Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Pesme o Marku Kraljeviću

Diskusija u 'Maternji Jezik' započeta od Mr.Daky, 29.06.2011.

  1. Mr.Daky
    Offline

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.295
    Zahvala:
    155
    Lokacija:
    In heart!
    Pesme o Marku Kraljeviću




    Pesme o Marku Kraljeviću obuhvataju veoma dug period, od Dušanovog do hajdučkog vremena.
    U Srpskom rječniku Vuk Stefanović Karadžić kaže: „Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. (O Marku Kraljeviću imaju pesama i pripovedaka svi Južni Sloveni i drugi balkanski narodi.) Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh sadašnjijeh a jamačno i ondašnjijeh ljudi... Ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu u krčmi manastira Krušedola gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo ... Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila nekaka vila, a jedni opet da ga je kupio u nekakijeh kiridžija: prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijebe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, i uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti. Za smrt Marka Kraljevića različno se pripovijeda: jedni vele da ga negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima; drugi kazuju da mu se u takvome boju zaglibio Šarac u nekakoj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali; u krajini Negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina ispod izvora Caričine: ondje ima i sad bara i zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u takome boju toliko ljudi izginulo da su po krvi poplivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: „Bože, što ću ja sad?" Na to se bog smilovao i nekakijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet na svijet izići. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onaka kao što se pripovijeda) probio iz nje sam sebi dlan, pa onda rekao: „Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljega junaka" ".
    Kralj Marko vladao je od 1371. do 1395. godine. Prestonica mu je bila u Prilepu. Za sve vreme svoje vladavine priznavao je tursku vrhovnu vlast, a posle kosovske bitke, za vlade cara Bajazida, morao je da učestvuje i u turskim vojnim pohodima. U takvom Jednom pohodu je i poginuo 1395, u boju na Rovinama protiv vlaškog vojvode Mirče. Prema Konstantinu Filozofu, Marko je pred svoju pogibiju rekao: „Ja kažem i molim gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu".
    Sve što istorija zna o Marku svodi se na to da je on bio neznatan vladar. Međutim, u pesmama i pričama on je najveći junak. Zašto je to tako – ne može se pouzdano reći. Može biti da je za vreme njegove vlade narod bio pošteđen raznih teških nameta i da je kasnije, pod teretom turskih nasilja, uspomena na takvo stanje imala presudan značaj za stvaranje junačkog lika Marka Kraljevića.
    Poznato je da su se pesme o Marku Kraljeviću pevale već u XVI veku. Do nas su došle pesme iz kasnijeg vremena. Od njih određeniju istorijsku podlogu imaju samo dve-tri, ali i sve ostale – ma koliko bile ispunjene događajima nepoznatim istoriji – verno odražavaju stanje našega naroda pre i za vreme turske vladavine. U nekim pesmama – kao što su Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko pije uz ramazan vino – sačuvana je istorijska istina da je Marko priznavao vlast turskog cara i da je ratovao za njegov račun. U jednoj pesmi on to sam izrikom kaže:
    Nisam sluga, niti dvorim koga,
    no u Stambol cara čestitoga,
    a kod njega ne mislim drugoga
    dok je moja na ramenu glava.

