Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Pismeni sastavi

Diskusija u 'Srednja Škola' započeta od Coiska, 12.04.2010.

Status teme:
Zatvorena za pisanje odgovora.

  1. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Pismeni zadaci i sastavi

    [​IMG]

    U ovoj temi se nalaze sastavi i pismene vezbe sa raznom tematikom na jezicima exyu koje sam nasao na netu.
     
  2. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Oktobarske boje i moje raspoloženje(sastav)

    Oktobarske boje i moje raspoloženje(sastav)

    [​IMG]

    Jesen – moje omiljeno godišnje doba. Ima na milione nijansi narandžaste, žute, crvene ali ima tu i zelenih, pored toga oktobra je moj rođendan i to još više popravlja moje raspoloženje.
    Iako znam da većina ljudi ne voli jesen ne slažem se sa njima. Volim sve ono što oni verovatno ne vole. Volim kišu – ne jaku kišu, koja pravi poplave i štetu već onu blagu, nežnu, volim vetar koji mrsi kosu i golica lice, volim te oktobarske boje, od zlatno-žute, preko jarko narandžaste i crvene do smeđih i braon nijansi. Takođe tu je i voće – slatko voće. Na hiljade jabuka, krušaka, dunja i grozdova koji kao da čekaju da ih neko ubere i sa slašću pojede. Iako ponekad jesen zna da bude sumurna i hladna volim da vidim slanu na travi koja se presijava na jutarnjem suncu. Ponekad sakupim lišće različitih boja i crtam ih, senčam a nekad ih bojim... Sa sestrom tokom hladnijih dana izađemo i posmatramo kako nam vazduh izlazi iz usta i noseva i izgleda kao para. Dok sam bila mala roditelji su mi govorili o kraljici jeseni, pričali su mi priče o njoj. Ona dolazi u svojim zlatnim kolicima i čarobnim štapićem čini da voće uzri, postane slađe, sočnije, kako svaki list oboji zasebno i kako se svaki put svađa sa snežnom kraljicom i princezom leta, tako da su i oni doprineli mojoj ljubavlju prema ovom godišnjem dobu. Kada dođe jesen takođe volim da budem da budem sama i posmatram svet oko sebe. Možda će neko misliti da nešto nije u redu samnom, ali zaista, da li neko ikada zastane da pogleda ono što ga okružuje. Većini oči služe da gledaju samo da se ne bi spokatli, onima koji misle samo na svoj život – svoj i ničiji više. Niko od njih ne zastane da pogleda oblake pred zalazak Sunca, te ružičaste, ljubičaste, modro plave i sive boje koje je priroda stvorila. Niko ne pogleda zvezde, te sitne tačkice koje mi vidimo a koje su tako lepe, niko ne pogleda cveće, ne pogleda i ne vidi ono što mu je pred nosem ali kad bude jarko želeo da to vidi možda neće moći i kajaće se zbog toga. Ja gledam oblake, nebo, zvezde i cveće, ima puno stvari koje nisam videla i koje možda neću videti ali zadovoljna sam onim što imam – ono što nemam, za njim neću plakati – svi bi trebali da obratimo pažnju na ono što imamo jer ukoliko ga izgubimo videćemo da nam je potrebno više, mnogo više nego što zapravo sada mislimo. Jesen mi donosi puno uspomena lepih i ne baš toliko lepih, neke od njih me ponekad razneže pa onda uzmem fotografije i gledam sebe srećnu bez ikakvih misli koje bi škodile toj sreći, nasmejano malo dete bez briga o tome da li će moći da popravi neku ocenu, da li će ukoliko je ne popravi moći da nastavi školovanje...
    Jesen je godišnje doba koje najviše volim i čvrsto verujem da će tako i ostati bez obzira na sve drugo, uvek ću voleti te oktobarske, jesenje boje, uvek ću voleti ono što me okružuje, a uspomene – uspomene su nešto što niko nikada neće moći da mi oduzme...
     
