Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Romantika. Da li još uvek postoji?
Često čujemo da više nema romantike. Ne znam koliko je to baš tačno, jer mislim da je ima, ali da smo je negde usput izgubili. Bar je ne prepoznajemo u onom značenju koje je nekada imala.
Tačno je da više niko ne peva pod balkonom. Ne bi se ni čuo od galame iz kafića, a i ko bi pevao nasred ulice? Nekada su se voljenim osobama (kako anahrono zvuči ova fraza) pisale pesme. Mladi, kreativni odvajkada, vole da pišu. Njihovo pisanje danas ima manje elemenata romantike, a više onoga što je njihova realnost, ma kako subjektivno obojena bila. Postoje, naravno, pisci, pesnici, slikari, vajari, filmski radnici, muzičari, ljudi od osećanja za tanano koji još uvek prepoznaju reč romantika. Ono što zbunjuje jeste što se pod romantikom danas više podrazumeva nešto sladunjavo, kičasto, nešto što baš nije in. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka. Ima primera koji utešno pokazuju da vreme romantike ipak nije izgubljeno. Svedoci smo romantičnih prosidbi, izjava ljubavi koje vuku avioni, venčanja iz snova, letovanja na tako romantičnim mestima. Sve je to super, ali je nekako više vezano za platežnu sposobnost. Šta je s drugima?
Evo tri primera. Vraćajući se u mladićeva kola pošto je ostavila nešto što je trebalo da dâ drugarici, devojka zatiče svoje sedište prekriveno cvećem. Bez reči. Bez komentara. Imate li vi nešto da kažete? Za drugi primer sam tražila dozvolu kreatora, uz obećanje da neću otkriti njegov identitet. Mom iznenađenju nije bilo kraja kada je autor rekao: „Ma, okej je da otkrijete. Što da ne. Baš super”. No, ipak neću. Dakle, devojka u koju se silno zaljubio kreće avionom na put u inostranstvo. Tek se zaljubio, a ona odlazi bar na mesec dana. Kupio je jednu ružu, samo jednu, spopao stjuardesu (njima to baš i nije dozvoljeno) i zamolio je da devojci preda ružu kada avion uzleti. Sigurna sam i da je ljubazna stjuardesa bila vrlo uzbuđena ovim činom. Epilog: devojka se, naravno, oduševila, ali su se posle nekog vremena rastali. Treći primer je kreativnost romantične devojke čiji mladić odlazi na studijski boravak u inostranstvo. Zaljubljena devojka mu pravi knjižicu sa zajedničkim fotografijama, poput onih „knjižica za...” i daje mu je na rastanku. Znate li ko je plakao? Obe mame. Nekada se cveće devojkama nosilo krišom. Ostavljalo se ispred vrata, čekalo se da se svetlo u hodniku zgrade ugasi da bi se pozvonilo i pobeglo sprat više. Svi uvek gledaju niz stepenice, niko uz, i to je bilo dovoljno bezbedno. Danas se cveće nosi javno, ili još bolje, naručuje i isporučuje. Ovo drugo je malo bezlično, mada su namere, rekla bih, časne. Ideja sjajna, izvođenje baš i ne, jer gde je tu romantika?
Kada neko nepoznat donese i preda cveće, to pomalo podseća na kućnu dostavu kineske hrane. Jedino što se cveće ne jede. Sem ako nisu ruže, pa onda neka od preživelih baka od njih napravi slatko. A ko još danas jede slatko od ruža? Ko još kome ujutru prinosi slatko, kafu? Ko, kada je danas minut spavanja vredniji od bilo čega drugog? Ili možda grešim? Pri tome se još uvek šalju tzv. kompleti. To je buket od 101 ruže.
Romantika je, ah, nešto baš romantično. Tačno, tautologija. Dakle, romantika je kada nekome do koga vam je mnogo stalo učinite nešto neverovatno lepo, meko, nežno, prozračno, vazdušasto, mirisno, jedinstveno, čarobno, osvajajuće, prisvajajuće, nešto pri čemu se dodiruju osećanja, čulnost, mašta, nešto gde prestaje stvarnost i ostajete samo vas dvoje. Mnogo toga je događaj, susret samo vas dvoje.
