Pol Valeri

[erinija]

1871. Rođenje Pola Valerija 30.oktobra, u primorskom gradiću Set. Njegov otac je Korzikanac, iz pomorske porodice, majka je Italijanka, rođena u Trstu, porodica Grasi. U svojim uspomenama Valeri je zapisao da je rođen tamo gde bi isam želeo biti rođen.

1873. Prvo Valerijevo putovanje u Đenovu, kod majčine porodice. Taj grad će do kraja njegovog života ostati neka vrsta stvorenog zavičaja, kome će se stalno vraćati. Valeri je ostavio mnoštvo crteža i kratkih poetsko-proznih tekstova o đenovljanskim brodovima, ulicama, mačkama, zvonicima. Prva izgovorena reč: ključ.

1878. Putuje s majkom u Englesku i prvi put boravi u Parizu. Iz Engleske mu u sećanju ostaje jedino muzej gospođe Tiso.

1884. Valeri sastavlja, u svoju školsku svesku, prve stihove od kojih je sačuvana jedna parodija na Igoa. Od šest godina sarijeg brata Žila dobija na poklon rečnik rima. U oktobru prelazi u Monpelije i upisuje se u gimnaziju. Čita Gotjea, Bodlera, kao i knjige o arhiktekturi Violea-le-Dika. Takođe crta.

1887. Piše dva kratka pozorišna komada: Morganov san i Robovi. U martu mu umire otac. Polaže, ne bez teškoća, maturski ispit.

1888. Upisuje se na pravo, u Monpeliju, koje neće završiti.

1889. Marsejski časopis "Pomorska Revija" objavljuje Valerijevu prvu pesmu San, koju je uredništvu poslao njegov brat Žil. Valeri čita Flobera, otkriva Huismansa u čijem delu Naopačke po prvi put susreće Malarmeovo ime. Piše prozu Bele mačke i Verovatna priča, i mnogo stihova koje povremeno šalje redakcijama časopisa.

1890. "Osećam da se Parnasovac u meni polako raspada i nestaje... Moj pogled uperen je na Učitelja, na umetnika nadprirodnog i magičnog, najvećeg umetnika po mom mišljenju, Edgara Poa..." Piše pismo Malarmeu. Upoznaje, zahvaljujući Luisu, Andrea Žida s kojim često odlazi u botaničku bašti u Monpelijeu. Tu, zagledan u grob devojčice Narcise, započinje svoji prvu veću pesmu Narcis govori.

1893. Prvi duži boravak u Parizu, s bratom Žilom. Sluša u Operi Vagnerove Valkire, posećuje redovne koncerte kojima diriguje legendarni Lamure. Sve manje se zanima za literaturu. Čita Maksvela, Mestra, Lanža.

1894. Početkom marta Valeri se nastanjuje u Parizu, u Ulici Gej-Lisak. Odbija nekoliko ponuda da se uključi u redakcije književnih novina. U avgustu neočekivano silazi u Monpelije i započinje s pisanjem kratkog romana Jedno veče s Gospodinom Testom. Iz ove godine datira i prva od 257 Valerijevih sveski, koje će ispunjavati celog života. Ova nosi naziv Brodski dnevnik.

1898. I dalje se zanima za matematiku, fiziku, astronomiju, medicinu. Piše nekoliko članaka iz tih oblasti, kao i prikaze na dela Velsa i Mišela Breala. U septembru umire Malarme čiju smrt Valeri doživljava kao najteži udarac. Doveden pred grob da govori u ime Mladih Valeri od jecanja i suza nije mogao izgovoriti ni jednu reč.

1900. U maju se ženi sa Žani Gobijar čija je majka često pozirala Degau i bila sestra slikarke Berte Morizo. Andre Žid je Valerijev kum.

1903. U avgustu rodio mu se sin lod.

1906. Rodila mu se kćerka Agata.

1910. Valeri tokom ove godine piše jednu od svojih najcelovitijih svesaka pod naslovom Sveska B 1910, jedinu koju će objaviti za života.