  3. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Hamlet u sukobu sa sobom i svetom oko sebe(sastav)

    Hamlet u sukobu sa sobom i svetom oko sebe(sastav)

    - Hamlet, sastav, Ofelija, sukob sa svetom -

    [​IMG]

    „On se bori da odgovori i svojoj savesti i svojoj dužnosti, bori se, i umirućii pobeđuje“.
    Mračni, srednji vek Zapada, bremenit sukobima vere, morala, poštenja i laži, siromašnih i bogatih, licemerja i primitivizma, satiranja i ubijanja, surove borbe za moć i vlast, da bi u sledećem trenutku tog zemaljskog pakla neki novi silnik još surovije ispisao novi krug.
    U tom zaleđu surovih strasti, bratoubistva i preljuba, izdaja i podvala, u bujuci događanja, stvarala se suprotnost svemu – želja za redom, poštenjem, promišljenošću i ljubavi. I ma kako neznatna i tragična, više pojava nego lik, više pravda bogova koji su ga stvorili i vodili, ovekovečiće njegovu kob.
    Mladi Kraljević u doma strica kralja, prejako oseća gubitak oca, slutnju da tu nije njegov dom, daleki nagoveštaj da tragedija tek počinje. Ne želi da vidii sve to, pripreman za neki prirodan red gde se presto dobija nasleđem, a pravedno vlada. U bujici dvosmislenosti, prijatelja iz mladosti spremnih za izdaju, on nalazi sebe, ali nasleđe i dužnosti nalažu da i dalje bitiše tu.
    Možda mu je Horacije samo prijatelj, sa njim se prvo susreće. On mu uz mnogo mistike nagoveštava istinu o smrti oca. Nespreman za taj način života, ne uspeva da jasno prepozna svoja očekivanja i postupke. U beznađu i besmislu, pogođen gubitkom oca, moralnim padom majke, surovim ponašanjem strica, želje za osvetom, ljubavi i bolnog prezira prema majci, odlučuje da se štiti ludilom.
    On je poeta, nije krvnik, u njemu postoji odlučnost, želja za ljubavlju i obaveza osvete. On postaje bolno svestan istine da je Klaudije otrovao kralja zbog prestola, moći vlasti ili bračne postelje, ni sam nije siguran. On zna da je tim saznanjem potpisao presudu sebi, prineo sebe na oltar dužnosti. U njemu nema jasne mržnje prema stricu, i ma kakos e zaklanjao ludilom, oseća da mu sprema zamke. Ne plaši se. Odbacuje od sebe sve što ga može sputavati. Ne zamera Ofeliji na neuzvraćenim osećanjima, a kroz majčinu izdaju i pad oprašta se od svoje ljubavi, sa izgovorenom kletvom.
    Tragedije slede, a sve to kida tanane niti pesničkih želja i osećanja i boli mnogo. Mora ostati jak, neće oplakati smrt Ofelije, neće se kajati za Polonija, zahvalije Bogu što je izbegao stričevu zamku na brodu ali neće žaliti poginule drugove koji su učestvovali u tome. Samo će znati.
    Prihvata dvoboj sa Leartom, svestan podvale. Zna samo da stric mora umreti. Nije ispio čašu vina koju mu je namenio kralj, ispila je majka, i neuništivom majčinskom ljubavlju upozorila Hamleta na otrov.
    Možda je shvatio i oprostio. I majčina smrt, osećaj bola ali i otrov koji se sa mača razliva njegovim telom, sve se u njemu poravnalo, sve došlo na svoje mesto. Sukobi i nepravde su rešeni. A on, umirući Kraljević, u suzama poslednjeg prijatelja Horacija vidi svoj odraz postojanja. I skoro sa radošću odlazi u svoj mir.
     
