Povrtarstvo

[Nostradamus]

[h=1]Pekinški kupus[/h]


Za razliku od glavicaste salate obrazuje glavicu i pri manjem intezitetu osvetljenosti, sto je pogodno za proizvodnju u zimskom periodu. Ovaj kupus obrazuje rozetu listova (koristi se kao salata) vec za 25-35 dana, a glavica za 60-100 dana posle sadnje pri temperature od 10-15 stepeni. Od posebnog su znacaja sorte kratke vegetacije (65-75 dana) sa rastresitom glavicom visokog nutritivnog kvaliteta koje ostvaruje prinos od 7-11 kg/m, a glavicaste sorte za 70-100 dana daju prinos i do 14 kg/m. Pekinski kupus se uspesno gaji u svim objektima, najbolje kao predkultura u jesenjem-zimskom periodu, uz sukcesivnu setvu i sadnju rasada starog 30-35 dana. Setva se obavlja u kontejnerima ili hraljivim kockama (4×4 ili 5×5 cm), uz uobicajnu negu rasada. Sadnja je na rastojanju 25×25 ili 30×30 cm. Pored ovog rasada, moze se koristiti i uobicajni rasad (sadi se u fazi 2-3 lista) ili se obavlja direktna setva na stalno mesto, sa rastojanjem redova od 25 cm, a u redu se proredjivanjem ostavlja razmak od 7-10 cm (potrebno 1.5-3 g semena na m2). Nega useva obuhvata odrzavanje potrebne temperature (10-15 stepeni), vlaznost zemljista (80-85% PVK) sa redovnim zalivanjem svakih 5-10 dana (u zavisnosti od uslova) i vlaznosti vazduha od 65-75% (neophodno dobro provetravanje) uz 1-2 prihranjivanja (najbolje foliarno sa tecnim azotom).

 

[Nostradamus]

[h=1]Španać[/h]


Spanac je jednogodisnja biljka kratke vegetacije. Gaji se kao prolecni, jesenji i ozimi usev (jer leti cveta) i u zasticenoj basti pre, posle ili izmedju neke druge povrtarske vrste. Najpoznatije sorte su matador, varoflej i gaje se direktno iz semena.
Slicno salati, spanac veoma dobro uspeva i pri nizim temperaturama (12-15 stepeni), sto omogucuje uspesno gajenje tokom zime i ranog proleca u staklenicima i plastenicima, sa i bez grejanja. U uslovima dopunskog grejanja, spanac se moze proizvoditi kontinuirano tokom citave jeseni, zime i proleca, a bez grejanja najbolja je proizvodnja za potrosnju u kasnu jesen (XI-XII) i za rano prolece (II-III). S obzirom na kratku vegetaciju (40-60 dana) i mogucnost berbe vec u fazi 5-6 listova, spanac je veoma dobra naknadna, odnosno predhodna kultura, ali i medjukultura izmedju redova paradajza i karfijola. Pri gajenju u zasticenom prostoru bez grejanja, koriste se sorte otpornije na niske temperature (matador, viroflej, viktorija).
Spanac zahteva plodno zemljiste. Posle skidanja predhodne kulture zemljiste se djubri sa 3-4 kg zagorelog stajnjaka ili komposta uz 30-40 g NPK djubriva na m2. Seje se u redove, sa razmakom izmedju redova 20-30 cm i u redu 8-10 cm. Setva treba da se obavlja postepeno svakih 7-10 dana, pocev od kraja septembra pa sve do kraja februara.
U toku vegetacije obavlja se okopavanje, dok rozeta listova ne zatvori redove. Uz zalivanje, svakih 10-15 dana (sa 10-12 l vode na m2) izuzetno se obavi jedno prihranjivanje sa 10-20 g azotnog djubriva na m2, u fazi 3-4 lista.
Za normalan rast spanaca najpovoljnija je temperatura od 15 do 16 stepeni, ali dobro uspeva i pri temperaturi oko 10 stepeni. To olaksava proizvodnju i regulisanje temperature u plastenicima. Zahteva optimalnu osvetljenost i u oblacnih i zimskih dana, a nakuplja i nitrate.
Spanac se moze brati vec kada ima 5-6 listova, za 50-60 dana, a moze se ostvariti prinos od 1 do 1,5 kg/m2.

