Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Prepričana književna dela i njihova analiza

Diskusija u 'Maternji Jezik' započeta od Mr.Daky, 27.09.2010.

  1. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Vilijam Šekspir - Hamlet

    Vilijam Šekspir - Hamlet




    Osobe

    Klaudije, danski kralj
    Hamlet, sin pokojnog i sinovac sadašnjeg kralja
    Polonije, kraljev komornik i glavni državni tajnik
    Horacije, Hamletov prijatelj
    Laret, Polonijev sin
    Voltimande,
    Kornelije, danski poklisari u Norveškoj
    Rosencrantz,
    Guildenstern, dvorani, nekadašnji Hamletovi prijatelji na sveučilištu
    Osric, smešni dvoranin
    Marcel,
    Bernardo, časnici na straži
    Francisko, vojnik
    Reynaldo, Polonijev sluga
    Fortinbras, norveški kraljević
    Gertruda, danska kraljica, Hamletova majka
    Ofelija, Polonijeva kći
    Jedan gospodin
    Jedan sveštenik
    Norveški kapetan
    Engleski poklisari
    Plemići, plemkinje, časnici, vojnici, mornari, glasnici i pratnja,
    Duh Hamletova oca.

    Mesto radnje :
    Danska, uglavnom kraljevski dvorac Helsingör, njegov enterijer i eksterijer

    Tema dijela : Hamletova osveta

    Jezik i stil :
    Po vrsti ovo delo je drama i to tragedija u pet činova, delo je pisano u stihu .

    Sadržaj


    Beernardo i Marcelo stražarili su preko noći na kraljevom dvoru kralja Klaudija koji je od nedavna vladao Danskom jer je njegov brat Hamlet “nekim nesretnim slučajem” umro. Klaudije se odmah prihvatio kraljevstva i ženi se ženom ubijenog kralja Hamleta, udovicom Gertrudom. To je najviše smetalo Hamletu, sinu pokojnog kralja. Nije mogao gledati stričeve greške, a posebno stupanje u vezu s njegovom majkom odmah nakon očeve smrti. Nije voleo ni o čemu pričati i živeo je mirno. Stražarima Beruardu i Marcelu, oko ponoći, počeo javljati duh koji je ličio na pokojnog kralja Hamleta. Stražari su to rekli Hamletu i Horaciju ( Hamletovu prijatelju ). Jedne noći Hamlet odlazi sa stražarima na stražu, duh ubijenog kralja javlja se na gradskim zidinama i Hamlet hrabro istupi pred duha pitajući ga ko je i zašto dolazi. Duh ga je odveo na stranu i rekao mu je da je duh pokojnog kralja i da Hamlet nije umro prirodnom smrću, nego ga je ubio vlastiti brat Klaudije nalivši mu otrov u uho dok je spavao u vrtu. Rekavši mu o zatražio je od Hamleta da se osveti. Hamlet obeća da će se ravnati prema zahtevima duha u svemu, a duh se izgubi. Kad je Hamlet ostao sam, stvori svečanu odluku da će smesta zaboraviti sve što se nalazi u njegovom sećanju, sve što je nekad naučio iz knjiga ili opažanja, i da mu u pameti neće ostati ništa drugo, nego samo ono, što mu je duh rekao i zamolio da učini. Hamlet nije pojedinosti svoga razgovora s duhom nikome rekao nego samo svom dragom prijatelju Horaciju i naredio njemu i Marcelu, neka se zakunu da će ćutati o onom, što su videli te noći. U strahu, da bi se to moglo primetiti i da bi stric Klaudije mogao postati oprezan, ako posumlja da on nešto sprema protiv njega, ili da je doista više saznao o smrti svoga oca nego što se moglo misliti, odlučio je da se pravi lud. Mislio je pri tome da će izazvati manju sumlju, ako ga stric bude smatrao za bilo kakav ozbiljniji čin, a da će tajna pojave duka najbolje skriti njegova ludost. Od tog se vremena Hamlet počeo oblačiti
    veoma čudno i neobično , govoriti i vladati se tako da je savršeno glumio ludaka. Kralj i kraljica bili su prevareni, no nisu verovali da je očeva smrt bila jedini razlog za njegovu ludost ( jer nisu ništa znali o pojavi duha ), nego su zaključili, da je razlog tom zlu zacelo ljubav i mislili su da su pronašli predmet njegove ludosti. Prije nego što se je Hamlet počeo pretvarati da je lud, bio je jako zaljubljen u lijepu djevojku Ofeliju, kćer Polonija, glavnog kraljevog savetnika. Slao joj je pisma i prstenje i iskazivao svoje osećaje navaljujući na nju svojim udvaranjem što je ona rado primala. Ali ludost koja ga je nedavno zaokupila, učinila je da je zanemario, i nastojao je do joj ne iskazuje nikakvih obzira, nego se prema njoj vladao dosta surovo, no ona, dobra srca, mesto da mu zameri što je izneverio , izvinjavala ga je pred sobom. Hamlet se nemože pomiriti s ljupkim udvaranjem lepe Ofelije te joj je napisao pismo u kojem je bilo puno divnih skokova strasti i neobičnih reči, koje su se poklapale s njegovom tobožnom ludošću. Napisao joj je da ne sumlja da zvezde sjaju, da se sunce kreće, neka sumlja da istina laže i dr... .
    Ofelija je po svojoj dužnosti pokazala to pismo svom ocu, a on je smatrao svoju dužnost da ga pokaže kralju i kraljici, koji od tog vremena nisu više sumljali da je uzrok Hamletovoj ludosti ljubav. Od tog trenutka kralj i kraljica bili su uvereni da je Hamletova ludost zaražena Ofelijinom lepotom. Dok se Hamlet tako borio, pretvarao, u neodlučnost stigoše na dvor neki glumci, u kojima je on uživao. Srdačno ih je pozdravio, a njihova gluma navela ga je na misao da na dvoru napravi gozbu koja bi sličila na umorstvo njegova oca. Sledeći dan za vreme predstave ;
    Pantomima: Ulaze " Kralj i kraljica "( glumci Gonzago i njegova žena Baptista )" koa nežni zaljubljenici; Kraljica grli njega, a on nju. Ona klekne i u nemoj igri iskazuje mu ljubav On je pridigne i nasloni svoju glavu na njezin vrat, zatim legne na cvetnu leju; kad je vidi
    da je usnuo, ostavi ga samog. Odmah zatim uđe neki čovek ( glumac Lucijan ), uzme Kraljevu krunu, poljubi je, ulije otrov u kraljevo uho ( u uho glumca Gonzaga ) izađe. Kraljica se vrati, naže kralja mrtva i prenemaže se. Trovač opet uđe s dva- tri statista i pretvara se da tuguje s Kraljicom. Statisti iznose mrtvo telo. Trovač daruje Kraljicu darovima; neko se vreme čini da se ona opire i da okleva, ali na kraju prihvaća njegovu ljubav.Videvši to kralj Klaudije napušta predstavu i izašavši iz dvorane predstava se prekinula. Hamlet je dovoljno vidio i uverio se da su reči duha bile istinite. Nakon prekinute predstave Hamlet posećuje majku želeći joj nešto važoi reći i misleći da kralj prisluškuje iza zavese, ubija Polonija koji se tamo sakrio. Lukavi kralj sluti da mu preti opasnost od Hamleta ta ga šalje brodom u Englesku uz tajni nalog da ga tamo smaknu. Hamlet, sluteći izdajstvo, izvadi potajno noću pismo, vešto izbriše svoje ime i mesto njega postavi imena dvojice dvoranina koji su ga pratili. Stigavši kući, pred oči pojavio mu se tužan prizor, obavljanja pokop mlade i lepe Ofelije, nekadašnje njezine ljubavi, koja je vešajući venac na vrbu iznad potoka pala u njega i utoplia se. Lukavi kralj kad je video da je Laretova tuga i mržnja za njegovim ocem Polonijem i njegovom sestrom Ofelijom prevelika, hteo je to iskoristiti nagovorivši ga da za vreme takmičenja na dvoru izazove Hamleta na dvoboj. Povod tom izazovu bilo je to što mu je Klaudije rekao da je Hamlet kriv za ubistvo njegovog oca i smrt njegove sestre. Hamlet je pristao na dvoboj neznajući što ga čeka.

    Na dan takmičenja:Tom je takmičenju prisustovao celi dvor, a Laret je po kraljevoj naredbi spremio otrovno oružje. Dvorani su se kladili za visoke svote, ko će pobediti, budući da su obojica, bili poznati kao vrsni mačevaoci. Hamlet je izabrao sablju ne sumljajuči u Lareta i ne brinući se da ispita Laretovo oružje, koje je mesto tupe sablje, kakva se uzima po propisima mačevanja, uzeo oštru i otrovnu. Na početku se Laret s Hamletom igrao i dopuštao mu da ga nekoliko puta poseče. Nakon nekoliko prekida Laret napadne žestoko na Hamleta otrovnim mačem i zada mu smrtonosan udarac. Hamlet se razbesni i neznajući za podmetnuto izdajstvo u sukobu zameni svoju sablju s Laretovim mačem i probode ga njegovim vlastitim mačem. U taj čas kraljica vikne da su je otrovali. Neoprezno je ispila pehar, koji je kralj pripremio za Hamleta ako u borbi ožedni, no zaboravio je upozoriti kraljicu na pehar, koji je ona ispila i smesta pala mrtva. Hamlet sumljajući u izdajstvo, zapovedi da se sva vrata pozatvaraju, dok ne pronađe izdajnike. Laret mu reče, neka dalje ne traži, jer da je on izdajnik, i osećajući da umire od rane, koju mu je zadao Hamlet, prizna, kakvim se izdajom poslužio i kako je on pao žrtvom svog izdajstva. Reče Hamletu da je vrh mača bio otrovan i da Hamletu preostaje samo pola sata života, jer nema načina koji bi ga mogao izlečiti od otrova, Umirajuči Laret zadnjim riječima optužuje kralja Klaudija kao započetnika te nesreće.
    Hamlet koji je saznao, kako mu je blizu kraj, i da je još ostalo otrova u maču, naglo se okrene prema svom podlom stricu i zabode mu šiljak mača u srce. Hamlet osečajući da mu ponestaje daha i da ga život napušta, obrati se svom prijatelju Horaciju, koji je bio svedok te kobne tragedije, i umiraućim ga dahom zamoli, neka ostane u životu i neka svetu ispriča taj događaj.
    Horacije obeća da će sve verno ispričati svim tajnama, koje su podstakle te događaje. Tim obećanjem "puče" plemenito Hamletovo srce.

