Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Pokreti otpora na teritoriji Kraljevine Jugoslavije
Jedna od osobenosti stanja na prostoru Jugoslavije posle sloma, aprila 1941. godine, bila je pojava dva pokreta protiv okupatora, kojih je bilo pet (Nemci, Italijani, Bugari i veliko-Albanci pod zaštitom Italije). Zajedničko obema pokretima otpora bila je samo težnja da se okupator otera iz zemlje. U svemu drugome su se razlikovali i razilazil; Nacionalni pokret otpora, na čelu sa tadašnjim pukovnikom Dragoljubom Dražom Mihajlovićem, koji se smatrao za saveznika Anglo-Amerikanaca, a tek zatim i Sovjeta, imao je za cilj na prvome mestu nacionalno oslobođenje zemlje i, bar u glavnim linijama, vaspostavljanje državno-pravnog i društveno-političkog stanja kakvo je bilo u zemlji pre državnoga sloma. Socijalni momenat, sa izvesnim isticanjem revolucionarnosti, došao je kod njega kasnije kao pokušaj otupljivanja revolucionarnih teza i parola drugog, izrazito komunističkog, pokreta otpora, koji je, videćemo, odmah u početku, stao da ističe svoje klasno-revolucionarne smerove. Dok su nacionalni pokret otpora bili poveli vojnici, drugi je vodila ideološko-politički izgrađena KPJ, koja se za ovu akciju pripremala godinama i, uz punu podršku svetskoga komunizma, koristila revolucionarno iskustvo svojih ideoloških jednomišljenika.
Za podržavanje i razvijanje pokreta otpora u Jugoslaviji bili su, nacionalno-politički, zainteresovani Srbi i Slovenci (u većini) i samo jedan, svakako mali, deo Hrvata, koji su bili dobili svoju nezavisnu, nacionalnu, državu za kojom su tako dugo težili. U odnosu na Srbe, pored već pomenutih pet okupatora, pojavio se sada i šesti, nova NDH, sa celim svojim i upravnim i vojničkim aparatom. Za razliku od nacionalnog pokreta otpora u redovima komunističkog pokreta nalazili su se pripadnici svih naroda Jugoslavije što je, nacionalno gledano, ovome pokretu davalo opštejugoslovenski karter iako je za njega ideja nacionalnog oslobođenja bila samo sredstvo za populisanje svoje akcije i ostvarivanje svojih revolucionarnih ideja i ciljeva, uspostavljanje komunističke vlasti i poretka. Pošto su Srbi, naročito u početku, od svih okupatora smatrani za glavnog neprijatelja bilo je, i fizičko i vojno-političo rukovodstvo (izuzimajući samo Tita, Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja) obadva pokreta otpora skoro isključivo srpsko. U nacionalnom pokretu otpora samo srpsko, tako da se ovaj pokret mogao nazivati srpskim pokretom otpora. I kod komunista, pored Josipa Broza-Tita, bilo je vojničko rukovodstvo, u prvoj fazi borbe, isključivo srpsko, koje će, vremenom, biti politički sve više potiskivano.
U početku, iako ne zadugo, ova dva pokreta otpora su pokušala da idu zajedno i da urastu u jedan jedinstveni pokret za isterivanje okupatora. Bitne ideološko-političke razlike, koje su postojale između njih, a dobrim delom i sudar ličnih prestiža, kao i nemogućnost ujednačavanja ciljeva borbe i načina akcije, učinili su, da je između ova dva pokreta otpora došlo ne samo do razlaza nego i do međusobne borbe, koja je, sve više, prerastala u građanski rat; dok je s jedne strane njihova akcija protiv okupatora izazivala odmazde, s druge strane su njihovi međusobni sukobi nametali narodnim masama međusobnu borbu. Tako je Jugoslavija, teritorijalno razbijena, materijalno iscrpljena i nacionalno ogorčena, postala poprište građanskog rata, koji je apsorbovao skoro svu snagu obadva pokreta otpora i oni su, kao takvi, okretali svoju težnju na sasvim drugu stranu. U međusobnoj borbi morali su, ponekada, da traže naslon na okupatore protiv kojih su hteli da se bore.
Oslonac za akciju i za borbu protiv okupatora trebao je, pre svega, da bude narod. Narodu je, u stvari, ta borba nametnuta od vođstva ovih pokreta uz propagandnu podršku njihovih inostranih zaštitnika, koji su sledili ne naše nacionalne, nego svoje neposredne ciljeve koji su mogli, ali nisu morali, dovesti u saglasnost svoje sa našim nacionalnim ciljevima. Ova inostrana podrška bila je, nacionalno-biološki gledano, usmerena neposredno protiv samih životnih interesa naroda kome je, najpre, bilo važno da se fizički održi i da opstane, da ne iščezne sa lica zemlje pre nego što rat bude završen.
Prvi i najvažniji nacionalni imperativ Srba bio je preživeti rat i sačekati njegov kraj sa što manje gubitaka kada je već bila izgubljena nacionalna sloboda, koju oni, sami svojim naporima nisu mogli povratiti. Znalo se, jer se moralo znati, da je prisustvo okupatora privremeno i da će mu morati doći kraj.
NACIONALNI POKRET OTPORA
Nacionalni pokret otpora u Jugoslaviji organizovao je i njime rukovodio generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihajlović, koji je za vreme kratkoga rata protiv Nemaca i Italijana bio šef Operativnog odelenja Druge armije. Rođen je 17. juna 1893. godine u Ivanjici u činovničkoj porodici. Od 7. decembra 1941. do 17. juna 1942. godine, unapređen je iz čina generalštabnog pukovnika u sve generalske činove do armijskog generala (17. juna 1942. godine), a 12. jula 1942. godine postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande; na tome je položaju ostao sve do 26. avgusta 1944. godine kada je Vrhovna komanda (zvanično) rasturena. Od 11. januara 1942. godine do 1. juna 1944. godine bio je ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Sa tim svojim vojničkim činovima i kompetencijama Mihajlović je bio istovremeno i jedini, kako spoljnopolitički tako isto i unutrašnjepolitički, adut vlade koja se našla bez zemlje i bez stvarne mogućnosti da utiče na narod.
