je rušila time i što je plesala gotovo naga - za nju to je simbolizovalo slobodu od društvenih konvencija i mogućnost da se poveže sa prirodom. Isidora nije namerno šokirala, ona je zapravo samo dozvoljavala da je preplave emocije - u njenoj glavi fizičko i duhovno, umetnost i seks bili su nerazdvojni. Isidora se u Moskvi obrela nakon revolucije, gde je otvorila školu modernog plesa za devojčice, a uporedo je često organizovala svoje performanse.

Istinito proročanstvo u koje nije poverovala

Isidora se u Moskvi obrela na poziv Lenjina, koji je voleo da gleda kako ona pleše, a na taj potez odlučila se najpre jer je bila duboko nesrećna u Americi - sve ju je podsećalo na promašene ljubavi i duboku tragediju koju je tamo proživela. Slavna umetnica uzgubila je dvoje dece u saobraćajnoj nesreći, a potom joj je i preminulo i treće dete samo nekoliko dana nakon porođaja. Uprkos tome što je u 40-oj godini i dalje zračila mladalačkim duhom, nije ni slutila da će doživeti najuzbudljviiju ljubav u svom životu. Neposredno pred dolazak u Rusiju, čuvena londonska gatara prorekla joj venčanje na ruskom tlu, na šta se Isidora samo nasmejala u lice i otišla ne ostaviviši joj ni paru... Ali, onda je u jesen 1921. upoznala Jesenjina...

Baš na jednom u nizu njenih nastupa, na boemskoj žurci punoj alkohola i dima, u ateljeu slikara Žora Jakulova, upoznala je i Jesenjina. Teško je zamisliti reakciju tadašnjih radnika u socijalističkoj Rusiji na njenu tačku "Ples sa šalom" - Isidora je polugola skakutala po bini, mašući crvenom maramom. Ali, postojao je jedan čovek koji je reagovao baš onako kako je ona oduvek priželjkivala... Bio je to upravo čuveni pesnik - videvši je ostao je opčinjen, pun želje da uradi nešto udarno i izražajno. U tom trenu je glasno opsovao i krenuo da se probija kroz masu uzviknuvši: "Dođavola, sklonite se svi sa puta", pa izveo kratak, budalast i divlji ples za Isidoru. Potom je pao na kolena. Isidora ga je pomilovala po glavi, i jednostavno izustila: "Anđeo", samo nekoliko sekundi kasnije pogledala ga je u oči, pa rekla: "Đavo". Iste noći, opčinjeni i zaneseni, Isidora i Sergej napustili su veselje i nastavili zabavu u dvoje u njenom stanu. Ljubav je nezadrživo ušla u njihova srce, zanavek im odredivši sudbinu. Njihova veza je u mesecima koji će doći nastavila da začuđava okolinu, njihove poznanike i prijatelje. Malo ko je razumeo ogromnu razliku u godinama, komunikaciju isključivo gestovima i pogledima, a još je bilo manje onih koji su mogli da shvate Isidorinu poslušnost kojom je reagovala na ofanzivne ludorije pesnika.

Međutim, sve prepreke bile su nebitne i nikakva koprena nije mogla da zamuti njihove emocije - samo šest meseci od prvog susreta, oni su se zavetovali jedno drugom na ljubav i vernost i zvanično. Neko vreme sve je išlo glatko, imali su svoj malo "raj", a često su i nastupali zajedno - ona je igrala, on je čitao svoju poeziju. Isidori je predstojala turneja po Evropi i Americi, a ona nije mogla da zamisli da se razdvoji od njenog Sergeja Aleksandroviča (volela je da ga zove punim imenom), pa ju je Rus očekivano pratio na tom proputovanju. Baš tada, daleko od drage Rusije, započeli su problemi - tamo, u dalekom svetu niko nije poznavao Jesenjina, niko nije mario za njega, bio je odsečen od svega što je voleo i čemu se divio, bio je običan ruski seljak i suprug poznate Isidore Dankan.

Kada bi Amerikanci čuli da piše poeziju i da je nacionalni pesnik, jednostavno bi ga upitali: "Ali, šta ti uopšte radiš za život?". Sve to učinilo ga je bolesnim i očajnim - počeo je da tugu i nezadovoljstvo utapa u alkoholu. Kada su novine pisale da Isidora stiže u pratnji svog mladog supruga, on je bio toliko besan da ju je gađao cipelama. Od nemoći i besa sve što mu je ostalo jeste da pravi skandale nekada obožavanoj ženi - počeo je da deli Isidorinu odeću siromašnima, pravi scene u restoranima i javnim mestima. Odnos među supružnicima mesecima je eskalirao sve dok nisu postali stranci i neprijatelji jedno drugom.