Na svakom početku su dvoje. Njega karakteriše idealizacija onog drugog. Čućete, neretko, da je taj neko fenomenalan, neprevaziđen, prepametan, izuzetno lep, ambiciozan, osećajan, pažljiv, kreativan, ostvaren, svoj, autentičan. Dani i dani se provode u kreativnom i inspirativnom smišljanju lepota koje mu se mogu prirediti. Od malih poklona, sitnica, ukradenog minuta pauze, nežnog SMS za dobro jutro ili laku noć, obaveznog pamćenja rođendana, imena svih prijatelja, omiljene boje, parfema, obožavanih kolača, marke mobilnog telefona ili kola, dobro ili srednje ispečenog bifteka do toga da se to baš i ne mora.
Prođe neko vreme... Daleko od toga da prođe ljubav, ali izgubi se ona doza inspiracije da se drugom život ulepša, izgubi se zanos i, što je za onog drugog najbolnije, izgubi se idealizacija. Tako sada taj neko baš i nije najfenomenalniji, ima boljih, vrlo je inteligentan, lep je, mogao bi da bude malo ambiciozniji, ne bi mu falilo malo više osećajnosti, pažljivosti i kreativnosti; kada bi se potrudio, bio bi ostvareniji, a mogao bi da poradi i na svom imidžu kako bi delovao autentičnije. Rođendani se, naravno, pamte, ali ko će upamtiti tolike mobilne i tolika kola kada se stalno na tržište izbacuju novi modeli, a i njegovi prijatelji – ima ih iz osnovne, srednje škole, iz kraja, s fakulteta, s prvog, drugog... petog posla. Zrela ljubav podrazumeva prihvatanje nekog u celini, onog dobrog i manje dobrog, onog što je u skladu s nama ili je malo različito. To ne znači da smo saglasni apsolutno sa svim, ali je ljubav ipak u neku ruku bezuslovna. Ima, naravno, razmirica, pa i svađa, ima zameranja, pravljenja ustupaka, nekad i malo tugovanja, ali se u suštini svako u paru oseća bezbedno, voljeno, smireno.
Pitanje je da li svakodnevica ubije romantiku. To je ipak individualna stvar. Neki ljudi su gotovo rođeni romantičari. Večiti sanjari, maštari, tvorci neobičnih događaja, mađioničari koji od sivila prave kineski vatromet. Liče na večitu decu zanetu i ponetu svojim unutrašnjim sadržajem, koja se ponekad prenu, ali im je u njihovom svetu lepo i udobno. Lepo je živeti uz nekog takvog, ali i takvi moraju nečim da hrane dušu. Možda mogu da je nahrane hranom svojih doživljaja, a možda im ponekad treba i nešto spolja. Njih ne treba buditi, šteta je, malo ih je. Onaj ko ume da se ukrca na njihove leteće ćilime može da vidi svet iz druge perspektive. Ne kažem da je to baš najpraktičnije što neko može, ali je neobično, lepo i jedinstveno.
Da romantika još postoji govore i filmovi koji dobijaju Oskare, knjige koje dobijaju svetske i lokalne nagrade, muzika koja dobija MTV priznanja, konačno i mi, kao svedoci svih ovih kreacija u kojima uživamo. Svi oni upaljači koji se pale, telefoni koji svetle, ruke koje se podižu na koncertima znak su da je romantika tu. Ona je zaista kao duh iz boce. Onaj dobar, koji je pušten i koga ne treba nikada vratiti u bocu.
Čak i pedeset godina braka nije razlog da nestane romantika. Onaj drugi baš i nije više kao nekad, ali je još uvek jedini pravi. Još uvek svako voli malo iznenađenje, poruku na jastuku, prvi ubrani cvet s terase, posvetu na knjizi koja je kupljena zato što je sjajna, a pročitana je kao pozajmljena, nežnu zdravicu za nije važno koji rođendan, posetu mestu gde su se upoznali, ugledali, poljubili. Mislite da samo mladi slave nedelju, mesec, tromesečje, godinu dana zabavljanja?
Grešite. Slave svi koji su sačuvali romantični deo svoje ljubavi. Još više oni koji svoju decu uče tome da je romantika civilizacijsko dobro, a ne kič. Kada nestane romantike, bojim se, nestaće i svega onoga što nas prosto vuče u naručje nekoga s kim želimo da ostanemo. Kako ćemo sami onda biti.
