Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

S.O.S - Nasilje u porodici

Diskusija u 'Kutak za roditelje' započeta od neda ukraden, 22.07.2011.

  1. neda ukraden
    Offline

    neda ukraden Član

    Postova:
    278
    Zahvala:
    0
    Sve cesce smo u prilici da u medijima citamo,gledamo razne oblike nasilja u porodici.
    Nasilnici najcesce ostaju ne kaznjeni ili su kazne minorne.
    Ova tema ima nameru da pomogne zrtvama nasilja u porodici.
    Zrtve su: zene,muzevi,deca,stariji.


    Ovdje bi molila cenjene kolege i kolegice forumase da se ukljuce bilo da daju komentar ili savet,bilo link do neke ustanove ili sigurne kuce gde bi takve osobe pokusale da potraze pomoc.
    Volela bi da ako imate ( sad molim moderatore da me obaveste ako se ovo ne sme) ,znaci ako imate brojeve tel ili informaciju vise o ustanovama u vasem gradu koje se bave ovom tematikom,jer budite sigurni ako se to ne desava vama desava se nekom u komsiluku.
    Zrtava nasilja ima u svim sredinama i medju visokoobrazovanim i neobrazovanim delovima stanovnistva,i cesto se iza krinke sretne i uspesne porodice krije nesto sasvim drugacije.

    Na forumu se moze pronaci par tekstova na ovu temu,ali bi pokusala da na jedno mesto skupimo sto vise informacija jer zrtve obicno nisu u prilici da pretrazuju internet do besvesti,mozda imaju samo jednu sansu...

    Molila bi i one koji imaju iskustva vezano za temu ili kao sudionik ili iz sudske prakse,hitne sluzbe i sl da podelimo i napisemo,pokazemo,jer zacudili bi ste se da znate u sta sve ne ubedjuju i ubede zrtve tako da im informacija vise mozda spasi zivot.

    Iz istorije znamo da je porodica jedina institucija gde se najvise krse ljudska prava, tako i dan danas,bez obzira na ovoliku prosvecenost.

    Sve porodice su sretne na slican nacin a nesretne su nesretne svaka na svoj nacin.

    Dodato posle 3 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    TEST - DA LI SI ŽRTVA NASILJA U PORODICI

    1. On određuje ko će biti u imeniku mog telefona. Sve moje poruke čita i želi da zna o čemu i sa kim razgovaram. Komunikaciju sa drugima sam zbog toga svela na minimum.

    2. Mnogi moji raniji prijatelji/ce mu se ne sviđaju. Da ga ne povredim, prestala sam da se viđam sa njima.

    3. On me toliko voli i ljubomoran je na sve, da mi čak ne dozvoljava da nađem posao i zaposlim se. Uopšte, svako moje udaljavanje od stana praćeno je njegovom budnom pažnjom.

    4. Sve što zaradim dajem njemu. Sam odlučuje kako će to da potroši, a ja moram da molim da mi da novac za neke osnovne lične stvari.

    5. Na moje primedbe da nam je brak više neizdrživ, govori mi da ne pokušavam da se razvedem - na sudu on sigurno dobija decu, jer sam ja loša majka.
    DALJE ->*
    TEST - DA LI SI ŽRTVA NASILJA U PORODICI - II deo

    6. Vređa me, naziva ružnim imenima i govori mi da nisam ni za šta sposobna.

    7. Često namerno uništi neki meni drag predmet.

    8. Naš seks : kada, kako i koliko on to želi. Moje stanje, potrebe i želje ga ne zanimaju.

    9. Kada kažem da ne mogu više da izdržim ovakav život, ubeđuje me da samnom nešto nije u redu i da treba da odem kod psihijatra.

    10. Često viče, gunđa, razbija, a onda prelazi i na udarce po meni.
    DALJE ->*
    REŠENJE TESTA - DA LI SI ŽRTVA NASILJA U PORODICI

    Ako se MAKAR i JEDNA stavka sa prethodih stranica odnosi na tebe, ti si u nasilju!

    Potrazi pomoc obavezno prijavi policiji ,socijalnom radniku i*
    ne skrivaj nasilnici na to i racunaju : da ce te biti stid, da ne smes od straha- za to su te i zastrasivali pretilii tukli ,da bi zastitili sebe od kaznene odgovornosti.
    Ne nadaj se da ce biti bolje- nece jer oni ne zele da se bilo sta promeni upravo ovakvo stanje nasilnicima odgovara.
    Pazi ako primete da zelis da ih prijavis pokusat ce ti to onemoguciti na razne nacine:
    izvinjenjima,trazit ce da im oprostis i da se to nikad nece ponoviti;
    Ubedjivanjem da si i sam- sama doprineo tome i da si izazvao- la takvu reakciju.
    Suzama,pretit ce da ce izvrsiti samoubistvo jer bez tebe nemogu ziveti,
    Pretit ce da ce ubiti vas,vase najmilije *ili unistiti sve sto volite,
    Kad vide da ste i dalje odlucni, pokusat ce vas onemoguciti fizicki:
    zakljucavanjem- onemogucavanje bilo kakvog kretanja,oduzimanje mobitela,iskljucivanje fiksnog tel. internet i sl,komunikacije sa vanjskim svetom,on ce ici i u nabavku uz izgovor porodici komsijama i sl,da se ne osecate dobro pa eto on pomaze,
    Za to vreme vas ubedjuje da ste jedino vi krivi sto je on to morao tako da uradi,i da ste vi krivi sto ste u takvoj situacij.



    *

    Dodato posle 6 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Mamina posla: Protiv nasilja u porodici!
    Autor:*Adriana Kuči | 10.4.2011

    OBJAVI NA:
    Pojam “nasilje u porodici” iako ne isključivo, najčešće znači nasilje muškarca nad ženom u bračnoj ili izvanbračnoj zajednici. Nerjetko, završava tragično.
    A tragični su i oni životi o kojima ništa ne znamo, a proteknu poput agonije pod terorom nasilnika. Zar stvarno na to sve ostajemo slijepi i gluhi?!
    Da uopće pišem o ovoj turobnoj temi podstakao me je događaj, zapravo, tragedija, koja je prije par sedmica potresla cijelu Sloveniju. Ukratko, iako ovakve* priče nisu nikada kratke, muškarac, koji je već bio osuđivan zbog nasilja u porodici, je, u svađi sa bivšom partnericom, kroz prozor stana na devetom spratu bacio njihovu petogodišnju kćerku, a potom i sam skočio.
    On je odmah umro.
    Djevojčica je bitku izgubila nekoliko dana kasnije…
    Posebno me je potreslo na teveu objavljeno svjedočenje jedne komšinice koja je rekla da je djevojčica, viseći kroz prozor, bila potpuno mirna. Čak se je nasmijala i rekla mu: “Nećeš me stvarno baciti, zar ne?!”
    Priča strašna da ne može biti strašnija. I nezavršena. Pomislimo samo na život djevojčicine majke. Sve I kada bi živjela u najboljim mogućim uslovima, oslobođena svakog drugog oblika stiske I uz najboljee terapeute, pitanje je da li bi se oporavila… Može li se ljudsko biće od čega takvog oporaviti pod bilo kojim okolnostima?!
    Mi drugi – užasnućemo se, svake godine se na Dan borbe protiv nasilja u porodiici, saznanjeni s njim zahvaljujući medijima, sjetiti se i tog problema i posvetiti mu koju misao. I nastaviti dalje. A možda ipak postoji ponešto što možemo učiniti da bi čim manje porodica živjelo tako turobne živote… Možda, ipak…
    Par činjenica o nasilju
    Nasilje postoji,, nažalost, od kako i čovjek. Pričati o svemu što je prouzročilo bilo bi besmisleno, jer je nemoguće sažeti svu nesreću koji je čovjek prouzročio čovjeku. U prošlosti su žrtve porodičnog nasilja bile prepuštene same sebi. Sada je, barem u primjerima koji se otkriju, nešto drugačije. Psihološke službe u razvijenom svijetu relativno učinkovito brinu za bivše žrtve nasilja. U primjeru s početka naše priče baš i nije tako – nasilnik je osuđen na pet godina zatvora iz kojeg je puno ranije pušten – jer se je lijepo vladao!!! *
    Šta je nasilje? Većina definicija slaže se u slijedećem: Svaka težnja ili sredstvo za savladavanje drugog čovjeka zato da bi mu nametnuli svoju volju i nadvladali ga – je nasilje. Nasilje znači ograničavanje, uskraćivanje, nanošenje psihičkog ili fizičkog bola i patnje koje je povezano s ciljem da bi pridobili osobnu korist. Uvijek se radi o škodljivom i bolnom dejstvovanju koje tjelesno, duševno ili socijalno povrijedi žrtvu.
    Porodičnog nasilja je više vrsta. Može ga izvoditi pojedinac nad drugim pojedincem ili grupom. Ponašanju nasilnog pojedinca, složni su psiholozi, kumuju tri važna faktora: nasljednost, uticaj okoline, te slika o samom sebi.
    Nasilje u porodici je vrsta nasilja koje na žrtve ima izuzetno traumatičan utjecaj, pogotovo kada su te žrtve najmanji članovi porodice. I, pri tom, nije jako važno da li se nasilje izvodi nad djecom direktno ili su ga samo svjedoci – traumatično je iskustvo iživljavanja partnera međusobno.
    Zanimljiv je podatak da ni nasilje žene nad muškarcem nije zanemarivo, no ipak je tip nasilja koji u porodici preovladava onaj u kojem su žrtve žene, nasilnici muškarci.
    Pogledajmo malo statistiku: svakih 7 do 15 sekundi na svijetu je pretučena barem jedna žena. Glavni uzrok povreda žena starosti između 15 i 44 godine je partnerovo nasilje. Za ovaj najčešći oblik nasilja tipično je da se s vremenom povećava. To znači da pored psihičkog, spolnog I fizičkog nasilja sadrži takođe i ekonomsko iskorištavanje, izolaciju i mnoge druge psihološki nadzorovane mehanizme.
    Strašan je i podatak da je žena kojoj je dosta nasilja i koja ga namjerava prekinuti u 75 odsto većoj opasnosti da ju partner ubije nego u slučaju da je ostala!
    Psihološka tumačenja nasilnika i žrtve
    Psihologija na razne načine objašnjava porodično nasilje. Jedan od meni osobno najstrašnijih razloga za prihvatanje uloge žrtve je to da takve žene u sebi imaju ukorjenjeno vjerovanje da žive život kakav zaslužuju s partnerom kakvog zaslužuju. Druga objašnjenje je takozvana “traumatična veza” koja je i odgovor na često postavljano pitanje zašto žene ostaju u vezi punoj nasilja. Istraživanja su pokazala da žrtva svog nasilnika vidi kao svemogućeg i vjeruje da bez njega ni ne može živjeti. Nasilnik na ovaj način ima potpunu kontrolu nad njenim novcem, sigurnošću, ssrećom… Njoj ne preostaje ništa drugo već da mu udovoljava i tako si omogući ono neophodnije da preživi..
    Djeca i nasilje
    Prikrivena, a psihološki veoma opasna tortura nad djecom je stalna prijetnja jednog partnera drugom da će ih oduzeti. Takozvano, korištenje djece za dostizanje, uglavnom bolesnih ciljeva.
    Modeli nasilnog ponašanja kojeg su djeca svjedoci u vlastiotom domu prenose se i na njihovu komunikaciju i odnose i sa drugim ljudima. I iz razloga što djeca iz nasilnih porodica ne znaju komunicirati na drugi način, vrlo često sami postaju nasilnici u svojim porodicama, odnosno, prenose ovaj nesretni krug u nedogled. Istraživanja su pokazala da više od 90 odsto nasilnika dolaze iz porodica u kojima su bili ili žrtve ili svjedoci nasilja.
    Zdravo porodično okruženje i odgovarajući odgojni stilovi od ključnog su značaja za razvoj djetetove predstave o samom sebi* koju *gradi na osnovu stajališta, mišljenja, uvjerenja I vjerovanja. *oblikuje o sebi. Znači, ako se djete sreće sa nasiljem, pa makar i onim koji roditelji umanjuju nazivajući ga “puc puc po guzi” ili kako bilo, ono shvata i prihvata nasilje kao normalan i čak potreban način komunikacije. Nije li ovo fantastičan razlog da se ipak malo više potrudimo i riješimo problem na teži, ali ipak jedini ispravan način?!
    Lijek protiv porodičnog nasilja
    Kao i u mnogim drugim stanjima, i ovdje je preventive najbolji* lijek. I pojedinci i društvo moraju biti svjesni da je nasilje moguće sasjeći u korijenu. Osvješćivanje mladih ljudi koji ostvaruju partnerske odnose, Na svijetu je puno načina da se dođe do informacija, samo ih treba potražiti. A sve informacije su sažete u jednom – nasilje nikada nema opravdanja.
    Isto se tako postavlja pitanje da li smijemo ostati ravnodušni ako znamo da je negdje u nekoj družini nasilnik?!*
    U našem dijelu svijeta su dobro razvijene takozvane sigurne kuće, mjesta na kojima se žene i djeca, žrtve nasilja, mogu skloniti na određeni period i ustabiliti živote pod novim okolnostima. Postoje telefoni za anonimne pozive koje mogu obaviti i posmatrači. Socijalnu i psihološku njegu trebaju, ne samo žrtve, već i nasilnik, koji su često žrtve začaranog kruga vlastitog nasilja iz kojeg ne znaju izaći.* Kada su u nasilna djelovanja upletena i djeca potrebna je i dodatna stručna pomoć, posebno pedijatara.
    Eto, puno podataka o nasilju u porodici.
    Ako vas bilo šta od napisanog navede da nađete svoj način i pomognete svijetu u borbi* protiv nasilja u porodici, ne zaboravljajući* da su sve žrtve, statistički predstavljene brojevima, nečije mame, nečije sestre, kćerke, prijateljice, te da svi mi snosimo odgovornost – onda ste napisanom dali smisao.

    Dodato posle 2 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Imate problem ili znate nekog kome treba pomoc, pogledajte na: Pomoć! Životni problemi, nasilje, invalidnost, hraniteljstvo

    Dodato posle 12 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    izvor: civilni dijalog


    Zaštitu žrtava nasilja u porodici u Bosni i Hercegovini (BiH) garantuje niz zakona, ali je njihovo provođenje slabo. U pozadini stoji društvo koje je još uvijek veoma patrijarhalno, uz veliki institucionalni teret koji je ostavio Dejtonski mirovni sporazum. Analiza je pripremljena u saradnji sa italijanskom organizacijom Osservatorio Balcani e Caucaso, i originalno je objavljena na sajtu Osservatorija.

    Nasilje nad ženama, posebno nasilje u porodici, i dalje je široko rasprostranjen problem u BiH, predstavljajući ozbiljno kršenje osnovnih prava i sloboda žena. Uprkos intenzivnim aktivnostima javnog zagovaranja od strane NVO-a iz cijele zemlje, s ciljem unapređenja pravne i stvarne zaštite žena od nasilja u javnom i privatnom životu, ovaj vid nasilja i dalje se smatra i toleriše kao „društveno prihvatljivo ponašanje“. Opravdava se tradicionalnim i pratrijarhalnim konceptima o ulozi i statusu žene u bh. društvu, stoji u Alternativnom izvještaju o implementaciji CEDAW konvencije i ženskim ljudskim pravima u Bosni i Hercegovini, objavljenom u oktobru 2010. godine.

    Patrijarhalno društvo

    „Značajna prepreka kvalitetnoj prevenciji nasilja u porodici je stav zajednice i pojedinca i pojedinke prema problemu nasilja nad ženama i specifično nasilja u porodici. Glavna pitanja se odnose na lične stavove koje pokazuju profesionalci koji bi trebalo da se bave ovim problemom, a koji umjesto toga često iskazuju predrasude i patrijarhalne stavove dok podučavaju i odgajaju mlade, pružaju pomoć žrtvama ili kažnjavaju počinioce“, kaže Duška Andrić–Ružičić iz INFOTEKE, ženskog informaciono dokumentacionog centra iz Zenice.

    Infotekina predstavnica naglašava njeno uvjerenje da se korjen nasilja u porodici nalazi u patrijarhalnom modelu. Loša ekonomska situacija, visoka nezaposlenost, psihološke i fizičke posljedice rata, kao što je post-traumatski sindrom, invaliditet, alkoholizam, pad društvenih vrijednosti - samo su poticaj da se nasilje manifestuje.

    Teret je na NVO-ima

    U BiH još uvijek ne postoje institucionalni servisi koji bi bili u mogućnosti pružiti sveobuhvatnu, senzibilisanu i specijalizovanu podršku žrtvama nasilja u porodici. Odgovarajuća legislativa postoji, međutim, kompleksna državna struktura i krhke institucije ne dozvoljavaju provedbu normi.