Iako nije bio neposredni učesnik u pripremi i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine, Dragoljub Mihailović je odobravao ovaj čin, jer je bio na liniji njegovih intimnih shvatanja. Miodrag M. Vuković piše: ,,Tih dana u Štabu, 4, 5. i 6. aprila bilo je događaja koje je potrebno pomenuti. U prvom redu svi su bili oduševljem pučem od 27. marta i izražavali se kao pristalice istog. Pukovnik Mihajlović je govorio da se ponosi što su ,,srpski narod i srpski oficiri izvršioci puča, da je time srpski narod jasno i nedvosmisleno izrazio protivnemačko raspoloženje i pokazao nepoverenje prema vladi koja je 25. marta potpisala pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu“. Kada se, posle izvršenoga puča, saznalo da Simovićeva vlada pokušava da uveri Nemce u to da i ona prima ovaj Pakt i pukovnik Mihajlović je bio među onima koji nisu mogli da se snađu. Kada je to doznao, rekao je: ,,Ja ovo ne razumem. Puč je bio izvršen protiv pristupanja Trojnom paktu. Na vest o potpisivanju ugovora o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, među onima koji su bili oduševljeni ovom vešću bio je i Mihajlović: ,,Mislili smo da će nas Sovjeti pomagati oružjem, a neki nisu isključivali mogućnost da Sovjeti objave rat Nemačkom Rajhu. Pukovnik Mihaijlović govorio je kako carska Rusija nije napustila Kraljevinu Srbiju 1914. godine, kada se nalazila u sličnoj pasnosti, i da će nas Rusija opet pomoći“.
Pukovnik Dragoljub Mihajlović je, očito, spadao među one, koji su verovali u to da je Sovjetski Savez Rusija, i otuda njegove simpatije za tu zemlju. Bilo bi, zbog toga, tačnije reći, da je Mihajlović bio više rusofil nego sovjetofil. Anglofil je, međutim, bio u velikoj meri. Koliko je mrzeo nacističku Nemačku, toliko je voleo u to vreme Englesku. Milosavljević navodi kako je Dragoljub Mihajlović ,,na jedan poziv engleskog poslanstva na prijem išao u uniformi. To je bilo zabranjeno”. Da ga general Milan Nedić, koji je tada bio ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice, ne bi kaznio, Milosavljević je pokušao da Nedića ubedi da ga Dragoljub Mihajlović pomaže u obaveštajnim poslovima. Mihajlović je, ipak, što je u uniformi uzimao učešća na političkom skupu … nešto, mada ne mnogo, bio kažnjen.
Za Dragoljuba Mihajlovića se tvrdilo da je imao veoma kritičan stav prema stanju u jugoslovenskoj vojsci i da je zahtevao reforme, koje bi omogućile da zemlja bude spremljena za odbranu. On je, vele, blagovremeno ukazivao na potrebu pripremanja za gerilsko ratovanje, jer mu je bilo jasno, da tehnička oprema Jugoslovenske vojske nije takva da bi se uspešno mogla odupreti nemačkom i italijanskom napadu. Napad sila Osovine i njihovih saveznika na Jugoslaviju, koji je počeo 6. aprila 1941. godine, i izdaja hrvatskih trupa otvorili su i pred Mihajlovićem sav ambis bespuća i beznadežnosti u kome se našla Jugoslavija. Bezglavo bežanje vlade sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i naređena bezuslovna kapitulacija vojske veoma su teško delovali na pukovnika Mihajlovića koji je, kako svedoči Manojlo S. Korać, i tada imao veze sa četnicima koji su pratili trupe. Dani uoči potpisivanja kapitulacije, 18. aprila 1941. godine, zatekli su pukovika Mihajlovića na teritoriji Bosne, južno od Save. Manojlo Korać, koji je tih dana bio u neposrednoj blizini pukovnlka Mihajlovića, zabeležio je da je Mihajlović 14. aprila 1941. godine bio u Gračanici. Toga dana, veli Korać, posle ručka pukovnik Mihajlović uđe sa 20 do 25 oficira, podoficira, kaplara i redova u jedan kamion i odveze se u meni nepoznatom pravcu… O odlasku pukovnika Mihajlovića nastala su nagađanja i pronele se razne vesti. Jedni su govorili da je otišao da štiti prelaz naše vojske iz Slavonskog u Bosanski Brod. Drugi su opet, govorili da će da formira neki brzi odred za borbu protiv nemačkih motorizovanih i oklopnih jedinica 46. korpusa. Bilo je još nekih sličnih priča. Pukovnika Mihajlovića od tada nisam video sve dok sam se nisam kao četnički komandant sastao sa njim u decembru 1941. godine. Tada nije bilo ni vreme ni mesto da ga pitam zašto je i kuda je onda otišao iz Gračanice.
Miodrag V. Vuković kazuje, da se Dragoljub Mihajlović povlačio u Bosnu, gde su prihvatane jedinice koje su se povlačile sa severozapada. Ovo povlačenje pukovnika Mihajlovića opisao je i Vladimir Vlado Lenac, koji je tada bio ađutant pukovnika Mihajlovića i povlačio se zajedno sa njim. Lencu je, 11. aprila 1941. godine, pukovnik Mihajlović naredio da ostane kod njega na službi: ,,Sutradan, 12. aprila u Gračanici, postavlja me za svoga ađutanta u novoformiranom brzom odredu kome je on bio komandant“. Posle nekoliko borbi sa Nemcima, kada se saznalo za kapitulaciju, krenuli su preko Drine, ,,koju prelazimo kod Staribroda i produžujemo dalje za Ravnu Goru. Na Ravnu Goru došlo nas je oko 80 oficira, podoficira i vojnika. Taj se broj iz dana u dan smanjivao, jer su ljudi želeli da što pre stignu svojim kućama“. Lenac, dalje, navodi koji su oficiri ostali sa pukovnikom Mihajlovićem. Sa njim je tada bio i poručnik Ratko Martinović, koji je, kasnije, otišao kod popa Vlade Zečevića i postao partizan. Lenac veli: ,,Tako je nastao prvi odred pukovnika Draže Mihajlovića. Tu održavamo prve konferencije sa predsednicima i kmetovima seoskih opština Brđani, Teočin i Banjani. Pošto smo ostali bez materijalnih sretstava, pukovnik Draža Mihajlović naređuje mi da krenem za Beograd, da uhvatim vezu sa istaknutijim ljudima i da od njih zatražim pomoć“. Ovo se može uzeti kao početak formiranja odreda Dragoljuba Mihajlovića u Srbiji.