    I, odista, nijednom drugom Turčinu, i uopšte nijednom čoveku, Marko – onakav kakav je u pesmama – nikad se nije pokorio. Njegova je sablja uvek bila žedna turske i nasilničke krvi, i kad bi se iz svih pesama sabrale turske glave koje je on posekao – ispala bi grdno velika gomila.
    No i Markova pokornost samom turskom caru je veoma čudnovata. Teško je reći da li je to više pokornost ili nepokornost. Marko je tobože u nekakvom rođačkom odnosu prema caru, kao posinak prema poočimu. Ali to je više na reči nego na delu. U stvari, odnos je duboko neprijateljski. Car drži godinama Marka u tamnici. Marko ubija na hiljade vernih carevih podanika. Marko je – ne jedanput – dognao cara do duvara. Car je – ne jedanput – zadrhtao od Markova gneva.
    Očevidno, to nije nikakvo prijateljstvo. Ali tu leži i velika protivrečnost. S jedne strane, Marko pomaže caru, to je van spora, sa druge strane, – i najčešće u isti mah – on mu nanosi ogromnu štetu. Kako sve to da se razume?
    Možda bi se moglo primiti sledeće objašnjenje. U doba kada je živeo Marko, turska sila je bila u naponu i nije bilo te snage koja bi mogla da je sruši. Dakle, stvarnost za koju se morao vezati pesnički lik Marka Kraljevića karakteriše nesmenljivo tursko gospodstvo. Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu toga stanja nije se moglo ni misliti. Prema tome, narodni pevač bio je prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno – kao turskog vazala. Ali u narodnom pevaču, koji je bio pritisnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje se rodio prkosni i ratoborni lik Marka Kraljevića. Ako se Turci nisu mogli proterati iz zemlje, ako je njihova vlast – htelo se to ili ne – bila neizmenljiva činjenica, njihove glave ipak mogla je da seče sablja, njihova rebra mogla je da prebija topuzina. Tu sablju i topuzinu dao je narodni pevač u ruke Marku Kraljeviću.
    Ostavljena na milost i nemilost Turcima, vešana na čengele, nabijana na kolje, pljačkana i sramoćena, sirotinja raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane „od istoka pake do zapada", da kažnjava nasilnike, da oslobađa roblje, da štiti pravdu, da zastupa čovečnost. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je globili i pustošili – Turci, Arapi, Latini i ostali – našli su se licem u lice sa srditim i strašnim Markom Kraljevićem. On je bio neumitni sudija koji je stizao svakoga zločinca. On je – u pesmi – izvršavao kaznu koju je izricao i svim srcem želeo svojim neprijateljima podjarmljeni i poniženi narod.
    U tamnim vekovima ropstva narod je stvarao poletnu sliku nenadmašnog junaka u koga je „oštra sablja, ruka samovoljna", koji je dorastao svakom podvigu, jer je mudriji i junačniji od svih dušmana. Pred tim neukrotivim džinom – a takav je hteo da bude sam narod – turska vlast, gospodstvo i nadmoćnost pretvarali su se u prah. Po narodnoj pesmi, kao što je poznato, sultan mora da moli Marka, sultan i njegova carevina zavise od Markove snage. Retki su trenuci kad se u pesmi priznaje turska nadmoćnost. To je samo u dva-tri slučaja. U jednoj prilici majka Jevrosima savetuje Marka da postupi po turskoj želji:
    I bog će nam, sinko, oprostiti,
    a Turci nam neće razumjeti.

    U drugoj prilici, kad je Marko hteo da kazni krvnika Bećir-agu, mole ga oni koje je aga zlostavljao:
    „Bogom brate, Kraljeviću Marko,
    pušti nama agu Bećir-agu,
    da nas Turci ne bi pogazili,
    sirotinju našu cvijelili."
    Tad se Marko u sve misli snađe,
    pušti vraga, nek mu nije traga.
    Teško Srbljem đe im nije Marka!

    Nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad svim drugim neprijateljima, izražena je ne samo u njegovoj prevelikoj fizičkoj snazi nego i u jačini i bistrini njegovog uma. Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plah i nagao kao retko ko, ali kao retko ko on ume da bude i lukav, strpljiv i oprezan. U izvesnim trenucima on je spreman da bez kolebanja kidiše na čitavu vojsku, da zagazi u najopasnije sukobe, čak i bez oružja. Ali u drugim trenucima on je junak po svojoj mudrosti, po sposobnosti da prevari neprijatelja. On ulazi u dvor Mine od Kostura prerušen kao kaluđer i igra „sitno kaluđerski", jer je to odista najbolji način da bez muke savlada razbojnika koji mu je razorio kuću i zarobio ženu. On mudrošću, u stvari, pobeđuje i džina Latinina, pa i samog Musu Kesedžiju. U Latinima, koji su u narodnoj pesmi ocenjeni kao stare varalice, Marko je kadar da napravi čudo od junaštva, ali je isto tako kadar i da nadmudri latinske varalice. Dok svi svatovi piju, Marko, koji je poznat kao „teška pijanica", ne okuša ni vino ni rakiju, trezno razmišlja o latinskim zamkama, i savetuje svoje društvo da sedi pod oružjem. Ili, drugi put, da bi obmanuo turske uhode, on uči svatove da izmenjaju konje, i tako dovodi špijune u smešnu nedoumicu:
    Mi smo svate uhodili divno:
    ka d
    a bješe Kraljevića Marka,
    ma ne bješe konja Markovoga;
    ka da bješe vojevoda; Janko,
    ma ne bješe konja Jankovoga;
    ka da bješe Starina Novače,
    ma ne bješe konja Novakova;
    ka da bjehu dva Podrenovića,
    ma nemaše konja njihovijeh;
    ka da bješe Banović Sekula,
    m
    a nemaše konja Sekulova;
    ka da bješe dijete Grujica,
    ma nemaše konja Grujičina.