"Odvela sam Jesenjina daleko od Rusije. Htela sam da ga pokažem svetu. Sada moramo da se vratimo u Rusiju kako bi on sačuvao svoj um, jer bez Rusije, on ne može da živi", rekla je Isidora jednom prilikom. I zaista - prijatelji više nisu mogli da prepoznaju Jesenjina, on je bio drugi čovek - istrošen, umoran, nervozan, pun teških, crnih misli, iz njegovih usta izlazile su bezobzirne, grozne reči i pregršt uvreda na račun žene koju je voleo.

Oni koji su bili upućeni u odnos pesnika i plesačice tvrde da je tih meseci Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, ljubeći mu cipele, govoreći: "Sergeje Aleksandroviču, ja te volim!" Ali, i tome je morao doći kraj - žena koja nikada nije rekla nijednu lošu reč o voljenom Jesenjinu, više nije mogla da trpi njegovu destrukciju. Iscrpljena i nesrećna, Isidora je pijanom Jesenjinu saopštila da ide u Pariz bez njega i da ga ostavlja samog u Moskvi.

"Konačno sam slobodan. Stara veštica", pričao je prijateljima pesnik.

Samo nekoliko meseci nakon njenog odlaska on joj je poslao drzak i kratak telegram: "Ja volim drugu. Ženim se. Srećan sam". Njegovi prijatelji su nakon njegove smrti svedočili da je u stvari želeo da joj kaže da je voli, ali da ne može da živi sa njom, i da mora da potraži svoju sreću sa drugom, te da isto želo i njoj. Ipak, pokušao je da je zauvek istisne iz života grubim rečima... A, to je ono što mu je oduvek išlo od ruke - da rečima izazove kako najlepše emocije, tako i duboke ožiljke. Ono što Isidora nije znala jeste da je to bila velika laž - Jesenjin jeste bezglavo lutao sa drugim ženama, a 1925. godine čak se i oženio Sofijom Tolstoj (unukom čuvenog Lava Tolstoja), ali je njegovo srce zauvek ostalo kod te "gipke, lakonoge breze". Ne samo srce, već i zdrava pamet...

Naime, Sergej Aleksandrovič je zalazio lagano u "ludilo", bio je u sve gorem psihičkom stanju, neumereno je pio i neretko razgovarao sa "crnim čovekom", đavolom koji je živeo u njegovoj mašti... Rasplet je neminovno bio tragičan. Jedan njegov prijatelj, prisećajući se poslednjeg susreta sa pesnikom, otkrio je šta mu je rekao Jesenjin, pun sete i tuge: "Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati... pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj..." Poslednji Jesenjenovi meseci bili su obojeni teškom, sivom atmosferom beznađa, tuge i ludila, ali baš tada su pesme iz njega tekle nezaustavljivo i silovito - kao da su "navijene iz mašine", kako je sam pričao. Kao nikada pre, on je pisao i sećao se ljubavi, mučila ga je njena prolaznost, a opet ju je smatrao najvećim čudom života. Kada mu je u jednom trenutku nestalo mastila, krvlju je napisao pesmu "Doviđenja, druže, doviđenja", za koju se ispostavilo da je i poslednja...

"Čitav život čekah malo sreće,

al' u noći ipak ostah sam...

Doviđenja, bez stiska, bez reči!

Čemu bol i vrelih suza žar?

Za nas nije nista novo mreti,

ni sam život nije nova stvar...", napisao je čuveni Rus, u tom trenutku "rob" uobrazilja, zlovolje i usamljenosti.

Pesmu je zgužvanu strpao u džep svog prijatelja, a zatim je samo dan kasnije okončao svu svoju agoniju - u snežnoj i tužnoj noći između 27. i 28. decembra 1925. godine, u lenjingradskom hotelu "Angleter" Jesenjin je sebi oduzeo život. Neuredna soba broj 5, u kojoj je nekada boravio sa njegovom Isidorom, voleći je i ljubeći, postala je njegova grobnica. Sergej Aleksandrovič izvršio je samoubistvo na tri načina kako bi osigurao da neće preživeti - presekao je vene, zapalio cev od grejanja, svezao je šal oko vrata i obesio se. Nakon ove tragedije Dankanova se potpuno povukla iz javnog života.