Odluka pukovnika Dragoljuba Mihajlovića da sa jednom, iako brojno malom grupom, ostane u znak protesta protiv okupacije u šumi nije, razume se, mogla ostati nepoznata. Doneta posle jednog neslavnog poraza, u momentu masovne nacionalne depresije, kada su se ljudi pitali: šta ovo bi od nas, ova odluka je delovala na romantičarski raspoložene mase, koje su bile uvređene u svome nacionalnom ponosu, kao neki zračak nade da nije još sve izgubljeno. Kao čovek vrlo blizak britanskim faktorima u Beogradu, koji su pripremali svoju situaciju i posle vojničkog sloma Jugoslavije, Mihajlović se mogao nadati na britansku pomoć jer je vest o tome, da se negde u pokorenoj Evropi začela gerila protiv Nemaca, dolazila veoma dobrodošlo britanskoj propagandi. U ovu gerilu i Čerčil je polagao velike nade. On je pisao: “Odvažni Kralj-dečak našao je utočište u Engleskoj sa onim istim ministrima princa Pavla i nekim članovima vlade koji nisu hteli da se pokore pred nemačkom najezdom. Divlja gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpočela je po planinama. General Mihajlović je bio pravi i najistaknutiji i borac oko koga se okupljala preživela jugoslovenska elita.
Teško je danas reći kakve je sve planove imao pukovnik Mihajlović kada se odlučio da na Ravnoj Gori stvori svoj gerilski centar. Kao generalštabnom oficiru, čija je stručnost cenjena, moralo mu je biti jasno, da njegova akcija, čak i kada bi bila širih razmera ne može imati nikakvoga dejstva u borbi protiv okupatora. Politički propagandno ona je, ako bi bila razumno usmeravana, mogla znatno doprineti nacionalnoj budnosti širih masa kao opomena da se ne podaju nacionalnoj čamotinji u jedno vreme puno neizvesnosti. Sergije M. Živanović, jedan od boljih Mihajlovićevih komandana interpretira tadašnje Mihajlovićevo rezonovanje ovako: „… Svestan ogromnih teškoća koje su se pred njim nalazile, on se ipak nije dvoumio u svome poduhvatu, smatrajući da je otpor okupatoru kategorički imperativ dužnosti prema otadžbini. On, međutim, nije bio ni avanturista ni neodgovorna ličnost koja bi olako uzela položaj naroda posle sloma regularne vojske. Zbog toga je njegova osnovna misao bila da prikupi one delove vojske za koje je znao ili predviđao da neće pasti u ropstvo okupatorima, da od njih stvori pokretne i efikasne gerilske jedinice i da onda postepeno tajno organizuje narodni otpor, da kad spoljna vojno-politička situacija bude najpovoljnija, on pođe u ofanzivu koja bi istovremeno isterala okupatora, a narodu se uštedile maksimalne žrtve …“
Kada su došli prvi Mihajlovićevi emisari u Beograd bili su, predusretljivo prihvaćeni i omogućeno je da se sakupi materijalna pomoć, ali je sve to izmenila i omela saradnja pukovnika Dragoljuba Mihajlovića sa Josipom Brozom Titom, odnosno sa komunistima. Više nego iko drugi, jer je jasnije video stvari, opominjao je Dimitrije Ljotić pukovnika Mihajlovića zbog ove saradnje. Ljotić je tada govorio: ,,Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovom delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plaštom, dići narod na ustanak, što će izazvati strahovite represalije okupatora. Ljotić je, kasnije, pisao o ovome: ,,Pokušavao sam od početka jula pa sve do početka septembra, pismeno i usmeno, da pukovniku Mihajloviću i njegovim ljudima ukažem na greh koji čine protiv svoga naroda, prema Srbiji, čineći ovo što čine. Oni su s prezrivim osmehom na usnama slušali sve te opomene i molbe …“
Ima dokaza da je pukovnik Mihajlović brzo uvideo da je njegovo povezivanje sa komunistima od velike štete i za njegovu akciju i za interese naroda. Na sastanku između Mihajlovića i Tita, koji je održan 19. septembra 1941. godine u Struganiku, došlo je do prvoga ličnog kontakta između Draže i Tita, koji je održan u kući Mišića, u odaji koja se zove odžaklija (ovde je vojvoda Mišić voleo da sam sedi, džarka u vatru i razmišlja. Tito je, na ovome sastanku pokušao da uveri Mihajlovića, ,,da on ima obaveštenje da će partizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum i kada krenu zajednički u akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se napravi takav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne postoje dve šumske vojske, već jedna, koja se iskreno bori protiv fašizma. Već tada su komunisti sumnjiničili Mihajlovića da igra dvoličnu ulogu. Povodom ovoga sastanka pisao je Rodoljub Čolaković: ,,Draža igra dvoličnu ulogu i vrlo je vjerovatno da ima vezu sa Nijemcima preko Nedića. Ali u našoj taktici prema Draži Mihajloviću mi se moramo rukovoditi ne onim što Draža lično znači, nego onim što on objektivno predstavlja. Nesumnjivo je da on predstavlj jedan dio naše buržoazije koja je antikomunistički raspoložena. … Bilo bi pogrešno misliti da on sada nema uticaja na široke slojeve naroda u Srbiji. Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihajlovića, treba biti gibak, uporan i strpljiv. Samo tako moćićemo politički izolovati Dražu Mihajlovića“.
Nudeći Draži savezništvo i saradnju, komunisti su već unapred imali spremljen plan kako da ga zloupotrebe. Iako je sastanak u Struganiku, od 19. septembra 1941. godine nije dao neke veće rezultate (komunistima je mnogo koristila sama činjenica da su uspostavili veze sa Dražom), Tito je tražio i drugi stanak sa Mihajlovićem. Po nekim dokumentima taj sastanak je verovatno trebao da se održi još 16. oktobra, i da na njega dođe Draža. Međutim, on nije ostvaren. Tito je zato uputio pismo Draži Mihajloviću sa predlogom osnovnih tačaka za postizanje sporazuma. Tekst toga pisma, pisanog 20. oktobra 1941. godine, objavio je Klisold (Stephan Clissold). Komunisti su tražili: zajedničke vojne operacije, ne samo protiv Nemaca nego i Nedića, i zajednički operativni štab; zajedničko snabdevanje, zajedničku podelu ratnog plena prema potrebama fronta; zajedničku lokalnu komandu, ili dve koje bi radile zajedno; zajednička stalna komisija pri lokalnim komandama; organizovanje privremenih lokalnih vlasti radi snabdevanja civilnog stanovništva: stara mašinerija na vlasti treba da bude zamenjena novim vlastima, trebalo je da se osnivaju narodno-oslobodilački odbori čiji bi članovi bili birani po gradovima i selima, trebala je da bude stvorena narodna milicija. Principijelno su protiv prinudne mobilizacije, a za dobrovoljni sistem: svak može ići ili u četnike ili u partizane. Niže komande i jedinice moraju biti bezuslovno potčinjene višim; svaka samovolja treba da je onemogućena. Da bi se izbegle nesuglasice treba da u štabovima postoje predstavnici i jednih i drugih. Radi uspešne borbe protiv Nemaca potrebna je borba protiv ,,petokolonaša” i špijuna. Materijal o isleđenjima biće izmenjivan. Biće vođena i posebna i zajednička akcija protiv ,,kvislinških četnika” (mislilo se, verovatno, na Pećančeve četnike). Treba onemogućiti zloupotrebe bilo četničkih bilo partizanskih isprava od strane petokolonaša i špijuna. Njihovi redovi moraju biti očišćeni od ovakvih elemenata.