Izvor: magazin "ELLE"
Često čujemo da više nema romantike. Ne znam koliko je to baš tačno, jer mislim da je ima, ali da smo je negde usput izgubili. Bar je ne prepoznajemo u onom značenju koje je nekada imala.
Tačno je da više niko ne peva pod balkonom. Ne bi se ni čuo od galame iz kafića, a i ko bi pevao nasred ulice? Nekada su se voljenim osobama (kako anahrono zvuči ova fraza) pisale pesme. Mladi, kreativni odvajkada, vole da pišu. Njihovo pisanje danas ima manje elemenata romantike, a više onoga što je njihova realnost, ma kako subjektivno obojena bila. Postoje, naravno, pisci, pesnici, slikari, vajari, filmski radnici, muzičari, ljudi od osećanja za tanano koji još uvek prepoznaju reč romantika. Ono što zbunjuje jeste što se pod romantikom danas više podrazumeva nešto sladunjavo, kičasto, nešto što baš nije in. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka. Ima primera koji utešno pokazuju da vreme romantike ipak nije izgubljeno. Svedoci smo romantičnih prosidbi, izjava ljubavi koje vuku avioni, venčanja iz snova, letovanja na tako romantičnim mestima. Sve je to super, ali je nekako više vezano za platežnu sposobnost. Šta je s drugima?
Evo tri primera. Vraćajući se u mladićeva kola pošto je ostavila nešto što je trebalo da dâ drugarici, devojka zatiče svoje sedište prekriveno cvećem. Bez reči. Bez komentara. Imate li vi nešto da kažete? Za drugi primer sam tražila dozvolu kreatora, uz obećanje da neću otkriti njegov identitet. Mom iznenađenju nije bilo kraja kada je autor rekao: „Ma, okej je da otkrijete. Što da ne. Baš super”. No, ipak neću. Dakle, devojka u koju se silno zaljubio kreće avionom na put u inostranstvo. Tek se zaljubio, a ona odlazi bar na mesec dana. Kupio je jednu ružu, samo jednu, spopao stjuardesu (njima to baš i nije dozvoljeno) i zamolio je da devojci preda ružu kada avion uzleti. Sigurna sam i da je ljubazna stjuardesa bila vrlo uzbuđena ovim činom. Epilog: devojka se, naravno, oduševila, ali su se posle nekog vremena rastali. Treći primer je kreativnost romantične devojke čiji mladić odlazi na studijski boravak u inostranstvo. Zaljubljena devojka mu pravi knjižicu sa zajedničkim fotografijama, poput onih „knjižica za...” i daje mu je na rastanku. Znate li ko je plakao? Obe mame. Nekada se cveće devojkama nosilo krišom. Ostavljalo se ispred vrata, čekalo se da se svetlo u hodniku zgrade ugasi da bi se pozvonilo i pobeglo sprat više. Svi uvek gledaju niz stepenice, niko uz, i to je bilo dovoljno bezbedno. Danas se cveće nosi javno, ili još bolje, naručuje i isporučuje. Ovo drugo je malo bezlično, mada su namere, rekla bih, časne. Ideja sjajna, izvođenje baš i ne, jer gde je tu romantika?
Kada neko nepoznat donese i preda cveće, to pomalo podseća na kućnu dostavu kineske hrane. Jedino što se cveće ne jede. Sem ako nisu ruže, pa onda neka od preživelih baka od njih napravi slatko. A ko još danas jede slatko od ruža? Ko još kome ujutru prinosi slatko, kafu? Ko, kada je danas minut spavanja vredniji od bilo čega drugog? Ili možda grešim? Pri tome se još uvek šalju tzv. kompleti. To je buket od 101 ruže.
Romantika je, ah, nešto baš romantično. Tačno, tautologija. Dakle, romantika je kada nekome do koga vam je mnogo stalo učinite nešto neverovatno lepo, meko, nežno, prozračno, vazdušasto, mirisno, jedinstveno, čarobno, osvajajuće, prisvajajuće, nešto pri čemu se dodiruju osećanja, čulnost, mašta, nešto gde prestaje stvarnost i ostajete samo vas dvoje. Mnogo toga je događaj, susret samo vas dvoje.