Tako tipično za nju - beg od tuge i bolnog nedostajanja tražila je u kratkim i prolaznim aferama... Ipak, voljenog čoveka nadživela je samo godinu i po dana. Već je zagazila u šestu deceniju kada se u Nici zabavljala sa mladim ljubavnikom - jednog septembarskog dana prebacila je svoj čuveni crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa tim zgodnim Italijanom. Bio je to poslednji dan u životu lepe, slavne Isidore - šal, njen zaštitini znak, ali i isto ono čime je Jesenjin sebi oduzeo život, slučajno se obmotao oko točka automobila u pokretu i - udavio je.

(Izvor: Dnevno.rs)

 

[crvendac_011]

Jesenjinov buran život i tajna smrt

Knjiga publiciste Ljube Vukmanovića otkriva malo poznate detalje o velikanu ruske i svetske poezije. Njegova lirika teško se može zamisliti bez žena, koje su ga pratile stalno

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin, Foto Jesenjinov muzej

ŽIVOTNA skazaljka velikog ruskog i svetskog pesnika Sergeja Jesenjina zaustavila se na broju 30, ali kada se sagleda sve šta je napisao i kuda ga je sudbina vodila, kao da mu je vek bio barem tri puta duži. Objavio je 23 zbirke, pet puta se ženio i imao mnogo više ljubavnih avantura; izazivao toliko oduševljenje poklonika, da su na nekim književnim večerima red morali da drže policajci na konjima; dobijao basnoslovne honorare, živeo u raskošnim kućama, a opet nikada nije stekao svoj dom i često sebe dovodio na ivicu bede; pisao mnogo i grozničavo, a noći bogu krao u pijančenju, besmislenim svađama i tučama; slavljen i oštro napadan ostavio je iza sebe jednu od najvećih tajni u istoriji književnosti: da li se obesio, kako je glasila zvanična verzija, ili je ubijen, o čemu se u poslednje dve decenije pojavilo mnoštvo ubedljivih dokaza.

Publicista i novinar Ljuba Vukmanović vratio se još jednom Jesenjinovim stazama i bogazima i posle dve decenije ispisao novo, prepravljeno i sa više od 100 strana dopunjeno izdanje knjige "Jesenjin - ruska duša". U porodičnoj brvnari u selu Konstantinovu, gde je rođen 1895. Jesenjin je napisao prvih 50 pesama, kojima se najavio kao izuzetan liričar. Bili su to stihovi prve mladićke ljubavi, a najviše ljubavi prema zavičaju i lepotama prirode.

- Dušom i stihom nikada i nije otišao iz brezovih šumaraka, sa polja, sa stepe koju je zavoleo u detinjstvu - kaže Vukmanović. - Njegov život i lirika teško se mogu zamisliti i bez devojaka i žena, koje su ga pratile stalno, od rane mladosti. Obožavale su ga kao čoveka retke lepote i pesnika čiji su stihovi osvajali njihova srca.

Pročitajte još - Najveće ljubavi: Isidora Dankan i Sergej Jesenjin

Prvi put se oženio sa 19 godina, s korektorom Anom Izrjadnovom, koja mu je rodila sina Jurija, a već sa 20 napisao stihove nezaboravne lepote, "Pesma o keruši", "Krava", "Lisica". Drugi brak zasnovao je 1917. sa prelepom Zenaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je dobio ćerku Tanju i sina Konstantina. O ljubavi i nesuglasicama sa trećom suprugom, čuvenom balerinom Isidorom Dankan, starijom od njega 17 godina, napisani su čitavi romani. U njenoj luksuznoj vili, okupljenim pesnicima, slikarima i glumcima, najradije je čitao svoju novu poemu "Ispovest mangupa", jednu od najlepših pesama o seljačkoj Rusiji. Njegov veliki prijatelj i zaštitnik Maksim Gorki novu životnu saputnicu nikada nije simpatisao, beležeći u svojim sećanjima da je ona "bila oličenje svega što njemu nije bilo potrebno". Posle razvoda Jesenjin ponovo postaje beskućnik, luta po kafanama Moskve, opija se i pravi izgrede, dospeva i u zatvor. Neočekivani oslonac našao je u Galjini Benislavskoj, koja je jedno vreme vodila zagonetan život radeći u sekretarijatu tajne policije Če-Ka.