    Hamlet :
    Danski kraljević koji je ujedino i glavni lik ove tragedije. On je istovremeno hrabar i plah, odgađa osvetu zbog svoje neodlučnosti, jer on za celu situaciju više tereti majku nego
    Klaudija.

    Hamletova smrt : Hamletova smrt, taj zaista nepobitan podatak u zbivanju Hamleta, nije neizbežan. On umire u dvoboju, od rane koja ga je mogla i obići, kao sto ga je obišao i otrov iz pehara. Mislim da smrt tragičnog junaka predstavlja poslednju, i verovatno najtežu, u nizu nevolja koje su se događale da bi se junak na njima okušao i potvrdio nesavladljivost onoga što ga čini velikim čovekom. Hamlet je mogao živeti da je samo svoju ulogu čovjeka i svoj zadatak kraljevića shvatio manje ozbiljno, s manje mržnje i savesnosti; da se nagodio sa stricem i pristao živeti u njegovoj milosti ili da je sebi dopustio da strica ubije prvom prilikom, makar i iz osobnih razloga i računa, sve je to Hamlet mogao - a sve to, onakav kakav je, nije ni hteo ni mogao.
    Jer je tragični junak uvek i jedna vrsta samoubice : sam između dve mogućnosti, bira onu koja ga vodi u smrt.

    Klaudije :. . je Hamletov srtic, pohlepan čovek. Ubija svog brata kako bi se domogao veće moći, a kad mu ni to nije bilo dovoljno ženi se za njegovu ženu. To da mu ljudske žrtve nimalo ne pokazuje i to kako je na sve načine bez straha pokušao ubiti svog nećaka Hamleta. Hamlet je znao od početka kakav mu je stric, no više zbog svega toga prebacuje krivicu na majku. Klaudije na kraju dobija sigurno ono što je i zaslužio - " sigurno mesto u 9 krugu pakla " -

    Gertruda :Danska kraljica i Hamletova majka. Sam sin je više krivi zbog očeva ubistva nego strica. On ne shvata kako ga je majka tako brzo mogla zaboraviti i štoviše, udati se za njegovog brata ako ga je za života tako snažno volela. Izravno joj prebacuje krivicuu, a i neizravan je krivac za njezinu smrt. Ona ispija otrov iako zna šta je u čaši, a to čini verovatno zbog osećaja krivicee i sinova prebacivanja koje više nije mogla podnositi, a i celokupna zbrka na dvoru dovodi je do ruba smrti.
    Ofelija :Hamletova ljubav. Lepa i mlada devojka, oprašta Hamletu iako on prema njoj ponaša surovo. Grubim rečima je tera od sebe. Grdi nju a i celi ženski rod na dvoru zbog šminke koju stavljaju na sebe ; tobože svežinom skrivaju svoje pravo lice. On tvrdi da lepota i svežina idu zajedno. Smatra da bi lepota i potenciranje lepote mogli dovesti do krivog puta. On je neizravan krivac zbog toga što se ona utopila. Ofelija s ispletenim vencem odlazi na potok, pa kad se htela popeti na vrbu, da na nju obesi svoj venac,prelomila se grana, na koju se bila naslonila i pala je u vodu zajedno s cvećem koje je sa sobom ponela.

    Polonije :Laretov i Ofelijin otac. Čovek doista niskog morala sličan Klaudiju. Glavni je državni tajnik i kraljev komornik. Znatiželjan je i zbog toga biva ubijen što pokazuje da ima
    neke istine u uzrečici " Znatiželja je ubila mačku ".

    O delu -

    važno je uočiti da se drama odvija u teskobnoj atmosferi. Ne radi se samo o tragičnim dvorskim splektama ( svima su nam poznate izreke iz drame kako je " nešto trulo u državi Danskoj " ili " kako je vreme izglobljeno " ), nego državi preti i vanjska opasnost. Pojačane su straže i zemlja se grozničavo naoružava a da narod ne zna zašto. Tako stražar Marcel pita učenog Horacija :
    ... i nek mi kaže taj ko znade,
    Zašto te iste i brižnjive straže
    Svaku noć muče podanike ove zemlje ;
    Zašto se dnevno liju brončani mužari,
    A ratna sprema nabavlja iz ratne zemlje,
    Što brodograditelje tako bolno kinje,
    Da nedjelju ne luče od radnog tjedna ?
    Što nam to svima prieti, da ta znojna žurba
    Sad čini noć u trudu sapatnici danu ?
    Tko mi to može objasniti ?

    na šta Horacije objašnjava da zemlji preti mladi Fortinbras, a i prirodni znaci " plemene repatice i krvave rose, poremećenje u suncu ", govore da se sprema neko zlo. U takvoj atmosferi javlja se Duh i otkriva Klaudijevu podlost. Hamlet obećava Duhu svog oca da će :
    ... da na brzinu krilima,
    Ko što su zakletve i misli ljubavne,
    Na osvetu poletim.

    Paradoks je tragedije da je ono što sledi upravo obratno. Sticanjem okolnosti i nepredvidljivo sukobljenim sudbinama, upravo se taj cilj stalno događa, na kraju se i pogrešno usmeruje i završava opštim krvoprolićem. Jedno su namere, a drugo ostvarenje uhvaćena u mreži slučajnosti, tako da nas to, po Hampetu, uči ;
    Da ima Bog što oblikuje naše sudbe
    Ma koliko ih mi krojili...
     
  2. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Đžorđž Bajron - Čarl Harold

    Đžorđž Bajron - Čarl Harold




    POSTANAK ČAJLD HAROLDA

    26. juna 1809. dva prijatelja ukrcaše se u malom pristaništu Falmut na brod kapetana Kidsa sa kojim ce ploviti do Lisabona. Smislivši unapred da na putu vodi arheološke beleške, Hobhauz je poneo sobom stotinu pera, dva galona mastila i znatan broj svezaka cistog papira. Bajron je i ovog puta postao magnetski pol citave gomile slugu. "Svidelo se providenju da se umeša u korist nesrecne publike spremivši Hobhauzu uganuce ruke te više ne može da piše i kiša mastila prestala je da pljušti... A što se mene tice, - Englesku sam napustio bez tuge - u nju cu se vratiti bez zadovoljstva. Slican sam Adamu, prvom osudeniku, ali ja nemam Evu i nikad nisam pojeo jabuku koja nije bila kisela", zabilježio je Bajron.
    Proputovanje odvelo ih je od Lisabona do Sevilje, preko Kadiksa do Gibraltara. Na parobrodu od Gibraltara do Malte putnici zavoleše Hobhauza, koji im je navece, posle obeda, pricao anegdote. Bajron se manje svidao, jer se držao na otstojanju. Ne jeduci skoro ništa, dizao se od stola pre ostalih. Držao se postrani, gledao u more i cinio utisak kao da udiše sumornu poeziju stenja. Shvatajuci njegovo osamljivanje kao prezir, putnici su ga strogo sudili. Zabeležen je njegov sveden pogled, bojažljiv i nepoverljiv. Da su mogli prozreti nemir što se skrivao iza takvog držanja, onu mucnu bojažljivost hromog coveka, oni bi ga žalili. Bajron se priklonio nemom društvu talasa i zvezda, jer se plašio ljudi. Ali dešavalo se kad zauzme jedan stav koji odgovara njegovoj prirodi, da ga posle zadržava misleci da je otmen. I posmatrajuci pramac kako se lagano ljulja i raseca talase, osecao je da ga svaki taj talasic udaljuje od njegovih neprijatnosti. Razmišljao je o svom detinjstvu ali s nekom smirenom blagošcu kao da je ono pripadalo drugoj osobi. ZAŠTO NE BI NAPISAO JEDNU POEMU O OVOM POKLONIŠTVU? Još od detinjstva u njemu se gomilaju snažna osecanja, uskiptela u toj vreloj duši, i pretvaraju se u neku stvrdnutu lavu... Zamislio je junaka koji bi imao staro porodicno ime, Cajld Biren, a koji bi bio Bajron, taj ocajni, razocarani Bajron, koga Hobhauz ne poznaje a uostalom ne bi ga ni razumeo... Brod se ljulja na mesecevoj svetlosti!


    JEDNOG JUTRA PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVAN

    Posle štampanja Cajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio. Još uvece London bejaše za njega pustinja naseljena sa tri ili cetiri prijatelja; sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne noci, nacickan osvetljenim dvorcima koji su se otvarali najslavnijem medu mladim Englezima.
    Veliko otmeno društvo (što znaci, kako je govorio Bajron, cetiri hiljade osoba koje su na nogama dok ostali svet spava) uvek je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti; medu njima glas se širio brzinom munje. Jer oni su osecali potrebu za divljenjem. Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili su silne nade kod hiljada mladih Evropljna koje je razocarao Napoleon. U Engleskoj je narocito bilo jako osecanje uzaludnosti života u onim društvenim slojevima koji su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog njihove lakoce, nad ratnickom slavom zbog dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog držanja vlasti od strane konzervativaca koje je spoljna opasnost ucinila nepobedivim.
    Pesnici, nemocni ili plašljivi, nisu bili u stanju da izraze tu potajnu mucninu. Cajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je cinili revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec deset godina odvojen od kontinentalnog života, prica o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacificka Ostrva. U Cajld Haroldu bilo je politickih beležaka koje su se mnogo svidale zbog svoje neuobicajne smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom ciji su slan ukus vec pocinjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg poretka odvratna cak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Cajld Harold.


    I JA SAM TE VOLEO OKEANU!