    U proteklim godinama vlasti su dodjelile određena sredstva u svrhu podrške rada sigurnih kuća koje vode nevladine organizacije. Ta sredstva su bila od esencijalne važnosti, jer centri za socijalni rad imaju nadležnost i propisane mehanizme, ali nemaju sredstava da bih ih proveli.

    Uprkos tome sto su najjača karika između državnih institucija koje se bave problemom nasilja u porodici, policija ne radi na jednak način u cijeloj BiH. Sudske presude toliko variraju da se ne može govoriti o ujednačenoj sudskoj praksi kada su u pitanju slučajevi nasilja u porodici u BiH, ističe Andrić–Ružičić. “Napori se moraju uložiti prije svega ka ujednačavanju institucionalnog pristupa problemu nasilja u porodici i jedinstvenog mehanizma u oblasti pružanja zaštite“, dodaje ona.

    Mara Radovanović iz NVO „Lara“ iz Bijeljine upozorava kako nema dovoljno sigurnih kuća koje bi primile sve žrtve nasilja u porodici koje traže tu vrstu pomoći, te kako je njihov boravak u sigurnoj kući ograničen usljed nedostatka sredstava koja dolaze od nadležnih institucija. „Tu je takođe i problem nedovoljnih kapaciteta ustanova za liječenje bolesti ovisnosti, koje su čest uzrok nasilja“, ističe ona.

    Radovanović dodaje kako su njihove zagovaračke aktivnosti, zajedno sa partnerskim organizacijama, u 2008. godini rezultirale izmjenama Zakona o zaštiti porodice od nasilja Republike Srpske (RS) kojim su obezbjedili da vlada RS preuzme obavezu finansiranja 70% troškova sigurnih kuća. Zakon o zaštiti od nasilja u porodici Federacije BiH (FBiH) ne predviđa obavezu finansiranja sigurnih kuća za žene i djecu žrtve nasilja iz javnih budžeta, i one opstaju gotovo isključivo na donacijama međunarodnih organizacija, jednokratnim donacijama iz entitetskog budžeta, uz gotovo potpuno odsustvo podrške lokalnih zajednica

    Malo statističkih podataka

    Iskustva nevladinih organizacija u radu sa ženama žrtvama nasilja u porodici ukazuju da većina žena ćuti o nasilju koje su preživjele, te da ne pomišljaju da ga prijave vladinim institucijama koje su ovlaštene i dužne pružiti pomoć i zaštitu. Istovremeno, BiH još uvijek nema jedinstven sistem prikupljanja i analize statističkih podataka o porodičnom nasilju nad ženama, kako na nivou entiteta, tako i na nivou države. Dostupni podaci od strane vladinih institucija koji imaju prve kontakte sa ženama žrtvama nasilja (policija i tužilaštva) su nepotpuni i kontradiktorni, te ukazuju na različita tumačenja i pristupe u adresiranju problema.

    CEDAW izvještaj, kojeg pominjemo na početku teksta, donosi zvanične podatke entitetskih ministarstava unutrašnjih poslova u BiH prema kojima, u Republici Srpskoj je broj prijavljenih i procesuiranih krivičnih djela nasilja u porodici u konstantnom opadanju, dok u Federaciji BiH to nije slučaj.

    Na SOS telefon 1264 u Republici Srpskoj od početka godine do oktobra 2009.g. javile su se 1572 žrtve nasilja od kojih su većina bile žene starosne dobi od 19 do 60 godina. U isto vrijeme, SOS telefon 1265, koji pokriva područje Federacije BiH, pozvalo je 2120 žrtava nasilja. U BiH trenutno postoji devet sigurnih kuća za žene i djecu žrtve nasilja u porodici u kojima timovi stručnog osoblja pružaju psihološku, medicinsku i pravnu pomoć, podršku u rehabilitaciji i resocijalizaciji, te podršku u pronalasku „izlazne“ (reintegracijske) strategije.

    Sigurna kuća

    Jedna od pomenutih sigurnih kuća, koju vodi Fondacija lokalne demokratije iz Sarajeva, nedavno je obilježila desetu godišnjicu. Ovom prilikom, organizacija je objavila analizu svog desetogodišnjeg rada, period u kojem je pružila sklonište za 1169 osoba, 408 žena, 587 djece i 174 djevojke. Podaci iz ove analize daju uvid u profile žrtava nasilja: važno je naglasiti da je blizu 35% žena korisnica sigurne kuće završilo samo osnovno obrazovanje, dok samo 2,3% korisnica ima visoko obrazovanje. U većini slučajeva, ove žene bile su izložene mješavini fizičkog, seksualnog, psihološkog i ekonmskog nasilja.

    Oko polovine korisnica ostajalo je u sigurnoj kući do 30 dana, dok je njihova rehabilitacija trajala značajno duže. Kada su u pitanju mlade djevojke, koje su najčešće žrtve seksualne zloupotrebe ili incesta, one su uglavnom ostajale duže u sigurnim kućama.

    Često se ističe kako je jedan od osnovnih razloga zašto žena ostaje u zajednici sa nasilnikom njihova ekonomska zavisnost o njima. Analiza Fondacije lokalne demokratije pokazuje kako se 70% žena vrati svojim supruzima/partnerima, ali se ovi slučajevi pažljivo prate.

    Mubera Hodžić-Lemeši, menadžerica sigurne kuće, objašnjava kako se njihov posao provodi u fazama. Nakon što je primljena u sigurnu kuću, žrtva prima osnovnu medicinsku pomoć. Nakon toga se uključuje u individualne i grupne terapije i tek nakon što stručno osoblje da preporuku, organizuje se prvi susret sa nasilnikom. U većini slučajeva, nasilnik je suprug ili partner.

    „Na tom prvom susretu se obično svi počinitelji nasilja izvinjavaju, traže oprost, obećavaju da se to nikada neće ponoviti i mole ženu da se vrati kući. Ovo je trenutak kada žrtva donosi prvu odluku šta i kako dalje“, kaže Hodžić-Lemeši. Ona dodaje da se, ako postoji volja, nasilnik upućuje Centrima za socijalni rad, gdje se uključuje u odgovarajuću terapiju. Istovremeno, žrtva i dalje prima terapiju u sigurnoj kući. Ako i kada se postavljeni uslovi ispune, žena se vraća kući. Organizacija ima i mobilne timove koji prate porodične situacije zajedno sa osobljem centara za socijalni rad.

    Još jedan primjer dobre prake je i Koordinaciona grupa koju je formirala Fondacija lokalne demokratije, a koja djeluje na području Kantona Sarajevo. Grupa se sastoji od predstavnika kantonalnih ministarstava zdravlja, pravde i uprave, unutrašnjih poslova, rada, socijalne politike, raseljenih lica i izbjeglica, kao i predstavnika udruženja BH Novinari i Fondacije lokalne demokratije. Cilj grupe je poboljšana koordinacija aktivnosti kada je u pitanju prevencija, zaštita i borba protiv nasilja u porodici, dok specifični ciljevi uključuju edukaciju, integriranu pomoć (socijalnu, pravnu i psihološku), te razvoj zajedničke baze podataka. „Došli smo do zaključka kako ovaj problem zahtjeva multidisciplinarni pristup“, objašnjava

    Edita Pršić iz Fondacije lokalne demokratije, dodajući kako su odlučili uključiti i predstavnika medija zbog važne uloge koju imaju u podizanju javne svijesti, kao i potrebe da se novinari edukuju o pitanjima nasilja u porodici i o tome kako pristupiti ovoj temi bez oduzimanja dostojanstva žrtvama.

    S ciljem pružanja integrisane pomoći svojim korisnicima, Fondacija lokalne demokratije je prije pet mjeseci otvorila i Centar za besplatnu pravnu pomoć ženama, uz finansijsku podršku ambasade kraljevine Nizozemske u BiH. Ovaj centar, kao i nekoliko sličnih širom BiH, koje takođe vode NVO-i, nudi besplatnu pravnu pomoć ženama žrtvama nasilja, ženama žrtvama rata, te u vezi sa svim drugim socijalnim problemima sa kojima se žene susreću.

    Žene u pravilu traže pomoć tek nakon dugotrajne izloženosti nasilju, kada je ono ostavilo vidljive posljedice na fizičko i psihičko zdravlje, te imaju ograničen pristup informacijama o svojim pravima i mogućnostima zaštite od nasilja. Kao što NVO aktivisti koje smo kontaktirali naglašavaju, nema savršenog rješenja, ali isto tako nema ni dobrih razloga za žrtve nasilja u porodici da same pate unutar zidova njihovih domova.

    *

    *

    Dodato posle 3 Sati 32 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Predsednik Tadić otvorio sigurnu kuću u Beogradu

    Otvaranje sigurne kuće, Veran Matić, Vesna Stanojević Boris Tadić i Ružica Đinđić (Foto P. Mirković)
    Predsednik Srbije Boris Tadić juče je u Beogradu svečano otvorio Sigurnu kuću, sklonište za žene i decu žrtve porodičnog nasilja i predao je na korišćenje Savetovalištu protiv nasilja u porodici. "Kada u porodici koja je temelj svakog društva dođe do nasilja onda takvo društvo pati u godinama koje slede, jer jednom proizvedeno nasilje rađa drugo nasilje", rekao je Tadić.

    On je kazao da otvaranje Sigurne kuće pokazuje da Srbija može da rešava temeljne probleme i dodao da je Srbiji potrebna Sigurna kuća "posle mnogo godina nesigurnosti, kuća u kojoj će se svi osećati bezbedno i u kojoj će najmlađi imati sigurnu perspektivu".

    Koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici Vesna Stanojević rekla je da je od 2000. godine kroz Sigurne kuće u Srbiji prošlo više od 1.000 žena i 900 dece i dodala da se samo u ovoj godini javilo oko 200 žena koje se susreću sa nasiljem u porodici. "Nasilje ne treba trpeti, izlaz uvek postoji. Nasilje koje žene trpe trpe i deca, a ta deca imaju problem u svojim kasnijim porodicama, jer nasilje pretrpljeno u primarnoj porodici se ne zaboravlja", rekla je Stanojević.

    Predsednik Upravnog odbora B 92 Veran Matić rekao je da će druga Sigurna kuća u Beogradu, na istoj lokaciji, biti otvorena do kraja godine i najavio da će takva skloništa biti otvorena i u Zrenjaninu, Somboru i Vranju.

    Sigurna kuća u Beogradu je prvi specijalizovani objekat za tu namenu i moći će da primi 25 štićenika.

    Ova specijalizovana ustanova je zajedničko delo brojnih kompanija i pojedinaca koji su podržali akciju B 92 i Savetovališta protiv nasilja u porodici.

    U Beogradu trenutno postoje tri privremena objekta u kojima su zbrinute 62 žrtve nasilja u porodici, a jedan od tih objekata će nastaviti rad i nakon otvaranja Sigurne kuće.
    Beta
    objavljeno:

    Dodato posle 3 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    HRONIKA

    Kad žrtve zlostavljanja postanu ubice

    (Ilustracija S. Pečeničić)
    Višegodišnje zlostavljanje koje je Knjaževčanka M. M (29) trpela od supruga J. M. (30) kulminiralo je prošle nedelje do sada neviđenim javnim posramljivanjem jadne žene. Naime, muž ju je u dva navrata primorao da pred sugrađanima naga hoda ulicom, a za sve to vreme je sa prijateljem, uz pretnje, pratio iz automobila. Nekoliko dana ranije, Beograđani su bili šokirani zločinom koji je počinila Tanja Antić (48). Ona je hicem iz pištolja usmrtila nevenčanog supruga Radeta Višnjića, jer više nije mogla da trpi njegovo višedecenijsko maltretiranje i ponižavanje. Antićeva je pred istražnim organima, između ostalog, ispričala da je Višnjić po njoj gasio pikavce od cigareta kao i da joj je jednom pucao u zadnjicu ali je ona, pod pritiskom nevenčanog supruga, odustala od tužbe protiv njega. Karakteristično za oba slučaja je to da su žene dugo trpele maltretiranje i, uprkos tome, ostajale uz svoje supruge.

    Vesna Stanojević, direktorka "Sigurne kuće", rekla je za "Politiku" da žene koje su žrtve dugogodišnjeg nasilja ne mogu da odu od nasilnika.

    – Kroz dugogodišnju praksu i rad sa ženama žrtvama nasilja pokazalo se da one jednostavno ne mogu da odu od nasilnika, jer ih njihovi zlostavljači nađu gde god one pokušaju da se sakriju. To je jedan partnerski patološki odnos. Tu nema ljubavi. Zlostavljaču je žena objekat nad kojim se iživljava i za to mu jedino i služi. Njemu ne treba ljubav, već žrtva i kada je jednom uhvati ne ispušta je iz ruku. Nasilni partneri su spremni na svakakve pretnje. Doživeli smo da i nas zovu pa nam prete, kao i da sačekuju napolju žene koje žive u "Sigurnoj kući" – objasnila je Stanojević.

    Jasmina Nikolić, koordinatorka službe Viktomološkog društva Srbije – info "Pomoć žrtvama" rekla je za "Politiku" da strah za sopstveni život, a najčešće za život dece, navodi žene da se od žrtava nasilja, u strahu i bespomoćnosti u kojem žive ceo život, u jednom trenutku pretvore u izvršiteljke najtežeg krivičnog dela. Takođe, kaže Nikolićeva, za ovakve slučajeve je karakteristično i to da je izostala društveno-pravna reakcija koja bi mogla da spreči ovakve događaje.

    – Za žene koje su ubile nasilnike karakteristično je da su bile višegodišnje žrtve zlostavljanja, da nisu dobile odgovarajuću društvenu pomoć i podršku, kao i da su krivično delo počinile kada je nasilje prešlo uobičajenu granicu. Na čin ubistva one se najčešće odlučuju posle burnih i jakih svađa i to uglavnom čine dok muž spava, jer su inače fizički nemoćnije od njih. Ako govorimo o poslednjem slučaju, mene je šokiralo da se to dogodilo u centralnoj beogradskoj opštini. Znači, reč je o gradu u kojem postoji najveći broj institucija i organizacija za pomoć žrtvama nasilja. A opet je ta društvena reakcija izostala – objašnjava Nikolićeva.

    Nikolićeva napominje da zakonska rešenja za nasilje u porodici postoje, ali kako kaže, njihova primena je veoma diskutabilna.

    – Prema Porodičnom zakonu, nasilniku je moguće izreći privremenu meru napuštanja prostora u kojem živi i zabranu prilaska žrtvi. Nema pokazatelja kako se ta mera sprovodi, odnosno kako se nadzire njeno sprovođenje. Takođe, sudski postupci koji se vode u slučajevima nasilja u porodici dugo traju. Sve vreme partneri žive zajedno, zbog čega se dešava da se žrtve izlažu dodatnom pritisku i zastrašivanju od nasilnika što može da dovede do opstrukcije postupka i odustajanja od tužbe – objašnjava Nikolićeva.

    Svakako da zlostavljanje i maltretiranje nije opravdanje za ubistvo i svaka od ovih žena odgovara za svoj zločin.

    – Veliku ulogu u sudskom postupku igra činjenica da li je žrtva nasilja ubistvo počinila u trenutku samoodbrane ili je ubila nasilnika dok je spavao. Visina kazne zavisi od suda do suda, kao i od senzibiliteta sudije da li će uvažiti okolnosti koje su dovele do zločina – objašnjava Nikolićeva.

    Naša sagovornica je nedavno bila u poseti zatvorenicama u KPZ "Zabela", koje su ubile svoje nasilnike, i kaže da je jedan od zaključaka da su žene žrtve nasilja iz svih društvenih slojeva.

    – Najčešće, kada se pominje nasilje u porodici, a posebno ubistvo nasilnika, misli se da je reč o siromašnim, neobrazovanim i socijalno ugroženim porodicama. Međutim, zbog tog krivičnog dela u zatvoru se nalaze i intelektualke. Jedna od njih je bila ugledna doktorka koja je sa više udaraca tupim delom sekire u glavu ubila supruga elektroinženjera dok je spavao – kaže Nikolićeva.

    Kako napominje Jasmina Nikolić, trebalo bi kroz medije i kampanje pružiti podršku žrtvama i ljude iz njihovog okruženja da prijave nasilje. To je najbolji način da se izbegnu mučne scene poput pomenute iz Knjaževca, ili nedavnog zločina u centru Beograda.

    Dodato posle 8 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    izvor: Politika

    Dodato posle 10 Sati 6 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Tužba za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici
    Tužba za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici
    Ovde možeš da preuzmeš primer tužbe kojom se od suda traži da odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici. Tužbu mogu podneti član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i centar za socijalni rad (organ starateljstva).