Drugi sastanak između Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita održan je 26. oktobra 1941. godine u selu Brajićima u predelu Ravne Gore. O ovome sastanku je sam Tito kazivao: ,,Mjesec dana poslije savjetovanja u Stolicama, 26. oktobra, ja sam išao u Brajiće na Ravnu Goru, da ponovo razgovaram sa Dražom Mihajlovićem. Ponovo sam pokušao da ga nagovorim da zajednički idemo u borbu. Draža je, međutim, uporno ostajao pri tome da nije vrijeme za borbu. Govorio je da pogledamo šta se dogodilo, ovdje ili ondje, gdje su Nijemci popalili i pobili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bilo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u natezanjima. U toku toga razgovora, Draža Mihajlović je tražio da mu damo 1.200 novih pušaka iz Užica, odakle smo slali oružje u Bosnu i druge krajeve iz kojih se to tražilo. Tražio je 5.000.000 dinara. Puške sam mu dao, i to 500 pušaka, a novac nisam, jer nije bilo prilike, oni su nas prije napadali …“
Od Lorensa (Christie Lawrence) saznajemo da je Titovo isticanje mogućnosti da se dobije saveznička pomoć, čim on i Mihajlović počnu zajednicki akciju protiv Nemaca, bilo u stvari obećanje koje mu je dao pukovnik Hadson, koji je, kada se iskrcao sa Ostojićem i Lalatovićem, ostao duže vreme u partizanskom Vrhovnom štabu i stekao dobar utisak o partizanima. Kada su partizani, sa Titom na čelu, morali da beže iz Užica, sa njima je pobegao i Hadson, ali je kasnije odlučio da se vrati u Srbiju i ode kod Mihajlovića. Milovan Đilas svedoči: „ . . . I kapetan Hadson je izrazio želju da se vrati u Srbiju i da ode kod Draže Mihajlovića. Mi smo se prema Hadsonu držali korektno, mada smo već gunđali kako on drži Dražinu stranu i netačno obaveštava svoju vladu. Kako smo inače mogli da objasnimo svakodnevno širenje netačnih vesti, ne samo londonskoga radija BBC, nego i radija Moskve? Šapnuo sam Titu kako sam dok sam u Radojni vršio inspekciju oružja i životnih namirnica, naredio da se sakrije Hadsonova radio stanica a da se njemu kaže, kako se još uvek za njom traga. Tito je primetio: ,,To ide suviše daleko, on je uprkos svemu naš saveznik“. Tako sam sledećega dana predao Hadsonu njegovu ,,pronađenu“ stanicu“. Kod Draže Mihajlovića Hadson je živeo pod imenom “Marko“. Padalo je u oči da je on imao izvesnu averziju i prema Mihajloviću i prema njegovim odredima.
Radoje L. Knežević, koji je dobro obavešten o događanjima tih dana, kazuje svoju verziju: „…Tako je išlo do 25. oktobra 1941. Tada je na Ravnu Goru stigao kapetan Hadson i doneo šifru. Ta šifra služila mu je za saobraćaj sa britanskim vlastima. Depeše koje bi imao za svoju vladu, Mihajlović je predavao Hadsonu otvorene. Ovaj ih je šifrovao, a britanska prijemna stanica dešifrovala. To je predstavljalo krupan nedostatak. Muka je bila u tome, što britanske vlasti nisu htele imati ulogu samo službenoga kanala. One su Mihajlovićeve depeše prenosile vladi samo delimično, ili u izvodu, pa i to sa znatnim zakašnjivanjima ili nikako. Tako je trajalo do Simovićevog pada. Jovanovićeva vlada pokrenula je to pitanje kao jedno od bitnih krajem januara 1942. Do povoljnog ishoda nije došlo, usled odbijanja britanskih vlasti da ma šta izmene u započetoj praksi… Jugoslovenska vlada nalazila se u čudnom položaju, da može da uspostavi šifru i slobodno opšti sa svojim predstavnicima u slobodnom svetu, izuzev sa svojim ministrom vojnim, predstavnikom otpora u zemlji. Sa tim stanjem ona se očigledno nije mogla pomiriti. U toliko manje, što je u nekoliko mahova britanska služba odbila da Mihajloviću prenese telegrame koje mu je predsednik Jovanović bilo sam slao, bilo tražio izvesna obaveštenja. Taj postupak bio je neprihvatljiv poslovno a do najveće mere ponižavajući u političkom pogledu“.
Lorens, kome je bilo uspelo da ga tih dana primi Draža Mihajlović, ostavio nam je, pored ostaloga, i dva interesantna podatka; lični opis i izgled Mihajlovića tih dana i njegovu ličnu ocenu dotadašnjih napada na Nemce. On piše: ,,Toga jutra, upoznao sam Mihajlovića. Bio sam zapanjen njegovim izgledom, jer je ličio na stara čoveka iako sam znao da ima između 45-50 godina. Bio je mali i vitak, sede kose, tanak, izrazita lica, sa zlatom uokvirenim naočarima. Glas mu je bio umoran, govorio je sa vrlo zabrinjavajućom rasejanošću … Pošto mi je izložio svoj slučaj sa ,,X” (Hadsonom) a na pitanje: zbog čega zabranjuje Keserovićevu akciju protiv Nemaca, Draža Mihajlović je rekao: ,,Čuli ste o rezultatu moje revolucije prošle jeseni u kojoj ste i Vi uzeli udela. Stotine sela je spaljeno i užasne odmazde, koje su Nemci izvršili nad našim narodom. To jo bila prava klanica. Kada je to, s Božjom pomoću bilo svršeno, odlučio sam da više nikada ne nanesem zemlji takvu bedu dok se to ne bude moglo završiti potpunim oslobođenjem“.