    Kao Cajld Harold i Bajron se "grozio vlastite zemlje". "Kako sam bio lud da se vratim", govorio je on. Secao se mirisa majcine dušice i lavendla, jasnih planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja gde ni o kom nije brinuo niti ko o njemu.
    U prolece 1917. lekari Bajronu preporucuju promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi na snižavanje njegove groznice. Hobhauz je bio vec peti mesec u Rimu i izucavao arheologiju; pozvao je svog prijatelja u posetu. Za Cajld Harolda Rim je bio najsavršenije mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala lepša zaliha bajronovskih tema. Velicina i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj okuci sretala su se mesta priznate lepote... Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele. Kakva je ona bila, ta velika dama što spava u tvrdavi? Je li bila cedna i lepa? Da li je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom na detinjim obrazima, ili jako stara, sa dugim svetlo - srebrnastim pletenicama? Imao je toliko culnog osecanja da se raznežio nad grobnicon te nepoznate...Sanjarenje na Palatinu. Nocne ptice uvlacile su se medu kamenje obavijeno bršljanom, kamenje od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora... Vecni moral svake ljudske istorije. Sloboda porada slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija dovodi Varvare, i krug se ponavlja...

    George Gordon Noel Byron ( 1788-1824 )

     
  3. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Vasko Popa - Ciklus igre

    Vasko Popa - Ciklus igre




    Bilješka o piscu

    Vasko Popa (1922-1991) je ucinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnicka knjiga neobicne sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealistickog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesnicko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesnickom izrazu i njegovom oslobodenju od dogmi i recepata; porazila je one ciji horizont ocekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zade dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronade prava znacenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajuci pjesnicki program iz Kore.Tako je Popa postao preteca ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeca licnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.
    Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momcila Nastasijevica, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealisticko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treci inspirativni izvor bio je folklor,fantasticno i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.
    Tjeskoban i monoton život savremenog covjeka je predocen u poeziji Vaska Pope.Svijet nije ništa nego Nepocin-polje- arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptickih, kosmoloških i metafizickih vizija, koje ce ovu poeziju uciniti filozofskom i metafizickom.
    Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezickom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptican, jezgrovit, aforistican i gnomican. Davno je receno da rijecima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja rijeci ali ima bogatstva i svježine rijeci. Medutim, te rijeci su stegnute sintaksickim redukcijama, a iz tog proistice bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.
    Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik- objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepocin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja(1972), Kuca na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vucja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka-antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik- antologija poetskog humora, Ponocno sunce- antologija pjesnickih snovidenja.

    Interpretacija:

    Ciklus Igre, cetvrti ciklus u knjizi Nepocin-polje objevljen je prvi put 1955. godine u casopisu Delo. Otada, pa sve do konacne redakcije knjige ciklus se nije mijenjao. Igre cine trinaest pjesama i to: Pre igre, Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Izmedu igara, Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela i Posle igre. Naslovi triju pjesama na izvjestan nacin su povezani. To su sedme pjesme, odnosno prva, sedma i trinaesta: Pre igre, Izmedu igara, Posle igre. Pjesma Izmedu igara namece i druge podjele. Prvi dio ciklusa: Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe i Ružokradice su igre života ili za život, igre stvaranja, drugi dio ciklusa (pjesme: Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca i Pepela) su igre smrti, igre razaranja. Pošto se broj sedam vezuje za genezu (svijet je stvoren za sedam dana) prvi dio igaramožemo nazvati igrama postanja odnosno obrnuto, drugi dio apokaliptickim igrama (jer analogno stvaranju svijet se može i razoriti za sedam dana).

    Popine Igre su izuzetno surove i tragicne. Igraci su anonimni. To su jedan, drugi- ostali ili neko, nekoga, neki. Igra se do kraja dok se ne ude u ništavilo, u apsolutno ništa. Igre su neprestane i naizmjenicne. Naravno, ne igra se bez uloga, a ulog su: dijelovi sopstvenog tijela, cijelo tijelo, svoj život, sudbina. Igraci su krajnje disciplinovani poštujuci do kraja pravila igre. To su uglavnom igre skrivanja, traganja i otkrivanja. U stvari, citav ciklus je svojevrsni opis raznih igara tako da sve to djeluje kao prikaz, kao prirucnik. Postupak u igrama je uglavnom ovakav: podjela uloga, prvi dio igre, drugi dio igre, nova podjela uloga (do istrebljenja).Cesto je podjela uloga i prvi dio igre spojen. Igre su prikaz raznih vrsta agresije nad ljudima ili nad sobom. Iako su odvojene od stvarnosti od života i svakodnevice zbog svoje nestvarnosti, one su istovremeno i jakim vezama povezane sa stvarnošcu i svakodnevni odnos ljudi. U njima je prikazan kosmicki, predmetni i ljudski svijet. U uvodnoj prološkoj pjesmi ciklusa još uvijek nismo u vrtlogu igara.Igraci se pripremaju, ispituju svoje mogucnosti, dubine, visine i svoje cvrstine, stavljaju se u strašna iskušenja.Ucestvuje onaj koji ih preživi. To je egzistencijalna igra samoprovjeravanja, igra postojanja i bivanja sa svojim bicem i u svom bicu, igra unutar svoga biološkog i egzistencijalnog prostora. Izdržati ova iskušenja visine, dubine i cvrstine znaci kvalifikovati se za igre na relacijama sa drugim bicima. U ovoj igri neki ipak ostaju.

    U igri Klina jedni vrše pritisak, dok su drugi pod priiskom, a treci manipulišu i jednima i drugima. Ovo je igra nasilja, surovosti i žrtava. Milosti nema jer se uloge mijenjaju i igra tece. Nema tolerantnosti, takode sto sve podsjeca na krvave politicke obracune.

    I u pjesmi Žmure prostor je uništavajuci. Ulazak u njega znaci gubitak sebe. Da bi se igrala ova igra zahtjeva ogroman prostor. To je igra traženja izraza (jezik), uma(celo), pamcenja (zaborav). Traganje se završava gubitkom svoje licnosti u ogromnom prostoru (zemlja, nebo, trava). Ali traganje je pogrešno. Ne treba tragati za drugim vec za sobom. Drugog je moguce tražiti samo kroz sebe. Što upucuje na misao: upoznaj sebe da bi poznavao druge. Ako je igra Žmure egzistencijalni arhetip traganja za svojom licnošcu, igra zavodnika je erotska igra u kojoj ucesnici gube glavu. U njoj se voli, ljubi i grli predmetni svijet. To je parodija ljubavi, ali i onih koji se cude ljubavi, ljubavnika i voajera, aktivnih i pasivnih.

    U igri Žmure traga se za drugim, u igri Zavodnika vec prisustvujemo ljubavnoj igri tih drugih koji se završava igrom Svadbe. Svadbe su pojedinacna igra otkrivanja sopstvenog sazvežda, igra iskušenja, igra dolaženja do sopstvene licnosti koja se mora spoznati u nemogucim uslovima do koje se mora doci u najtežim prilikama. Svadbe su odsudne igre, igre na život i smrt: «Ko do zore ne zastane/ ko ne trepne ne tresne/ taj zaradi svoju kožu// (Ova se igra retko igra)».

    Motiv krade zlatne jabuke (u grckoj mitologiji zlatnog runa) naci cemo u pjesmi Ružokradice jednoj od najljepših ali i najsurovijih igara. U ovoj igri traganja za unutrašnjom ljepotom igraci su podijeljeni u tri grupacije. Pošto se vrijednosti kriju u najdubljoj intimi, u samom srcu života i svijeta, do tog srca treba doci. Tako se traganje za ukradenom ružom-ljepotom poklapa u svakom pokušaju sa pokoljem ružokradica.

    Bice-objekti, parcijalizirani, pretvoreni u jedno opredjeljenje, jednu mogucnost- prikazani su u pjesmi Izmedu igara u kojoj se igraju pojedinacne samostalne igre, gdje su igraci sami sa sobom ili sami pred sobom ili sami u sebi. Ova meduigra lici na politicke meduigre ljudi izvršilaca, ljudi oruda, oni koji su pretvoreni u oko i uho, koji mijenjaju svoja lica ali zadržavaju jedan zategnuti pogled, koji se igraju svojom glavom. Ova bica su izgubljena jer su parcijalizovana. Dominantnost jednog usmjerenja, jednog cula, iskrivljuje covjeka. Zato ove igre vode u beznade, u gubitak svoje licnosti, u gubitak svoje glave u potpunoj ravnodušnosti.

    I u pjesmi Jurke ponavlja se model igre skrivanja i traganja što traje do uništenja i istrebljenja. Igra stvaranja unutrašnje praznine simbolicki je predstavljena u pjesmi Semena. Praznina se stvara opsesivnom idejom. Opsesija iscrpljuje iz covjeka ljudskost, animalizuje ga. Umjesto sjemena punoce u glavi nice sjeme ništavila, sjeme mraka i praznine. Kroz praznu lobanju duva vjetar «I koti šarene vjetrice».

    U pjesmi Trule kobile ucesnici su jedan drugome «kamen na srcu». Igre tereta, strave, zle savjesti, užasa govore o odnosima medu ljudima. Radi se, dakle, o egzistencijalnom teretu, o pritisku koji na jednog covjeka vrše drugi ljudi. Efekat igre postiže se i ovdje ponavljanjem stihova i rijeci: «Nijedan da se pod kamenom makne», «I jedan i drugi se polome» i «da bar» što se ponavlja cetiri puta. Da su igre i svojevrsna tipologija odnosa medu ljudima vidi se iz pjesme Lovca. Igra uništenja i samouništenja završava ciklus izvanrednom, upecatljivom, kosmickom igrom Pepela.Finale igara cini pjesma Posle igre. U njoj ima i smijeha, i jeze, i strave i beznada, dakle, svega onoga što ima i u samom ciklusu. U njoj je prikazano nepostojanje tijela, dijelova tijela (trbuha, cela, srca, krila), sem ruku, potpuno apsolutno uništenje, ali i tracak (ironicke: «šta da ti pricam») nade.
    U prividnoj bezazlenosti i naivnosti djecje igre, sa folklornim porijeklom u inspiraciji, sintaksi i rjecniku, ciklus Igre krajnje surovo i otvoreno uvodi citaoca u vrtlog najdubljih egzistencijalnih problema i iskušenja.

