- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Samodokazivanje – igra bez kraja
Kad osoba posumnja u sopstvene sposobnosti, bilo zbog spoljašnjeg ili unutrašnjeg osporavanja, kreće u neprekidnu potragu za novim, još opasnijim izazovima kako bi potvrdila da vredi, a to nosi sve veće rizike i može imati i tragične posledice
Kada neko zna da je nešto istina, onda ne traži dokaze da je to tako. Ljudi zahtevaju da im se nešto dokaže onda kada sumnjaju, ne veruju da je nešto takvo kakvo drugi tvrde da jeste. Kada neko ne veruje da je osoba sposobna da nešto uradi, on može od nje tražiti da mu to dokaže. Ukoliko je zahtev upućen u vidu izazova da ta osoba nešto uradi, onda sam izazov može postati glavni razlog zbog kojeg se „izazvani” angažuje u datom ponašanju. Neretko su to situacije u kojima se ljudi opklade da će neko uspeti ili neće uspeti da nešto učini.
Osoba može internalizovati (prihvatiti kao sopstveni) odnos u kojem neko drugi stalno osporava njene sposobnosti i vrednost, a ona stalno dokazuje da je sposobna i vredna, tako da taj odnos postaje njena unutrašnja, intrapsihička dinamika. To znači da su sada u samoj ličnosti osobe dva dela: jedan koji osporava njene sposobnosti i vrednost, i drugi koji dokazuje da je osoba sposobna i vredna. Tako nastaje stalna potreba za samodokazivanjem.
„Osvajanje” vrhova i osoba
Samodokazivanje može postati neka vrsta unutrašnje igre bez kraja u kojoj su stalno potrebni novi izazovi i novi dokazi. Čovek koji gleda visoku planinu može sebi i drugima dokazati da je sposoban da se na nju popne i da „savlada” njen vrh. Kada uspe u tome potvrdio je svoje sposobnosti i nema potrebe za novim dokazivanjem. Ali kada samodokazivanje postaje unutrašnja dinamika, onda taj dokaz nije dovoljan da neko zaključi da je sposoban i vredan, tako se traži novi, još veći izazov i dokaz još veće sposobnosti. Zato osoba želi da „savlada” drugu još višu planinu, a nakon nje treću, još višu od druge.
Igra testiranja granica vlastitih sposobnosti prestaje onda kada se osoba suoči sa nesavladivom planinom. Igra samodokazivanja je opasna zato što sve veći izazov nosi sve veće rizike u koje osoba ulazi, tako da može imati tragične posledice.
Samodokazivanje može biti i glavni motiv za ulazak u emotivne odnose. Kao što neko „osvaja” najviše vrhove, tako neko „osvaja” njemu nedostupne osobe. Da bi se ovakva osoba zainteresovala za nekog mora ga doživeti kao izazov, to jest kao nekoga koga nije lako zainteresovati i privući. Ona drugog mora doživeti kao nekoga ko je nezainteresovan, hladan, nedostupan, ili jednostavno već zauzet – u dobroj vezi ili braku.
Osoba koja se samodokazuje u emotivnim odnosima je veoma zagrejana za osobu koja joj je „meta”. Snažno je motivisana u svojoj nameri da je „osvoji” tako da sve čini da bi u tome uspela. Ne štedi vreme, energiju, novac da bi joj se približila i da bi otkrila način na koji bi je zainteresovala za sebe. Ovakva „osvajanja” su vešto planirana, mogu trajati i nekoliko godina zato što „osvajač” čeka pogodni splet okolnosti kako bi uspeo u svojoj nameri.
Nesigurni u sebe su nespremni za ljubav
Kada konačno uspe u tome njegovo zadovoljstvo i osećanje pobede traju relativno kratko. Umesto da uživa u vezi sa osobom oko koje se toliko trudio „osvajač” počinje da doživljava da se emotivno hladi. Razlog za hlađenje je što je osoba „osvojena” tako da više nije izazov i više nije izvor onog unutrašnjeg uzbuđenja koje je osvajač imao dok nije bio siguran da li će uspeti u svojoj nameri. Posledica je da osvajač gubi interesovanje, menja ponašanje tako da ta nova veza relativno brzo, na ovaj ili onaj način, biva okončana.
Ovakva vrsta samodokazivanja je u osnovi i destruktivna i samodestruktivna. Žrtva ovog psihološkog mehanizma je druga osoba koja je zavedena iskrenim udvaranjem osvajača, ali sa druge strane žrtva je i sam osvajač. Umesto da mu osvajanje nedostupne osobe i dobijanje njene ljubavi bude dokaz lične vrednosti, osvajač nastavlja da sumnja u vlastitu vrednost kao što je to radio i na početku. Zato se usmerava na novu, još nedostupniju osobu, u nadi da će mogući uspeh biti konačni dokaz njegove vrednosti. Rezultat je da osećanje lične vrednosti bezuspešno traži tamo gde ga ne može naći, pri tome povređujući one koji su sa njim stupili u odnos.
Generacije mladih su iz medija upile visoke standarde na osnovu kojih sami sebe negativno ocenjuju. To je dovelo do epidemije muškog i ženskog samodokazivanja i sve većeg broja onih koji nisu spremni da daju i prime ljubav.