    Tužbom se pokreće parnični postupak, koji ima za cilj da se privremeno zaštite članovi porodice koji trpe nasilje od nekog drugog člana porodice. Epilog postupka jeste sudska odluka kojom se određuju mere zaštite, ali treba da imaš u vidu da je nasilje u porodici zakonom određeno i kao krivično delo, a u blažem obliku može biti i prekršaj. Zato, pored privremenih mera, protiv nasilnika može biti izrečena i neka teža kazna, ali u krivičnom ili prekršajnom postupku, koji se mogu pokrenuti paralelno s parničnim.

    Ovaj dokument služi isključivo kao primer i nije namenjen daljem korišćenju. Svi podaci u njemu su izmišljeni.

    Gde se podnosi tužba?

    Tužba se može podneti sudu u mestu gde tuženi ima prebivalište, ili u mestu gde prebivalište odnosno boravište ima član porodice prema kome je nasilje izvršeno.

    Koje mere zaštite postoje?

    Porodični zakon predviđa sledeće mere zaštite od nasilja u porodici:

    izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
    izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
    zabranu približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;
    zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice;
    zabranu daljeg uznemiravanja člana porodice.
    Mere zaštite privremenog su karaktera i mogu trajati najviše godinu dana, s tim što ih sud može ponovo izricati sve dok za to ima razloga.

    U kom roku sud mora da reaguje?

    Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito je hitan. Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu. U ovom postupku tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor.

    Kad je reč o žalbi, drugostepeni sud dužan je da o njoj donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena.
    izvor: U pravu si !

    Dodato posle 3 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    PORAST NASILJA U PORODICI
    Објављено: 19.07.2011
    Psihička i fizička tortura nad decom i ženama uzima sve više maha kod nas. Najčešći razlozi sukobljavanja nedostatak novca i konzumiranje alkohola i droge.


    GOTOVO da nema dana da ne osvane vest o nasilju u porodici. Poslednje u nizu, dogodilo se u nedelju, u beogradskom naselju Braće Jerković, kada je Radovan Matić, u alkoholisanom stanju, prvo bejzbol palicom, a potom i nožem, nasrnuo na taštu Mirjanu Stamenković, suprugu Tatjanu i četrnaestogodišnjeg sina.

    Manje sreće imala je nedavno porodica Maksimović. Ljut što ga je supruga ostavila, Boban Maksimović je potegao oružje na svoju dojučerašnju saputnicu. U centru Beograda, u Cvijićevoj 82, ispred zgrade u kojoj je živela s njihovo troje dece, upucao je Tatjanu Popović Maksimović, a zatim se predao policiji.

    Ovakvih slučajeva je, na žalost, bezbroj. Najtužnije je što deca najviše trpe i koja, htela to ili ne, posle svega, nemaju kud, osim u neku hraniteljsku porodicu ili dom.

    Poslednje istraživanje "SeCon" grupe, u okviru projekta Ministarstva rada i socijalne politike Srbije i podršku UN, pokazalo je poražavajuće rezultate.

    U poslednjih godinu dana polovina žena je bila izložena višestrukim oblicima nasilja koje uključuju psihološko, ekonomsko, fizičko i seksualno nasilje rekla je tim povodom Snežana Lakićević, državna sekretarka Ministarstva rada i socijalne politike. Psihičko nasilje prošle godine doživelo je čak 31,8 odsto žena u Srbiji, a fizičko 10,1 odsto. Najčešći počinioci su bili muškarci, u čak 90 odsto slučajeva.

    Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 2.500 žena iz centralne Srbije uzrasta od 18 do 75 godina. Uzorak je obuhvatao 925 domaćinstava i žena iz Beograda, 725 iz južne i istočne Srbije i 850 iz centralne i zapadne Srbije.

    Žene svih uzrasta, regija, obrazovnog i socijalnog statusa mogu biti žrtve nasilja, kao što nasilnici mogu biti muževi, venčani i nevenčani partneri, očevi, majke i rođaci. Žene izvan Beograda nešto su sklonije da ćute o nasilju, za razliku od onih u gradu, koje su spremnije da prijave nasilnika. Najčešći razlozi sukobljavanja u porodici su nedostatak novca, neslaganje oko podele kućnih poslova, neslaganje oko vaspitanja dece, ljubomorne optužbe i upotreba alkohola i droge.

    Krivični zakonik i Zakon o porodničnim odnosima propisali su osim kazni i mere za zaštitu žrtava. Tako, sud može da zabrani nasilnicima da dolaze u kuću i na radna mesta žrtve. Ako prekrše neku od mera, rizikuju šest meseci zatvora, bez obzira na to koliko su bili osuđeni zbog nasilja.

    Svim žrtvama koje trpe nasilje i ostaju s nasilnikom u životnoj zajednici potrebna je stručna pomoć objašnjava pravnica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović. Kada se nasilje prijavljuje policiji, 50 odsto nasilnika prođe sa upozorenjem, oko 30 do 40 sa prekršajnom prijavom, a svega oko deset odsto "ide" u krivicu, koji obično zarade samo uslovne kazne.

    Nije problem uslovna kazna, već što ne postoji nadzor nad takvom kaznom i što ne znamo da li je onaj kome je izrečena prekinuo da vrši nasilje ili je nastavio sa tim, jer ga niko ne kontroliše, pa može opet da ponovi delo tvrdi Macanovićeva.

    Profil

    Žrtva porodičnog nasilja u Srbiji je prosečno obrazovana žena, srednjeg životnog doba, nasilje trpi između 15 i 20 godina. Najčešće je udarana pesnicom, šutirana, davljena, uz to vređana i psovana, a u deset odsto slučajeva i silovana objašnjava Vanja Macanović iz AŽC.

    Nasilnik

    Saveti stručnjaka o tome kako u pet stavki prepoznati na vreme nasilnika:

    1. manipuliše

    2. nadzor i preterana ljubomora

    3. kažnjava

    4. ne poštuje žene

    5. nasilje u prošlosti*

    "Jači" pol

    Ono što je nekad bilo nezamislivo, a danas sve češće, jeste činjenica da i žene umeju da budu, prema svojim bračnim drugovima, prijateljima, deci, roditeljima, vrlo nasilne i neke od "problema" rešavaju batinama.

    Da je to tako, dokazuje incident koji se dogodio u ponedeljak, oko 15.30 časova u ulici Živka Jovanovića, kada su supruga i kćerka, pretukle muža i oca, jer im se suprotstavio i bio protiv toga da njegova naslednica u kuću dovodi momke.

    Izvor: Novosti

    Dodato posle 3 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Širom sveta, jedna od tri žene je bila prebijena, prisiljena na seks ili na neki drugi način zlostavljana tokom života.
    Nasilnici i žrtve javljaju se u svim društvenim slojevima, rasama, religijskim grupama i seksualnim orijentacijama.
    Jedno od troje dece koja su bila zlostavljana u detinjstvu postaju nasilnici ili žrtve kasnije u životu.
    Nasilje od strane intimnog partnera je ubedljivo najčešći kriminalni akt uopšte preduzet nad ženama. Žene su češće žrtve porodičnog nasilja, nego pljački i drugih fizičkih napada uzetih zajedno. Trudne žene, ili one koje su se nedavno porodile, verovatnije će biti žrtve ubistva od strane partnera, nego što će umreti iz bilo kog drugog razloga. Uopšte, majke širom Amerike će u skoro 33 odsto slučajeva biti žrtve ubistva, smrti usled teških povreda ili samoubistva. Ostalih 66 odsto otpada na sve druge medicinske razloge smrti uzete zajedno.
    Nasilje u porodici je najčešću uzrok povreda kod žena između 15. i 44. godine života.
    Dvostruko više žena prijavljuje silovanje od strane intimnog partnera, nego od strane nepoznatog počinioca.
    Jedna od četiri žene koje su pokušale samoubistvo, bile su žrtve nekog oblika nasilja u porodici.

    (statistički podaci prema Commonwealth Fund survey, The Federal Bureau of Investigations, U.S. Department of Justice's National Crime Victimization Survey)

    Dodato posle 16 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasilje u obitelji je pojam koji se obično odnosi na nasilje između supružnika ili supružničko zlostavljanje, ali takođe može da se odnosi i na nevenčane intimne partnere ili jednostavno ljude koji žive zajedno. Nasilje u porodici je fenomen koji je prisutan u svim zemljama sveta i u svim kulturama; ljudi svih rasa, etnija, verskih i političkih i seksualnih opredeljenja, društvenih i kulturnih nivoa i polova mogu biti počinitelji nasilja u obitelji.

    Skretanje pažnje javnosti na nasilje u porodici otpočelo je sa pojavom ženskog pokreta, naročito feminizma i pokreta za ženska prava nastalih sedamdesetih godina 20. veka, čija je glavna preokupacija bila rešavanje problema pretučenih žena čiji su agresori bili njihovi muževi.

    Svest o nasilju u porodici kao i shvatanje i dokumentovanost ovog prestupa razlikuju se od zemlje do zemlje.


    * 1 Oblici nasilja u porodici
    * 2 Žrtve nasilja u porodici
    2.1 Nasilje nad ženama
    2.2 Nasilje nad decom
    2.3 Nasilje nad muškarcima
    2.4 Nasilje nad starim i nejakim licima
    2.4.1 Sindrom babe robinje


    Oblici nasilja u porodici

    Nasilje u obitelji pojavljuje se u različitim oblicima i uključuje fizičko nasilje, seksualno nasilje, psihičko nasilje i ekonomsko nasilje.

    * Fizičko nasilje uključuje batinjanje, udaranje po glavi i telu, čupanje kose, povrede oštrim i tupim predmetima, šutiranje, davljenje, bacanje na zid ili pod, nanošenje opekotina, itd.
    * Seksualno nasilje podrazumeva svaku povredu polne slobode i polnog morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, »klasično« silovanje, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos.
    * Psihičko nasilje se odnosi na zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i neostvarivih očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, ispoljavanje zlostavljačkog autoriteta, nepoštovanje žrtve, zloupotreba poverenja, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost, minimiziranje, poricanje i prebacivanje krivice za nasilje, izolacija, uznemiravanje i maltretiranje.
    * Ekonomsko nasilje podrazumeva nasilno oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, trošenje novca isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, neispunjavanje obaveze izdržavanja neobezbeđenih članova porodice, zabrana članu porodice da raspolaže sopstvenim, odnosno zajedničkim prihodima, zabrana članu porodice da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava rada, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr.

    Takođe je važno pomenuti pasivno zlostavljanje, jedan poseban vid nasilja u porodici koji nije lako uočiti, a koji obično vodi u fizičko nasilje. Ovaj vid nasilja vrlo je suptilan i uključuje viktimizaciju, dvosmislenosti, zapostavljanje, duhovno i intelektualno zlostavljanje.

    Nasilje u porodici ima nekoliko dimenzija:

    1. Modalitet: fizičko, psihičko, seksualno ili/i ekonomsko.
    2. Učestalost: povremeno, hronično
    3. Ozbiljnost: kako kod psihičkog tako i kod fizičkog zlostavljanja zavisi on stepena povrede i potrebe za lečenjem.
    4. Prolazna ili trajna povreda: blaga, umerena, teška, itd. Najviši stepen je ubistvo.


    Žrtve nasilja u porodici

    Nasilje nad ženama

    Žene su veoma često žrtve nasilja svojih najbližih. Nasilje u porodici je najčešći oblik opštijeg problema nasilja nad ženama, čemu govore u prilog statistike: između 40% i 70% ubistava gde su žrtve bile žene, počinioci su bili njihovi muževi ili verenici. Takođe je utvrđeno da se ne radi uvek o fizičkom nasilju, već i o duševnom ili verbalnom. Nasilje nad ženama koje vrše njihovi sentimentalni partneri najčešće ostaje neprijavljeno policiji, tako da eksperti smatraju da je broj žena žrtava nasilja u porodici mnogo veći od onog koga pokazuju statistike i da ga je teško proceniti.

    Iako je ovaj problem predstavljen kao problem u okviru heteroseksualnih odnosa, on ipak postoji i među lezbijkama, između majke i kćerke, između dve ženske osobe koje dele stan ili u bilo kakvom drugom odnosu dveju žena koje žive pod istim krovom. Nasilje nad ženama u lezbijskim vezama gotovo da je jednako zastupljeno kao i u heteroseksualnim vezama

    Nasilje nad decom



    Istraživanja su pokazala da između 40% i 60% muškaraca i žena koji zlostavljaju odrasle takođe zlostavljaju i svoju decu. Devojčice čiji očevi zlostavljaju njihove majke su 6,5 puta verovatnije žrtve svojih očeva nego one koje imaju nenasilne očeve.

    Nasilje nad decom se može podeliti na više vidova:

    * Zapostavljanje, pri čemu odgovorna odrasla osoba ne vodi odgovarajuću brigu o detetu i o njegovim potrebama kako na fizičkom planu (obezbeđenje hrane, odeće i higijene), tako i na emotivnom (odsustvo ljubavi) i edukacionom planu (sprečavanje deteta da ide u školu).
    * Fizičko zlostavljanje je fizička agresija odrasle osobe nad detetom. Uključujue udaranje, paljenje, davljenje ili drmusanje deteta, pri čemu se često zlostavljanje opravdava kao vaspitno-disciplinska mera. Prenošenje toksičnih materija detetu preko majke (kao fetalni alkoholizam) u nekim zemljama takođe se može smatrati fizičkim nasiljem nad detetom.
    * Seksualno zlostavljanje deteta jeste bilo koji seksualni čin između odrasle osobe i deteta, uključujući penetraciju, oralni seks ili izlaganje detinjeg nagog tela pod prisilom u prisustvu odrasle osobe.

    * Duševno zlostavljanje, takođe poznato i kao emotivno zlostavljanje deteta, uključuje izvrgivanje ruglu deteta, neprikladne i preterane kazne ili nepokazivanje ljubavi prema detetu.

    Nasilje nad muškarcima


    Iako je se akcenat stavlja na žene kao glavne žrtve, takođe i muškarci mogu biti žrtve nasilja u porodici. Pažnja svetske javnosti na muškarce koje maltretiraju žene skrenuta je pojavom pokreta za muška prava. U izveštaju o povredama prouzrokovanim nasiljem koje su lečene na bolničkim odeljenjima za hitnu pomoć (Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments) ) koju je izdalo Ministarstvo pravde SAD u avgustu 1997, navodi se da su muškarci jedna šestina od ukupnog broja pacijenata koji su primljeni kao žrtve nasilja u porodici. Ovaj izveštaj takođe navodi da znatno više muškaraca nego žena odbija da otkrije identitet svog napadača[16]. Žrtve takođe mogu biti i deca ili stara lica.

    Nasilje nad starim i nejakim licima


    Stare i nejake osobe su takođe često žrtve nasilje u porodici. Fenomen nasilja nad starim licima primećen je sedamdesetih godina 20. veka, ali tek deceniju kasnije i samo u SAD, institucionalizuje se termin elder abuse, to jest, nasilje nad starim licima. Nasilje nad starijim osobama može biti fizičko nasilje, duševno nasilje, seksualno nasilje, ekonomsko nasilje, samozapostavljanje i napuštanje.

    Sindrom babe robinje


    Početak 21. veka doneo je jedan novi vid nasilja u porodici nad starijim osobama koji se u psihologiji naziva „sindromom babe-robinje“. Radi se, naime, o starijim ženama koje dobrovoljno podnose veliki teret u okviru svoje porodice koji sa godinama postaje pretežak za njih. Ako žena sama ne iskaže da je krajnje iscrpljena, a njena deca to ne primećuju, preopterećenost ovih osoba dovodi do pojave oboljenja na psihosomatičnom i fizičkom nivou. Fizičke manifestacije ove bolesti su visok krvni pritisak, metabolički poremećaji i dijabetes, srčane i respiratorne smetnje, utrnuće, nesvestice i druge parokistične smetnje, hroničan umor, slabost i padovi. Na emotivnom planu, pojavljuje se opšta neraspoloženost, nelagodnost, anksioznost, nevoljnost, nedostatak motivacije, osećaj krivice zbog svog lošeg stanja, i u izuzetno teškim slučajima pomisao o samoubistvu kao jedinom izlazu.

    Ovaj fenomen je novijeg datuma i Međunarodna zdravstvena organizacija ga karakteriše kao nasilje nad ženama. Faktori koji utiču na pojavu ovog sindroma su obaveze koje nemaju veze s poslom kućanice (čuvanje uničića), brojna porodica, članovi porodice koji su invalidi ili bolesni i čiju brigu preuzimaju te žene, gomilanje obaveza i sl. Psihološki i društveni profil žena podložnih ovom sindromu su sredovečne žene bilo koje društvene klase sa preteranim osećajem odgovornosti koje nemaju običaj da se žale na adekvatan način.



    izvor: Wiki

    Dodato posle 1 5 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Porazno je ovo sto se desava oko nas.I ne samo ovdje na podrucju bivse Jugoslavije,ne, ne! Nismo samo mi " zaostali,zatucani,siledzije,seljaci" i sl.Nasilje se desava i u carskim i presednickim odajama i u plemenima koja su tek upoznala znacaj vatre.
    Mene kao osobu. boli sto se kroz istoriju borimo za slobodu od raznih vjerskih,politickih i inih uverenja,a toliko nepravde,zataskavamo u porodicama.Najveca briga je sakriti od sveta sta se desilo u kuci,sramota je! Pa kad je sramota zasto se to cini?Koliko smo odgovorni za sve sto se desava,i sta se moze poduzeti?Sta uciniti kad u ovakvim slucajevima isina se krije kao u trezoru?Koliko brava i kljuceva treba polomiti,otvoriti?
    Zbog cega trazimo i obicno nalazimo opravdanja za takve osobe?
    Zbog cega su kazne male i kad ih ima?
    Da li je to zbog toga sto nasilnici donose ili ucestvuju u donosenju takvih zakona?