    Esej:

    Oda o covjeku

    Život je velika igra ciji je pocetak neciji kraj, a opet taj kraj neciji pocetak. Vasko Popa nas svojim igrama uvodi u razmišljanja o smislu života koji se gubi u svakodnevici. Svoj ciklus Igre je podijelio u nekoliko hronološki poredanih pjesama; ulazak u život- prije igre, u toku života- izmedu igara i kraj covjeka i njegovog bivstvovanja-poslije igre. U svojim pjesmama Popa govori o odnosu covjeka prema covjeku i covjeka prema životu. Sam ulazak covjeka u život opisan je u pjesmi Pre igre gdje je taj ulazak oprezan «prvo žmureci na jedno pa na drugo oko», jer je nepoznat. Upozorava covjeka na moguce nedace u životu.
    Iako je bice u pocetku puno snage, skace visoko, misli da može mnogo više od trenutnog, a to su u stvari covjekove želje i snovi, ali kad spozna šta ga ceka, neki se ne daju pokolebati i dalje skacu dok drugi posustaju «jer se razbiju u paramparcad».
    Tako da samo snažniji nastavljaju tu Popinu «igru».
    Pjesma Klina govori o odnosu medu ljudima tj. pravi hijerarhiju i u takvom životnom miljeu jedni su superiorni, dok drugi ne. To je životna borba kliješta, eksera i majstora. Ali niko se ne predaje i borba traje, ali se pozicije mijenjaju tacno po Držicevoj definiciji «Ko bi doli sad je gori, a ko doli gor' ustaje».
    U toku života tj. u toku te životne borbe ljudi se skrivaju jedni od drugih, skrivaju svoja prava lica, igraju se žmurke, a ustvari, traže neko drugo bice u sebi samom. Traži ono za cim teži svako ljudsko bice, a to je sreca, mogucnost sporazumijevanja sa samim sobom i sa drugima i spoznaja svijeta.
    Uprkos tom traženju i tome da covjek spozna i razumije samog sebe i druge oko sebe, ljudi su otudeni i uglavnom se ne nadu u tom traženju vec naprotiv izgube samog sebe.
    Život je nepredvidiv, jer ljudi griješe. Umjesto da gledaju naprijed dešava im se da su im «oci na ledima» i htjeli ili ne krenu natraške.
    I kad spozna sve što ga je interesovalo spozna da je život grub i želi se vratiti samom sebi, ali ne vidi put jer «nema ociju» pošto je uvijek gledao u pogrešnom pravcu. To su ljudski padovi. Životna igra uspona i padova vjecno traje «jer se niko ne odmara».
    U životnom jurenju ljudi prave velike nepravde, sebicnost i pohlepu.
    Kraj ciklusa Igre poistovjecuje se sa krajem života, odnosno neminovnosti umiranja, ulaska u ništavilo o «kojem nema šta da se prica». Covjek nestaje a moja impresija poimanja nastanka, trajanja i nestajanje može se izraziti recenicom u kojoj se i Oskar Davico zapitao: Da li je smrt stražar života ili je život na strazi da cuva od smrti.



     
  4. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Tone Seliškar - Družina Sinji galeb

    Tone Seliškar - Družina Sinji galeb




    Bilješke o piscu:

    Slovenski pisac Tone Seliškar rodio se 1.4.1900. u Ljubljani, a umro
    1970.g. Objavio je knjige
    pjesama:Trobovlje, Pjesme ocekivanja i mnogo proznih djela: Družina
    Sinjega galeba, Jedra na
    kraju svijeta, Drugovi, Mazge, Rudi, Nasukani brod, Tršcanska cesta.
    Više Seliškarovih knjiga
    prevedeno je na hrvatski jezik, a Družina Sinjega galeba objavljena je u
    više izdanja.

    Tema: djecja družina koja se bavi poslom za odrasle
    Glavni likovi: Ivo i družina
    Sporedni likovi: Ivini roditelji, Mileva, stari Nikola, mještani, Ante,
    Lorenza...
    Mjesto radnje: Galebov otok i more
    Vrijeme radnje: Ljeto (u prošlosti)
    Poruka djela: Ako ti samo jedna uspomena ostane od neke voljene osobe,
    nemoj dopustiti da se još više uništi od starosti, nego je cuvaj od
    propasti.

    Kratak sadržaj:

    Bio jedan djecak Ivo, koji nije imao ni oca ni majku.Otac mu je
    protjeran s otoka, a majka mu je zbog tuge umrla.Živio je sam u jednoj
    staroj napuštenoj kuci. Jednoga dana otac se jako bolestan vraca kuci i
    kod kuce umire. Starac Nikola ga zajedno sa Ivom sahranjuje. Jedino što
    je Ivi za uspomenu od oca bio je jedrenjak koji se zvao "Sinji galeb".
    Ivi je odlucio da Sinjeg galeba uredi, da izgleda kao nov. Ivi se
    pridružuju djecaci iz sela; Petar, Jure, Mijo, Pere i Frane. Oni
    odlucuju zajednicki urediti brod. Djecaci su sve uredili, samo još treba
    ofarbati krmu. Pošto je farba bila jako skupa oni odluce da nekako
    zarade novac da bi to nekako kupili. Djecaci odlaze na kamenolom. Tamao
    su radili jako dobro. Prvi sat bilo je lagano, ali kasnije je sunce sve
    jace pržilo tako da je raditi bilo zaista teško. Na kamenolomu se morao
    napraviti doista velik posao. Opasnost je prijetila od jedne velike
    kamene gromade. Trebalo se popeti na vrh te velike stjene koja se svaki
    cas mogla srušiti. Poslovoda je iz džepa izvadio stotisucicu i rekao:
    "Tko ode gore i postavi dijamant dobije ovu stotisucicu!"
    Svi su šutili dok se nije javio Ive. Otišao je gore, sretno se popeo i postavio
    dijamant. Medutim,kada se vracao nazad tlak zraka ga je odbacio i on je
    lupio o jedan kamen. Razbio je celo, alimu je bol jako brzo prošla. Kada
    su zaradili za farbu, otišli su kupiti je i potpuno uredili "Galeba".
    Medutim, jedne zore, kada se Ivo probudio, nije vidio svog "Galeba" na
    šalu. Mještani su odlucili uzeti "Galeba" jer su htjeli naplatiti barem
    jedan mali dio onoga što im je Ivin otac ucinio. Kasnije su Ivo i
    družina uzeli jedrenjak i s njime otišli na more.

    Doživljaj djela:

    Ovo djelo mi se svidjelo jer je djecaku za uspomenu od
    oca ostao samo taj jedrenjak, a on ga nije htio ostaviti da trune, nego
    je sakupio družinu djecaka i s njima ga obnovio, da mu jedina uspomena
    od oca ne "potone u zaborav".

    Karakterizacija likova:


    a) Ive: bio je uistinu mrk djecak, crne kose. Zaboravio je sve one
    nježne rijeci što ih majke govore djeci. Ne poznaje majcina zagrljaja ni
    ocevih brižnih, milih pogleda. Sam je rastao, sam se mucio i kada je
    urlala bura, nije se bojao. Nije imao nikoga da su uza nj privine i tako
    se na sve priucio.

    b) djecaci: dobri i pomažu Ivi u obnovi jedrenjaka.

    c) Mileva: Smedokosa, zdravih, rumenih i vjecno nasmijanih obraza, sa
    svom djecom je mila i dobra, ali, prije, cim je vidjela Ivu odmah se
    smrkla, jer ga se bojala, kasnije se oslobodila toga straha.

    d) Stari Nikola: Petrov i Milevin otac, voli Ivu i pomaže mu u najtežim
    trenutcima.
     
  5. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Pesme o Kraljeviću Marku

    Pesme o Kraljeviću Marku




    Pesme o Marku Kraljeviću obuhvataju veoma dug period, od Dušanovog do hajdučkog vremena.

    U "Srpskom rječniku" Vuk Stefanović Karadžić kaže: " Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića". O Marku Kraljeviću imaju pesme i pripovetke svi južni Sloveni i drugi balkanski narodi.

    Jedni pripovedaju da mu je Šarca poklonila vila a drugi, pak da ga je kupio od nekakih kiridžzija. Pre Šarca, pripoveda se da je promenio mnogo konja, jer ga niti jedan nije mogao nositi. Kaziva se da je jednom lutajući, naišao na povorku Cigana trgovaca i htedeći da prođe on udari malo ždrebe koje je išlo na kraju te povorke ali se ono nije ni pomerilo. To zaintrigira Marka pa ga opet pokuša pomeriti ali se ždrebe ni ovaj put ne pomače. On ga kupi od Cigana, izleči ga od gube i nauči ga vino piti. Od tada on i Šarac behu nerazdvojni. Šarac je u narodnim pesmama opevan kao silan konj. U pesmi "Marko Kraljević ukida svadbarinu" narodni pevač kaže za Šarca:

    "Dobra Šarca vrlo rasrdio,

    iz kopita živa vatra seva,

    iz nozdrva modar plamen liže."

    Za smrt Marka Kraljevića različito se pripoveda: jedni kažu da ga je u selu Rovinama ubio vlaški vojvoda Mirče zlatnom strelom u usta kada su se Turci bili sa Vlasima; drugi govore da se u nekom boju Šarac zaglibio u bari kod Dunava i da su tu obojica propali dok treći pak kažu da je u nekakvom boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa je Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?". Na to se Bog smilovao i preneo njega i Šarca u neku pećinu u kojoj po legendi i dan danas njih dvojica žive; on, stavivši sablju u kamen legao je pa spava sve jednako a Šarac stoji i jede mahovinu malo po malo, pa čim sablja iz kamena ispadne i Šarac mahovinu pojede, Marko će se probuditi i njih dvojica će opet na ovaj svet izaći. jedni govore da je Marko u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku, pa rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka". Prema istoriji, Marka je ubio vlaški vojvoda Mirča u jednom ratnom pohodu.

    Prema Konstantinu Filozofu Marko je pred svoju pogibiju rekao: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."