Mihajlović je, dalje, objašnjavao zbog čega on, ne može voditi gerilske borbe: „…Mnogo je bolje da moji ljudi ostaju kod kuće, obrađuju zemlju, čuvaju svoje oružje ako ga imaju. Kada dođe dan da ustanemo mi ćemo ustati. Sa mojom sadašnjom organizacijom, ja bih u toku nedelje dana mogao podići veliki ustanak u zemlji. Kada ona (organizacija) bude potpuna, biće to onda stvar od 48 sati ili manje…“ O svome odnosu prema partizanima Mihajlović je rekao: “Ja sam dva puta pravio sporazum sa njima i oni su me dva puta prevarili. Ja ih neću napadati, uostalom, ja to i ne mogu, jer moji nisu mobilisani. Ali ja ću se uvek braniti od njih jer ja smatram da je moja organizacija jednako važna kao i njihova“.
Ovaj Mihailovićev razgovor je vođen neposredno pred njegovo napuštanje Srbije i odlazak za Crnu Goru: „..Samo nekoliko sati kasnije Mihajlovć je pošao samo sa dva pratioca na put da bi uspostavio svoj Glavni stan u Crnoj Gori. Kada je isčezavao iz vidika, idući polako uskim planinskim putem, pomislio sam da skoro liči na jednu potresnu figuru sa svojim crno-sivim seljačkim čakširama, noseći samo teški jasenov štap.“
Mihajlovićev susret sa Titom i sporazumi koji je pravio sa njim bili su fatalni i za Dražu lično i za ceo poduhvat za koji se on spremao. Ovi sporazumi, i akcija koju su vodili komunisti, prisilili su i Mihajlovića da u njoj učestvuje, da bi se ubrzo uverio koliko je to bilo fatalno i za narod i za njega lično. Njegova misija je trebala da bude u tome da o organizuje narod za otpor u datom momentu, koji je trebalo da dođe (ali nije došao). Povučen od komunista u akciju, on se dao naveati na jedan poduhvat čiju štetnost je i sam brzo uvideo. Međutim, i pored toga nastavio je da osuđuje i napada generala Milana Nedića, za ono na šta je on sam, kroz svoje lično iskustvo, došao; da borba protiv okupatora, u tadašnjim prilikama, nije mogla biti uspešna; ona je bila samo ubrzanje biološkog uništavanja srpskoga naroda, koje je vršeno na sve strane izvan okupiranog područja Srbije (i Crne Gore), što Mihajlović, razume se, nije ni želeo ni mogao želeti. On je bio rodoljub u tradicijama stare srpske slave i bolela ga je i vređala sramota poraza.
VLADA U LONDONU
Draža Mihailović je poveo svoju akciju pre nego što je bio uspostavio vezu sa odbeglom vladom koju, uostalom, nije ni cenio. Tek 28. avgusta 1941. godine Jovan Đonović je obavestio Slobodana Jovanovića, da je stigao jedan čovek iz Beograda, da uhvati vezu sa Englezima: ,,On se uopšte nije obrato našoj vladi i ja sam u ovome slučaju delovao kao posrednik između njega i Engleza. Sama ta činjenica što se prvo obratio saveznicima, a ne vladi, jasno Vam govori o poverenju koje je u nju imao“. Radoje L. Knežević veli da je Mihailović uspostavio veze sa jugoslovenskom vladom septembra 1941. godine.
Prva depeša, koju je Simovićeva vlada primila sa Ravne Gore, bila je poslata 8. oktobra 1941. godine, između prvoga i drugog sastanka Draže Mihajlovića i Tita. Javljano je o borbama protiv Nemaca. Već 28. oktobra 1941. godino Mihajlović je primio prvu zvaničnu depešu iz Londona. Vlada je obećavala pomoć, ali je savetovala: „…I stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje akcije, kako biste izbegli gubitke i održali se preko zime …“
Preuzeto sa svetskirat.net
Jedna od osobenosti stanja na prostoru Jugoslavije posle sloma, aprila 1941. godine, bila je pojava dva pokreta protiv okupatora, kojih je bilo pet (Nemci, Italijani, Bugari i veliko-Albanci pod zaštitom Italije). Zajedničko obema pokretima otpora bila je samo težnja da se okupator otera iz zemlje. U svemu drugome su se razlikovali i razilazil; Nacionalni pokret otpora, na čelu sa tadašnjim pukovnikom Dragoljubom Dražom Mihajlovićem, koji se smatrao za saveznika Anglo-Amerikanaca, a tek zatim i Sovjeta, imao je za cilj na prvome mestu nacionalno oslobođenje zemlje i, bar u glavnim linijama, vaspostavljanje državno-pravnog i društveno-političkog stanja kakvo je bilo u zemlji pre državnoga sloma. Socijalni momenat, sa izvesnim isticanjem revolucionarnosti, došao je kod njega kasnije kao pokušaj otupljivanja revolucionarnih teza i parola drugog, izrazito komunističkog, pokreta otpora, koji je, videćemo, odmah u početku, stao da ističe svoje klasno-revolucionarne smerove. Dok su nacionalni pokret otpora bili poveli vojnici, drugi je vodila ideološko-politički izgrađena KPJ, koja se za ovu akciju pripremala godinama i, uz punu podršku svetskoga komunizma, koristila revolucionarno iskustvo svojih ideoloških jednomišljenika.
Za podržavanje i razvijanje pokreta otpora u Jugoslaviji bili su, nacionalno-politički, zainteresovani Srbi i Slovenci (u većini) i samo jedan, svakako mali, deo Hrvata, koji su bili dobili svoju nezavisnu, nacionalnu, državu za kojom su tako dugo težili. U odnosu na Srbe, pored već pomenutih pet okupatora, pojavio se sada i šesti, nova NDH, sa celim svojim i upravnim i vojničkim aparatom. Za razliku od nacionalnog pokreta otpora u redovima komunističkog pokreta nalazili su se pripadnici svih naroda Jugoslavije što je, nacionalno gledano, ovome pokretu davalo opštejugoslovenski karter iako je za njega ideja nacionalnog oslobođenja bila samo sredstvo za populisanje svoje akcije i ostvarivanje svojih revolucionarnih ideja i ciljeva, uspostavljanje komunističke vlasti i poretka. Pošto su Srbi, naročito u početku, od svih okupatora smatrani za glavnog neprijatelja bilo je, i fizičko i vojno-političo rukovodstvo (izuzimajući samo Tita, Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja) obadva pokreta otpora skoro isključivo srpsko. U nacionalnom pokretu otpora samo srpsko, tako da se ovaj pokret mogao nazivati srpskim pokretom otpora. I kod komunista, pored Josipa Broza-Tita, bilo je vojničko rukovodstvo, u prvoj fazi borbe, isključivo srpsko, koje će, vremenom, biti politički sve više potiskivano.