    Mnogo je pitanja i do sada je malo toga i reseno i uradjeno a porodica treba da je sveta jer u njoj cuvamo nase najmilije,tu su nam oni koje volimo,koje treba da stitimo da uzivamo u njihovom odrastanju,tu su nam oni na koje se mozemo osloniti,od kojih mozemo traziti i dobiti i pomoc i savet i podrsku i rame za plakanje.....
    Zar ne?
    Poslednja izmena: 22.07.2011
  2. EuroTurs
  3. neda ukraden
    Offline

    neda ukraden Član

    Postova:
    278
    Zahvala:
    0
    Prema nedavnom pisanju štampe, istraživanjem Uprave za rodnu ravnopravnost je ustanovljeno da je više od polovine žena u Srbiji (54 odsto) doživelo neku vrstu porodičnog nasilja. Čovek se prosto zapita kako to da žene u Srbiji uopšte pristaju na udaju, pa još prave bestselere od knjiga poput „Dnevnik Bridžit Džons”.

    Ko je dolazio u kontakt sa podacima o učestalosti nasilja, zna koliko je često teško ući u trag primarnoj studiji na kojoj se alarmantni podaci zasnivaju. Američka autorka Kristina Hof Somers je u svojoj knjizi „Kako je zastranio feminizam” diskreditovala veliki broj takvih statistika (tipa „svakih 15 sekundi u Americi je prebijena jedna žena”), a koje srpske organizacije za borbu protiv porodičnog nasilja i dalje navode kao tačne. Česte su i proizvoljne ocene da nasilja ima mnogo više nego što zvanične ankete pokazuju, jer se žene masovno ustručavaju da o njemu govore. Pri tome se zanemaruje činjenica da većinu istraživanja o porodičnom nasilju sprovode organizacije koje slepo veruju u epidemiju nasilja nad ženama i koje formulišu pitanja i obrađuju podatke na način koji maksimalno uvećava broj potvrdnih odgovora.

    I šturi podaci koji su na raspolaganju ukazuju da se do nekoliko miliona žena žrtava nasilja u Srbiji dolazi tako što se pod „nasiljem” broji i emotivno ili psihičko nasilje – uvrede, omalovažavanje, uskraćivanje ljubavi, kritikovanje seksualnih radnji i sl. Sve ovo su bez sumnje pojave koje svako želi da doživi što je moguće ređe, ali one su neiskorenjiv deo ljudskih odnosa i ni izbliza nisu rezervisane samo za jedan pol. Iako se nasilje u porodici izjednačava sa nasiljem nad ženama, to ima smisla samo ako se reč „nasilje” koristi u uobičajenom smislu reči. Čim se krene sa proširivanjem pojma nasilja na sve neprijatne pojave, stvari postaju daleko „ravnopravnije” – studije koje se bave problemima muškarca po pravilu nalaze da veliki broj žena u nekoj tački porodičnog života omalovažava muškarce, raspolaže njihovim platama i ucenjuje ih decom, hranom, razvodom i seksom.

    Prošle godine u Srbiji je ubijena trideset jedna žena, što je svakako strašan broj, ali za nekoliko miliona manja od navedenog broja žrtava nasilja. Neko će reći da je stavljanje ubijanja i prebijanja u istu ravan sa bračnim svađama i neprijatnom kritikom najbolji način da se pomogne najugroženijim ženama. Po toj teoriji, sve što treba jeste da nekoliko miliona ljudi promeni svoje ponašanje, i problem je rešen. U realnosti, psihoterapeuti posvećuju stotine sati pojedinačnim pacijentima da bi eventualno postigli neke minimalne promene ponašanja kod maksimalno motivisanih klijenata. Masovno edukovanje naroda je ne samo jalov posao, nego indirektno minira zaštitu pravih žrtava nasilja kojima je pomoć hitno potrebna.

    Jedan od razloga za to je što se razblaživanjem pojma nasilja pomera fokus sa krivičnog gonjenja na terapeutski pristup problemu, što je direktna posledica pogrešno percipirane rasprostranjenosti fenomena. Ako su velika većina nasilnika obični, razumni ljudi a ne opasni kriminalci, onda se resursi usmeravaju na ono što je za njih primereno – razne radionice, edukacije i dizanje svesti koja će u dominantnoj ulozi uposliti razne društvene radnike. A jednom kad se ukoreni ideja da je nasilje vrsta bolesti ili neznanja a ne kriminal, ona se širi i na po život opasne nasilnike na koje počinje da se gleda kao na žrtve kojima nije potrebna kazna nego, kao i svakome ko se požalio da je ženi zagoreo ručak, lečenje. Iskustvo u mnogim oblastima je pokazalo da iskusne siledžije među prvima shvataju ova pravila igre, i veštim deklamovanjem politički korektnih fraza izbegavaju adekvatne sankcije.

    Pre nekoliko nedelja javnost u Srbiji se šokirala kako je moguće da se u SAD roditeljima preventivno oduzimaju deca, dok se od roditelja zahteva da dokažu svoju nevinost i odglume privrženost raznim nebuloznim teorijama vaspitanja. Iako su mnogi zaključili da se radi o nepremostivim kulturološkim razlikama, društveni procesi koji su do toga doveli zapravo su slični onima koji su u Srbiji pokrenuti pričama o potrebi zabrane telesnog kažnjavanja dece i epidemiji porodičnog nasilja. Drastični ali retki slučajevi ozbiljnog nasilja se kombinuju sa dvosmislenim ili čak netačnim podacima o njihovoj rasprostranjenosti i koriste se kao povod za nametanje proizvoljnih normativnih teorija o porodičnom životu celoj populaciji. Kao posledica, dragoceni resursi se usmeravaju na agresivno prevaspitavanje normalnog sveta, umesto na maksimalnu zaštitu životno ugroženih. Rezultat je razuzdana birokratija koja hoće da pomogne svima, a na kraju ne pomaže nikom.

    doktor psihologije
    Zeljka Buturovic

    Dodato posle 15 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    *

    ŽENSKO LJUDSKO PRAVO NA ZAŠTITU OD NASILJA

    Podtema: Porodično nasilje

    *

    Ciljevi ovog poglavlja

    Posle čitanja ovog poglavlja treba da budete sposobne da:

    1. Prepoznate postojanje nasilja prema ženama i objasnite njegove posledice.

    2. Ispitate uticaj oružanih sukoba na žene.

    3. Identifikujete nasilje prema ženama kao široko rasprostranjenu pojavu na svim društvenim nivoima, među svim društvenim klasama, a ne kao pojedinačni događaj.

    4. Spoznate odgovornost koju ima vlast u zaštiti žena od svih oblika nasilja.

    5. Identifikujete važnost postojanja ženskih grupa koje nastoje da podrže žene koje su žrtve i koje su preživele nasilje.

    6. Kritički razmotrite svoje sopstvene i predrasude drugih u pogledu žrtava dugogodišnjeg nasilja.

    7. Definišete termin "privatnost" kada je u pitanju porodično nasilje (u kontekstu porodičnog nasilja) i objasnite kako se taj pojam koristi da onemogući poštovanje ženskih prava.

    8. Objasnite važnost priznavanja nasilja prema ženama kao problematike iz oblasti ljudskih prava.

    9. Shvatite ulogu Posebne izveštačice kao organa međunarodne zajednice, postavljene radi ostvarivanja ženskih ljudskih prava na zaštitu od nasilja.

    10. Napišete sopstveni zakon za zaštitu ženskog ljudskog prava na zaštitu od nasilja i uporedite ga sa Deklaracijom o eliminaciji nasilja prema ženama.

    *

    ZA POČETAK: RAZMIŠLJANJE O NASILJU PREMA ŽENAMA

    1. Vaše iskustvo sa porodičnom nasiljem: opišite neki slučaj koji se desio u vašoj porodici, susedstvu, kod rođaka, ili prijatelja.

    2. Opišite ličnost nasilnika koga lično poznajete, ili neki lik nasilnika iz nekog romana ili filma.

    3. Zamislite sebe u ulozi zakonodavca, da li biste napravile razliku između ulične tuče u kojoj učestvuju dva muškarca i dugotrajnog prebijanja žene koje vrši njen muž u kući? Objasnite.

    4. Zamislite sebe u ulozi sudije, zanemarujući, trenutno, aktuelne zakonske propise, da li biste isto osudili muškarca koji je učestvovao u javnoj, uličnoj tuči, kao i izvršioca dugogodišnjeg premalaćivanja supruge kod kuće? Ako da, zašto? Ako ne, zašto?

    5. U ulozi oftalmologa (specijalistkinje za očne bolesti), uočili ste modrice i ogrebotine na rukama i vratu pacijentkinje. Rekla vam je da ju je tukao muž/partner. Šta ćete uraditi? Da li ćete prijaviti slučaj policiji, ili nadležnom odeljenju vaše medicinske ustanove? Ili ćete možda pomisliti da je ceo događaj izvan vaših ovlašćenja i stručnog polja rada? Da li je potrebno da postoje neke zakonske odredbe koje bi regulisale šta treba uraditi u takvom slučaju? Ako da, šta bi trebalo u tom zakonu da stoji?

    *

    Prva vežba: Prepoznavanje nasilja prema ženama

    1. U malim grupama ili same: načinite listu svih vrsta nasilja prema ženama. Kako biste vi definisale pojam "nasilje prema ženama"? Da li vaša definicija obuhvata nasilje učinjeno od strane predstavnika vlasti, kao što su vojnici, policajci, zatvorska straža? Da li vaša definicija obuhvata nasilje učinjeno od strane supruga, očeva i muške dece, koje se dešava u kućama? Kako biste definisali "zaštitu od nasilja"? Pravo na ličnu bezbednost i život su osnovne garancije ljudskih prava. Smatrate li da su ta prava kršena u nasilnim situacijama koje ste nabrojale? Objasnite.

    NASILJE IZVRŠENO OD STRANE DRŽAVE - ŽENE U NEMIRNIM VREMENIMA

    Žene se u sukobima retko posmatraju kao žene. One se računaju kao Palestinke, Ruanđanke, Bosanke, ali retko kao žene. Kršenje ženskih ljudskih prava u sukobima se često smatra previše specifičnim za žene da bi bilo kršenje "ljudskih prava", ili previše opšte za ljudska bića da bi se smatralo kao kršenje "ženskih prava". Tako, mada žene trpe mnoge vrste nasilja koje trpe i muškarci, one takođe podnose i one vrste nasilja koje muškarci ne trpe, i tu se postavljaju ozbiljna pitanja iz domena ljudskih prava.

    Vojnici siluju žene da ih slome, da ponize njih i "njihove" muškarce. Mada se dešava da i muškarci budu silovani ili podvrgnuti nekom drugom vidu seksualnog nasilja, žene su posebno na meti. Silovanje i seksualno nasilje mogu u sukobima biti deo planirane strategije terorisanja stanovništva, strategija korišćenja žena radi zadovoljenja seksualnih prohteva vojnika, ali i individualni akti pojedinih vojnika za koje nije neophopdno da su prethodno bili planirani (mada su obično oprošteni). Treba reći još i to, da kada su žene ispitivane i mučene u zatvorima, to mučenje može biti posebne seksualne prirode.

    Osim direktnog nasilja prema njima, žene moraju da podnose i nasilje učinjeno prema onima koje vole, njihovim muževima, roditeljima i deci. Kada su muškarci proganjani/zatvarani, obično su žene te koje su ostavljene da se same staraju o porodici i da same nastoje da izbave muške članove svojih porodica iz zatvora. U društvima u sukobu, one moraju biti još domišljatije i to su vremena kada moraju da preuzmu lične rizike da bi obezbedile neophodno svojim porodicama.

    Konflikti dovode u pitanje integritet porodice. Žene mogu biti prisiljene na nove privređivačke uloge u situaciji konflikta, posebno kada su njihovi muževi poginuli, nestali ili zatočeni. Te nove privređivačke uloge mogu dovesti u pitanje tradicijom određene uloge polova u tim zajednicama. Krize mogu doneti ženama moć, iako postoji opasnost vraćanja nazad na prethodne pozicije ako zajednica ili država ne shvate u dovoljnoj meri prirodu promena koje su se desile i ne obezbede neophodni okvir da bi se one održale. Ako se muškarci ne prilagode svojim ulogama u novonastalim uslovima, postoji opasnost da se ženama jednostavno dodaju nove obaveze usled kojih one postaju sve više preopterećene.

    Strah od nasilja ima direkatn i poseban uticaj na žene. Strah od silovanja i strah da se nađu uhvaćene u unakrsnoj vatri prisiljava žene da ostanu kod kuća ili skrivene. Strah od nasilja ograničava mogućnost žena da idu na posao, rade u polju, odu na pijacu, čekaju u redu za humanitarnu pomoć, i sl. Za žene sa decom, strah od nasilja povlači stalni stres vođenja računa o kretanju dece, ograničavajući im vremenom kretanje ili ih čak držeći sakrivene.

    Druga vežba: Uticaj oružanog sukoba na živote žena

    Uočite da iako se dole navedena priča ne može smatrati opštevažećom za sve zajednice i sve žene u sukobima, ona ipak ilustruje suštinu problema. Vežba je preneta iz "Activity 60, Oxfam Gender Training Manual (Oxford UK 1994)".

    Proičitajte/razgovarajte: Zemlja Berenika samo što je izašla iz serije građanskih ratova i totalitarnih režima koji su trajali tokom dvadeset godina. Pre no što je započeo period sukoba, odnosi polova u Bereniki su se karakterisali jasnom podelom između muških i ženskih poslova i sredstava potrebnih za njihovo ostvarenje kao što su stoka, seme, farmerska oprema i novac. U načelu, muškarci su kontrolisali sva ta sredstva. Ogroman broj muškaraca i manji, ali značajan broj žena, izgubili su živote u ratovima, a mnogi od preživelih muškaraca su sada migrantski radnici u susednim zemljama. Preživele žene učestvuju mnogo više u poslovima svojih zajednica, mada još uvek imaju ograničenu kontrolu nad sredstvima.

    Neke od preživelih žena su silovali vojnici za vreme ratova. Mnoge od tih žena pate od dugotrajnih zdravstvenih posledica samoizazvanih ili nesterilno izvedenih abortusa. One koje su rodile decu začetu silovanjem, prezrene su u svojim zajednicama.

    Nasilje je u Bereniki u porastu od kraja sukoba. Lopovi već nasrću i na žene koje se danju kreću same; muškarci u kući zlostavljalju žene po alarmantno visokoj stopi; revolveri doneti iz rata prodaju se i kupuju na ulicama a majke su veoma zabrinute da se njihova deca ne pridruže "omladinskim bandama" koje su sve popularnije. U nekim krajevima, žene postaju "pratiteljke logora" - žene koje se, nemajućih drugih sredstava za život, priključuju vojnim logorima u kojima se bave pružanjem seksualnih usluga.

    Ipak, mir je ženama doneo neke pozitivne promene. Žene su sve više prisutne u javnim poslovima. Nastupajući da popune mesta koja su ranije popunjavali muškarci, žene su sada uticajne u lokalnim organima vlasti a ženske grupe imaju sve veću ulogu u životu zajednica.

    Kako ste se osećale dok ste čitale ovu priču? Možete li identifikovati zloupotrebu ljudskih prava u priči? Možete li razdvojiti zloupotrebe žena do kojih je došlo usled rata, običaja i nedostatka zdravstvene zaštite? Koje se od tih zloupotreba direktno odnose na rat? Koje su mogle da se dese i bez obzira na postojanje rata? Da li žene u vašoj zajednci preduzimaju bilo šta da pomognu ženama koje su žrtve i koje su preživele sukobe? Šta motiviše žene da pružaju tu pomoć? Šta sprečava njihove napore? Postoje mnogi dokazi da sukobi doprinose povećanju nivoa domaćeg nasilja prema ženama. Prema nedavnom izveštaju Oksfama: "Režimi koji vrše vlast podrivajući ljudsko samopoštovanje i samoizražavanje, podstiču i jačaju odnose polne dominacije, kao i dominacije između klasa i etničkih grpacija." Žene su oduvek nesklone prijavljivanju slučajeva porodičnog nasilja, a u situacijama sukoba, ta nevoljnost žena može biti još veća zbog dodatnih društvenih tabua. Društva u sukobima su mnogo spremnija da previđaju porodično nasilje posebno kada su nasilnici i sami žrtve nasilja. Žene se usled toga, mogu osećati još obaveznijima da ćute i tako čine deo jedinstvenog fronta protiv agresora, a žene koje govore o slučajevima porodičnog nasilja u društvima u sukobu mogu biti žigosane kao izdajnice.