  4. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Lik Evgenija Onjegina(sastav)

    Lik Evgenija Onjegina(sastav)

    [​IMG]


    Lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski elemenat koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je dao svom junaku svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle svoju sudbinu, pa čak i svoja politička ubjeđenja. Međutim, pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istakavši razlike između sebe i svog junaka.
    "Hoću da istaknem što bolje da Onjeginu nisam srodan da ne bi čitalac poneki ili izdavač kakav preki klevete ili laži koje sranjivo ovde crte moje i tvrdio u krugu višem svoj portret da sam ovde dao..."
    Druga komponenta Onjeginovog lika umjetnički je mnogo presudnija. Riječ je o osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina XIX vjeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koje ona vodi, napustio sve to, ali nikada nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišao u selo Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod. Kao odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Kada mu neiskusna palanačka gospođica ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija, i da umjesto njenog društvenog položaja u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti. Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju, koji je i sam toliko prezirao Onjegin je bio u stanju da se strasno zaljubi u nju. Onjegin nikada nije bio sposoban da za sebe nađe onu ravnotežu koju je Tatjana sačuvala do kraja, ponjevši je iz svoje zabačene postojbine, iz jednostavnog prirodnog života.
     
  5. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje(sastav)

    Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje(sastav)

    U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
    “Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
    Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
    “Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
    Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
    Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.
     
  6. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Svjet je pun zamki kada si bez oslonca(sastav)

    Svjet je pun zamki kada si bez oslonca(sastav)

    Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
    Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
    Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
    Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
    Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
    Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !
     
  7. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Kraljevic Marko kao istorijska licnost

    Kraljevic Marko kao istorijska licnost

    [​IMG]

    Epski lik Marka Kraljevića snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od stvarnosti. Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov, posebno na oca, kralja Vukašina, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka. Pravičnost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašinai Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je bila drugačija.
    Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva postali su najmoćniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre sv ega, ogledala se u teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama sa Balšićima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je ćerkom bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak cara Uroša i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa, a Uglješa je u Serskoj oblasti sa titulom despota nasledio staru caricu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je čak proširio istočne granice srpske države iz doba Stefana Dušana. Mrnjavčevići su ostvarili čvrstu vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na razgranate porodične veze posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj teritoriji.
    Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kraljnja i na taj način zvanično postao prestolonaslednik. To potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke "zapovešču i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se kada je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. proglašenjem Marka za mladog kralja potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjića.
    Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Maarko Kraljević je formalnopravno postao savladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog gospodara. Bez podrške moćnog oca i strica, kruna mu je služila samo kao ukras. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i Skoplje.
    U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom.
    Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Turske čete su obilazile oblasti vernih vazala. Ništa se ne zna o učešću kralja Marka na Kosovu. Baš u godini Kosovskog boja, njegov mlađi brat Andrijaš podigao je na obali Treske manastir Sv. Andrije.
    Odnos prema Turcima Marko nije menjao ni posle skupa hrišćanskih vazala koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru. Lukavo demonstrirajući silu, sulatan je naredio da se pogube okupljeni vazalai, da bi u poslednjem trenutku promenio odluku. Ovaj pritisak braća Paleolozi, car Manojlo II i despot Teodor, nisu mogli da izdrže. Oni su okrenuli list i počeli da pružaju otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima zakleli su se i neki drugi hrišćanski prvaci "da više neće dolaziti na Portu velikom gospodaru". Događaj u Seru verovatno je prouzrokovao politički zaokret pa i razlaz među Vukašinovim sinovima. Andrijaš i Dmitar podigli su 1394. u Dubrovniku poklad koji je položio njihov otac u vreme svog blagostanja i prišli ugarskom kralju Žigmundu, ljutom protivniku Turaka. Za razliku od braće, Marko je ostao dosledan. Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama boreći se na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče.
    Na strani Turaka tada su se borili knez Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović ako ne i po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da kažu za glaženog Marka da je rekao Konstantinu:....molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, aja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu". I kada bi se ovaj iskaz, koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao načelo državnika porobljene zemlje i svesno žrtvovanje voše za dobrobit podanika, Marko Kraljević ne bi imao mesto među sto najnamenitijih Srba. Ali Marko je najpopularniji epski junak Južnih Slovena.