U početku, iako ne zadugo, ova dva pokreta otpora su pokušala da idu zajedno i da urastu u jedan jedinstveni pokret za isterivanje okupatora. Bitne ideološko-političke razlike, koje su postojale između njih, a dobrim delom i sudar ličnih prestiža, kao i nemogućnost ujednačavanja ciljeva borbe i načina akcije, učinili su, da je između ova dva pokreta otpora došlo ne samo do razlaza nego i do međusobne borbe, koja je, sve više, prerastala u građanski rat; dok je s jedne strane njihova akcija protiv okupatora izazivala odmazde, s druge strane su njihovi međusobni sukobi nametali narodnim masama međusobnu borbu. Tako je Jugoslavija, teritorijalno razbijena, materijalno iscrpljena i nacionalno ogorčena, postala poprište građanskog rata, koji je apsorbovao skoro svu snagu obadva pokreta otpora i oni su, kao takvi, okretali svoju težnju na sasvim drugu stranu. U međusobnoj borbi morali su, ponekada, da traže naslon na okupatore protiv kojih su hteli da se bore.
Oslonac za akciju i za borbu protiv okupatora trebao je, pre svega, da bude narod. Narodu je, u stvari, ta borba nametnuta od vođstva ovih pokreta uz propagandnu podršku njihovih inostranih zaštitnika, koji su sledili ne naše nacionalne, nego svoje neposredne ciljeve koji su mogli, ali nisu morali, dovesti u saglasnost svoje sa našim nacionalnim ciljevima. Ova inostrana podrška bila je, nacionalno-biološki gledano, usmerena neposredno protiv samih životnih interesa naroda kome je, najpre, bilo važno da se fizički održi i da opstane, da ne iščezne sa lica zemlje pre nego što rat bude završen.
Prvi i najvažniji nacionalni imperativ Srba bio je preživeti rat i sačekati njegov kraj sa što manje gubitaka kada je već bila izgubljena nacionalna sloboda, koju oni, sami svojim naporima nisu mogli povratiti. Znalo se, jer se moralo znati, da je prisustvo okupatora privremeno i da će mu morati doći kraj.
NACIONALNI POKRET OTPORA
Nacionalni pokret otpora u Jugoslaviji organizovao je i njime rukovodio generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihajlović, koji je za vreme kratkoga rata protiv Nemaca i Italijana bio šef Operativnog odelenja Druge armije. Rođen je 17. juna 1893. godine u Ivanjici u činovničkoj porodici. Od 7. decembra 1941. do 17. juna 1942. godine, unapređen je iz čina generalštabnog pukovnika u sve generalske činove do armijskog generala (17. juna 1942. godine), a 12. jula 1942. godine postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande; na tome je položaju ostao sve do 26. avgusta 1944. godine kada je Vrhovna komanda (zvanično) rasturena. Od 11. januara 1942. godine do 1. juna 1944. godine bio je ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Sa tim svojim vojničkim činovima i kompetencijama Mihajlović je bio istovremeno i jedini, kako spoljnopolitički tako isto i unutrašnjepolitički, adut vlade koja se našla bez zemlje i bez stvarne mogućnosti da utiče na narod.
Iako nije bio neposredni učesnik u pripremi i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine, Dragoljub Mihailović je odobravao ovaj čin, jer je bio na liniji njegovih intimnih shvatanja. Miodrag M. Vuković piše: ,,Tih dana u Štabu, 4, 5. i 6. aprila bilo je događaja koje je potrebno pomenuti. U prvom redu svi su bili oduševljem pučem od 27. marta i izražavali se kao pristalice istog. Pukovnik Mihajlović je govorio da se ponosi što su ,,srpski narod i srpski oficiri izvršioci puča, da je time srpski narod jasno i nedvosmisleno izrazio protivnemačko raspoloženje i pokazao nepoverenje prema vladi koja je 25. marta potpisala pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu“. Kada se, posle izvršenoga puča, saznalo da Simovićeva vlada pokušava da uveri Nemce u to da i ona prima ovaj Pakt i pukovnik Mihajlović je bio među onima koji nisu mogli da se snađu. Kada je to doznao, rekao je: ,,Ja ovo ne razumem. Puč je bio izvršen protiv pristupanja Trojnom paktu. Na vest o potpisivanju ugovora o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, među onima koji su bili oduševljeni ovom vešću bio je i Mihajlović: ,,Mislili smo da će nas Sovjeti pomagati oružjem, a neki nisu isključivali mogućnost da Sovjeti objave rat Nemačkom Rajhu. Pukovnik Mihaijlović govorio je kako carska Rusija nije napustila Kraljevinu Srbiju 1914. godine, kada se nalazila u sličnoj pasnosti, i da će nas Rusija opet pomoći“.