    Uprkos dalekosežnim posledicama sukoba na žene, njihovi glasovi se ućutkuju na svim nivoima na kojima se donose odluke o vođenju rata, od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija do međunarodnih mirovnih snaga. Premda su žene poznate po svojim naporima u pogledu mirnog razrešenja sukoba, i često su u prvim redovima antimilitarističkih i mirovnjačkih grupa, one su retko uključene u službene aktivnosti vlada u pogledu rešenja sukoba. To znači da ženski glasovi nisu obuhvaćeni razgovorima koji se odnose na njihovu sopstvenu bezbednost. Žene su takođe rutinski isključivane iz svih naknadnih zbivanja, kao što su npr. mirovni pregovori, posmatrači za održanje mira, sudovi za ratne zločine, grupe za pomoć izbeglicama (videti Poglavlje....naslov...), i sl.

    Treća vežba: Žene kao glasonoše mira

    1. Razgovarajte u maloj ili kompletnoj grupi: Koji je rezultat isključivanja žena iz donošenja odluka o vođenju rata? Da li bi žene unele neke razlike? Zašto da ili zašto ne? Kako se ponašaju žene iz vaše zajednice u pogledu rata, oružja za masovno uništenje, državnog nasilje prema ženama?

    *

    PORODIČNO NASILJE

    Žene doživljavaju različite oblike nasilja, kao što su seksualna zloupotreba i ucena na radnom mestu; napad na javnim mestima, ulicama, autobusima (za žene su noću najopasnija mesta neki (svi) parkovi i ulice; bezobrazno dobacivanja na ulicama (ulično zlostavljanje), koje ženama čini neprijatnim/nemogućim da same posećuju određena mesta bez muške pratnje, kao što su neke kafane, utakmice i druga javna mesta; napad na autostoperke; napadi, silovanja i ubistva prostitutki, i sl. Ali većina najučestalijih napada na žene je nasilje koje se dešava praktično svakodnevno kod kuće, od strane ženama dobro poznatog nasilnika - nasilnik je obično muž, momak, bivši muž ili verenik, otac, očuh, usvojitelj, brat, sin...Ti događaji su poznati kao slučajevi PORODIČNOG NASILJA.

    Porodično nasilje obuhvata slučajeve fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, ekonomske eksploatacije i kršenja reproduktivnih prava. Porodično nasilje izbija, kako sam pojam ukazuje, među članovima porodice, ili članovima istog domaćinstva. U tim slučajevima jedna osoba ostvaruje nadmoć i kontrolu nad drugima, korišćenjem fizičke ili emotivne prisile. Porodično nasilje ne poznaje granice. Ono se može dešavati između muža i žene, bivših supružnika, odrasle dece i starijih članova porodice, dece i novih partnera njihovih bioloških roditelja, u istopolnim parovima, među roditeljima i decom, usvojiteljima i usvojenom decom - rečju, u svim oblicima domaćinstva.

    *

    Četvrta vežba: Definisanje pojmova

    Pročitajte i razgovarajte: Sledeće definicije proizlaze iz sopstvenog ženskog iskustva sa nasiljem i iz njihovog rada sa onima koje su ga preživele. Pročitajte svaku definiciju kritički. Da li biste nešto dodale? Da li biste nešto promenile?

    FIZIČKO NASILJE obuhvata: batinanje; šamaranje; udaranje pesnicama; pljuvanje; bacanje na zid ili pod; šutiranje; davljenje; vezivanje; zaključavanje u zatvoreni prostor; paljenje cigaretama, peglama ili nekim drugim vrelim predmetima; udaranje metalnim ili drvenim šipkama/palicama; izbacivanje iz zajedničkog stana (posebno noću, posebno za vreme zime, nevremena i sl.).

    PSIHIČKO NASILJE obuhvata: pretnje batinama ili drugim oblicima fizičkog nasilja; omalovažavanje nečijeg karaktera, izgleda, inteligencije, prijatelja ili rodbine; ispitivanje i optuživanje za neverstvo; izolacija od prijatelja, rodbine; pretnja oduzimanjem dece; zabranjivanje posedovanja ličnih i predmeta od značaja za osobu kojoj se ta zabrana nameće; uništavanje nameštaja ili predmeta u ličnoj svojini; nedavanje novca i onemogućavanje raspolaganja njim (čak i u slučajevima kada žena zarađuje sopstveni novac); pretnja izbacivanjem iz stana; pretnja slanjem na psihijatrijsku kliniku, i sl.

    SEKSUALNO NASILJE obuhvata svaku prisilnu seksualnu aktivnost kao što je bračno silovanje; prisiljavanje jednog partnera od strane drugog da učestvuje u seksualnim aktivnostima koje ne želi, koje su degradirajuće, ponižavajuće; fizički nasrtaji na pojedine genitalne/seksualne delove tela; prisilno milovanje; incest; prisiljavanje drugog na gledanje porno filmova ili čitanje porno časopisa; i sl.

    EKONOMSKA/MATERIJALNA EKSPLOATACIJA obuhvata nasilno, direktno oduzimanje ili uskraćivanje novca ili drugih vrednih stvari; kontrolisanje sveg novca, zarada i primanja, od strane nasilnog partnera; uzurpiranje prava na odlučivanje u pogledu svih kupovina; nezavisno trošenje sopstvenog novca na provod, davanje novca svojim roditeljima, ili drugoj rodbini, prijateljima, dok se celo domaćinstvo izdržava od njenog novca; određivanje dnevnih iznosa novca, nedovoljnih za dnevne potrebe; prisiljavanje žene na neplaćeni rad u njegovim privatnim, poslovnim aktivnostima; vođenje sve zajedničke imovine na njegovo ime, kao što je npr. kuća, stan, vikendica, automobil, umetnički predmeti, i sl; insistiranje sve vreme da je ona neodgovorna osoba koja neprestano troši bezrazložno novac: uskraćivanje mogućnosti donošenja autonomnih, samostalnih odluka u pogledu traženja posla, prihvatanja, napuštanja ili promene radnog mesta, uzimanja bankarskog kredita, i sl.

    *

    Peta vežba: Između mitova i činjenica o nasilju

    Lista: Nabrojte što je moguće više mitova (predrasuda) o nasilje koje znate. Uporedite vaše znanje sa listom "mitova" i "činjenica" koja je navedena dole.

    Mit: Domaće svađe, batine i tuče su karakteristika života siromašnih i neobrazovanih ljudi, pripadnika nižestatusnih društvenih slojeva, Cigana, onih koji žive u nehigijenskim naseljima. Kod ljudi višeg ekonomskog, obrazovnog i kulturnog sloja takvi događaji su retki.

    Činjenica: Nasilje prema ženama ne poznaje granice. Ono se dešava svuda, u svim društvenim klasama i grupama.

    Mit: Domaće nasilje je nova pojava prouzrokovana novim promenama koje nosi savremeni život, ubrzanim načinom življenja, i društvenim stresovima.

    Činjenice: Običaj da se tuče žena je star koliko i sama institucija braka. Za vreme ranih istorijskih perioda, batinanje žena je podsticano i dozvoljavano i zakonima. Isto tako, i svi drugi oblici nasilja prema ženama imaju dugu istoriju.

    Mit: Porodično nasilje je sada retka pojava. Ono se dešavalo nekada, u prošlosti, kada su ljudi bili nasilniji i kada su žene smatrane muškarčevim vlasništvom.

    Činjenice: Porodično nasilje se dešava veoma često u naše doba. Pravne stručnjakinje i pobornice ženskih prava u svim zemljama, smatraju da je to jedno od najmanje prijavljivanih krivičnih dela.

    Mit: Žene provociraju batine svojim ponašenjem i držanjem. One zaslužuju da budu tučene jer ne slušaju svoje muževe, ili čine "pogrešne" stvari.

    Činjenica: Ovo opšte uverenje samo ilustruje činjenicu da je problem pretučenih žena društvenog karaktera i da je duboko ukorenjen u način na koji su muškarci i žene odgajani u pogledu samih sebe. Taj način razmišljanja takođe pokazuje kako društvo povezuje brak, svojinu, vlasništvo, seks i nasilje. Stvarnost je da nijedna žena ne zaslužuje da bude bijena, a da će nasilnici već naći neki, bilo koji izgovor za nasilne radnje, bez obzira šta žrtva radila ili ne radila.

    Mit: Ako bi žena htela da ode, ona bi i otišla od nasilnika. A ako ostaje, onda mora biti da nalazi mazohističko uživanje u tome da bude tučena.

    Činjenice: Žene ne odlaze, zbog sramote, straha od batina ili od eskalacije nasilja, zbog ekonomske zavisnosti, nedostatka materijalnih sredstava, nedostatka mesta gde da odu ili stanuju - ili, što je najčešće, kombinacije nekih ili svih tih faktora.

    Mit: Zakoni obezbeđuju dovoljno zaštite ženama koje trpe nasilje.

    Činjenice: Zakoni su tradicionalno nedovoljni u ovoj oblasti. Policija celog sveta okleva da interveniše kada je u pitanju ono što oni nazivaju "privatnom raspravom", ili "privatnim odnosima". Krivični zakonici mnogih zemalja nemaju posebnu zaštitu žena od porodičnog nasilja. Mnogi pravni sistemi sagledavaju problem maltene kao takmičenje između dve strane jednake snage (što u stvari nije slučaj - muškarac je obično mnogo jači na više načina, fizički, društveno, ekonomski, pa čak i zakonski). Silovanje u braku se u mnogim zemljama uopšte ne smatra krivičnim delom. I mnoge sudije smatraju batinanje žena kao normalni deo porodičnog života.

    Mit: Batinanje žena je povezano sa muževljevom sklonošću ka alkoholu i u mnogim slučajevima pravi uzrok nasilja je upravo alkohol.

    Činjenice: Opijanje može prethoditi premlaćivanju žena, ali ga uopšte ne izaziva. I premaćivanje i opijanje imaju zajedničke korene u nasilnoj prirodi nasilnika i u prirodi odnosa u kojima se nalazi. Neki nasilnici se napiju pre no što počnu da biju žene s namerom da sebi pribave izvinjenje što su to uradili, da se posle "ne bi sećali", ili što se "nisu kontrolisali".

    Mit: Tučene žene su neobrazovane i nekvalifikovane.

    Činjenice: Tučene žene su žene s uspešnom profesionalnom karijerom, isto kao i fabričke radnice ili domaćice. Čime god se one profesionalno bavile, to uopšte ne može da promeni nasilni karakteri njihovih partnera.

    Mit: Nasilnici nikada nisu drage i šarmantne osobe.

    Činjenice: Nasilnike njihove sopstvene žrtve često opisuju kao male dečake sklone zabavi, onda kada nisu nasilni. Oni su često pažljivi, osećajni, uzbudljivi, privlačni partneri.

    Mit: Tučene žene zaslužuju da budu tučene.

    Činjenice: Nasilnici gube unutrašnju samokontrolu iz svojih sopstvenih razloga a ne znog nečega što je žena uradila ili nije uradila. NIKO NE ZASLUŽUJE DA BUDE TUČEN - TO JE PROTIVZAKONITO.

    Mit: Premlaćivanje se ipak dešava jednom malom procentu stanovništva.

    Činjenice: Iako je tačan broj nasilnih veza nepoznat, jer je mnogo žrtava nesklono da prijavi nasilje ili traži pomoć, po nekim stručnjacima za domaće nasilje, čak 50% svih odnosa ima nasilne elemente.

    Šesta vežba: Posledice porodičnog nasilja nad ženama

    Lista: Načinite listu posledica koje porodično nasilje ostavlja na žene.

    Nasilje nad ženama može prouzrokovati:

    - Trajni invaliditet.

    - Izazivanje društvene izolacije, zbog straha da će nasilje biti otkriveno ili da će se nastaviti.

    - Psihološke stresove koji se manifestuju raznim hroničnim bolestima.

    - Teškoće u nalaženju posla, njegovom zadržavanju i prilagođavanju radnim uslovima, usled napetosti zbog nasilne atmosfere, nemogućnost obavljanja poslovnih obaveza zbog povreda, ili sramote/straha od nasilja.

    - Depresija - žrtva može biti skamenjena od stalnog straha i napetosti.

    - Smrt prouzrokovana samoubistvom.

    - Smrt prouzrokovana ubistvom (bilo učinioca, bilo žrtve).

    Posledice porodičnog nasilja nad decom

    - Deca u porodicama u kojima se dešava porodično nasilje takođe su fizički maltretirana ili ozbiljno zanemarivana po stopi koja je petnaest puta veća nego kada su u pitanju druga deca.

    - Deca iz nasilnih kuća često doživljavaju "indirektne" povrede, na primer kada se koristi oružje ili se delovi pokućstva bacaju u nasilnim scenama.

    - Starija deca su često povređivana usled pokušaja da zaštite majke.

    - Domaće nasilje emocionalno oštećuje decu, prouzrokuje strah, anksioznost, krivicu, stres. Oni takođe mogu da imaju problema sa govorom, učenjem, kašnjenje u razvoju i fizičke posledice, kao što su, glavobolja, stomačni probemi, mucanje i sl.

    - Dečaci koji su bili svedoci porodičnog nasilja verovatnije će i sami u svojim porodicama postati nasilni partneri kad odrastu, nego dečaci koji su odrasli u nenasilnim domovima.

    - Devojčice koje su doživele batinanje svoje majke, verovatnije će i same kad odrastu biti tučene.

    Mnoge žene stvarno odu. Gdegod postoje skloništa, ona su uvek prepuna. Ali, ipak, mnoge žene stvarno ostaju sa svojim nasilnim partnerima godinama. Razlozi za to su kompleksni. Prvo, moramo biti svesni da mnogi ljudi, uključujući nas same, reaguju odbojno prema žrtvama nasilja bilo koje vrste. One kod nas izazivaju osećaj neugodnosti, krivice i straha. Možemo se osećati zbunjeno, nesigurno u pogledu toga šta je "ispravno" da uradimo. One (žrtve) nas u stvari prisiljavaju da se suočimo sa sopstvenim slabostima i ranjivostima. Ako ne možemo tolerisati sopstvene slabosti i strah, počinjemo da se ljutimo na žrtve.

    Dole smo opisale neke od tipičnih situacija u kojima se nalaze tučene žene. Kad god pročitate neku od njih, pitajte se: "Zašto je ostala?"; "Šta bih ja uradila da sam ona?"; "Šta bih joj rekla da sam njena advokatkinja ili prijateljica?". Vrlo je važno razumeti zašto žene ostaju sa nasilnicima, pre no što razgovaramo o njihovim pravima. SVE ŽENE ZAVREĐUJU SVOJA PRAVA.

    1. SEĆANJE NA "STARA, DOBRA" VREMENA

    Svaki odnos ima svoju sopstvenu istoriju i mnoge žene žrtve nasilja nisu birale nasilnike. Mnogi budući nasilnici su bili nežni i pažljivi ljubavnici u periodu pre braka, i za vreme prvih godina braka. Onda dođe do iznenadnog izbijanja nasilnog čina, koji je za nju potpuno neočekivan i šokantan, ali još uvek postoji među njima cela ljubavna priča koja ne može tek tako da nestane. Čak i kada nasilje nastavlja da se dešava, postoje mnogi periodi normalnog življenja i mirni momenti, kada on uopšte nije nasilan i kada oboje imaju lepe trenutke.

    2. POGREŠNO TRAŽENJE UZROKA NASILJA

    Žene koje trpe nasilje veruju da nije moguće da je problem u stvari u nasilniku. Umesto toga, one pronalaze probleme na njegovom radnom mestu, u njegovim roditeljima, u deci, a posebno, u sebi samoj, jer tobože, nisu u stanju da budu "dobre žene", i da ispune njihova očekivanja. Zbog svega toga, one veruju da bi oni mogli da se promene, samo ako bi one imale malo više strpljenja. Dalje, veruju u to da je u stvari njihova dužnost da ih podrže i da im pomognu da prevaziđu ono za šta one veruju da je privremena kriza, a ne stalna situacija.