 

[Nostradamus]

[h=1]Lekoviti kupus[/h]


Beli i crveni kupus, karfijol, kelj, kineski kupus, ren, keleraba, bela rotkva, brokoli, slacica, sve biljke iz porodice krstasica savrseno su zdrave i treba ih jesti sto cesce. Ne brinite sto nemate para za krastavac ili paradajz tek prispeo iz Grcke! Tu je jeftini kiseli ili svez kupus Upoznali su ga jos preci pomenutih Grka ( 4. vek p.n.e.) a kiseljenje su otkrili stari Sloveni. Kupus obiluje vitaminima-tu su vitamin C ( ima ga koliko i u limunu), B1 i A. Kupus stiti celiju od ostecenja, preventivno deluje protiv raka, pre svega raka dojke i debelog creva i sadrzi veoma izbalansiran odnos minerala vaznih za odrzavanje bioloske ravnoteze organizma.
Neposredno pre upotrebe, spoljasnje listove kupusa i drugih krstasica odstranite. Da bi ste sacuvali vitamine, kuvajte ga na pari, u ekspres-loncu ili mikrotalasnoj rerni. Ako ste glavicu rasekli na cetiri dela, dovoljno je 20-30 minuta kuvanja (narendanom 8-12 min.). Kiseljenjem kupusa razvijaju se mikroorganizmi koji suzbijaju proces truljenja u crevima te se crevni sistem “cisti”. Kiseli kupus moze u zimskom periodu da predstavlja znacajan izvor vitamina i minerala. Lekovit je cok od svezeg kupusa, ali ga ne valja cuvati, vec iscediti i odmah popiti.

 

[Nostradamus]

[h=1]Beli luk kao začin[/h]


Beli luk je zacin, lek i hrana. Koristi se glavica, odnosno cenovi. Glavica belog luka je slozena lukovica, sastavljena od veceg broja cenova, u zavisnosti od sorte od 8 do 12, pa cak i do 30. Svaki pojedinacni cen je obavijen cvrstom kozastom ljuskom koja je najcesce bele boje, a svi cenovi u glavici su obavijeni jos i zajednickom ovojnom ljuskom, najcesce bele boje do ruzicaste boje. Masa glavice je od 10 do 50 grama, zavisnosti od sorte i nacina proizvodnje, a masa svakog cena od 2 do 5 grama. U cenu se nalaze nagomilanehranjive materije i drugi sastojci.
Iz belog luka se pomocu destilacije vodenom parom dobija etarsko ulje, karakteristicnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk. Etarsko ulje se sastoji od raznif alifatskih nezasicenih sumpornih jedinjenja. Posebnim postupkom izdvaja se jedna uljasta, bezbojna nepostojana supstanca koja se naziva alicin, prvi put izolovana 1944. godine. Vodeni rastvor alicina ima veliku baktericidnu moc prema nekim mikroorganizmima. Cak i u razblazenju 1: 85.000 do 1:125.000 alicin pokazuje antibakterisko dejstvo prema nekim gramapozitivnim i gramanegativnim mikroorganizmima kao sto su: stafilokoke, streptokoke, bacili tifusa, dizenterije i kolere.
Mesnati deo belog luka ima vrlo slab, neprimetan miris dok se ne ozledi. Karakteristicno je da prilikom ostecenja luk odpusta ljut miris karakteristican za prisustvo sumpornih glikozida ili sumpornih glikozida. Kada se samelje brzo gubi ljut miris i ukus.
Upotreba belog luka je raznovrsna, koristi se kao univerzalni zacin u prehrambenoj industriji. Ima vaznu ulogu u narodnoj medicini. Njegova upotreba u naucnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj medicini. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, jacanje, stimulans nervnog sistema, protiv visokog krvnog pritiska, arterioskloroze.
Beli luk je veoma stara biljka. Veruje se da je prva postojbina belog luka Kirgiski region centralne Azije. Beli luk koji se stavlja u promet po kvalitetu se razvrstava u dve klase. I klasa obuhvata zdrave glavice, jedre, cvrste, zrele, suve, sa ovojnom ljuskom, neproklijale, nepromrzle, sa kratkim zilicama ili bez zilica, sa sasusenom stabljikom, ujednacene po obliku, velicini i boji i klasirane po velicini s tim da precnik mora biti najmanje 30 mm. U jedinici pakovanja moze biti 5% glavica precnika 25 mm, kao i do 5% glavica sa odvojenim cesnjevima. Beli luk klase II mora odgovarati uslovima za klasu I, sa tim sto u jedinici pakovanja moze biti do 10% glavica sa odvojenim cenovima i sa mehanickim ostecenjima i sto precnik glavice moze biti manji od 30 mm, ali ne manji od 20 mm.