Za Dragoljuba Mihajlovića se tvrdilo da je imao veoma kritičan stav prema stanju u jugoslovenskoj vojsci i da je zahtevao reforme, koje bi omogućile da zemlja bude spremljena za odbranu. On je, vele, blagovremeno ukazivao na potrebu pripremanja za gerilsko ratovanje, jer mu je bilo jasno, da tehnička oprema Jugoslovenske vojske nije takva da bi se uspešno mogla odupreti nemačkom i italijanskom napadu. Napad sila Osovine i njihovih saveznika na Jugoslaviju, koji je počeo 6. aprila 1941. godine, i izdaja hrvatskih trupa otvorili su i pred Mihajlovićem sav ambis bespuća i beznadežnosti u kome se našla Jugoslavija. Bezglavo bežanje vlade sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i naređena bezuslovna kapitulacija vojske veoma su teško delovali na pukovnika Mihajlovića koji je, kako svedoči Manojlo S. Korać, i tada imao veze sa četnicima koji su pratili trupe. Dani uoči potpisivanja kapitulacije, 18. aprila 1941. godine, zatekli su pukovika Mihajlovića na teritoriji Bosne, južno od Save. Manojlo Korać, koji je tih dana bio u neposrednoj blizini pukovnlka Mihajlovića, zabeležio je da je Mihajlović 14. aprila 1941. godine bio u Gračanici. Toga dana, veli Korać, posle ručka pukovnik Mihajlović uđe sa 20 do 25 oficira, podoficira, kaplara i redova u jedan kamion i odveze se u meni nepoznatom pravcu… O odlasku pukovnika Mihajlovića nastala su nagađanja i pronele se razne vesti. Jedni su govorili da je otišao da štiti prelaz naše vojske iz Slavonskog u Bosanski Brod. Drugi su opet, govorili da će da formira neki brzi odred za borbu protiv nemačkih motorizovanih i oklopnih jedinica 46. korpusa. Bilo je još nekih sličnih priča. Pukovnika Mihajlovića od tada nisam video sve dok sam se nisam kao četnički komandant sastao sa njim u decembru 1941. godine. Tada nije bilo ni vreme ni mesto da ga pitam zašto je i kuda je onda otišao iz Gračanice.
Miodrag V. Vuković kazuje, da se Dragoljub Mihajlović povlačio u Bosnu, gde su prihvatane jedinice koje su se povlačile sa severozapada. Ovo povlačenje pukovnika Mihajlovića opisao je i Vladimir Vlado Lenac, koji je tada bio ađutant pukovnika Mihajlovića i povlačio se zajedno sa njim. Lencu je, 11. aprila 1941. godine, pukovnik Mihajlović naredio da ostane kod njega na službi: ,,Sutradan, 12. aprila u Gračanici, postavlja me za svoga ađutanta u novoformiranom brzom odredu kome je on bio komandant“. Posle nekoliko borbi sa Nemcima, kada se saznalo za kapitulaciju, krenuli su preko Drine, ,,koju prelazimo kod Staribroda i produžujemo dalje za Ravnu Goru. Na Ravnu Goru došlo nas je oko 80 oficira, podoficira i vojnika. Taj se broj iz dana u dan smanjivao, jer su ljudi želeli da što pre stignu svojim kućama“. Lenac, dalje, navodi koji su oficiri ostali sa pukovnikom Mihajlovićem. Sa njim je tada bio i poručnik Ratko Martinović, koji je, kasnije, otišao kod popa Vlade Zečevića i postao partizan. Lenac veli: ,,Tako je nastao prvi odred pukovnika Draže Mihajlovića. Tu održavamo prve konferencije sa predsednicima i kmetovima seoskih opština Brđani, Teočin i Banjani. Pošto smo ostali bez materijalnih sretstava, pukovnik Draža Mihajlović naređuje mi da krenem za Beograd, da uhvatim vezu sa istaknutijim ljudima i da od njih zatražim pomoć“. Ovo se može uzeti kao početak formiranja odreda Dragoljuba Mihajlovića u Srbiji.
Odluka pukovnika Dragoljuba Mihajlovića da sa jednom, iako brojno malom grupom, ostane u znak protesta protiv okupacije u šumi nije, razume se, mogla ostati nepoznata. Doneta posle jednog neslavnog poraza, u momentu masovne nacionalne depresije, kada su se ljudi pitali: šta ovo bi od nas, ova odluka je delovala na romantičarski raspoložene mase, koje su bile uvređene u svome nacionalnom ponosu, kao neki zračak nade da nije još sve izgubljeno. Kao čovek vrlo blizak britanskim faktorima u Beogradu, koji su pripremali svoju situaciju i posle vojničkog sloma Jugoslavije, Mihajlović se mogao nadati na britansku pomoć jer je vest o tome, da se negde u pokorenoj Evropi začela gerila protiv Nemaca, dolazila veoma dobrodošlo britanskoj propagandi. U ovu gerilu i Čerčil je polagao velike nade. On je pisao: “Odvažni Kralj-dečak našao je utočište u Engleskoj sa onim istim ministrima princa Pavla i nekim članovima vlade koji nisu hteli da se pokore pred nemačkom najezdom. Divlja gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpočela je po planinama. General Mihajlović je bio pravi i najistaknutiji i borac oko koga se okupljala preživela jugoslovenska elita.
Ima dokaza da je pukovnik Mihajlović brzo uvideo da je njegovo povezivanje sa komunistima od velike štete i za njegovu akciju i za interese naroda. Na sastanku između Mihajlovića i Tita, koji je održan 19. septembra 1941. godine u Struganiku, došlo je do prvoga ličnog kontakta između Draže i Tita, koji je održan u kući Mišića, u odaji koja se zove odžaklija (ovde je vojvoda Mišić voleo da sam sedi, džarka u vatru i razmišlja. Tito je, na ovome sastanku pokušao da uveri Mihajlovića, ,,da on ima obaveštenje da će partizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum i kada krenu zajednički u akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se napravi takav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne postoje dve šumske vojske, već jedna, koja se iskreno bori protiv fašizma. Već tada su komunisti sumnjiničili Mihajlovića da igra dvoličnu ulogu. Povodom ovoga sastanka pisao je Rodoljub Čolaković: ,,Draža igra dvoličnu ulogu i vrlo je vjerovatno da ima vezu sa Nijemcima preko Nedića. Ali u našoj taktici prema Draži Mihajloviću mi se moramo rukovoditi ne onim što Draža lično znači, nego onim što on objektivno predstavlja. Nesumnjivo je da on predstavlj jedan dio naše buržoazije koja je antikomunistički raspoložena. … Bilo bi pogrešno misliti da on sada nema uticaja na široke slojeve naroda u Srbiji. Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihajlovića, treba biti gibak, uporan i strpljiv. Samo tako moćićemo politički izolovati Dražu Mihajlovića“.