Na svakom početku su dvoje. Njega karakteriše idealizacija onog drugog. Čućete, neretko, da je taj neko fenomenalan, neprevaziđen, prepametan, izuzetno lep, ambiciozan, osećajan, pažljiv, kreativan, ostvaren, svoj, autentičan. Dani i dani se provode u kreativnom i inspirativnom smišljanju lepota koje mu se mogu prirediti. Od malih poklona, sitnica, ukradenog minuta pauze, nežnog SMS za dobro jutro ili laku noć, obaveznog pamćenja rođendana, imena svih prijatelja, omiljene boje, parfema, obožavanih kolača, marke mobilnog telefona ili kola, dobro ili srednje ispečenog bifteka do toga da se to baš i ne mora.
Prođe neko vreme... Daleko od toga da prođe ljubav, ali izgubi se ona doza inspiracije da se drugom život ulepša, izgubi se zanos i, što je za onog drugog najbolnije, izgubi se idealizacija. Tako sada taj neko baš i nije najfenomenalniji, ima boljih, vrlo je inteligentan, lep je, mogao bi da bude malo ambiciozniji, ne bi mu falilo malo više osećajnosti, pažljivosti i kreativnosti; kada bi se potrudio, bio bi ostvareniji, a mogao bi da poradi i na svom imidžu kako bi delovao autentičnije. Rođendani se, naravno, pamte, ali ko će upamtiti tolike mobilne i tolika kola kada se stalno na tržište izbacuju novi modeli, a i njegovi prijatelji – ima ih iz osnovne, srednje škole, iz kraja, s fakulteta, s prvog, drugog... petog posla. Zrela ljubav podrazumeva prihvatanje nekog u celini, onog dobrog i manje dobrog, onog što je u skladu s nama ili je malo različito. To ne znači da smo saglasni apsolutno sa svim, ali je ljubav ipak u neku ruku bezuslovna. Ima, naravno, razmirica, pa i svađa, ima zameranja, pravljenja ustupaka, nekad i malo tugovanja, ali se u suštini svako u paru oseća bezbedno, voljeno, smireno.
Pitanje je da li svakodnevica ubije romantiku. To je ipak individualna stvar. Neki ljudi su gotovo rođeni romantičari. Večiti sanjari, maštari, tvorci neobičnih događaja, mađioničari koji od sivila prave kineski vatromet. Liče na večitu decu zanetu i ponetu svojim unutrašnjim sadržajem, koja se ponekad prenu, ali im je u njihovom svetu lepo i udobno. Lepo je živeti uz nekog takvog, ali i takvi moraju nečim da hrane dušu. Možda mogu da je nahrane hranom svojih doživljaja, a možda im ponekad treba i nešto spolja. Njih ne treba buditi, šteta je, malo ih je. Onaj ko ume da se ukrca na njihove leteće ćilime može da vidi svet iz druge perspektive. Ne kažem da je to baš najpraktičnije što neko može, ali je neobično, lepo i jedinstveno.
Da romantika još postoji govore i filmovi koji dobijaju Oskare, knjige koje dobijaju svetske i lokalne nagrade, muzika koja dobija MTV priznanja, konačno i mi, kao svedoci svih ovih kreacija u kojima uživamo. Svi oni upaljači koji se pale, telefoni koji svetle, ruke koje se podižu na koncertima znak su da je romantika tu. Ona je zaista kao duh iz boce. Onaj dobar, koji je pušten i koga ne treba nikada vratiti u bocu.
Čak i pedeset godina braka nije razlog da nestane romantika. Onaj drugi baš i nije više kao nekad, ali je još uvek jedini pravi. Još uvek svako voli malo iznenađenje, poruku na jastuku, prvi ubrani cvet s terase, posvetu na knjizi koja je kupljena zato što je sjajna, a pročitana je kao pozajmljena, nežnu zdravicu za nije važno koji rođendan, posetu mestu gde su se upoznali, ugledali, poljubili. Mislite da samo mladi slave nedelju, mesec, tromesečje, godinu dana zabavljanja?
Grešite. Slave svi koji su sačuvali romantični deo svoje ljubavi. Još više oni koji svoju decu uče tome da je romantika civilizacijsko dobro, a ne kič. Kada nestane romantike, bojim se, nestaće i svega onoga što nas prosto vuče u naručje nekoga s kim želimo da ostanemo. Kako ćemo sami onda biti.
Izvor: magazin "ELLE"
snovna stvar je u glavama onih koji bi romantiku hteli pružiti i onih koji bi romantiku hteli doživiti.