 

[Nostradamus]

[h=1]Pasuljev žižak[/h] Posted on May 9, 2011 by admin

U nasoj zemlji poslednjih godina zapazen je jaci napad pasuljevog ziska opasne stetocine ovog povrca. Stete su sve vece, jer se zanemaruje osnovna mera zastite. Stete pravi i u skladistu i u polju. U agroekoloskim uslovima nase zemlje ova stetocina ima tri do cetiri generacije godisnje. Poslednjih godina zbog blagih zima i duzih susnih perioda, na podrucju Vojvodine ima redovno cetiri generacije.
Zizak zimu provodi u skladistima. U prolece, najcesce vec pocetkom aprila, kada temperatura vazduha dostigne 15 stepeni, odrasli napustaju skladiste i sele se na polja pod pasuljom. Cim mahune pocnu da zru, zenke na njima probuse jedva vidljiv otvor, koji poloze jedno ili vise jaja. Jedna zenka moze da polozi 70-80 jaja. Cim se ispile, larve pocinju da se hrane sadrzajem zrna,uglavnom u povrsinskoj zoni. Stetocina ne ostecuje klicu i takav pasulj, pod uslovom da se larva predhodno uniste, moze da se koriste za setvu. Larve mogu brzo da se premestaju iz jednog u drugo zrno, sto otezava zastitu, pogotovo u skladistu. I odrasli su dobri letaci i lako prelaze sa jednog na drugo polje. Ako se pojavi, pasuljev zizak mora da se suzbija i u polju i u skladistu. Zastita u polju podrazumeva setvu nezarazenog semena. Takodje, zetva treba da se obavlja blagovremeno, da bi se sprecila “seoba” s jedne na drugu parcelu. Poznjeveni pasulj ne treba ostavljati da se susi u polju, jer stetocina nastavlja da polaze jaja na mahune. Susi se u izolovanim prostorijama, u koje zizak ne moze uci.
Hemiska zastita pocinje u vreme sazrevanja mahuna. Tada, a i sest-sedam dana kasnije, pasulj treba oprskati jednim od sintetickih piretroida –“fastak’, “talstar”, “decis”, “sumpalfa”, “sumicidin”.
U domacinstvu se pre unosenja novih kolicina pasulja, skladiste mora temeljno ocistiti od ostatka pasulja, a posebno zarazenih zrna. Nakon ciscenja pod i zidove treba oprskati preparatima “aktelik”, “nuvan 50”, “kofumin”, “fumigan” i drugim. Svi oni imaju kontaktno i fumigantno delovanje (gasnom fazom), te mogu stetocinu unistiti i u skrivenim delovimaskladista. Dva dana posle prskanja prostorije treba provetriti i uneti pasulj.

 

[Nostradamus]

[h=1]Парадајз[/h]Парадајз (или рајчица; лат. Solanum lycopersicum) је биљка из породице помоћница (Solanaceae) и у блиском је сродству са дуваном, кромпиром, плавим патлиџаном, паприком и отровном беладоном. У ботаници су се раније користила и ова имена:Lycopersicon esculentum, Solanum esculentum или Lycopersicon lycopersicum.