    Iako se Markom Kraljevićem bavila cela jedna plejada značajnih istoričara usmene književnosti, naših i stranih (da spomenemo samo Vuka Karadžića, Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića, Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića, Nikolu Banaševića, Sretu Stojkovića, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog, Andrea Vajana, Veselina Čajkanovića, Vojislava Đurića, Vida Latkovića, Svetozara Matića), ni do danas nije utvrđeno zašto je baš Marko Kraljević postao najomiljeniji srpski epski lik, prevashodno u epskoj poeziji i baladama, ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa čak i šaljive priče. Ušao je, takođe, i u usmenu tradiciju svih južnoslovenskih, pa i ostalih balkanskih naroda.
    Njegova epska biografija zapamtila je od golih istorijskih činjenica njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i braće, njegove bračne nevolje, mnoge lokalitete kuda je prošao i gde je delovao, prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeležila njegovu smrt. No, shodno zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija postala je svojevrstan okvir etnopsiholoških osobina čitavog srpskog naroda, sinteza usmeno-poetskog doživljaja istorije i svakodnevne realnosti, i najzad, mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junačka biografija uopšte gradi.
    Razvijajući se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću, Markov epski život je neobično bogat. On je sin Vukašina i sestre vojvode Momčila - Jevrosime, koja je utisnuta u tradicijsko pamćenje nezaboravnom slikom svog pomganja bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemogućena, savezane "kose za direkte", ona, na bratovljev glas, cinke "kako ljuta guja", i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i ostalom snagom; /Iz glave je kose iščupala,/ Ostavila kose na direku.
    Etičku čistotu, moralnu i fizičku snagu u ovom svom, uslovno realnom poreklu, Marko nasleđuje sa majčine strane - "turi se na ujaka, na ujaka, vojvodu Momčila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno negativnom, fizički kržljavom ocu. Majka je Markova ispovednik i savetodavac, ona sudi o njegovom ponašanju i o njegovim delima. Na vertikali matrijarhata izrasta njihov psihološki odnos i prilagođava se srpskom običajnom, hrišćanskom i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti krivo /Ni po babu ni po stričevima, / Već po pravdi Boga istinoga", reći će mu mati kada bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjića, i da očuva legitimni kontinuitet Srpskog carstva suprotstavljajući se rođenom ocu. Ali mati će mu isto tako u trenutku kada on treba da se opredeli između tri "knjige" - poziva na venačno kumstvo, kršteno kumstvo i vazalnu dužnost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviću Marko, / U svate se ide na veselje, / Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje: /Idi, sinko, na carevu vojsku; / I Bog će nam, sinko, oprostiti, / A Turci nam neće razumjeti".
    Na toj rascepljenosti između sudbinske nevoljnosti, koju mu je zaista dodelila istorija, i nacionalnog i verskog osećanja koje on sobom nosi, umnogome se u tradiciji oblikuje Markov lik.
    Tako je i u svom prevashodno istoriografskom delu Žitije Stefana Lazarevića (nastalom 1431-1435), Konstantin Filozof Marka pustio da progovori rečima poslednje volje, pred samu bitku na Ravinama: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu." Činjenica da je Marko zaista poginuo na turskoj strani u ovom ratu dala je njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jači što je Konstantin Markove reči interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio je Marka da ih izgovori pred svedocima i očevicima: "tako kažu za blaženog Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opšte psihološke tragedije turskih vazala hrišćana - "Svi ovi behu Ismailćani, ako i ne sa voljom, a ono po nuždi". Ukoliko to nije bila Konstantinova sopstvena vizija vazalstva, već odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz da je predanje sagledalo osnovnu tragičnu rascepljenost Markovog lika i na njoj počelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na korist kaursku. / Svim je Turcim Marko dodijao).
    U brojnim pesmama Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe opire, oblikujući jedan poseban, samosvestan odnos prema sultanu zbog čega ga ovaj kažnjava, ali pošto zavisi od njegove pomoći mora prihvatiti Marka takvog kakav jeste. Marko je često u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne; / Polu stere, polom se pokriva; / Nokti su mu orati bi mogo, / Ubila ga memla od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji).
    Veliki, neuništivi usamljenik, on gubi ali i povraća snagu pijući "tuluminom vino" i opstaje. Iz sužanjstva ga oslobađaju onda kada postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili opštim turskim neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraženi (Navalite, ljuta Arapijo! / Nema onog dobroga junaka / Na šarenu konju velikome). I sam car ga redovno moli da ga brani: "Brže da si, moj posinko Marko! / Brže da si, moj po Bogu sinko! / Arapi mi šator oboriše."