    Ista ova osobina Markova snažno je naglašena i u pesmama drugih balkanskih naroda. Tako, u jednoj makedonskoj pesmi priča se kako je neka čudnovata devojka zabranila ženidbe i udadbe dok se sama ne uda. Siromasi momci mole Marka da ih spase bede neviđene. I on pođe. S njime je i Miloš, i vojvoda Janko, i Momčilo, i dete Grujica, i Relja Šestokrili. Kad su bili blizu dvora opake devojke, ona ih je ugledala sa čardaka, gde je vezla na zlatnom đerđevu. Odmah je zatražila od majke bojnu opremu. I ova – „hala haletina" – dala joj je konja lastavicu, svileni barjak, buzdovan, sablju, volujsku kamdžiju i samur-kalpak. Konj lastavica je poleteo, a naši junaci su se razbegli kud koji. No devojka ih je sve skupila kamdžijom, ispitala ih ko su i otkuda, a onda bacila na zemlju svoj kalpak i naredila da ga dignu, pa ko ga digne i metne na glavu tome će biti žena a ostale će pobiti. Miloš je jedva pomerio kalpak, vojvoda Janko ga digao do kolena, Momčilo više kolena, dete Grujica do pojasa, Relja Šestokrili do „belog grla", a Marko ga najbolje podigao, ali ga nije na glavu metnuo. Devojka se naljutila, bacila ih u tamnicu i davala im samo „suva hleba i studene vode". O praznicima bi im dodala nešto bolje, ali bi ih svakog jedanput udarila, a Marka i dva i tri puta. Tako je potrajalo tri godine. A onda su se dogovorili da pobegnu, i tako su i učinili. No ona je to opazila i počela da ih goni na konju lastavici. Kad je to video, Marko se odvojio od drugova, obukao kaluđersko ruho i seo kraj šarene česme – ne bi li tu zaustavio devojku. I, odista, ne poznavši ga, misleći da je pravi kaluđer, ona ga je zapitala da li su tuda prošli takvi i takvi ljudi. Na to je on odgovorio da su prošli juče rano, i primetio da ona jaše konja i drži sablju ne kao junak nego kao žena, i – dabome – ponudio se da pokaže kako to treba raditi. A kad se dohvatio konja i sablje, sa devojke je poletela glava. Mrtva glava je proklela Marka da mu se za grob ne zna, kao što ga u srpskoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići kune otac Vukašin. Na kraju oslobođeni momci i devojke donose svome zaštitniku razne darove.
    U jednoj drugoj makedonskoj pesmi – o Sekuli i latinskom kralju – osobito je istaknuta izvanredna Markova strpljivost. Latinski vladar, lažljivac i podlac kao i u srpskom pesništvu, postavlja Sekuli veoma teške zadatke i izlaže ga najvećim opasnostima, ne bi li tako izbegao udaju svoje kćeri. Prvo, on traži od njega da se bori protiv Arapina, naročito za to hranjenog; zatim, da uđe u usijanu peć; i najzad, da prepliva Crno more i da s one druge obale donese tri zlatne jabuke. Mada ovo traje veoma dugo, nedeljama i nedeljama, Marko ostaje potpuno miran i – što je veoma zanimljivo – u svakoj od pomenutih situacija traži savet i pomoć od Šarca, koji odista veoma pametno i hrabro nalazi izlaze iz svih teškoća.
    Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad drugim neprijateljima, – a to je nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod u vekovima ropstva – izražena je u srpskim pesmama i na drugi način. To je nadmoćnost pravde, poštenja, morala, za koje se bori Marko. Najčešće, Markovo junaštvo izvire iz duboke ljubavi prema čoveku koji je u nevolji. Najčešće, za herojski poduhvat Marko je nadahnut tugom zbog utamničenog druga, unesrećene devojke, ojađene sirotinje, nezaslužene patnje, i nadahnut je gnevom zbog nasilja i svakojakog nečoveštva.
    O tome svedoči veliki broj pesama. U jednoj između ostalih – gde priča majci kako se prepao od strašnog Turčina otmičara – Marko sam kaže da mu je žalost za nesrećnom snahom ulila potrebnu hrabrost:
    Ja pogledah na đevojku, majko,
    kad đevojka grozne suze pušta,
    sve marame suzam' pokvasila,
    stakaju se đogu niz kopita.
    Kad ja viđeh, moja stara majko,
    a tako mi boga pravednoga,
    sve mi srce puče za đevojkom,
    pa pomislih, stara moja majko,
    bolje mi je poginuti ovđe
    no sramotno doma dolaziti;
    pa potegoh darovnicu đordu,
    njom udarih Belil-agu straga
    po ramenu i po desnoj ruci,
    a zažmurih oči obadvije,
    da ne viđu kad ću poginuti.
    Kad pogledah na Turčina, majko,
    kad tu
    age Belil-age nema,
    no mu stoje bakračlije prazne;
    na labudu nema gospodara,
    nego dvije pole oko konja.