 

[Nostradamus]

[h=2]Опис биљке[/h] Вишегодишња је биљка, али се у умереном климатском појасу гаји као једногодишња. Длакава и лепљива биљка типично достиже висину од 1 до 3 m и има слабу дрвенасту стабљику која се често успиње као пузавица уз друге биљке. Листови су дуги 10 до 25 cm са назубљеним ивицама. Цветови су пречника 1 до 2 cm, жућкасте боје, са пет зашиљених латица; рађају у цвастима од 3 до 12. Плодови су у почетку зелени, а сазревањем добијају загасито црвену боју. Иако спада у воће, парадајз је у кулинарству поврће.[SUP][1][/SUP]

 

[Nostradamus]

[h=2]Порекло[/h] Парадајз потиче из Јужне Америке. Генетички докази указују на то да је предак парадајза била зељаста биљка ситних зелених плодова која је успевала на Перуанским планинама. Од ове ране помоћнице настало је дестак врста парадајза које познајемо данас. Једна од врста, Solanum Lycopersicum, пребачена је у Мексико, где су је гајили и користили у исхрани припадници тамошње праисторијске цивилизације. Тачан период када је култивисан није познат.[SUP][2][/SUP]
Верује се да је шпански истраживач Кортез први донео мале жуте плодове парадајза у Европу, након заузимања Астечког града Теночтитлана (данас град Мексико) 1521, мада има индиција да је Кристифор Колумбо открио парадајз још раније, 1493. Најранији запис о парадајзу у европској литератури потиче из 1544. и сачинио га је Пјетро Андреа Матиоли, италијански лекар и ботаничар који га је назвао „pomo d’oro“, што значи златна јабука.[SUP][3][/SUP]
[h=2][/h]

 

[Nostradamus]

[h=2]Лековито дејство[/h] Парадајз се употребљава широм света и верује се да његова конзумација има позитивне ефекте на здравље, а посебно позитивно дејство има на срчани мишић. Парадајз садржи ликопен, један од најснажнијих природних антиоксиданата. У појединим студијама доказано је да ликопен (посебно у куваном парадајзу) помаже спречавање рака простате.[SUP][4][/SUP]
Лековити су пре свега плодови, који су богати витамином Ц, каротином, витамином Б1, а има и витамина Е. Поред витамина у плодовима су садржане и значајне количине мангана, гвожђа, бакра а највише калијума. Сок од парадајза посредством калијума снижава крвни притисак, а повећава излучивање желудачних и цревних сокова, што олакшава варење. Препоручује се у дијетама оболелих од реуматичних обољења, гихта, као и срчаних и бубрежних болести.
Ипак, потребан је известан опрез због присуства алкалоида соланина, природног пестицида/фунгицида, који је отрован и за људе. Соланин се може наћи и у другим помоћницама, а посебно у кромпиру.
[TABLE]
[TR]
[TD="bgcolor: #ececec, colspan: 8, align: center"]100 g парадајза садржи: [SUP][5][/SUP][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]kcal[/TD]
[TD]kJ[/TD]
[TD]вода[/TD]
[TD]масти[/TD]
[TD]калијум[/TD]
[TD]калцијум[/TD]
[TD]магнезијум[/TD]
[TD]Витамин Ц[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]17[/TD]
[TD]73[/TD]
[TD]94 g[/TD]
[TD]0,2 g[/TD]
[TD]242 mg[/TD]
[TD]9 mg[/TD]
[TD]14 mg[/TD]
[TD]25 mg[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

 

[Nostradamus]

[h=2]Воће или поврће?[/h]
Парадајз са несвакданашњим изгледом.


Парадајз спада у воће, или прецизније у бобице. Како није сладак као плодови које називамо воћем, са кулинарске тачке гледишта се посматра као поврће и најчешће се служи као салата или се користи у кувању, а не као десерт, што је случај са већином воћа.[SUP][6][/SUP]
У исхрани се користи: свеж, конзервиран, као сок, као прелив (кечап — парадајз сос) или као зачин.