    Sve što istorija zna o Marku, svodi se na to da je bio neznatan vladar. Međutim, u pesmama i pričama on je najveći junak. Zašto je to tako ne može se pouzdano reći. Može biti da je za vreme njegove vlade narod bio pošteđen raznih teških nameta i da je kasnije pod teretom turskih nasilja, uspomena na takvo stanje imala presudan značaj za stvaranje junačkog lika Marka Kraljevića.

    U nekim pesmama kao što su "Marko Kraljević i Musa Kesedžija" i " Marko pije uz ramazan vino", sačuvana je istorijska istina da je Marko priznavao vlast turskog cara i da je ratovao za njega. U jednoj pesmi on sam to kaže:

    "Nisam sluga, niti dvorim koga,

    no u Stambol cara čestitoga,

    a kod njega ne mislim drugoga,

    dok je moja na ramenu glava."

    I zaista, nijednom drugom Turčinu i uopšte nijednom čoveku, Marko onakav kakav je u pesmama bio, nikad se nije pokorio. Njegova sablja je uvek bila žedna turske i nasilničke krvi.

    No, i Markova pokornost turskom caru je bila veoma čudnovata. Teško je reći da li je to više pokornost ili nepokornost. Marko je tobože u nekakvom rođačkom odnosu sa carom, kao posinak prema poočimu kako jedan drugog nazivaju u pesmi "Marko pije uz ramazan vino":

    "Moj posinko, kraljeviću Marko,

    ...

    Poočime, care Sulemane"
    ...

    Ali to je više na reči nego na delu. U stvari, njihov odnos je duboko neprijateljski. Kao što govori pesma " Marko Kraljević i Musa Kesedžija" car godinama drži Marka u tamnici; Marko ubija na hiljade carevih podanika. Marko je ne jednom doterao cara do duvara; car je ne jednom drhtao od Markovog gneva. Tu leži velika protivurečnost. Sa jedne strane Marko pomaže caru, a sa druge on mu nanosi veliku štetu. To se može rastumačiti na ovaj način: u doba kada je živeo Marko turska sila je bila vrhuncu i nije bilo te snage koja je mogla da je sruši. Stvarnost za koju se morao vezati pesnični lik Marka Kraljevića je nesmenljivo tursko carstvo. Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu stanja u zemlji nije se moglo ni misliti. Narodni pevač je bio prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno-kao turskog vazala. Ali kako je narodni pevač pripadao sloju ugnjetavanog naroda i bio pritusnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje rodio se prkosni ratoborni lik Marka Kraljevića.

    Marko Kraljević je dakle proizvod narodne neizmirljivosti sa ropstvom. Ostavljena na milost i nemilost Turcima, siromašna raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane "od istoka pake do zapada", da kažnjava nasilnike, oslobađa roblje, da zastupa čovečnost i pravdu. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je pustošili - Turci, Arapi - našli su se licem u lice sa strašnim Markom Kraljevićem. On je bio sudija koji je stizao svakog zločinca.

    Pesme o Marku Kraljeviću su živo svedočanstvo o neiscrpnim snagama naroda, o njeogovoj nesalomljivoj otpornosti i veri u sebe. U tamnim vekovima ropstva, narod nije očajavao već stvarao sliku nenadmašnog junaka, pred čijim podvizima, snagom i mudrošću i turska vlast i nadmoćnost su se pretvarali u prah.

    Nadmoćnost Markova nad Turcima i nad svim drugim neprijateljima izražena je ne samo u njegovoj prevelikoj fizičkoj snazi nego i bistrini njegovog uma. Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plahi nagao kao retko ko, ali isto tako on ume da bude lukav, strpljiv i oprezan. U izvesnim trenucima on je spreman da bez kolebanja udari na čitavu vojsku, da zagazi u najopasnije sukobe, čak i bez oružja ali ume i da bude junak po svojoj mudrosti, po sposobnosti da prevari neprijatelja. On mudrošću pobeđuje i samog Musu Kesedziju junaka sa tri srca.

    Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima i nad drugim neprijateljima - a to je nadmoćnost ka kojoj je težio i sam narod u vekovima ropstva je nadmoćnost pravde, morala, poštenja za koje se bori Marko. Markovo junašvo izvire iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji. Najčešće on je nadahnut tugom zbog utamničenog druga, ojađene sirotinje, nezaslužene patnje, unesrećene devojke. tome svedoči veliki broj pesama; pesma "Marko ukida svadbarinu" svedoči o tome kako ga je dirnula devojčina tuga i bol što ne može da se uda i osnuje porodicu i što mora Arapinu biti ljuba na jednu noć. Tu nastupa Marko kao zaštitnik potlačenih slojeva:

    "Draga sestro, Kosovko devojko,

    ne šali se, u vodu ne skači,

    nemoj sebi smrti učiniti,

    nemoj, seko, duše ogrešiti!

    Već mi kaži Arapove dvore,

    gde su dvori Arapina crna?

    Imam reči besediti s njime."

    ...

    "Gdi devojka ima za udaju,

    neka traži sebi gospodara,

    nek s`udaje dok je za mladosti,

    a gdi junak ima za ženidbu,

    nek se ženi, neka ljubu traži;

    od sad više nema svadbarine,

    Marko za sve svadbarinu plati."

    Marko mnoge teške okršaje uzima kao lake zabave, kao igre. Marko često tera šegu sa svojim protivnicima, on ne poštuje turske propise i veru jer im ne pripada ("Marko pije uz ramazan vino").

    U vremenima u kojima je tada živeo naš narod postojale su samo dve mogućnosti: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali ovo drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje, kretali su se slobodno širom rođene zemlje i čistili je od uljeza i pljačkaša, smeli su da se suprotstave i caru i božanstvu.

    No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama se vidi da je on spreman da učini i bezrazložan čin. Ne zna se zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu osobinu, ali činjenica je da Marka u većini pesama odlikuje visoka čovečnost.

    Bilo kako bilo, Marko je najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u uslovima kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu.

     
  6. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Alber Kami - Stranac

    Alber Kami - Stranac





    Francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora.U svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i njegovog egzistencijalizma.Filozofska književna dela "Stranac" 1942. godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagrada dobija 1957. godine.

    Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u društvu jer ne prihvata pravila igre društva.On živi među ljudima kao stranac ali je za njih i on stranac.Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu.Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe stranac..."

    Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu.U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire.Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema.Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga menja.On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot.U ime koje pravde se nekome život oduzima?Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac?Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu.Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja?Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka:Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada.On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega.Merso voli svoju majku jer je prva rečenica:"Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje.Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu.Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost.Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi.Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači.Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole".Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta.Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje.Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima.On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
     
  7. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Ep o Gilgamešu

    Ep o Gilgamešu





    Vavilonska književnost je pisana klinastim pismom gde je najznačajniji "Ep o Gilagamešu", koji je nastao 1700. godine p.n.e.. Pisan je na glinenim pločicama koje su čuvane u Asurbanipalovoj boblioteci u Nivivi gde je bilo 300000 glinenih pločica.
    U epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju u gradu Uruku, bio je 2/3 Bog, a 1/3 čovek. Samim tim što je bio čovek bio je i smrtan. Njegov prijatelj bio je Enkidu koga je boginja Aruru stvorila od blata i oživela sa namerom da savlada Gilgameša ali su se njih dvojica sprijateljili. Enkidu je bio ceo čovek, smrtan i kada je umro Gilagameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da ži, nije jeo bio je tužan, lutao je zapušten po pustinji, jadikovao je i rešo da ode u podzemni svet da traži travu besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U podzemnom svetu saznao je da neće uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Našao je travu, međutim, ukrala mu je lukava zmija, vraća se bez nje i umire u svojoj palati u snu.
    Lepotu i vrednost epa čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe je u tome da stvori besmrtno delo. Govori o nemogućnosti da se čovek približi večnosti a to može samo stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog nestanka.
    Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.
    Kratak sadrzaj ploča
    PRVA PLOČA
    Na početku ploče opisan je utvrđeni grad Uruk i njegov kralj Gilgameš. On vlada kao silnik, i narod traži od bogova da stvore junaka koji će ga savladati. Po zapovedi Anua, boga neba, boginja Aruru ga načini od blata ovlaživši ga pljuvačkom. To je novi junak Enkidu. Jeo je travu i pio vodu zajedno sa poljskim životinjama. Nekom je lovcu zasipao jame i uništavao postavljene zamke. Ovaj se prituži Gilgamešu, koji mu dade mladu ženu da svojim čarima zavede Enkidua i tako ga odvoji od stoke. Tako se sve i dogodi. Žena opisuje Enkiduu Gilgameša i njegovu snagu, a Enkidu odluči da se s njim bori. Zajedno sa ženom stiže u Uruk, gde ih narod svečano dočeka. Međutim, Gilgameš je sanjao čudan san. Po majčinom tumačenju sna, on će pobediti jednog junaka koji će mu posle te borbe postati prijatelj i brat.
    DRUGA PLOČA
    U prvom delu se opisuje sastanak Enkidua sa Gilgamešom i njihova borba u kojoj pobeđuje Gilgameš. Posredstvom njegove majke, oni postaju prijatelji i braća. U drugom delu Gilgameš poziva Enkidua da zajedno pođu u Kedrovu šumu i ubiju njenog čuvara strašnog Humbabu, koji je uvredio Šamaša, boga sunca, a neprestano uznemirava i stanovnike bregova.
    ČETVRTA PLOČA
    Šamaš, bog sunca, šalje Gilgameša i Enkidua da ubiju strašnoga Humbabu jer ga je uvredio. Gilgameš to objavljuje knezovima u gradu. Njegova majka moli ŠamaŠa da u borbi pomogne sinu. I Enkidua moli da ga zaštiti. Gilgameš i Enkidu dođu do Kedrove šume iza koje se diže Breg bogova. Uz pomoć Šamaša i ratnog boga Niniba, oni ubiju Humbabinog čuvara šume. Enkidu klone, a Gilgameš ga hrabri i nagovara da pođu dalje. Tako stigoše u šumu.
    ŠESTA PLOČA
    Po povratku Gilgameš opra svoje oružje i obuče novu odeću. Bio je lep, pa i sama boginja Istar baci pogled na njega. Zove ga da joj bude ljubavnik, ali on odbija i nabraja joj sva njena rđava dela. Istar se potuži ocu Anuu i traži od njega da pošalje čarobnog bika, koji bi ubio Gilgameša. Anu joj ispuni želju, ali Gilgameš i Enkidu savladaju i ubiju bika. Istar se pope na zid grada Uruka i prokle Gilgameša. Gilgameš i Enkidu slave sa narodom pobedu nad nebeskim bikom.
    SEDMA PLOČA
    Enkidu priča Gilgamešu svoj poslednji san: zgrabio ga orao i odneo visoko, a zatim ga ispustio te se na tlu razmrskao. On predoseća da taj san znači nesreću. I Gilgameš uviđa da mu bogovi nisu više naklonjeni. Enkidu se razboli i leži dvanaest dana u groznici. Na kraju proriče svoju smrt.
    OSMA PLOČA
    Enkidu umire, a Gilgameš se, žalostan, seća sretnih dana koje je proveo sa prijateljem. Šest ga je dana i šest noći oplakivao, a sedmoga dana sahranio. Pun boli luta stepom i susreće lovca. Jada mu se kako je izgubio prijatelja i kako se sada i sam boji smrti.
    DEVETA PLOČA
    Gilgameš je uznemiren, boji se smrti. Hoće da ode do Utnapištima, svoga praoca, od koga želi da sazna kako bi mogao postići večni život. Jurio je preko stepe i stigao do brega Mašu, na kome je kapija kroz koju prolazi sunce. Nju čuvaju škorpioni. Na njegovu molbu oni ga puste u mračni klanac. Dugo je putovao kroz tamu, a kad je izašao na svetlo, pokloni se Šamašu, bogu sunca. Ovaj ga uputi do Vrta bogova, iza koga se nalaze Svetsko more i Vode smrti, gde na jednom ostrvu živi Utnapištim. Gilgameš stigne do Vrta bogova, ciji kedrovi nose na sebi razne dragulje kao plodove.
    DVANAESTA PLOČA
    Gilgameš nema mira. Poziva čarobnjake i sveštenike i traži od njih da mu dozovu Enkiduov duh. Oni ga šalju u Podzemni svet, ali on ne uspeva da vidi Enkidua i da s njim govori. Po povratku iz podzemlja, na Gilgamešovu molbu Ea mu omogućuje da ugleda Enkiduovu senu i da s njom razgovara. Enkidu mu ne otkriva tajnu života i smrti jer »ako bih ti otkrio zakon zemlje koju sam video, ti bi seo i zaplakao«. Na ponovnu Gilgamešovu molbu, Enkidu opisuje svoje stanje i nestaje pre nego sto je Gilgameš mogao da ga još nešto pita. Gilgameš se vraća u Uruk i umire u svojoj palati.