Drugi sastanak između Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita održan je 26. oktobra 1941. godine u selu Brajićima u predelu Ravne Gore. O ovome sastanku je sam Tito kazivao: ,,Mjesec dana poslije savjetovanja u Stolicama, 26. oktobra, ja sam išao u Brajiće na Ravnu Goru, da ponovo razgovaram sa Dražom Mihajlovićem. Ponovo sam pokušao da ga nagovorim da zajednički idemo u borbu. Draža je, međutim, uporno ostajao pri tome da nije vrijeme za borbu. Govorio je da pogledamo šta se dogodilo, ovdje ili ondje, gdje su Nijemci popalili i pobili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bilo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u natezanjima. U toku toga razgovora, Draža Mihajlović je tražio da mu damo 1.200 novih pušaka iz Užica, odakle smo slali oružje u Bosnu i druge krajeve iz kojih se to tražilo. Tražio je 5.000.000 dinara. Puške sam mu dao, i to 500 pušaka, a novac nisam, jer nije bilo prilike, oni su nas prije napadali …“
Radoje L. Knežević, koji je dobro obavešten o događanjima tih dana, kazuje svoju verziju: „…Tako je išlo do 25. oktobra 1941. Tada je na Ravnu Goru stigao kapetan Hadson i doneo šifru. Ta šifra služila mu je za saobraćaj sa britanskim vlastima. Depeše koje bi imao za svoju vladu, Mihajlović je predavao Hadsonu otvorene. Ovaj ih je šifrovao, a britanska prijemna stanica dešifrovala. To je predstavljalo krupan nedostatak. Muka je bila u tome, što britanske vlasti nisu htele imati ulogu samo službenoga kanala. One su Mihajlovićeve depeše prenosile vladi samo delimično, ili u izvodu, pa i to sa znatnim zakašnjivanjima ili nikako. Tako je trajalo do Simovićevog pada. Jovanovićeva vlada pokrenula je to pitanje kao jedno od bitnih krajem januara 1942. Do povoljnog ishoda nije došlo, usled odbijanja britanskih vlasti da ma šta izmene u započetoj praksi… Jugoslovenska vlada nalazila se u čudnom položaju, da može da uspostavi šifru i slobodno opšti sa svojim predstavnicima u slobodnom svetu, izuzev sa svojim ministrom vojnim, predstavnikom otpora u zemlji. Sa tim stanjem ona se očigledno nije mogla pomiriti. U toliko manje, što je u nekoliko mahova britanska služba odbila da Mihajloviću prenese telegrame koje mu je predsednik Jovanović bilo sam slao, bilo tražio izvesna obaveštenja. Taj postupak bio je neprihvatljiv poslovno a do najveće mere ponižavajući u političkom pogledu“.
Lorens, kome je bilo uspelo da ga tih dana primi Draža Mihajlović, ostavio nam je, pored ostaloga, i dva interesantna podatka; lični opis i izgled Mihajlovića tih dana i njegovu ličnu ocenu dotadašnjih napada na Nemce. On piše: ,,Toga jutra, upoznao sam Mihajlovića. Bio sam zapanjen njegovim izgledom, jer je ličio na stara čoveka iako sam znao da ima između 45-50 godina. Bio je mali i vitak, sede kose, tanak, izrazita lica, sa zlatom uokvirenim naočarima. Glas mu je bio umoran, govorio je sa vrlo zabrinjavajućom rasejanošću … Pošto mi je izložio svoj slučaj sa ,,X” (Hadsonom) a na pitanje: zbog čega zabranjuje Keserovićevu akciju protiv Nemaca, Draža Mihajlović je rekao: ,,Čuli ste o rezultatu moje revolucije prošle jeseni u kojoj ste i Vi uzeli udela. Stotine sela je spaljeno i užasne odmazde, koje su Nemci izvršili nad našim narodom. To jo bila prava klanica. Kada je to, s Božjom pomoću bilo svršeno, odlučio sam da više nikada ne nanesem zemlji takvu bedu dok se to ne bude moglo završiti potpunim oslobođenjem“.
Ovaj Mihailovićev razgovor je vođen neposredno pred njegovo napuštanje Srbije i odlazak za Crnu Goru: „..Samo nekoliko sati kasnije Mihajlovć je pošao samo sa dva pratioca na put da bi uspostavio svoj Glavni stan u Crnoj Gori. Kada je isčezavao iz vidika, idući polako uskim planinskim putem, pomislio sam da skoro liči na jednu potresnu figuru sa svojim crno-sivim seljačkim čakširama, noseći samo teški jasenov štap.“
Mihajlovićev susret sa Titom i sporazumi koji je pravio sa njim bili su fatalni i za Dražu lično i za ceo poduhvat za koji se on spremao. Ovi sporazumi, i akcija koju su vodili komunisti, prisilili su i Mihajlovića da u njoj učestvuje, da bi se ubrzo uverio koliko je to bilo fatalno i za narod i za njega lično. Njegova misija je trebala da bude u tome da o organizuje narod za otpor u datom momentu, koji je trebalo da dođe (ali nije došao). Povučen od komunista u akciju, on se dao naveati na jedan poduhvat čiju štetnost je i sam brzo uvideo. Međutim, i pored toga nastavio je da osuđuje i napada generala Milana Nedića, za ono na šta je on sam, kroz svoje lično iskustvo, došao; da borba protiv okupatora, u tadašnjim prilikama, nije mogla biti uspešna; ona je bila samo ubrzanje biološkog uništavanja srpskoga naroda, koje je vršeno na sve strane izvan okupiranog područja Srbije (i Crne Gore), što Mihajlović, razume se, nije ni želeo ni mogao želeti. On je bio rodoljub u tradicijama stare srpske slave i bolela ga je i vređala sramota poraza.
VLADA U LONDONU
Draža Mihailović je poveo svoju akciju pre nego što je bio uspostavio vezu sa odbeglom vladom koju, uostalom, nije ni cenio. Tek 28. avgusta 1941. godine Jovan Đonović je obavestio Slobodana Jovanovića, da je stigao jedan čovek iz Beograda, da uhvati vezu sa Englezima: ,,On se uopšte nije obrato našoj vladi i ja sam u ovome slučaju delovao kao posrednik između njega i Engleza. Sama ta činjenica što se prvo obratio saveznicima, a ne vladi, jasno Vam govori o poverenju koje je u nju imao“. Radoje L. Knežević veli da je Mihailović uspostavio veze sa jugoslovenskom vladom septembra 1941. godine.
Prva depeša, koju je Simovićeva vlada primila sa Ravne Gore, bila je poslata 8. oktobra 1941. godine, između prvoga i drugog sastanka Draže Mihajlovića i Tita. Javljano je o borbama protiv Nemaca. Već 28. oktobra 1941. godino Mihajlović je primio prvu zvaničnu depešu iz Londona. Vlada je obećavala pomoć, ali je savetovala: „…I stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje akcije, kako biste izbegli gubitke i održali se preko zime …“
Preuzeto sa svetskirat.net