    3. TRETIRANJE NASILNOG PARTNERA NA IDEALIZUJUĆI NAČIN

    Ona često veruje da on nije "od takve vrste ljudi", i da su ga samo neki spoljni faktori doveli do nasilja. Kada bi samo mogao da se odupre tim spoljnim silama, on bi opet "postao onaj stari". Ponekada žene veruju da bi on morao da se leči, od alkoholizma ili psihijatrijski. Ona ponekada veruje da bi nasilje prestalo ako bi on počeo da posećuje bračno savetovalište. One izgube mnogo energije pokušavajući da ostvare takva svoja verovanja ali, obično, njihovi napori ne daju rezultate. Čak i ako oni prihvate neki vid lečenja, uskoro se vraćaju starim nasilnim praksama.

    4. VEROVANJE U NASILNIKOVA "NIKAD VIŠE" OBEĆANJA

    Posle svakog nasilnog čina, on izražava duboko žaljenje, grižu savesti, i obećava da se "to" više nikada neće dogoditi. Prihvata svu odgovornost za ono što se desilo i moli je da mu oprosti, "samo još ovaj put". Ona mu poveruje - i uskoro, nasilje se nastavlja.

    5. IZAZIVANJE OSEĆANJA KRIVICE ZBOG ŽELJE ZA NAPUŠTANJEM

    Nasilnik uopšte ne želi da izgubi svoju žrtvu i zbog toga nastoji iz sve snage da je spreči da ode. Preti da će da izvrši samoubistvo, da će prekinuti s lečenjem, da će prestati da uzima lekove, da će napustiti posao, početi da pije, prodati sve u bescenje, skočiti u reku, i sl. Mnoge od tih pretnji se i ostvare. Žene se već osećaju krivima, i bez tih dodatnih pokušaja i manipulacija. Počinju da se pitaju: "Pa kako uopšte mogu da odem u takvoj situaciji?"

    6. STRAH OD PRETNJI UBISTVOM ILI JOŠ VEĆIM NASILJEM

    Ipak, najjači pritisak ne dolazi od izazivanja osećanja krivice, već od pretnje još većim nasiljem. Nasilnik joj preti da će je ubiti, unakaziti, osakatiti, pobiti sve po kući, uključujući decu, da će decu baciti u reku, zapaliti kuću, itd. I sama pomena razvoda ili pokušaj bekstva čine ga mnogo nasilnijim i opasnijim. Čak i kada žena uspe da pobegne, nikada nije sigurna i nikada ne zna šta će se desiti. Ustvari, najozbiljnije nasilje se dešava pošto je žena otišla. Od strane suda određen razvod za mnoge nasilnike ništa ne znači i oni nastavljaju da terorišu svoje bivše supruge. Razvod za žene ne znači put ka sigurnosti, jer njihovi nasilnici uvek mogu ponovo da upadnu u njihov život, da ih napadaju kad god to žele. Mnoge žene postaju svesne da su njihovi napori da pobegnu loši i one rešavaju da ne rizikuju samo još veće nasilje.

    7. PREŽIVLJAVANJE KROZ ODBIJANJE / "SLEĐENE OD STRAHA"

    Ponekada smo zbunjene ličnošću tučnih žena: one izbegavaju poštene odgovore, štite nasilnike, ne žele da pričaju o nasilju koje im se dešava, ne retko ga umanjuju, tražeći u svemu "svoje sopstvene greške". To su sve strategije preživljavanja. Kada je žena u traumatičnoj situaciji ili u situaciji u kojoj je njen život u opasnosti, ona često iz sve snage nastoji samo da izbegne njegov gnev, da ga nekako potkupi i primiri. Ona nastoji da ne pokaže sopstvena jaka osećanja, jer je mogu dovesti u još opasniju situaciju. To stanje se naziva SLEDJENE OD STRAHA. To je dobro poznata, opšta taktika preživljavanja koju imaju sve žrtve svih vrsta nasilja. Nije važno da li žrtva priznaja da trpi nasilje ili ne, i da li je uplašena ili ne...ona to zaista jeste. Ali ako ona ne prizna postojanje nasilja, ne može da preduzme ništa da bi ga uklonila.

    8. GUŠENJE U SOPSTVENOJ NEMOĆI

    Žene se u nasilnoj situaciji često osećaju bespomoćno; godine trpljenja čine ih pasivnim, nesamopouzdanim, preplašenim. Ona čak ne može ni da govori o svom iskustvu. Jedna od stvari koje se dešavaju kada nasilje dostigne strašne razmere, je da žrtva postane depresivna, potpuno onemela, nepokretna, paralisana od straha. Ona postaje fizički i psihološki nesposobna da ode.

    9. NEDOSTATAK SAMOPOŠTOVANJA I SAMOPOUZDANJA

    Mnoge žene nemaju dovoljne rezerve samopouzdanja i samopoštovanja da se odluče na odlazak na vreme. Sve žene, povrh toga, odrastaju u mizoginoj kulturi: one su odgajane da se uvek osećaju krivima, da se pitaju gde su one načinile grešku. Kada se nađu u nasilnoj situaciji, prirodno je da prvo krive sebe a ne nasilnika. A kada se ne uočava pravi uzrok problema, onda se on ne može rešiti. ALI NASILJE NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA U "NJENOJ GLAVI" - I ONA NIJE KRIVA ZA TO ŠTO JOJ SE ZBIVA.

    10. BARIJERE NASTALE USLED "POTPUNE KONTROLE I IZOLACIJE"

    Porodično nasilje nikada nije "samo" fizičko nasilje. Ono je lanac događaja i radnji, sistem kontrole sproveden nad ženama, lanac ograničavanja i smanjivanja njenog prostora, napada na nju, i trošenja njenog psihološkog bića. Nasilnik izoluje žrtvu od njenih prijatelja i rodbine. Kada je poseti njena najbolja prijateljica, nasilnik flertuje napadno sa njom, ili se ponaša na tako prostački način da se ona nikada više ne vrati. Nasilnik otvara njenu poštu i baca je, postižući tako da ona vremenom gubi kontakt sa mnogim, ili svim svojim prijateljima. Njene roditelje i rodbinu takođe loše tretira, i svađe izbijaju posle svake njihove posete. Svi ti kontakti vremenom prestaju. Nasilnik optužuje onda žrtvu da flertuje sa poštarom, kolegama s posla, prodavcima u radnji, pa čak i sa nepoznatim osobama na ulici. Ona sve poriče, ali se uskoro ne usuđuje ni da gleda bilo koga u oči, da ne govorimo da sa nekim razgovara. Na tom nivou izolacija je potpuna: ona nema više nikoga kome može da se obrati za pomoć.

    Kontrola se takođe vrši i u pogledu i putem novca. Na primer, on joj uvek daje manje novca nego što joj je stvarno potrebno za vođenje domaćinstva, propitujući je detaljno koliko šta košta, okrivljujući je stalno da troši novac, uskraćujući joj svaku mogućnost donošenja odluka. Sve njene posete frizeru, prodavnicama, ili posete prijateljicama se strogo mere; ona se stalno okrivljuje za bezrazložno "šetkanje" okolo. Okrivljuje je da ustvari ima tajnog ljubavnika, da ne vodi računa o deci i domaćinstvu, da se "pristojne" žene ne ponašaju na takav način, itd. Taj krug potpune kontrole i izolacije stvara debele zidove oko nje, koji joj onemogućavaju odlazak.

    11. STRAH OD SAMOĆE I STAROSTI

    Žene se, uopšte gledano, plaše samoće i starosti. One misle da njih niko neće hteti kao stare žene ili žene sa decom. One smatraju zato da je možda bolje trpeti u jednoj nezadovoljavajućoj zajednici, nego biti izvan bilo kakve zajednice. One se samopotcenjuju, ne verujući da će moći da se snađu, da zarade dovoljno za život. (I u nekim slučajevima taj strah može biti realan, posebno uzimajući u obzir visoku stopu siromaštva među ženama zbog oskudnih mogućnosti zaposlenja, što je još više otežano diskriminacijama prema ženama.) One se, konačno, kao i većina ljudi, boje neizvesnosti.

    12. FIZIČKA I PSIHIČKA ISCRPLJENOST

    Druge prepreke za odlazak obuhvataju bolesti i ozbiljnu iscrpljenost, koje se javljaju kao rezultati dugogodišnjih pokušaja preuzimanja kontrole nad sopstvenim životima. Odlazak bilo kuda zahteva energiju. Napuštanje doma sa decom je neizvesna i opasna situacija koja zahteva ogromnu energiju, koju ponekada tučene žene jednostavno nemaju, posle svega što su preživele.

    13. SIROMAŠTVO I NEZAPOSLENOST

    Za napuštanje nasilnika često je neophodna zaposlenost i mogućnost ekonomske nezavisnosti. A, u ova vremena, naći posao je izuzetno težak zadatak za svakoga, a posebno za nezaposlenu ženu. I nasilnik i diskriminacija na tržištu rada, svako na svoj način, održavaju to stanje nezaposlenosti i ekonomske zavisnosti. Njoj je posebno teško da prekine s ekonomskom zavisnošću, ako je njena zemlja u situaciji ekonomske krize, ako je ona već u srednjim godinama ili starija, ako je njena obučenost zastarelog tipa, i ako nema programa obuke koji bi joj bili dostupni. Čak i ako nađe posao, zarade su često nedovoljne da izdržava sebe i decu. One koje napuste nasilnike, obično se suoče sa siromašenjem. Mnoge se vrate nasilnicima jer, po njihovim rečima, "bar će deca imati šta da jedu".

    14. ZAMKA VERSKIH, OBIČAJNIH I PORODIČNIH TABUA

    Ponekada žene pripadaju određenim religioznim zajednicama čija je doktrina striktno protivna razvodu. Jaki društveni običaji i porodična tradicija mogu se takođe suprotstavljati razvodu. Takođe, mogu postojati duboko ukorenjena verovanja da npr, "deci treba otac", "deca, posebno dečaci, ne mogu normalno da se razvijaju bez oca", i sl. Porodice mogu takođe govoriti svojim kćerima, "dobila si ono što si zaslužila", "sama si to tražila", "i ja sam trpela, možeš i ti", "niko se u našoj porodici nije razvodio". Žena se plaše da će je deca kasnije okrivljavati da ih je odvojila od oca, ili da će deca biti loše vaspitana bez očevog autoriteta, tako da se mnoge od tih žena jednostavno ne usuđuju da prihvate rizik razvoda. Za te žene, ostanak sa mužem je neophodan uslov za život.

    15. PORODIČNA ISTORIJA NASILJA

    Mnoge žene žrtve nasilja su takođe odrasle u nasilnim porodicama. Mnoge su takođe žrtve očevog ili dedinog nasilja prema njihovim majkama ili deci. Takve žene imaju povećan stepen tolerancije prema nasilju, smatrajući ga za "normalni" deo svakodnevnog života. One ne znaju kako da mu se suprotstave, pa čak i ne shvataju da imaju prava da budu zaštićene od njega. Ako žene ne poznaju svoja prava, one ne mogu čak ni da zamisle odlazak radi zaštite svojih prava.

    16. NEDOSTATAK EFIKASNIH ZAŠTITNIH INSTITUCIJA

    Policija, razne zdravstvene institucije, centri za socijalni rad, sudovi, tužilaštva, advokati, psihološka savetovališta, službe za razvod, i slična tela, svi oni su zapravo nevoljni da pruže pomoć onima koje su preživele nasilje. Bez poznavanja nekoga na pravim mestima, tj. bez "veze" često je nemoguće uraditi bilo šta u institucijama; njihov rad je birokratski i formalistički, a njihove procedure su spore i neefikasne. Često su i žene koje imaju čvrste namere da napuste nasilnika onemogućavane i vraćane upravo od strane onih institucija koje su stvorene da im pomognu. A često alternativne institucije, autonomne u odnosu na službene institucije (kao što su SOS telefoni koje vode žene ili ženska skloništa), ne postoje.

    17. NEDOSTATAK LEGITIMITETA ŽENSKOG ISKUSTVA

    Naše društvo retko čuje i veruje iskustvu žena. Umesto toga, glas žena se često prima s podsmehom, omalovažavanjem, iza čega sledi okrivljavanje žrtve, ili svrstavanje žrtve u kategoriju "ludih", "histeričnih", "hipohondričnih" ili "paranoičnih". Žene koje razmatraju mogućnost napuštanja svojih nasilnih muževa, to dobro znaju. Mnoge od njih ne žele da postanu samo još "jedna luda žena".

    18. NEDOSTATAK INFORMACIJA

    Mnoge žene, čak i one visokoobrazovane su nedovoljno informisane o svojoj situaciji, zakonskim pravima i dužnostima, itd. Mnoge od njih zaista veruju da ako odu, biće im zabranjeno da viđaju decu, da će automatski izgubiti pravo na alimentaciju, da će izgubiti pravo na zajednički stan. One jednostavno ne poznaju zakone, a nemaju ni pristup informacijama koje im mogu pomoći da saznaju svoja prava. To često podržavaju nasilnici, jer oni imaju koristi od neznanja i zbunjenosti žena.

    Postoje razne situacije u kojima je teško ili nemoguće napuštanje nasilnog partnera. Jednostavno, za njih ne možemo da okrivljavamo ženu. Umesto toga, možemo da skrenemo pažnju na zvanične institucije, od kojih se očekuje da pomognu ženama i da poboljšamo i unapredimo žensko pravo da budu zaštićene od nasilja.

    Deveta vežba: Zaštita od nasilja kao ljudsko pravo

    Razgovarajte: Da li je zaštita od svih oblika nasilja ljudsko pravo? Kad mislite na "zaštitu od nasilja" kakav vam prizor pada na pamet? Ko je nasilnik a ko je žrtva? Gde se to dešava? Koja je odgovornost države u pogledu nasilja? Kada je država odgovorna?

    Aktivistkinje i pobornice ženskih ljudskih prava zahtevale su da se zaštita od svih oblika nasilja SMATRA kao osnovno ljudsko pravo. Dok međunarodne konvencije već dugo vremena zabranjuju od strane države izvršeno, naručeno ili oprošteno nasilje, one su retko primenjivane na mnogo uobičajenije slučajeve nasilja prema ženama, kao što je porodično nasilje. Razlog je jednostavan. Te konvencije su imale u vidu jedan drugi tip nasilja - obično je u pitanju politički zatvorenik, podvrgnut mučenju u nekom javnom prostoru (kao što je npr. zatvor), od strane zatvorske straže, ili pripadnika paramilitarnih jedinica pod okriljem države. Naravno, i žene mogu biti i jesu političke zatvorenice. Ali, kao što je gore diskutovano, žene mnogo češće doživljavaju nasilje kada su kod svojih sopstvenih kuća (u tzv. "privatnom prostoru") od strane učinioca koji je član porodice. Drugi uobičajeni slučajevi, kao što je npr, uznemiravanje na ulici, silovanje, napadi i silovanje autostoperki i žena koje se noću kreću same, takođe se ne uklapaju lako u model "političkih zatvorenika". Kad do napada dođe na javnom mestu, retko je u takvim slučajevima učinilac država.

    *

    ODGOVORNOST VLASTI

    Protivnici svrstavanja nasilja prema ženama u problematiku ljudskih prava, tvrde da tu nema ničega što bi bilo u vezi sa ljudskim pravima. Dolazeći iz središta tradicije ljudskih prava i imajući ograničen pogled na ljudska prava, oni zastupaju mišljenje da se ljudska prava odnose isključivo na odnos države i pojedinca; šta ljudi rade međusobno u svojim "privatnim životima" nije time obuhvaćeno. Po tom mišljenju je, jednostavno, "veoma loše" to što su žene tučene kod kuća; ali one treba da se žale na učinioca a ne na državu.

    Aktivistkinje ženskog pokreta su odbile da usvoje to mišljenje. Država ZAISTA IMA ODGOVORNOST da postupa čak i kada se radi o privatnim oblicima nasilja. Održavajući uslove koji dozvoljavaju muškim nasilinicima da zlostavljaju žene, i da nastavljaju s tom praksom, odbijajući da ozbiljno reaguju na pritužbe žena, sponzorišući državne institucije koje ignorišu potrebe žena, države saučestvuju u nasilju. Država je odgovorna, kako za svoje AKTIVNOSTI tako i svoje NEAKTIVNOSTI.

    Ovo poslednje mišljenje je pobedilo. Jedan od najvećih uspeha međunarodnog ženskog pokreta je bilo što su prisilile Ujedinjene nacije i druga međunarodna i nacionalna tela i organe, da priznaju ZAŠTITU OD SVIH VRSTA NASILJA, UKLJUČUJUĆI PORODIČNO NASILJE, KAO LJUDSKO PRAVO. Taj uspeh je postignut kroz lokalnu, nacionalnu, regionalnu i međunarodnu mobilizaciju aktivistkinja ženskog pokreta. Sve to je imalo i ima presudnu ulogu u akciji da javnost postane svesna postojanja nasilja nad ženama, i u zahtevu da države i međunarodna tela više ne saučestvuju, svojim apatičnim držanjem, sa nasilnicima.