     
  8. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Borislav Stanković - Koštana

    Borislav Stanković - Koštana







    Ulaze devojke i pevaju, Vaska grli i ljubi Kocu, dolazi i neka Stana, Vaska i nju moli da igra s njom, Stana nešto plače, ogovaraju Koštanu, kažu da njihov brat kupuje Koštani haljine; dolazi njihov otac Hadži-Toma, nešto je nervozan i besan, govori kako je štedljiv, kako ne ide u kafane, kritikuje svog sina što pije s cigankama i majku što samo kuka; dolazi Kata (majka), Toma viče na nju što ne pazi na sina, što ništa ne radi po kući, kaže joj da ide da vidi kako joj sin pije u ciganskoj kafani; dolazi Arsa (predsednik opštine) čestita Tomi Uskrs, Toma mu se žali, i dalje je besan, kaže da mu se kuća raskućila, dolazi Vaska, Arsa joj naređuje da ide kući i da pomogne majci da dočekuju goste; Toma i dalje viče i besan je, seća se šta su mu govorili kako treba da čuva sina od maleckog pa do velikog čoveka, da ima ko da mu oči zaklopi kad umre; pričaju o Koštani, tj. šta drugo ciganima ostaje da rade, sem da sviraju i igraju; Arsa se takođe žali i da mu je i kuća i opština puna, svi dolaze nešto da se žale i tužakaju, ne zna da li da uhapsi svoje komšije što igraju s Koštanom ili nju opet da protera, sve se nada da će se već jednom udati, pa da će ostali prestati da trče za njom, kaže da ona neće da se uda, mnogi je prose, ali ih ona sve odbija; ođednom upada policajac i govori Arsi da daje otkaz, da ne može više da izdrži, Toma kreće po sina; ulazi Kata, proklinje i sina i ciganku, vrača sa zrnevljem i proriče: “Postelja mu prazna, put dalek i krvav”, moli Boga da ne bude krvi, ništa njenom sinu da se ne desi;
    U Sobini, Vranjskom predgrađu, sede na stepenicama ispred jedne kućice Marko (Tomin vodeničar) i Magda i osluškuju, uz svirku dolaze Koštana, Stojan (sin Tomin) i Salče i Grkljan (Koštanini otac i majka) i pevaju, Stojan se grli sa Magdom (očigledno svojom dadiljom) i Markom, Koštana se raspituje kod Magde za neku goru, peva; dolazi Mitka, govori kako neće još dugo živeti, verovatno je veoma pijan, govori kako je nekad i on bio mlad; Stojan hoće da ubije Koštanu zato što je voli, daće joj sve dukate, ona kaže da neće pare od njega, Stojan krene da je ljubi, ova beži kod majke; Mitka viče sa čardaka Koštaninog oca da je dovede da nastavi da peva, baca joj dukate, ljuti se na brata (Arsu) što ga je oženio, tj. zarobio, preti ciganima da će da ih ubije, ovi moraju još tužnije da mu sviraju, ne da Koštani da mu priđe, proklinje brata što ga je oženio, što mu nije dao svet da vidi, govori Koštani koju pesmu da mu peva, kako da stoji, mintan da skine; dolazi Marko i najavljuje hadžijin dolazak, ulazi Toma kritikuje Mitketa, viče na Magdu, pa na Stojana, on odlazi pokunjen, Magda moli Tomu da se ne ljuti, da sedne da pojede hleb i so, jedva ga nagovaraju da se smiri, tj. da sedne; Koštana hoće da ide, da ne smetaju Tomi, ali Mitke ne da; Marko daje Tomi pare da da ciganima da se ne priča kako su ljudi sa Tominog imanja otišli gladni, Magda opet moli Tomu da se ne ljuti na nju; Toma se misli u sebi kako Koštana ima lep glas, hoće da poruči neku staru pesmu što mu je još Salče pevala; i Toma je pao u zanos pesme i on igra i peva i pije;
    Stojan spava kao zaklan, Stana ga stalno obilazi; Stojan se budi, sanjao je ciganku i priča kako je voli, dolazi Stana, on je tera, dolazi Kata, Stojan i nju tera, ne da da ga pomiluje po čelu, majka plače što se sin na nju ljuti; dolazi Toma zagrljen sa Koštanom, verovatno pijan, kaže da nema sina, da nema ženu, govori kako želi da bude mlad, oseća se neiživljeno, daje Koštani dugate, ova mu peva; ulazi Stojan i govori Koštani da je najobičnija ciganka i odlazi, a Toma besan uzima pušku i govori ko je gazda u kući, hoće da ubije Stojana, dolazi Arsa, tera Mitketa kući, tera i cigane, Toma ne da da Koštana ide, kaže Arsi da ako je pipne postaće mu neprijatelj, Arsa govori Koštani da se napravi bolesna;
    Mitkina kuća, dolazi Mitka sa ciganima, naređuje im da mu sviraju "njegovu pesmu", Grkljan ne zna koja je to "njegova pesma", a Mitke kaže da ne zna ni on, da tu pesmu samo noću i u snovima čuje, jako je tužan, oseća se kao proklet, Koštana mu peva, Mitke je jako tužan, hoće da se ubije; tu upada Arsa sa pandurima, bije cigane, Mitke neće da priča sa bratom, tj. sa Arsom, on mu govori da će ga ubiti ako ga još jednom vidi u kafani ili ako ga uhvati da se veseli sa ciganima, Arsa se kaje što je jednom sprečio oca da ubije Mitketa, a spominje i majku što je obuzdavala i njega i oca da ne tuku Mitketa, Mitke govori da majku ne spominje, kaže da je majka samo u jednom pogrešila: što je njega mlađeg rodila, pa mora da sluša starijeg Arsu, Arsa tera Mitketa kući; okreće se Salčetu i Grkljanu i dere se na njih, Grkljan govori kako nije ništa kriv, kako je Salče naučila Koštanu da peva i da igra, Arsa naređuje da ako za nedelju dana ne udaju Koštanu, neće više za njih da čuje, ako neće živa da se uda-udaće se mrtva i to za onog Asana iz Banje, Salče plače, moli Arsu da to ne radi; Svatovi, neki kmetovi čuvaju Koštaninu kućicu da ne bi pobegla, Koštana je tužna, neće da se uda, pogotovo ne za Asana, moli kmeta da je pusti da ide, dolazi Stojan, hoće da otme Koštanu, govori joj kako je voli, kako će da je odvede, svet da je ne vidi, ona se predomišlja, neće da beži sa njim, neće da služi u hadžijskoj kući, iz sobe da ne sme da izađe, Stojan je slomljen, sve je zbog nje odbacio, a ona je odbacila njega, govori Marku da poruči njegovoj majci da joj se Stojan vraća kući; ulazi policija, došli su po Koštanu, čekaju Salče da se Koštana s njome oprosti, dolazi Mitke, opet neviđeno pijan, hoće nešto da da Koštani, ova ga grli, moli ga da je ne da, moli ga da je vodi, ne zna ni ona sama kuda, Mitke opet govori kako će i on jednog dana da umre, plače i on i ova ciganka, govori kako po naredbi brata ne sme više da ide u kafane da ga sramoti, sad mora da bude kod kuće sa ženom i decom; prekida ih neki policajac, Mitke i Koštana se opraštaju, Mitke joj briše suze, govori joj da ide, da bude jaka – treba da se uda, daje joj dukate, teši je; Koštana ulazi u kola, dotrčava Salče da se pozdravi sa kćerkom, a ova je odguruje sa rečima: "Ćuti stara!"
     