- Galja je bila Jesenjinu neuporedivo više od svih drugih žena u njegovom životu, prijatelj, zaštitnik, odani pomagač u književnim poslovima, ali je osećao da mu neće biti ono što je prirodno želela: supruga. Rastali su se posle četiri i po godine, posle čega je ona doživela duševno rastrojstvo i više nije mogla da zaustavi svoju tragediju. Okončala je život na Jesenjinovom grobu, godinu dana posle njegove smrti - ističe Vukmanović.

Pošto je spakovao kofere i otišao iz Galjininog stana, iste 1925. temperamentni pesnik je na iznenađenje i onih koji su ga dobro znali, uzeo za ženu obrazovanu i ozbiljnu Sonju Andrejevnu Tolstoj, unuku gorostasa iz Jasne Poljane, ali je brak trajao samo 210 dana. Jesenjin se žalio prijateljima da mu je teskobno u njenom četvorosobnom stanu, i da mu je dodijala brada Lava Tolstoja, čiji su portreti bili na zidovima.

Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije otkriveno da je Jesenjin, u međuvremenu, najverovatnije od 1920. bio u vezi sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Voljpin, sa kojom je 1924. dobio (priznatog) sina Aleksandra, koji će kasnije biti veliki kritičar sovjetske vlasti. Hapšen je i upućivan u psihijatrijsku bolnicu, emigrirao je u SAD i preminuo prošle godine.

Stalna postavka Jesenjinovog muzeja u Moskvi

Posebno poglavlje knjige posvećeno je Jesenjinovom kraju, tajni koja se dogodila u sobi 5 lenjingradskog hotela "Angletar", u noći između 27. i 28. decembra 1925. Tada je pesnik pronađen obešen o kaiš privezan za cev toplovoda.

- Do 2015, kada je obeleženo 120 godina rođenja i 90 godina od pesnikove smrti, u Rusiji je objavljeno mnoštvo studija i knjiga zasnovanih na mnogobrojnim nepoznatim dokumentima iz tajnih arhiva, u kojima se otkriva da je Jesenjin ubijen pa obešen. Zvanično, to nikada nije potvrđeno - kaže Vukmanović.

Neposredno posle pesnikove sahrane, objavljena je njegova poema "Crni čovek", koja je u javnosti senzacionalno odjeknula, ali i naišla na žestoku ideološku kritiku, ocenjena kao nastavak prethodne "ozloglašene" knjige "Kafanska Moskva". Dogmatičari su u ovoj poeziji videli defetističko raspoloženje, individualizam u vreme kolektivizma, huliganstvo, pijanstvo, nevericu u svakodnevicu. Na "jesenjinštinu" treba ispaliti pluton, grmeo je ideolog boljševičke partije Nikolaja Buharin, koga su sledili mnogobrojni publicisti i pisci. Jesenjinove knjige gotovo preko noći nestale su iz biblioteka, zatvoren je i njegov muzej u Moskvi, a njegovom sinu Konstantinu predlagano je da promeni prezime. Čitave tri decenije ime i stihovi pesnika - velikana bili su gurnuti u stranu, u zaborav. Do preloma je došlo tek posle Staljinove ere, kada je odluku o objavljivanju njegovih zbirki doneo - Centralni komitet! Tada se dogodio presedan koji je mnogo govorio: na poziv na pretplatu za sabrana dela, u knjižarama širom države odazvalo se čak deset miliona čitalaca.

- Obistinile su se ranije proročke reči o Jesenjinu - čudu poezije: i ljudi budućnosti čitaće, voleće i pamtiće njegove pesme, bliske srcu - nežne, tužne i olujne, kao što zazvuči i njegova zavičajna rjazanjska stepa. U amanet svojoj lirici ostavio je stihove: "Pesme moje/ispričajte svojski/o životu mom" - zaključuje Ljuba Vukmanović.

Pesnikova rodna kuća u Konstantinovu

STIHOVI NA 130 JEZIKA

POČETKOM ovog veka, na osnovu ankete urađene širom Rusije, Jesenjin je proglašen za prvo rusko pesničko pero 20. veka. Nekoliko godina ranije, u Moskvi je ponovo otvoren pesnikov muzej i otkriven impresivni spomenik na Tverskom bulevaru. Njegova poezija blista u vrhovima ruske i svetske književnosti i u novom veku. Jesenjinove pesme objavljene su u više od 300 izdanja, u 70 miliona primeraka i čitaju se, pamte i vole na više od 130 jezika.

(Novosti)