    U stvaranju ovakvog Markovog lika narodni pevač naročiti udeo pripisuje majci Jevrosimi, koja kletvom goni sina da sudi „ni po babu ni po stričevima" i da po cenu života spase nevoljnika. U pesmi Marko Kraljević izbavlja bega Konstantina nalazimo i ove stihove:
    Sagnula se Jevrosima majka,
    sagnula se dole po trpezi,
    i uzima dva mermer-kamena,
    izvadila bele dojke svoje,
    pa udara kamen po kamenu
    i zaklinje
    Kraljevića Marka:
    „Sine Marko, moje čedo drago,
    tako mi te kamen ne ubio,
    i tako ti rane materine,
    idi, Marko, te iskupi bega!"

    Markova nadmoćnost nad Turcima i drugim neprijateljima, – ato je nadmoćnost koju je narod sebi želeo – ogleda se, pored ostalog, i u tome što on mnoge teške okršaje uzima kao nekakve lake zabave, kao igre. Marko često tera šegu sa svojim protivnicima. Tako on postupa u pesmama: Prvo junaštvo, Marko Kraljević i Vuča dženeral, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Oranje Marka Kraljevića, Marko pije uz ramazan vino i u drugim pesmama.
    Marko je za Turke kao kobac za preplašene vrapce. Marko je gorostas kome je zemlja tesna, snaga kojoj sudara nije dosta. Marko je otelotvorena težnja pritisnutog naroda da se opaše neodoljivom silom i da polomi ropske okvire života.
    Ta narodna težnja dostiže vrhunac u onim pesmama u kojima su opevane Markove pobede nad zlim vilama i nad drugim strašilima ili u kojima se peva kako vile pomažu Marku. U ono doba kad su ljudi stojali zbunjeni i užasnuti pred neispitanim i neukroćenim silama prirode, želja da se te sile savladaju i učine saveznikom izražavala se u naivnom verovanju da postoje zla i dobra božanstva. To što Marko nateruje na poslušnost opake vile i što je pomagan od vila posestrima, to je – u stvari – vera u beskrajnu moć čovekovu, u njegovu sposobnost da ovlada nebom i zemljom i da stane u prvi red kao umni i divni graditelj sveta.
    Takav je Marko o kome pesma kaže:
    Ni boljega konja od Šarina,
    ni od Marka boljega junaka.

    Takav je Marko koga prati vatreni narodni blagoslov:
    Desna ti se posvetila ruka! ...
    Dušmani ti pod nogama bili
    kako Šarcu pod kopita čavli!

    Takav je junak kome je narod dao da živi nekoliko vekova, od Dušanovog do hajdučkog vremena, da druguje sa svima junacima i da im bude starešina.
    Naš narod je vekovima bio sužanj, naša zemlja je vekovima bila nepregledno krvavo razbojište, pod sabljom i kopitom. Naši preci su vekovima razmišljali o tome kako gavran i vuk razlikuju ljudsku od životinjske krvi:
    Lasno ti je krvcu poznavati:
    ak' udara
    đetelinom travom,
    to je, vuče, od ljeljena krvca;
    ak' udara ječmom i sijenom,
    to je, vuče, od paripa krvca;
    ak' udara vinom i duvanom,
    to je, vuče, od junaka krvca.