    Taj odnos u kome Marko nije samo "sluga" (vazal) već posinak sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmoćnost. On je prvi do cara, carev zatočenik, te Turci, carevi doglavnici i doušnici, samo privremeno mogu da mu naude. Njegova nadmoćnost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg zastrašujućeg izgleda, toliko i psihičkom snagom njegove ličnosti, efektima koje ta snaga ostavlja na druge (Nešto crno drži u zubima / Kolik jagnje od pola godine; / Crnijem se osmehuje brkom. / Prevaljuje okom krvavijem, / Bijelijem poškripuje zubam). Kad svoj "bijeli kožuh" (koji mu je atribut u bugaršticama, "ćurak" deseteračkih pesama) prvrne naopako, i svoj buzdovan privuče, teško onom ko mu je najbliže. "Car s odmiče, Marko se primiče, / Dok dotera cara do duvara." Njegova ćudljiva plahovitost izaziva strah kod osvajača, oni od njega zebu. Marko je zaista "junak u pokorenom Srbinu... ne još u slobodi", da upotrebimo reči Vladimira Dvornikovića.
    Marko slavi slavu, i čuva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i zakonima, pije uz ramazan vino, razigrano obestan, uvlači u igru i same Turke, s jednom dozom duhovite lukavosti, koja će mu omogućiti da sultanu ceo događaj prikaže kao mladalački altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; / Ak nagonim odže i hadžije, / Ne može mi ta obraz podneti / Da ja pijem oni da gledaju, / Nek ne idu meni u meanu."
    Junak - mada pokoren, nadmoćan - ali ipak "sluga", posinak, ali - sultanov, Marko, ogoljene duše, opčinjen i uznemiren ženskom lepotom, gubi kontrolu nad sobom kada mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s jedu kosu plesti / U Prizrenu, našoj carevini, / No ja poći u Prilepa grada, / Markova se nazivati ljuba; / Jer je Marko turska pridvorica, / Sa Turcima bije i siječe, / Ni će imat groba ni ukopa, / Ni će s Marku s groba opojati, / Što će mene kod ljepote moje, / Budem ljuba turske pridvorice?"
    Markova plahovita, neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje, posledica je njegove srdite nemoći, kao što je u mnogim drugim slučajevima neka vrsta oduške na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od nje. Na istoj liniji srdite nemoći, koja se pretvara u pustu, besmislenu reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upućuje sultan: "Pošto bi se poturčio Marko?" - Za inat, čestiti care".
    Hajdučke crtne na koje je posebno ukazao Radovan Samardžić i koje je Marko dobio u HVI veku kao borac za narodna prava nisu se kosile sa dva veka ranijim istorijskim činjenicama da su "turske akindžijske čete obilazil oblast vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima bila pošteđena od turskog zuluma, a on počeo predstavljati njenog zaštitnika.
    Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala spletove istorijskih okolnosti.
    Mnogobrojne pesme o Marku kao zaštitniku nesrećnih, oličenih u devojci koja ne može da plati svadbarinu, pa joj je daruje on, ili, u drugoj, doduše Turkinji, koju spasava od čudovišta, deo su njegove epske biografije, bez obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima. Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (čak i sa Turcima) ostvaruju se na nivou čovečanske osećajnosti, izvan svakog drugog merila.
    Uspešnost Markovih megdana s različitim junacima oblikuje se ne samo na njegovoj ljudskoj hrabrosti, već i na njegovoj natprirodnoj moći.
    U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan sa vilama i drugim natprirodnim bićima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud tolika veličina i snaga; po drugima, vila ga je podojila u znak zahvalnosti što joj je zaklonio dete od sunca; po trećim, odužila mu se zašto što joje je odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu draču. Ulaskom u svet natprirodnog, Marko je dobio i moć nad tim svetom, ali i pomoć od njega. On u nizu predanja s lakoćom čupa drveće, podiže nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov konj Šarac bio je gubavo golemo ždrebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko sebe, kao i druge konje što je ogledao, a kad je video da ga ne može pomeriti s mesta, kupio ga od kirdžija, izlečio ga i naučio piti vina".
    U narodnim pričama Marko je običan čovek iz naroda, čobanin i govedar, seljak koji goni iz dubrave drva.
    Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem čudnim načinom prenio iz njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojca žive". Predanje mu je podarilo večni život i na dnu mora, i "kad timari svoga Šarca putnici na moru jasno čuju njegovo češalo. U ponoć, u gluvo doba, dolazi Mrko u svoj grad i uzima iz ambara zbo za Šarca".
    U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadrže i opštečovečanske crte, Marko se ipak morao rastati o života. Sahranjen je u Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dušmani ne svete".
     