  9. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Meša Selimović - Derviš i smrt

    Meša Selimović - Derviš i smrt





    "Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega - da je svaki čovjek uvijek na gubitku."

    Stihovima iz Kur-ana Selimović započinje i završava roman, zaokružujući time cjelinu, cjelinu trajanja u vremenu u kojem je čovjek taj koji gubi. Ne može promijeniti vrijeme, zaustaviti ga ili vratiti. U taj okvir pisac smješta svoju priču.

    "Šejh sam tekije mevlevijskog reda..." U ja-formi pisac nas upoznaje s glavnim likom, svećenik je, župnik svog samostana i tu živi već niz godina. Počinje pisati zbog ogromnog nemira u sebi koji je potrebno kanalizirati, nemir se njemu ne smije događati ali dogodio se. Sve je počelo kako sam kaže prije dva mjeseca i tri dana, od đurđevske noći, brat mu je deset dana ležao u zatvoru, u tvrđavi.

    Tu negdje u pokušajima da oslobodi brata i zadiranjem u vanjski, svjetovni život počeli su se u njemu kovitlati nemiri, strah, nerazumijevanje.

    Stari Đanić leži bolestan i Ahmed Nurudin (ime glavnog junaka) ga pohodi, znajući da mu je zet Ajni-efendija, kadija koji je napisao nalog da se zatvori brat Harun. U kući slijedi susret sa starčevom kćerkom: ona ga moli da nagovori njenog brata Hasana, crnu ovcu obitelji, da se zbog svijeta sam odrekne nasljedstva jer kad ga otac razbaštini bit će to javna sramota. Ahmed pristaje na razgovor s Hasanom iako zna da tome nema koristi, jer očekuje porotuuslugu - da njezin muž oslobodi njegova brata iz zatvora. "Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju... Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom." Hasan je oprečan lik od Ahmeda. Završio je škole u Carigradu i puno se u njega polagalo, no potom se naprasno vratio, prekinuo školovanje, oženio se, potom razveo. Sada pije i kocka, razbacuje novac, a potom je počeo prenositi robu konjima i stalno putovati. Karakterno je vedar, optimističan, površan, brzoplet, ali dobar. Ništa kod njega nema dubinu i ne mora se analizirati.

    U Ahmedu je nemir rastao, ušao je s tom ženom u zavjeru, doduše zbog brata, ali više nije bio čist, nosio je to kao mrlju na čistoći svog poziva. Probdio je noć u vrtu, griješnu đurđevsku noć. U vrtu se te noći skrivao čovjek pred progoniteljima i Ahmed je postao svjedokom, nije htio sudjelovati, ali veselilo ga je. Rodila se u njemu dilema: da li ga predati ili sakriti!? Nije učinio ništa, prozvao ga je Ishakom, po svom stricu i taj će se lik pojavljivati u svim ključnim trenucima romana. Ishak može biti Ahmedova nečista savjest. Imao je jednu cipelu i hod mu je bio nejednak. Svoju tajnu Ahmed je podijelio s Mula-Jusufom, mladićem koji živi u samostanu i prepisuje Kur-an, time je krivica postala manja jer odluka više ne ovisi samo o njemu, sad može i netko drugi predati bjegunca. Ahmed razgovara s Ishakom.

    "Jesi li zadovoljan?- upitao je, gledajući me mirno.
    Zadovoljan sam. Neću da mislim na tebe, htio sam da te ubijem.
    Ne možeš me ubiti. Nitko ne može.
    Precjenjuješ svoje snage.
    Ne precjenjujem ja, nego ti.
    Znam. Ti i ne govoriš. Ti možda i ne postojiš više. Ja mislim i govorim umjesto tebe.
    Onda postojim. I utoliko gore po tebe."

    Je li Ishak njegovo drugo ja, njegov alter ego, ono što bismo mogli nazvati nečistom savješću?!

    U hanu je Ahmeda dočekao otac, došao je moliti za Haruna. Pojava oca izaziva niz sjećanja, nepostojanje ničeg među njima, ljubav, sažaljenje. Ahmed susreće Hasana koji se upravo vraća iz Vlaške i već je čuo za Haruna. Ahmed pohodi muselima i tu započinje njegov razgovor s pravdom: nitko mu ne govori što je učinio, drže ga Harunovim suučesnikom jer ga pokušava braniti, ne žele ga ni primiti. Braneći brata Ahmed se suprotstavlja zakonu. Tu započinje njegov besmisao: zna li što je ispravno, a što krivo, što je dobro a što loše. Do tada je mislio da zna, ali do tada se nije ticalo njega, a sad mu je brat ugrožen.

    Iz razgovora s hafiz Mehmedom i Hasanom razaznajemo: "Ništa nije naše osim varke, zato se čvrsto držimo za nju. Mi nismo nešto u nečemu, već ništa u nečemu, nejednaki s tim oko sebe, ne isto, nespojivo. Razvitak čovjekov trebao bi da ide ka gubljenju svijesti o sebi. Zemlja je nenastanjiva, kao i Mjesec, a mi sebe varamo da je ovo naš dom, jer nemamo kuda."

    Hasan mu ispriča zašto je Harun zatvoren. Jedan je trgovac koji je bio protiv vlasti zatvoren i ubijen, no spisi sa njegovih saslušanja bili su sastavljeni unaprijed, prije no što je zatvoren, a Harun je bio pisar kod kadije i uhvatili su ga s tim spisima i zatvorili, da ne izda montirani proces. Ahmedu sve postaje još manje jasno: što je sad ispravno, a što krivo!? Što je potrebno učiniti da se čovjek zatvori? Raditi protiv vlasti, a je li vlast pravedna? Kakav je onda svijet - to Ahmed lomi u sebi.

    Hasan mu je na odlasku darovao knjigu Abul Faradzova "Knjiga priča" u koricama od safijanske kože s četiri zlatne ptice u uglovima. Svilena marama u koju je knjiga bila zamotana imala je iste takve četiri ptice. Jednom je u razgovoru pomenuo Hasanu tu knjigu, a on ju nije zaboravio. "Od dalekog djetinjstva Bajrama što se već izgubio u sjećanju, ovo je prvi put da mi je netko donio dar, prvi put da je netko mislio na mene."

    Ahmed će balansirati izmedu ljepote njihova prijateljstva i besmisla svijeta.

    Ahmed odlazi u polje i susreće dječaka, iz razgovora saznajemo da dječak ne može ići u školu, a ni otac mu ne bi dao jer je potreban u polju. Ahmed mu nudi da ga povede u tekiju, kao što je to jednom ponudio Mula-Jusufu, ali dječak ne želi pitati oca.

    Hasanu odlazi da se umiri prijateljskom riječi, saznaje tada priču o Zejni i njezinu mužu i mladiću, svi oni rade kod Hasana. Mladić je mužev daleki rođak i zaljubljen u njegovu ženu. Oni se sastaju a muž ništa ne sumnja, Hasan ne želi biti taj koji će otkrivati istinu. Neobičan ljubavni trokut u kojem muž voli mladića kao sina. Pitanje je što bi bilo moralnije otkriti istinu i ubrzati tragediju ili prešutjeti i do tragedije možda neće ni doći!? "Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao a život je ono što biva." Hasan nudi Ahmedu odricanje od svog nasljeđa ukoliko kadija oslobodi Haruna. Ahmed se oslanjao na božju volju. Hasan je Ahmedov svjetovni antipod. U dvorište ulazi Dubrovkinja i njezin muž i prekida se razgovor. Po pogledu Hasanovu Ahmed je znao da je on bespovratno spleten strašću i da više ne misli na njega. "Opet sam sam. Možda je i najbolje tako, ne očekuješ pomoć i ne bojiš se izdaje."

    Ahmed odlazi Ajni-efendiji i nudi Hasanovu riječ da će se odreći imovine ukoliko puste Haruna. Uzalud. "Slab je koji traži, a slabo je i ono što se od njega traži."- bio je kadijin odgovor.

    Šećući tekijom nailazi na nepoznata čovjeka koji ga opominje da se povuče, da odustane jer bi mogao nastradati. Drugog je dana molio za brata kod muftije, tu susreće Kara-Zaima nekadašnjeg junaka, a sada sjenu koja živi od uspomena, no razgovor s muftijom je uzaludan.

    Hafiz Muhamed mu je saopćio da mu je brat mrtav već tri dana. Ahmed je održao misu za brata, u propovjedi ga branio, a čitava je tekija bila prisutna u crkvi. "Živimo na zemlji samo jedan dan ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer tko oprosti, on je najveći. A znam, zaboravit ne mogu."

    Je li oprostio uistinu? Je li se oslobodio mržnje? Je li postupio po savjesti ili zvanju? Nije znao sve odgovore.

    Hasan ga je čekao sa svijećom, kad su sve već bile dogorijele. To svjetlo bilo je jedino u mraku koji je nastupio oko njega, jedini prijatelj koji mu je preostao.

    Prolazeći kroz tekiju naišla su četiri sejmena na konjima i istukli ga. Bila mu je to prva opomena. Te noći su ga odveli u tvrdavu, bio je zatvoren. Ostvaruje kontakt s Đemalom, stražarem. Razmišlja o životu i smrti, očekuje da netko dođe, no ne dolazi nitko. Potom ga premještaju u drugu ćeliju, s Ishakom. Nakon nekog vremena ga puštaju, a Ishaka više nema iako on pita za njega. Ishaka ne vidi nitko osim njega.

    Drugi dio

    Započinje pričom o mladosti u vojsci i susretu s dječakom koji živi s majkom i slijepom bakom. Majka je jedina žena u okolici i prostitutka je . Dječak to ne zna. Kad su odlazili ubili su je jer je išla i s neprijateljima. On je dječaka odveo sa sobom, gube se kasnije da bi ga on na kraju ponovo potražio i doveo sa sobom u tekiju (Mula-Jusuf). Lik dječaka se transformira u toj priči od vedrog i zaigranog do mrzovoljnog, zatvorenog i nepovjerljivog. Odnos s Ahmedom je također izmjenjen i o tome Ahmed razgovara s Hasanom. Hasan ga navodi na razmišljanje: Mula-Jusuf je nešto učinio zato se promijenio, a ne želi reći što. Ahmed ispituje Mulu-Jusufa i konačno započinju razgovor o majci i Ahmed mu otkriva sve što zna. No, slučajno od hafiz Muhameda saznaje da je Mulu-Jusufa viđao oko kadijine kuće. Mula-Jusuf je izdao Ahmedova brata Haruna kadiji. Mula-Jusuf traži od Ahmeda ili oprost ili mržnju, no Ahmed ne pokazuje ništa. Mula-Jusuf pokušava samoubojstvo.