    *

    VAŽNOST PRIZNAVANJA NASILJA PREMA ŽENAMA KAO LJUDSKOG PRAVA

    Priznanje nasilja kao problema iz oblasti ljudskih prava stavlja moć u ženske ruke, čini vlade i međunarodna tela odgovornim, i uskraćuje opravdanja i moć nasilnicima. Žene sada mogu reći da imaju pravo na zaštitu od nasilja - tako da sada ima mnogo više izgleda da njihove reči podstaknu vlade da nešto preduzmu. Vlade su obavezne da odgovore na ženske zahteve da budu zaštićene od nasilja, da preduzmu korake da spreče nasilje, i da preduzmu mere radi kažnjavanja nasilnika onda kada su ženska prava prekršena. Više ni država niti nasilnici ne mogu da tvrde da je to "sve samo privatna stvar". Postavljanjem ovog pitanja u domen ljudskih prava, svetska zajednica je glatko odbacila taj argument.

    Kada države nastave da odbijaju da reaguju adekvatno na nasilje prema ženama, žene treba da imaju saveznike u međunarodnoj zajednici. Ujedinjene nacije i njeni organi, kao i druga regionalna i međunarodna tela, su takođe obavezni da ozbiljno tretiraju nasilje prema ženama, kao problem iz oblasti ljudskih prava.

    Aktivistkinje ženskog pokreta su decenijama radile na tome da ostvare međunarodno priznanje nasilja prema ženama kao problema iz domena ljudskih prava. Kada su Ujedinjene nacije prvi put počele da razmatraju taj problem, ni "žene" ni "ljudska prava" nisu se pominjali. Umesto toga, Ujedinjene nacije su govorile uglavnom u terminima "porodično nasilje" ili "nasilje u porodici". Prvi veći prekret nastupio je 1992. kada je Komitet Ujedinjenih nacija ustanovio monitorku za Žensku konvenciju (formalno Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama) ali posebno za oblast nasilja koju pokriva Konvencija, kao i odgovornosti država da spreče nasilje.

    Sledeći veliki korak je bio: izričito uključenje nasilja prema ženama u Bečku deklaraciju i Program aktivnosti (Izveštaj sa Svetske konferencije o ljudskim pravima održane 1993); Ujedinjene nacije su takođe usvojile posebnu Deklaraciju o nasilje prema ženama, takođe 1993; Komisija za ljudska prava je na svom zasedanju 4. marta 1994. postavila Posebnu izveštačicu za nasilje (njegove uzroke i posledice) prema ženama, u trogodišnjem mandatu. Specijalna izveštačica će raditi u okvirima Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i po drugim međunarodnim instrumentima ljudskih prava, uključujući Konvenciju o eliminaciji svih oblika nasilja prema ženama.

    Njena ovlašćenja su:

    a) da traži i prima informacije o nasilju prema ženama, njihovim uzrocima i posledicama, od vlada, ugovornih tela, specijalizovanih tela, drugih posebnih izveštača odgovornih za različita pitanja iz oblasti ljudskih prava, međuvladinih i nevladinih organizacija, uključujući ženske organizacije, i da efikasno odgovori na takve izveštaje;

    b) da predloži mere, načine i sredstva, na nacionalnom, regionalnom i internacionalnom nivou radi eliminacije nasilja i uzroka nasilja prema ženama i sprovođenja pravnih sredstava u pogledu njegovih posledica;

    c) da tesno sarađuje sa drugim posebnim izveštačima, posebnim predstavnicima, radnim grupama i nezavisnim stručnjacima Komisije za ljudska prava i Potkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina, kao i sa ugovornim telima, uzimajući u obzir zahtev Komisije da redovno i sistematično obuhvataju u svojim izveštajima dostupne informacije o kršenjima ljudskih prava koja se odnose na žene, i da tesno sarađuju sa Komisijom za status žena u vršenju njene funkcije.

    Posebna izveštačica je takođe ovlašćena da vrši terenske misije, bilo odvojeno, bilo zajedno sa drugim posebnim izveštačima i radnim grupama, kao i da se periodično savetuje sa Komitetom za eliminaciju diskriminacije prema ženama.

    Svi ti koraci su rezultat značajnog pritiska koje su žene izvršile na vlade i na sistem međunarodnih organizacija. Zbog njihovog velikog značaja, svaki od pomenutih koraka će biti izložen dole.

    Deseta vežba: Odnos između nasilja prema ženama i drugih prava

    Vrcanje ideja: Koji je odnos između nasilja prema ženama i drugih prava? Sastavite listu prava koje žene gube kada nisu zaštićene od nasilja. Sastavite drugu listu prava koje žene stiču kada SU zaštićene od nasilja. Konačno, sastavite i treću listu prava, koja bi pomogla ženama da budu zaštićena od nasilja. Vidite li krug?

    Kao što smo videle u gornjoj diskusiji, nasilje prema ženama je prepreka za ostvarivanje jednakosti, razvoja i mira. Napori da se žene osposobe da ostvare kontrolu nad sopstvenim životima propašće ako se ne prekine sa nasiljem prema ženama. Putem primene nasilja, žene se drže "na odgovarajućem mestu" i njihova ljudska prava su kršena, ugrožena i izbrisana. Nasilje prema ženama slikovito prikazuje istorijsku neravnotežu moći između žena i muškaraca, koja vodi ka daljoj dominaciji nad ženama, generišući i pojačavajući diskriminaciju. Kako nasilje raste, žene gube jedno po jedno od svojih prava - svoje pravo govora, pravo donošenja reproduktivnih odluka, pravo na zaposlenost...praktično sva prava diskutovana u ovoj knjizi.

    Takođe, kako je naglašeno gore, nasilje nad ženama ne poznaje nikakve prepreke, kao što je imovinski status, klasne ili kulturne razlike. Neke grupe žena su posebno izložene nasilju, kao što su manjine, domoroci, izbeglice, migrantske grupe, žene koje žive u seoskim ili udaljenim naseljima, siromašne žene, žene u zatvorima, kaznenim i sličnim ustanovama, ženska deca, invalitkinje, starije žene i žene u ratnim situacijama. Za te grupe žena (kao i za sve druge grupe), odgovor na nasilje i njegovo odstranjivanje su posebno važni radi ostvarivanja jednakosti. Dok s jedne strane zaštita nasilja ojačava žensku jednakost, s druge strane, ostala prava žena im mogu pomoći da se oslobode od drugih oblika nasilja. Ta prava obuhvataju:

    (a) pravo na život; (b) pravo na jednakost; (c) pravo na ličnu slobodu i sigurnost; (d) pravo na jednaku pravnu zaštitu; (e) pravo na zaštitu od svih oblika diskriminacije; (f) pravo na najviši mogući nivo fizičkog i mentalnog zdravlja; (g) pravo na radne uslove koji su pošteni i donose korist ženama; (h) pravo zaštite od mučenja ili drugih nečovečnih, surovih ili degradirajućih postupaka i kažnjavanja.

    Izaberite jedno od prava sa gornje liste i objasnite njegov odnos sa nasiljem prema ženama.

    *

    Jedanaesta vežba: Napisati sopstveni zakon

    Piši, čitaj, pregledaj

    PRVI KORAK. Same ili u maloj grupi, napišite svoj zakon koji bi štitio žensko pravo na zaštitu od nasilja. Budite što konkretnije. Budite sigurne da ste uključile i sopstvenu definiciju nasilja prema ženama. Da li to treba da bude međunarodni propis? Nacionalni ili lokalni zakon? Ili sve pomenuto?

    DRUGI KORAK. Pročitajte izabrane odredbe o nasilju prema ženama iz Deklaracije o eliminaciji nasilja prema ženama (koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1993):

    Član 1: U smislu ove Deklaracije, pojam "nasilje prema ženama" označava bilo koju radnju polno zasnovanog nasilja koje izaziva, ili može da izazove, fizičke, seksualne ili psihičke patnje ili povrede ženama, uključujući i pretnje takvim radnjama, zatvaranje, ili arbitrarno lišenje slobode, bez obzira da li se dešava u javnom ili privatnom životu.

    Član 2: Nasilje prema ženama će obuhvatiti ali neće biti ograničeno na sledeće:

    a) fizičko, seksualno i psihičko nasilje koje se dešava u porodici, uključujući batinanje, seksualno zlostavljanje ženske dece u domaćinstvu, nasilje povezano sa mirazom, bračno silovanje, obrezivanje žena i druge tradicionalne, za žene škodljive prakse, kao i nebračno nasilje povezano sa eskploatacijom;

    b) fizičko, seksualno i psihičko nasilje koje se dešava u društvu uopšte, uključujući silovanje, seksualno zlostavljanje, seksualno uznemiravanje, ucenjivanje i maltretiranje na radnom mestu, u obrazovnim ustanovama i na drugim mestima, promet ženama i prisilnu prostituciju;

    c) fizičko, seksualno i psihičko nasilje izvršeno ili oprošteno od strane države, ma gde se desilo.

    Član 4

    Države treba da osude nasilje prema ženama i ne treba da se pozivaju ni na kakav običaj, tradiciju ili verska uverenja da izbegnu svoju obavezu u pogledu eliminacije nasilja. Države treba da nastoje svim odgovarajućim merama i bez ikakvog odlaganja na politici eliminisanja nasilja prema ženama i da bi to postigle treba da:

    a) razmotre, gde već to nije urađeno, ratifikaciju ili pristupanje Konvenciji o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama...

    b) se uzdrže od učestvovanja u nasilju prema ženama;

    c) sprovedu s odgovarajućom pažnjom prevenciju, istragu i u saglasnosti sa nacionalnim zakonodavstvom, kažnjavanje takvih radnji, bilo da su učinjene od strane države bilo privatnih lica;

    d) razviju krivične, građanske, radne i administrativne sankcije u domaćem zakonodavstvu radi kažnjavanja i nadoknade štete prouzrokovane ženama koje su bile izložene nasilju; ženama koje su bile izložene nasilju treba da budu omogućena po domaćem zakonodavstvu pravična i efikasna pravna sredstva u pogledu povreda koje su pretrpele; države takođe treba da informišu žene o njihovim pravima u pogledu tih mehanizama ostvarivanja nadoknade;

    e) razmotre mogućnost razvitka nacionalnih planova aktivnosti radi promovisanja zaštite žena od bilo kakvog nasilja ili da obuhvate propise sa tom svrhom u već postojećim planovima, uzimajući u obzir, kada je to odgovarajuće, takvu saradnju koja može biti omogućena od strane nevladinih organizacija, posebno onih koje se bave problematikom nasilja prema ženama;

    f) razviju na sveobuhvatan način preventivne mere i takve mere pravne, političke, administrativne i kulturne prirode koje unapređuju zaštitu žena od svih vrsta nasilja i obezbeđuju da ne dođe do ponovljene viktimizacije žena usled polno nesenzibilnih zakona, prinudnih mera i drugih intervencija;

    g) rade na tome da osiguraju da žene podvrgnute nasilju i, tamo gde je to potrebno da njihova deca dobiju specijalizovanu pomoć, kao što je rehabilitacija, pomoć u dečjoj zaštiti i izdržavanje, tertman, savetovanje i zdravstvenu i socijalnu zaštitu...

    h) uključe u vladine budžete adekvatna sredstva za njene aktivnosti koja se odnose na eliminaciju nasilja prema ženama;

    i) preduzmu mere da službenici organa pravne prinude i javnih službi odgovorni za primenjivanje politike preventive, vođenja istrage i kažnjavanja nasilja prema ženama budu obučeni radi senzibilisanja za potrebe žena;

    j) usvoje sve odgovarajuće mere, posebno u oblasti obrazovanja, radi menjanja društvenih i kulturnih modela ponašanja muškaraca i žena i radi eliminacije predrasuda, običajnih praksi i svih drugih praksi osnovanih na ideji o inferiornosti ili superiornosti bilo kog pola i stereotipnih uloga muškaraca i žena;

    k) unaprede istraživanja, prikupljanje podataka i sastavljanje statistika, posebno onih koje se odnose na porodično nasilje, u odnosu na pretežnost različitih oblika nasilja prema ženama i ohrabre istraživanja slučajeva, prirode, ozbiljnosti i posledica nasilja prema ženama...

    l) usvoje mere radi eliminisanja nasilja prema ženama koje su posebno ranjive na nasilje;

    m) priznaju važnost uloge ženskog pokreta i nevladinih organizacija i sarađuju sa njima na lokalnim, nacionalnim i regionalnim nivoima...

    Neka zapažanja:

    1. Sveukupno, Deklaracija zahteva:

    - jasnu i opsežnu definiciju nasilja prema ženama;

    - jasno utvrđena prava koja treba da se koriste radi eliminacije svih oblika nasilja prema ženama;

    - rešenost država da ispune svoje odgovornosti; i

    - rešenost međunarodne zajednice da eliminiše nasilje prema ženama.

    2. Ova Deklaracija definiše nasilje široko, kao i mi u gornjem tekstu. Ona uključuje i pretnje nasiljem, i ne pravi razliku između radnji koje se dešavaju u "javnosti" i "privatno".

    3. Deklaracija posebno smatra vlade odgovornim za upotrebu svih mogućih i adekvatnih sredstva da odgovori na, i eliminiše sve nasilne radnje protiv žena, ponovo ne praveći nikakvu razliku između javne i privatne oblasti. Ona pominje dve vrste državne odgovornosti: (1) odgovornost za nasilje učinjeno od strane državnih organa, i (2) odgovornost za nasilje učinjeno od bilo koga drugog, kada državni organi nisu reagovali na odgovarajući način.

    4. Vlade su upozorene da ne budu nevoljne u svom reagovanju protiv nasilja, zbog eventualnog poštovanja tradicije, verskih ili nekih drugih uverenja.

    5. Ova Deklaracija posebno predviđa da vlade treba da uključe u svoje budžete adekvatne sume novca za finansiranje aktivnosti usmerenih ka eliminaciji nasilja prema ženama.

    6. Ipak, samo kažnjavanje ne može u dovoljnoj meri da reši problem. Tako ova Deklaracija takođe predlaže da države članice razmotre detaljno sve mogućnosti razvoja nacionalnih planova aktivnosti u cilju zaštite žena od svih vrsta nasilja ili da unesu takve odredbe u već postojeće planove. U tim nastojanjima, države treba da uzmu u obzir iskustva nevladinih organizacija (NGO-ova), posebno onih iz oblasti nasilja prema ženama. I u izgradnji takvog sistema preventivnih mera, države su upozorene da vode računa da ne bi i same dalje viktimizirale žene, usvajanjem zakona i praksi koji nisu u dovoljnoj meri polno senzitivni.

    7. Vlasti bi morale da sprovedu određene programe obuke u smislu senzibilizacije za pol (koje bi vodile žene sa iskustvom iz domena nasilja prema ženama) za sva službena lica odgovorna za prevenciju, vođenje istrage, krivični postupak i kažnjavanje nasilja prema ženama, a sve to da bi se učinili senzibilnijim za potrebe žena. Takođe, u javnim školama svih nivoa, države treba da usvoje programe zamišljene da dovedu u pitanje i promene modele muškog i ženskog ponašanja, kao i upotrebu nasilja u kući i na ulicama.

    TREĆI KORAK: Uporedite zakon koji ste vi sastavile sa odredbama Deklaracije o eliminaciji nasilja prema ženama. Koliko su oni slični? Koliko se razlikuju? Da li biste sada promenile svoj zakon i, ako da, na koji način? Da li biste promenile Deklaraciju i, ako da, na koji način?
    Poslednja izmena: 23.07.2011
  4. neda ukraden
    Offline

    neda ukraden Član

    Postova:
    278
    Zahvala:
    0
    Gledajuci kako da pomognem zrtvama porodicnog nasilja,mnogo toga sam procitala videla i sve informacije se svode na: zrtva medicinski hospitalizirana,nasilnik prijavljen organima reda i pusten da se brani sa slobode,palo je i par presuda do jedne godine,pusten zbog dobrog vladanja,ima i toga,zene i deca u sigurnim kucama oko kojih obilaze nasilni muzevi,pretnje iz zatvora da ce oni odatle izaci nekad a ona iz zemlje nece,vracanje zene u porodicnu kucu na milost i nemilost muzu,jer nema gde,nema posla a decu treba izdrzavati itd.. itd...i par slucajeva gde su se zene uz mnogo muke i truda ipak uspele osloboditi.