1915. Poema od 512 stihova Mlada Parka.

1920.Nakon četverogodišnjeg skrivenog rada, Valeri objavljuje poemu Morsko groblje u Novoj Francuksoj Reviji. Izlazi iz štampe Album starih stihova od dvadesetak pesama napisanih pre 1900.

1921. Objavljuje svoju najdužu poemu Nacrt Zmijca.

1933. Valeri putuje u Brisel, Laeken, Marsej, Madrid, Barselonu, Đenovu, Firencu, gde drži predavanja.

1945. Umire Pol Valeri.

Tokom života držao je predavanja o brojnim poznatim književnicima i uopšte umetnicima. Mnoge od njih je i lično poznavao.

Podaci su preuzeti iz: Sabrane pesme Pol Valeri, Nolit, preveo i priredio Kolja Mićević.

 

[erinija]

Jelena

Plavet! to sam...Iz smrtne pećine
Stižem da val čujem kako o hrid tuče,
I galije vidim kako u svanuće
Sa nizom vesala promiču iz tmine.

Moje ruke zovu gospodare čija
Brada mi je prste zabavljala blede;
Plakah. Slavili su sumorne pobede
I vode iščezle pod kromom galija.

Osluškujem školjke duboke i trube
Vojne što ravnaju vesla što vali ljube;
Jasni poj veslača svu huku nadvlada,

A Bozi, na pramcu gde zaneti stoje
S antičkim osmehom kog pena napada
Pružaju mi ruke nedostojne svoje.

 

[erinija]

Orfej

...Ja gradim u duhu, pod mirtama, Orfej
divni!...Vatra, u čistim kruzima, pada;
menja golo brdo u uzvišen trofej
otkud se uzdiže rad boga pun sklada.

Kad bog peva, prostor svemoćan on slomi;
sunce užas kretnje kamenja tad shvata;
nečuvena tužaljka doziva ogromni
sjajni zid svetišta od zvučnoga zlata.

Orfej peva, sedeć uz rub svetlog neba!
Hrid hoda, a svaki kamen dok koleba
sluti novi teret što se uvis širi!

Veče kupa uspon polunagog Hrama,
dok on još u zlatu veže sebe sama
s večnom dušom himne velike na liri!



Uspavana lepotica

Kneginja, u dvorcu od prečiste ruže,
pod šumorom, pod senkom pokretnom sanja;
i reč neku mračnu od koralja struže
kad iščezle ptice zagrizu zlatna tkanja.

Ni kapima, što pljušte, nije ganuta,
raznoseći kroz dalj sjaj doba praznoga,
ni, nad šumom pustom, vetar pun flauta
koji kida napev otegnuta roga.

Neka, duga, odjek uspava zov rani,
o ti sve sličnija ovoj mekoj grani
što njiše se i bije dva oka neživa.

Sva bliska tvom licu i ruža sva mlada
neće nikad rasut ovu slast preliva
potajno sluteći zrak koji tu pada.

 

[erinija]

Čarolija

Vitoroga luna sleva zraku belu,
sva suknja od lakog srebrnoga tkanja,
na mramorne crte kuda Tmina sanja
s bisernih kočija u sedefnom velu.

Za labude svilne dok primiču tršću
bokove od perja noseć svetlost nežnu,
ona beskonačna bere ružu snežnu
čije latice kružno vrh voda pršću.

To život?...O pustinjo strasti uznesene,
gde mre slabi udar vode upletene,
trošeći prag tajni od kristalnih niski...

Zbunjena plot ruža mekanih tek jednom
zadrhti, kad uz krik dijamant sudbinski
vlaknom sjaja prođe ogromnom legendom.

 

[erinija]

Kupačica

Plod ploti se kupa u mladoj posudi,
(plavet kroz treptave bašte) al`van vode
sja, kad moćnom šlemu svu kiku ponudi,
zlatna glava koju s potiljka grob bode.

Lepota otvorena ruži i čiodi!
Iz zrcala pala gde nakit joj se stapa,
čudne krhke vatre čiji tvrd splet škodi
uhu datom nagim rečima blagog slapa.