    Odlazi s Hasanom hodži-Sinaudinu Jusufu, čovjeku koji pomaže zatvorenike u tvrđavi, nosi im hranu i brine o njima. Naišao je muselim i tu je gledajući ga Ahmed započeo mrziti, srastao je s mržnjom, branio se i hranio njome. Bilo mu je odobreno da iz tvrđave prenese bratovo tijelo u vrt samostana i održi misu. Od tada su na grobu vječno gorijele svijeće.

    Hasan se pomirio s ocem, prenio ga u svoju kuću, brinuo se o njemu i oni su pronašli izgubljenu ljubav. Starac je živnuo. Hasan je mladića iz onog neobičnog ljubavnog trokuta poslao na drugi posao pod uvjetom da više nikad ne priđe Zejni. Tu kreću najljepši dani prijateljstva s Hasanom. Uskoro Hasan kreće na put. Ahmed tu započinje priču o Hasanu: školujući se u Carigradu, upoznao je Dubrovkinju i njezina muža i sprijateljio se s njima sretan što čuje domaću riječ. Ostavlja škole i odlazi s njima za Dubrovnik zbog nje. Zaljubljen je u nju i ona u njega, no dovoljno je obzirna da ne povrijedi muža. Strast ga razara i on iz Dubrovnika nesretan dolazi kući, ženi se i rastaje za godinu dana, živi đelepćijskim životom, troši i rasipa i tada ga je otac skoro razbaštinio.

    Ahmedu u samostan dolazi Osman-beg s vojskom, od njega saznaje da je sin hadži-Sinaudina postao carski silahdar (oružar na sultanovu dvoru). Bila je noć i on nije otišao saopćiti hadži sretnu vijest, no ujutro su mu planovi bili drugačiji. Iskoristio je Mulu-Jusufa da poruči kadiji da je hadži-Sinaudin kriv što su iz tvrđave pobjegli neki Posavci. Istovremeno je poslao po tataru pismo u Carigrad sinu da mu je otac zatvoren. Skovao je zavjeru. No, kasaba se pobunila prije no što je sin iz Carigrada mogao nešto učiniti, jer je hadži-Sinaudin bio dobrotvor. Revolucionarno su oslobodili hadži-Sinaudina, ubili kadiju, a muselima nagnali u bijeg.

    Ahmed je postao novi kadija. Prošlo je par mjeseci, došla je zima. Prethodni muselim bio je udavljen, a novi je savijao kičmu kako je trebalo guverneru. Hasanova sestra je čekala dijete, udovica. Ahmed joj nudi ruku, no ona odbija. Posavina koja je spaljena i ogoljena privlači Hasana i on kupuje zemlju.

    No, Piri-Vojvoda (novi lik) pronalazi pismo dubrovačkog trgovca koji je s Hasanom dobar, u kojem je ocrnjena bosanska vlast. Krivi su Ahmed i Hasan jer su dopustili da trgovac pobjegne. Hasan se uspješno brani, no stiže guvernerova zapovijed da se Hasan uhapsi. Ahmed to mora potpisati, u protivnom će tužba protiv njega ići u Carigrad

    "Hoćeš li napisati to riješenje?- pitao me defterar.

    Moram - rekao sam, gledajući pred sobom pismo, gledajući prijetnju.

    Ne moraš. Odluči po savjesti.

    Oj, ostavi savjest na miru. Odlučiću po strahu, odlučiću po užasu i dići ću ruke na sebe sanjanog. Biću ono što moram: đubre. Sramota neka padne na njih, natjerali su me da budem ono čega sam se gadio."

    Spriječio je Mula-Jusufa da obavijesti Hasana da mu se sprema hapšenje.

    Sutradan saznaje da je Hasan "predan sejmenima", da je nalog odnio Mula-Jusuf i da je Hasan na putu za Travnik. Otišao je i Mula-Jusuf, to je pripisano Ahmedu. Kara Zaim ga obavještava da će zbog ovih grešaka biti sproveden i ubijen. Ima vremena da pobjegne, no ne želi. Slijedi susret s mladićem iz njegova sela i saznajemo da je majka mladića bila prva i jedina ljubav Ahmedova, da su je roditelji udali prije no što se on vratio kući, da je mladić možda njegov i da se zbog te ljubavi zaredio.

    "Poklapa me strah kao voda. Živi ništa ne znaju. Poučite me mrtvi, kako se može umrijeti bez straha ili bar bez užasa. Jer smrt je besmisao baš kao i život."

    "Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega - da je svaki čovjek uvijek na gubitku."
     
  10. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.315
    Zahvala:
    225
    Lokacija:
    In heart!
    Žil Vern - 20 000 milja pod morem

    Žil Vern - 20 000 milja pod morem




    Jules Verne (1838. – 1905.) je bio slavni francuski pripovjedač i ostavio je puno djela za mladež: 63 romana i 18 novela pustolovnog, znanstvenog i znanstveno-fantastičnog sadržaja. Polovicu toga čine knjige o moru. U svojim je djelina predvidio mnoge tehničke izume koji su danas dio naše
    stvarnosti i naše tehnologije. Temeljna misao toga velikog sanjara je: "Sve što jedan čovjek može zamisliti, drugi ljudi to mogu ostvariti."

    mesto - u morima i okeanima

    vreme - 1866. godina

    Tema:
    Kapetan Nemo, Nautilus, posada i tri nesretna putnika (Aronnax, Conseil, Ned Land) doživljavaju mnoga čuda i nevolje putujući pod morem.

    Ideja:
    Mobilis in Mobili (pokretno u pokretnom)

    Kratki sadržaj:
    Kapetan Faragut pozvao je gospodina Aronnaxa da ide s njim na putovanje u potrazi za morskom nemani. Kada su putovali naišli suž na neman. Brod je udario u tajanstveni predmet i gospodin Aronnax, Conseil i Ned Land su ispali iz broda. Pali su pokraj nemani tj. podmornice, a neki morski ljudi su ih grubo odveli u tu podmornicu. Tu su se sprijateljili i počeli pričati o pustolovinama što su ih doživljavali. Putovali su pod morima i ustanovili da se podmornica zove Nautilus, a da se kapetan zove Nemo. Tada su gospodin Aronnax i njegovi prijatelji saznali od Nema da se iz mora dobiva hrana, papiri, zavoji i još mnoge stvari potrebne za život. Putovali su ispod vode, pronalazili su svakakve zanimljivosti ispod Tihog oceana i oplovili svijet.

    Najuzbudljiviji odlomak:
    „Uostalom gledajte, neman se miče. Miče se naprijed natrag! Napast će!“


    drugi način

    Godinu 1886. svi ljudi po pojavi morskog čuda. Koji god brodovi išli na istraživanja vratili su se bez rezultata. Neki su mislili da je to čudovište neprirodne snage, a druči su mislili da je to podmornica sa beskrajno jakom pokretnom snagom. Tako je jedan brod krenuo u istraživanje s namjerom da se ne vrati dok nešto ne sazna. Na tom brodu je bio profesor Aronnax, njegov vječni pratilac Conseil i kanađanin Ned Land. Profesor Aronnax je rekao svim mornarima da gledaju u more ne bi li ugledali čudovište. Na moru se pojavila velika riba i prevrnula brod. Aronnax, Conseil i Ned Land su skočili u more. Ugledali su podmornicu i popeli se na nju. Vrata podmornice im je otvorio kapetan Nemo. Sutradan je kapetan Nemo vodio Aronnaxa, Conseila i Ned Landa na ronjenje da upoznaju svijet pod morem. Tu su bile razne školjke, ribice i različite morske trave. Aronnax, Conseil i Ned Land su se čudili ljepoti morskog dna. Kapetan Nemo se hvalio podmornicom koja se zvala „Nautilus“. Podmornica je bila vrlo lijepa. Imala je muzej u kojoj su se držali zlato, bisere i drago kamenje. Kapetn Nemo im je rekao da tko god dođe na podmornicu mora na njoj ostati do kraja života. Prolazili su dani i
    tjedni. Jednog dana Conseil je gledao kroz prozor pa povika: "Profesore,dođite!". Profesor priđe prozoru, pogleda i vidi čamac. Na palubi je bilo nekolko leševa jer ih je zatekao brodolom.
    Plovili su ka otocima Australije, gdje su stigli nakon tjedan dana. Profesor je zamolio kapetana Nema da ih pusti da odu na otok. Kapetan Nemo je dozvolio. Ušli su u čamac i bili naoružani električnim
    puškama. Otok je bio prekriven divnom šumom. Iz dana u dan su išli na otok. Jednog dana kada su bili na otoku i grijali se na vatri, počelo je padati kamenje na njih. Uhvatiše puške i pobjegoše u čamac.
    Uto iz šume izađoše divljaci i počnu ih gađati strijelama. Zaveslaju i odu na podmornicu. Prolazili su mjeseci plovidbe na podmornici. Jednog dana Aronnax, Conseil i Ned Land se dogovore za bijeg. No nisu uspjeli jer je podmornica zaronila u morske dubine, ali nisu odustajali nego su čekali novu priliku. Podmornica je plovila prema jugu do južnog pola. Dok su plovili našli su se u klopci od ledenih stijena.
    Podmornica je radila punom parom i sljedećeg dana su se probili. Podmornica je jurila velikom brzinom ka sjeveru. Jednog dana Ned reče profesoru: "Noćas bježimo!". Došla je noć. Profesor, Conseil i Ned ukrcaše se u čamac. U tom trenutku podmornica se našla u vrtologu. Čamac se otkvačio i našao usred vrtloga. Ujutro kada su se probudili bili su u kolibi. Pitali su se da li se podmornica izvukla. Svi troje bili su sretni što su živi.
     

Preporučite stranicu