    U takvim prilikama ostajalo je samo dvoje: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti, ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje. Kroz pesmu o njemu kretali su se slobodno širom rođene zemlje, s kraja na kraj, i čistili je od uljeza, pljačkaša i krvopija. Kroz pesmu o njemu dizali su se do gordih, slobodnih ljudi koji imaju smelosti da se usprotive caru i božanstvu.
    Ali to nije sve. Narod nije zaboravio da u pesmama o Marku izrazi i svoje teške slabosti. Jest, sultan je drhtao od Markova gneva, ali – na žalost – uvek se spasavao toga gneva mašivši se rukom u džepove i bacivši Marku koju stotinu dukata. I uopšte, Marko više voli blago nego „aferime prazne", prazne pohvale. Markova pohlepa za blagom je i pohlepa sirotinje raje. Markova slabost prema dukatima je i rajina slabost. Gladna i žedna, gola i bosa, osuđena na doživotnu bedu, godinama bacana čak i na gorki hleb od hrastove kore, sirotinja raja je čeznula za hlebom „beškotom", za debelim ovnujskim mesom, za čabrovima vina i rakije, za žeženim zlatom. U pesmi o Marku ona je to zlato primala i iz sultanove ruke, i tako sramotila svoj ponositi san o nadmoćnosti nad dušmanima.
    U toj pokornosti caru – ma kako ona ograničena, nestalna i neznatna bila – leži najdublja sramota. Narodni pevač je svestan toga, narod je svestan toga. Zato Marka, i pored svih njegovih herojskih podviga, prati ubitačni prekor da je „turska pridvorica". Kad mu je sestra Leke kapetana rekla to u oči, Marko ju je svirepo kaznio, jer Marko je „zao pri ukoru". Ali osuda je ostala, i ona je najtvrđi dokaz da narod ni svome junaku – ni sebi – nije praštao pokornost porobljivaču, čak ni ovakvu kakva je u pesmi.
    Međutim, pokadšto se Marku čine i neopravdani prigovori. Ne uzimaju se u obzir okolnosti i zadaci koji određuju njegov karakter i onda se izvesne njegove osobine ocenjuju kao rđave. Dabome, on je kavgadžija, ubojica, samovoljan, nepokoran, nesavitljiv. Ali zar bi mogao da bude drukčiji prema ulozi koja mu je data u pesmi? Zar bi mogao da predstavlja osvetničke i oslobodilačke narodne težnje, da je – recimo – miran, tih, poslušan, uvučene glave u ramena, bojažljiv? Razume se da ne bi mogao. Sa takvim „vrlinama" on bi taman bio dobar rob, dobar sultanov podanik, o kome pesma ne bi imala šta da kaže. Očevidno, dakle, tobožnje Markove slabosti ne samo da nisu nikakve slabosti nego su osnovni i najprirodniji elementi iz kojih je sačinjena njegova herojska ličnost.
    Isto tako stoji stvar sa prigovorom da je Marko pijanica – razume se, kao svaka druga pijanica. Međutim, Marko nipošto ne spada među obične pijanice. Jelo i piće su izvor njegove ogromne snage. To je sasvim prirodno. On je u stanju da ljuljne topuzinu od šezdeset i šest oka, u stanju je da omahuje oko sebe konje držeći ih za rep, i tako dalje. Zar bi mogao to da čini a da ne prekorači običan jelovnik? Očigledno, prema čoveku čaša i pogača. Narodni pevač – s pravom – vodi računa o toj srazmeri. Uostalom, svi junaci na svetu mnogo jedu i piju. Ono što najedanput pojedu i popiju Homerovi junaci iz Ilijade izgleda prosto fantastično. Ali zar je manje fantastično ono što naprave u bitkama? Prema tome, na Markovu „žećcu" za vinom ne može se i ne sme gledati kao na običnu slabost prema alkoholu. To je nešto drugo. Kad Marko „ugasi žećcu", posedne Šarina kao „ala na bijesa", i teško tome ko mu na put stane!
    No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama vidi se da je on spreman i na to da učini bezrazložan zločin. Čudovišni su njegovi postupci prema sestri Leke kapetana i, naročito, prema Zlatanića majci. Grđe nisu postupali ni Turci. Slična varvarstva on čini i u bugarskoj pesmi. Nije jasno zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu zločinačku osobinu. Možda je to slučajno? U doba kad su stvarane pesme o Marku bilo je mnogo nečovečnih kazni. Možda je narodni pevač slučajno neku od ovih kazni vezao za Marka. Činjenica je da Marka u većini pesama odlikuje visoka čovečnost. I zbog slomljenog sokolovog krila on je gotov da zametne kavgu sa nasilnicima. A surov je u veoma malom broju pesama. Ili je narodni pevač hteo da u jednoj ličnosti prikaže sve ljudske osobine i raspoloženja, od najnižih do najviših? To će, izgleda, biti pre svega.
    No, bilo kako bilo, Marko je najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u sličnim prilikama kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu. To nije ni Ahil, ni Odisej, ni Beovulf, ni Roland, ni Ilja Muromec, ni Sigurd, ni Sigfrid, niti ikoji drugi junak, mada sa njima može imati ovu ili onu zajedničku crtu.
    U pesmama o Marku došla su do izraza i takva shvatanja narodnog pevača koja su danas zastarela i nazadna, ali koja su bila sasvim prirodna pre nekoliko stoleća. To su, uglavnom, shvatanja o državi i crkvi.
    U pesmi Uroš i Mrnjavčevići Marko istupa u ulozi čuvara Dušanovog carstva. On s ogorčenjem ustaje protiv svojih najbližih rođaka koji se otimaju o carstvo, ili tačnije rečeno: koji komadaju državu. On presuđuje da carstvo ostane Urošu, jer „đetetu je od koljena carstvo", drugim rečima: jer je to jemstvo da se država neće raspasti. To je bio jedini put da se sačuva snažna država, koja bi bila u stanju da se odupre najezdama. I Njegoš s razlogom optužuje razbijače države:
    Velikaši – proklete im duše! –
    na komate razdrobiše carstvo,
    srpske sile grdno satriješe.