  8. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Kraljevic Marko kao knjizevni lik

    Kraljevic Marko kao knjizevni lik

    [​IMG]

    Majka Jevrosima

    Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
    Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.


    Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
    Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
    Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.
     
  9. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Zemlja ne pripada čoveku već čovek pripada Zemlji(sastav)

    Zemlja ne pripada čoveku već čovek pripada Zemlji(sastav)

    Svaka mašina koju je čovek napravio da bi olaksao sebi život, ispušta otrove u prirodu. Oni nikome nisu upadali u oči i niko nije smatrao da tome treba naći rešenje. Svaki sprej značio je trovanje i smanjenje vazdušnog omotača, svaki fabrički dim smanjivao je mogućnost udisanja svežeg vazduha... I tako u nedogled, sve dok se jednog dana nismo našli u poziciji da ne vidimo susednu zgradu od zagađenja,izduvnih gasova i smoga. Nije ništa bolje ni u nekim porodicama, u kojima roditelji puše u prisustvu svojih beba, i od malena ih truju. Šta je potrebno da se desi pa da čovek shvati da sve to što radi, ne radi u svoju korist? Naučnici svakodnevno upozoravaju na opasnost od štetnih gasova, na smanjenje vazdušnog omotača, topljenje glečera, globalno zagrevanje... Mi samo zadovoljni odlaskom na svež planinski, ali neće ni te planine, na kojima svakodnevno niču nove kuće, hoteli... biti naša pluća, naš spasilac. Njihova malobrojna drveća prestace da dišu za nas.
    Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od naših očeva, već smo je pozajmili od naših unuka“. Svi dobro znamo šta radimo sa nasledstvom, neko ga potroši, mnogi unište a retko ko ga čuva i neguje. To isto važi i za ovu planetu. Čovek se ponaša kao da je ono tu za njegovog života, a zatim umire s njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od naših nerodjenih i treba to da im ostavimo.
     
  10. Coiska

    Coiska Hoyas Legend

    Postova:
    22.916
    Zahvala:
    888
    Lokacija:
    Kenija - Nacionalni park Tsavo facam nosorozi
    Sva moja ljubav...(sastav)

    Sva moja ljubav...(sastav)

    [​IMG]

    U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.
     
Status teme:
Zatvorena za pisanje odgovora.

Preporučite stranicu