Ruku što se bistrim nebićem rasplinu
željna da ubere uzalud senku cveta
teče, titra, spava kroz slatku prazninu.

A druga, svijena ispod lepog spleta
u ogromnoj kosi koja vlaži, hvata
lakim zlatom pjano jati insekata.

 

[erinija]

Izgled

Ako se obala nagne, ako
mrak nad okom jenja i plače
ako plavet je suza, tako
so zuba čista ravna jače

čedna para ili dah prostora
kog njiše sobom pa se vine
uspravnoj vodi nekog mora
palog sred svoje carevine

ona koja ima ne zna lice
ako je usna plen oluja
izmišlja sve do nesvestice
sto zalludnih reči gde buja

pod ovlaženim bleskom zuba
vatra iznutra nikad gruba.



Valven

O da želiš rasplest šumu što te vetri
srećna, ti se stapaš sa lišćem, o da na
zauvek književni usedneš čun vedri,
vukuć neka sunca strastveno odana

belinama tog boka koji Sena ponese
ganuta, il` sluteć popodne zaneto,
dok gaj pun utapa svoje dugačke rese,
i meša sa tvojim jedrom čisto leto.

Al` stalno uz tebe kog tišina digne
umnoženim kricima sveg azura jedra,
sen stranice pale iz nijedne knjige

treperi, odblesak lutalačkog jedra
po prašnjavoj koži te reke zelene
kroz dug pogleg Sene polu-otvorene.

 

[sendi]

PRIJATELJSKA SUMA

Mislima cistim poneseni
idjasmo sutke cestom dugom
drzeci ruku jedan drugom
pored cvjetova zatamnjenih.

Samotni, poput zarucnika,
sve kroz zelenu noc prerije,
dijeljasmo taj plod carolije -
mjesec, drugara bezum.n.ika.

Tad umrijesmo na mahovini,
sami, u blagoj hladovini
te sume prisne i sumorne.

A gore, gdje je sjaj bjeline,
mi se nadjosmo suze ronec,
ja i moj dragi drug tisine !

 

[erinija]

Pčela

Ma kako krhku, kratkotrajnu
žaoku imaš, pčelo plava
tek san od čipke omotava
košaru moju osjećajnu.

Ugrizi prsa tkivu bajna,
u kojoj Ljubav mre il` spava,
da stignem i ja treperava
na kožu oblu i izdajnu.

Mučenje naglo treba meni:
jer boljka brza ali prava
koristi više nego jad sneni!

Nek čula moja obasjava
sićušna ova zlatna vreva
bez koje Ljubav mre ili sneva!

 

[erinija]

Sneg

Kakav tajac, narušen ašovom nežnim!

Budim se, dočekan ovim snegom svežim
koji me ošine dnom drage topline.
Oči mi dan motre pun blede oštrine
i moja plot bolna od čednosti strepi.
Oh! Koliko pahulja, kroz moj odmor lepi
izgubiše noćas prostranstva nebeska.
Kakva čista pustoš u tami bez bleska
pade da lik zbriše začarane zemlje
u plaštu čistote sve gluvlje i nemlje
i s mestom je spoji bez lica bez zova.
Kud izgubljen pogled nađe dva tri krova
gde blaga života običnog još ima
jedva nudeć želju svoga lakog dima.

 

[Honey5]

Jedan plamen jasni ...

Jedan plamen jasni zivi u dnu mene
A
ja hladno silni, blistav zivot gledam ...
Volet mogu samo snu kada
se predam
Pokrete mu ljupke sa sjajem slivene.

Moj plamen mi
vraca pogled tek u noci,
Posle teskih snova sred tama,
Kad
nesreca raspe se u mraku sama,
Tad me on ozivi i daje mi oci.

Nek
sjaj prsne, odjek sto me budi baca
Na obalu mesa mog jednog mrtvaca,

A moj smeh, tudj meni, cuva kroz sluh pomno.

Ko u praznoj
skoljci kad sumore vali,
Sumnju, - kroz cudjenje divno i ogromno:
Da
l' ziv sam, il' mrtav, bdim il' spavam, sta li?