    Kao što je iz istorije poznato, komadanje Dušanove države nije donosilo narodu izbavljenje, nego ga je – naprotiv – bacalo u još teže ropstvo, donosilo mu još nesnosnije obaveze prema domaćim gospodarima i otvaralo širom vrata turskim osvajačima, novim i još bezdušnijim eksploatatorima. Naravno, ko bi danas delio carstvo po tome kome je ono „od koljena" – taj bi zastupao ideal pravde iz XIV veka, kako je govorio Svetozar Marković.
    Iz iste ove pesme i iz nekih drugih pesama vidimo i to da narodni pevač – s očiglednom pobožnošću – ističe crkvene ličnosti, crkvu i njeno učenje. I to je potpuno razumljivo. Pre svega, u doba kad su ove pesme nastale, a i mnogo kasnije, ljudi su bili tako nemoćni prema prirodnim i društvenim silama da su one u njihovim glavama dobivale oblik nadzemaljskih sila. Sem toga, u nekim slučajevima, crkva je imala i izvesnu naprednu ulogu. Ona je stvorila prvu pismenost kod naroda koji su pre primanja hrišćanstva živeli u varvarstvu i time je znatno doprinela održavanju i daljem razvijanju kulturnih tekovina. Najzad, kod nas, za vreme turske vladavine, ugledu crkve doprinosila je i činjenica da su se klasne razlike podudarale sa verskim: na jednoj strani bili su eksploatatori turski feudalci, a na drugoj strani eksploatisana hrišćanska raja. Skoro čitavo niže sveštenstvo bilo je čvrsto povezano s narodom, a bilo je i takvih slučajeva da su pojedini visoki predstavnici crkve aktivno učestvovali u borbi protiv osvajača i podsticali oslobodilačke težnje.

  2. EuroTurs
Slične teme
Forum Naslov Datum
Muzičke Diskusije Decije Pesme 04.07.2014
Zabava Grcima ukrali pesme, sad duguju 700 miliona dinara! 24.06.2014
Narodna Muzika Silvana Armenulic - Pesme Sa Tekstom II 18.06.2014
Narodna Muzika Silvana Armenulic - Pesme Sa Tekstom 18.06.2014
Strani Tekst. Pesama pomoc u vezi pesme 11.05.2014

Preporučite stranicu