Zoran Milivojević
(Politika.rs)
Kad osoba posumnja u sopstvene sposobnosti, bilo zbog spoljašnjeg ili unutrašnjeg osporavanja, kreće u neprekidnu potragu za novim, još opasnijim izazovima kako bi potvrdila da vredi, a to nosi sve veće rizike i može imati i tragične posledice
Kada neko zna da je nešto istina, onda ne traži dokaze da je to tako. Ljudi zahtevaju da im se nešto dokaže onda kada sumnjaju, ne veruju da je nešto takvo kakvo drugi tvrde da jeste. Kada neko ne veruje da je osoba sposobna da nešto uradi, on može od nje tražiti da mu to dokaže. Ukoliko je zahtev upućen u vidu izazova da ta osoba nešto uradi, onda sam izazov može postati glavni razlog zbog kojeg se „izazvani” angažuje u datom ponašanju. Neretko su to situacije u kojima se ljudi opklade da će neko uspeti ili neće uspeti da nešto učini.
Osoba može internalizovati (prihvatiti kao sopstveni) odnos u kojem neko drugi stalno osporava njene sposobnosti i vrednost, a ona stalno dokazuje da je sposobna i vredna, tako da taj odnos postaje njena unutrašnja, intrapsihička dinamika. To znači da su sada u samoj ličnosti osobe dva dela: jedan koji osporava njene sposobnosti i vrednost, i drugi koji dokazuje da je osoba sposobna i vredna. Tako nastaje stalna potreba za samodokazivanjem.
„Osvajanje” vrhova i osoba
Samodokazivanje može postati neka vrsta unutrašnje igre bez kraja u kojoj su stalno potrebni novi izazovi i novi dokazi. Čovek koji gleda visoku planinu može sebi i drugima dokazati da je sposoban da se na nju popne i da „savlada” njen vrh. Kada uspe u tome potvrdio je svoje sposobnosti i nema potrebe za novim dokazivanjem. Ali kada samodokazivanje postaje unutrašnja dinamika, onda taj dokaz nije dovoljan da neko zaključi da je sposoban i vredan, tako se traži novi, još veći izazov i dokaz još veće sposobnosti. Zato osoba želi da „savlada” drugu još višu planinu, a nakon nje treću, još višu od druge.
Igra testiranja granica vlastitih sposobnosti prestaje onda kada se osoba suoči sa nesavladivom planinom. Igra samodokazivanja je opasna zato što sve veći izazov nosi sve veće rizike u koje osoba ulazi, tako da može imati tragične posledice.
Samodokazivanje može biti i glavni motiv za ulazak u emotivne odnose. Kao što neko „osvaja” najviše vrhove, tako neko „osvaja” njemu nedostupne osobe. Da bi se ovakva osoba zainteresovala za nekog mora ga doživeti kao izazov, to jest kao nekoga koga nije lako zainteresovati i privući. Ona drugog mora doživeti kao nekoga ko je nezainteresovan, hladan, nedostupan, ili jednostavno već zauzet – u dobroj vezi ili braku.
Osoba koja se samodokazuje u emotivnim odnosima je veoma zagrejana za osobu koja joj je „meta”. Snažno je motivisana u svojoj nameri da je „osvoji” tako da sve čini da bi u tome uspela. Ne štedi vreme, energiju, novac da bi joj se približila i da bi otkrila način na koji bi je zainteresovala za sebe. Ovakva „osvajanja” su vešto planirana, mogu trajati i nekoliko godina zato što „osvajač” čeka pogodni splet okolnosti kako bi uspeo u svojoj nameri.
Nesigurni u sebe su nespremni za ljubav
Kada konačno uspe u tome njegovo zadovoljstvo i osećanje pobede traju relativno kratko. Umesto da uživa u vezi sa osobom oko koje se toliko trudio „osvajač” počinje da doživljava da se emotivno hladi. Razlog za hlađenje je što je osoba „osvojena” tako da više nije izazov i više nije izvor onog unutrašnjeg uzbuđenja koje je osvajač imao dok nije bio siguran da li će uspeti u svojoj nameri. Posledica je da osvajač gubi interesovanje, menja ponašanje tako da ta nova veza relativno brzo, na ovaj ili onaj način, biva okončana.
Ovakva vrsta samodokazivanja je u osnovi i destruktivna i samodestruktivna. Žrtva ovog psihološkog mehanizma je druga osoba koja je zavedena iskrenim udvaranjem osvajača, ali sa druge strane žrtva je i sam osvajač. Umesto da mu osvajanje nedostupne osobe i dobijanje njene ljubavi bude dokaz lične vrednosti, osvajač nastavlja da sumnja u vlastitu vrednost kao što je to radio i na početku. Zato se usmerava na novu, još nedostupniju osobu, u nadi da će mogući uspeh biti konačni dokaz njegove vrednosti. Rezultat je da osećanje lične vrednosti bezuspešno traži tamo gde ga ne može naći, pri tome povređujući one koji su sa njim stupili u odnos.
Generacije mladih su iz medija upile visoke standarde na osnovu kojih sami sebe negativno ocenjuju. To je dovelo do epidemije muškog i ženskog samodokazivanja i sve većeg broja onih koji nisu spremni da daju i prime ljubav.
Zoran Milivojević
(Politika.rs)