    Po statistikama svaka druga zena je trpi porodicno nasilje! A kao i u svim statistikama ima mnogo neprijavljenih .To znaci da ili odgajam nasilnika ili zrtvu.Strasno.Gledajuci po ovoj temi malo koga brine sto mu cale tuce kevu,sto mu komsinica tuce dete,snaha ucenjuje sina ili kcerka il sestra uplakana ili ne dolazi bez muza u goste.Kakvi smo mi to narod nije mi jasno.Cast izuzecima i svim nornalnim ljudima ( znam da ih ima) da ih nema nebi znali razliku( bizarno ).I sta kad sazna da neko ima takvih problema?Da mu odemo kuci da mu na lep nacin stavimo do znanja da to nije lepo,drustveno prihvatljivo,da tako ne treba? Da li bi takva osoba uvazila nasu intervenciju ili ?
    Ili pozvat policiju?
    Kako sutradan kad sretnemo osobu zrtvu,pogledat u oci?Koliko je nasa bespomocnost opravdana?
  5. neda ukraden
    Offline

    neda ukraden Član

    Postova:
    278
    Zahvala:
    0
    Da bi zrtva nasilja u porodici,bila to zena,covek,dete- decak ili devojcica bilo kog uzrasta,pomogla sebi potrebno je da zna:
    -za to sto mu se desava nije kriv ni u kom slucaju,
    -da se to ne desava samo njemu( nije neka uteha ali tako je)
    - da se moze osloboditi straha
    - da se ne stidi toga sto mu se desava jer time pomaze nasilniku; nasilnik bi se trebao stiditi,
    - dok god ga je stid,sram,nasilnik zna da ima kontrolu nad njim,
    - prvi put kad nekom poveri sta mu se desava znaci da se pocinje oslobadjati
    - nasilnici su u principu kukavice,zato su cesto korisnici alkohola i ostalih opijata,
    -zrtve su vecinom hrabre,vredne i casne osobe,zato tesko shvataju da neko moze tako da se ponasa,
    - svaka zrtva poseduje svoj nacin samoodbrane( samoobmane),omalovazavanje sebe ili suicidne misli,ili mirenje sa tim,
    - svaka zrtva moze sebi pomoci ........
  6. crvendac_011
    Offline

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    23.491
    Zahvala:
    151
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    POD LUPOM: PORODIČNO NASILjE NAD ŽENAMA

    POD LUPOM: PORODIČNO NASILjE NAD ŽENAMA

    Nema „zasluženih” šamara

    Ove godine je 35 žena u Srbiji stradalo od ruke svojih muževa i ljubavnika. Broj onih koje svakodnevno trpe ponižavanja i batine u kući neuporedivo je veći: svaka treća izložena je nekoj vrsti fizičkog ili psihičkog povređivanja

    [​IMG]

    Devojka, bolje rečeno 15-godišnja devojčica, nađena je u stanu svog otmičara, narkomana koji se predozirao. Odvojena od porodice i prijatelja, zatvorena i zlostavljana, ni nakon što je odvedena iz pa-kla u kojem je godinama bila zatočena, nije mogla da poveruje da je njen „dečko” – mučitelj mrtav.
    „Nazvala sam je Aneta, po jednoj sačuvanoj lutki iz detinjstva… Ko zna koliko će vremena proći dok se ovo ne zaleči. Kako je naviknuti na novi život? Popuniti onaj istrgnuti? (…).”
    Aneta – jedna od junakinja knjige „Sofijin krug“, koju je autorka Ne-na Grujić-Dašić posvetila svim hrabrim ženama, uspela je da pre-vaziđe nametnutu ulogu žrtve, da se vrati normalnom životu, nasta-vi školovanje, postane slikarka i, čak, u užasima koje je preživela nađe nadahnuće za svoju umetnost.
    Na žalost, mnoge slične priče u stvarnosti imaju sasvim drugačiji, često tragičan završetak. Tek tada se sazna da je simpatični komši-ja, pouzdani kolega iz firme ili omiljeni lik sa domaće estrade, navodno divan otac i uzorni muž, u stvari opaki porodični sile-džija, koji iza zatvorenih vrata vređa, maltretira i tuče svoju su-prugu, decu, ponekad stare roditelje ili druge članove domaćin-stva.
    Smrt poznate pevačice Ksenije Pajčin, koju je 16. marta 2010. u na-padu ljubomore ubio njen dečko, maneken Filip Kapisoda, podstakla je medije da se ozbiljnije pozabave ovom temom, ali to nije zaustavi-lo zastrašujući trend nasilja. Prošle godine su 32 žene u Srbiji stradale od ruke svog partnera, sadašnjeg ili bivšeg muža ili lju-bavnika. U ovoj godini već ih je 35.

    Statistika i život
    Svaka treća žena u našoj zemlji trpi fizičko, a svaka druga psi-hičko nasilje od strane svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, pokazu-je istraživanje Viktimološkog društva Srbije.
    Vođeni bolesnom ljubomorom ili posesivnošću, nesigurni u sebe, pod uticajem alkohola ili droge, a često i sami žrtve ili svedoci porodičnog nasilja u vreme kad su bili deca, ti nasilnici vređaju, psuju, šamaraju, batinaju, šutiraju, siluju i na druge načine psi-hički i fizički povređuju žene sa kojima žive. Zatvaraju ih u kuću, zabranjuju kontakte sa ostalim članovima porodice, prijateljima i poznanicima, kažnjavaju ih oduzimanjem novca i ličnih stvari, li-šavaju ih dostojanstva, hrane i, najzad, onog najdragocenijeg – života.

    – Mnoge žene u našoj sredini nisu ni svesne da su žrtve nasilja u porodici, smatrajući da su poneka ružna reč ili šamar normalna stvar. Neretko okrivljuju sebe, verujući da su s pravom „kažnjene” za nešto što su pogrešno uradile ili rekle. Događa se i da, pred sobom i drugima, pravdaju grubost svog partnera njegovom „nervo-zom zbog situacije na poslu”, pijanstvom ili „ljubomorom”, čak su ponosne što ih muž „toliko strasno voli“ ili je tolika „muškar-čina” da ne može da se suzdrži od nasilnog reagovanja… – kaže za „Politikin Magazin” doktorka Mirjana Vuksanović-Cimeša, koja radi sa ženama žrtvama porodičnog nasilja u Savetovalištu pro-tiv nasilja u porodici (nevladina, humanitarna ženska organizaci-ja osnovana 1996. godine) i u beogradskoj „Sigurnoj kući”, a inače je psiholog u Domu zdravlja „Palilula“.
    Po njenim rečima žrtve tog pritajenog nasilja mogu biti žene svih godina, nivoa obrazovanja, društvenog i ekonomskog statusa, i znat-no ih je više nego što beleži statistika Čak i kad uvide da im po-našanje partnera može doći glave, kaže naša sagovornica, većini žena je veoma teško da se odluče za promenu, da se obrate Savetova-lištu ili napuste svog kućnog siledžiju. A od onih koje ipak učine i taj korak, skoro svaka peta mu se, na kraju, vrati.
    – Glavni je razlog, najčešće, što veruju da će se on „popraviti”, ali to se gotovo nikad ne događa. Nasilnik ostaje nasilnik. On obe-ćava, kune se, ali posle nekog vremena opet kreće po starom. U „Si-gurnoj kući” ima žena koje su više puta napuštale svoje muževe, pa im se vraćale. Tako ulaze u zatvoreni krug. Neretko pristaju da tr-pe zlostavljanje od nasilnika koga poznaju, čije ponašanje mogu da predvide, jer tako misle da „kontrolišu situaciju”. Više se boje od odlaska u nepoznato.
    Drugi razlog je što su ekonomski zavisne. Među onima koje traže utočište u prihvatilištima za žrtve porodičnog nasilja najviše je nezaposlenih, neškolovanih žena, sa dvoje i više dece, bez rođa-ka koji bi im (finansijski) pomogli i podržali ih. Često i same po-tiču iz narušenih porodica u kojima je bilo nasilja. Ponekad sma-traju da će deci biti bolje da ostanu sa oba roditelja, ili se stide da priznaju da im je brak propao…
    – Moje iskustvo pokazuje da se ipak povećava broj žena spremnih da se suoče sa realnošću, da se obrate za pomoć stručnjacima, i da počnu novi život daleko od svog mučitelja. Ne savetujemo im da se razvedu, već ih podstičemo da same do toga dođu. Najvažnije je da sa-vladaju strah i da povrate izgubljeno samopouzdanje i samopoštova-nje, kako bi mogle da odole pritiscima, kad ostavljeni muževi shva-te da su izgubili vlast i kontrolu nad svojom žrtvom i požele da je vrate – objašnjava naša sagovornica.

    [​IMG]

    I deca ugrožena kad otac tuče majku
    „Kućni nasilnici” su retko spremni da se uključe u bilo kakvu po-rodičnu ili bračnu terapiju, smatrajući da su problem isključivo njihove „lude, poremećene” supruge. Čak i one same u to nekad pove-ruju, pa ćute, a nasilnika prijave njeni prijatelji, rođaci i, sve če-šće – deca.
    – Javljaju se tinejdžeri koji više ne mogu da podnesu da njihov otac ili očuh maltretiraju suprugu, a vide da je majka suviše slaba da nešto promeni ili uplašena da se sama obrati za pomoć. To je po-zitivan trend – ističe u razgovoru za „Politikin Magazin” Vesna Stanojević, jedan od osnivača i koordinatorka Savetovališta pro-tiv nasilja u porodici i „Sigurnih kuća” u Beogradu.

    Ona kaže da je prva stvar skloniti ženu od nasilnika, onemogućiti mu da je proganja, da joj preti i ucenjuje, pružiti joj smeštaj, zašti-tu, ali i šansu za novi početak. Okružena sigurnošću, pažnjom i poverenjem, žrtva polako leči svoje unutrašnje i spoljne rane i po-činje da planira budućnost.
    – U „Sigurnu kuću” (koja je od osnivanja 2000. godine do danas sedam puta menjala adresu) stižu žene sa strašnim telesnim povredama: modricama, podlivima, opekotinama, prelomima, ujedima… Uvek se iznova pitamo ko su ti muškarci koji su u stanju tako i toliko da se iživljavaju nad slabijima. A među njima pronalazimo i veoma obrazovane i ugledne ljude, intelektualce, umetnike… Kod nas je, recimo, više puta dolazila čuvena pevačica, divna osoba i majka, koju je tadašnji muž, poznati glumac, redovno divljački premlaćivao. Godinama je trpela pre nego što ga je najzad ostavila.

    Važno je pomoći ženama da steknu (ekonomsku) nezavisnost. A to ni-je nimalo lako u društvu u kojem se žene teže zapošljavaju nego mu-škarci, češće ostaju bez posla u vreme krize, a diskriminisane su čak i kad se dokaže da su žrtve nasilja: dok sa decom sede u „sigurnim kućama”, u njihovim sopstvenim se baškare muževi nasilnici od kojih su pobegle, jer naši sudovi (još) nisu spremni da ih izba-ce napolje po hitnom postupku, kako inače predviđa zakon.
    Nasilje u porodici je krivično delo, i počinioci moraju biti sve-sni da ih za to čekaju stroge kazne. Nije, dakle, dovoljno da imamo zakone (krivični, porodični…) usklađene sa evropskim, već bi ih trebalo dosledno, brzo i efikasno primeniti. Sudovi su, međutim, spori, a još ima policajaca sklonih da kućno nasilje ne shvate ozbiljno, smatrajući da je žena sama kriva za batine – kaže Vesna Stanojević.

    I Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra iz Beograda (koji vodi Program razvoja dobrih praksi u oblasti nasilja u porodici) ukazuje na blagu kaznenu politiku u slučajevima nasilja nad ženama: polovina svih nasilnika prijavljenih policiji prođe samo sa upozorenjem, oko 30 do 40 odsto sa prekršajnom prijavom, a od onih 10 odsto koji završe u krivičnom postupku, čak 90 odsto najčešće zaradi tek uslovnu kaznu.

    [​IMG]

    Šta posle?
    Koordinatorka „Sigurne kuće” naglašava da ekonomska samostalnost utiče na smanjenje nasilja u porodici , ali…
    – Kako da žena od 45 do 50 godina, samo sa završenom osnovnom školom, bez ikakvog radnog iskustva (jer je bilo „normalno“ da se što pre uda i brine o kući i deci) nađe posao kako bi se osamosta-lila i mogla da izdržava porodicu? Jedino kod privatnika „na crno“, gde će gazda moći da je ucenjuje. Ili da se vrati mužu nasilniku… – dodaje Vesna Stanojević.
    – U Savetovalištu se trudimo da ženama iz „Sigurne kuće” (sa kojima već rade četiri naše saradnice, psiholog, socijalni radnik i advokat) ponudimo dodatno obrazovanje za zanimanja koja ih interesuju i pružimo im podršku da u tome istraju. Osnovali smo i obdanište u kojem zaposlene majke ostavljaju svoje mališane – napominje koordinatorka.
    „Sigurne kuće” su osnovane i u Novom Sadu, Zrenjaninu, Kragujevcu, Nišu, Zaječaru, Leskovcu, Užicu, niču i u Somboru, Jagodini, Šapcu, Kraljevu, Pančevu… Ipak, u ove tri beogradske dolaze i žene iz drugih sredina (sad ih je pola-pola) jer smatraju da će ih nasilnik tu teže pronaći, a one će lakše doći do posla.
    – Kapaciteti su nam uglavnom stalno popunjeni, ukupno 75 žena i dece. A u Savetovalištu smo, od početka godine, primili više od 2.800 poziva – navodi Vesna Stanojević, čije iskustvo u radu sa že-nama žrtvama nasilja potiče još od 1992. godine, kad je počela da radi na SOS telefonu.
    Sada je postavila za cilj da još više angažuje sve društvene struk-ture na podršci i zaštiti žrtava porodičnog nasilja. Pored osta-log, zalaže se da žene koje izađu iz „Sigurne kuće” (a dosad ih je tu-da prošlo više od 1.100, sa 987 dece) dobiju od države materijalnu pomoć, recimo u visini iznosa namenjenog hraniteljskim porodi-cama, kao dopunu kućnom budžetu kojim bi mogle da hrane i školuju decu, očuvaju svoju materijalnu nezavisnost i samopoštovanje i – zauvek ostanu podalje od kućnog nasilnika kojem su, najzad, umakle.

    ..........


    Profil nasilnika…

    Fizičkom nasilju nad ženama, koje se završava čak i smrću žrtve, pribegava 42,8 odsto aktuelnih partnera i oko 30 odsto bivših, za-tim oko sedam odsto očeva i 4,8 odsto majki, dok u psihičkom prednjače, sa 44 odsto, sadašnji partneri, sa 14 odsto slede bivši, a za njima roditelji (po 7,1 odsto).

    … i žrtve

    Prosečna žrtva porodičnog nasilja u Srbiji je žena srednjih godina (mada ima i mlađih od 20, odnosno starijih od 70), koju njen su-prug šamara, udara pesnicom ili kaišem, šutira, ubada nožem, mlati drvenom ili gvozdenom šipkom, uvrće joj i lomi ruke, i po-vremeno davi već deceniju i po do dve, a svaku desetu i siluje.
    Istraživanje „Krivično delo nasilja u porodici – aktuelna pravo-sudna praksa” (izdavač Autonomni ženski centar), rađeno u Beogradu i Nišu, pokazalo je da je u više od polovine slučajeva koji su procesuirani bila reč samo o fizičkom nasilju, a u 40 odsto postojalo je i psihičko nasilje (vređanje, psovanje, uznemiravanje telefo-nom, pretnje da će zapaliti kući, baciti bombu….).

    Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama

    Nasilje nad ženama je definisano u više dokumenata Organizacije ujedinjenih nacija, koja je 1999. godine proglasila 25. novembar za Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama. Od tog datuma, pa do 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava, svake godine traje svetska kampanja pod nazivom „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”.

    Sramne brojke

    Statistika u Srbiji pokazuje da se policiji prijavi samo 16,5 odsto slučajeva nasilja. U četvrtini ispitanih slučajeva nasilje se pona-vljalo više od pet puta! Čak 7,4 odsto nasilnika koristi oružje ili oruđe kojim može da zada teške telesne povrede. Od svih prija-vljenih nasilničkih dela u Evropi, svako četvrto je zlostavljanje supruga ili partnerki.

    Kome se obratiti za pomoć

    Beogradsko Savetovalište protiv nasilja u porodici nalazi se u Dalmatinskoj ulici 47a, radi svakodnevno od 10 do 19 časova. Bro-jevi telefona su 011/2787 573 i 3292 133 , kao i 0800 011 011 (besplatan poziv) i 062 304 560 (noćna linija od 19 do 10 časova). Savet je moguće potražiti i na
    [FONT=&amp][email protected]. Korisna uputstva o zaštiti i pomoći žrtvama nasilja su na sajtu
    HTML:
    www.nasiljeuporodici.rs
    .[/FONT]


    Aleksandra Mijalković

    Objavljeno: 25.09.2011.
    Izvor: Politika magazin
Slične teme
Forum Naslov Datum
Društvo Nasilje u porodici za četri godine učetvorostručeno 05.10.2009
Školska deca Nasilje u školi 19.09.2013
Sinhronizovani Dok. Film. Cyber nasilje (2012) 11.07.2013
Svet Obama: Konkretno rešenje za nasilje 20.12.2012
Društvo Učenici trpe digitalno nasilje 13.12.2012

Preporučite stranicu