Paulo Koeljo: Sumnja tera čoveka napred
BlicOnline
On podiže šake sa stabla hrasta, i ja činim isto. On mi se nasmeši i ja se njemu nasmešim. U tišini i bez žurbe upućujemo se ka mojoj kući, sedamo na verandu i pijemo kafu u tišini.
Posmatram ogromno stablo u sredini svog vrta, obavijeno trakom posle jednog sna. Nalazim se u selu Sen Marten u francuskom delu Pirineja, u kući koju sam kupio i zbog toga se odavno pokajao; ta kuća me je na kraju zaposela, jer je zahtevala da budem u njoj kad god je to moguće, jer neko o njoj mora da se stara, da održava njenu energiju u životu.
Ne uspevam više da napredujem – kažem, i kao i uvek upadam u zamku koja čeka onog ko prvi progovori. – Mislim da sam stigao do svog maksimuma.
Kako je to zanimljivo. Uvek sam pokušavao da otkrijem svoje granice i do danas nisam uspeo do njih da stignem. Ali moj Univerzum mi ne ide naruku, i dalje se širi i ne dozvoljava mi da ga u celosti upoznam.
Ironičan je. Ali ja teram svoje.
Zašto si danas došao? Da pokušaš da me ubediš, kao i uvek, da nisam u pravu. Pričaj šta hoćeš, ali znaj da reči neće promeniti ništa. Nisam dobro.
Baš zato sam i došao danas ovamo. Odavno sam primetio šta se dešava. Ali uvek postoji pravi trenutak za akciju – tvrdi Ž. dok sa stola uzima krušku i vrti je u ruci. – Da smo ranije razgovarali, ti još ne bi bio zreo za to. Da smo razgovarali kasnije, već bi počeo da truliš. – Kako je to rekao, zagrizao je voćku i predao se uživanju u njenom ukusu. – Savršeno. Pravi trenutak.
Pun sam sumnji. A većina njih se odnosi na veru – insistiram.
Odlično. To je sumnja koja čoveka tera napred.
Dobijam dobre i slikovite odgovore kao i uvek, ali danas oni nemaju uobičajeni efekat.
Reći ću ti šta osećaš – nastavlja Ž. – Da ništa od onoga što si naučio nije pustilo koren, da možeš da uroniš u univerzum magije, ali ne uspevaš da ostaneš u njemu. Da je sve to samo jedna velika fantazija koju je čovek stvorio da bi odagnao strah od smrti.
Moja pitanja su dublja: sumnje koje se tiču vere. Samo u jedno sam siguran: da postoji paralelni univerzum, duhovni, koji utiče na ovaj svet u kojem živimo. Osim toga, sve ostalo – svete knjige, otkrovenja, vodiči, priručnici, ceremonije... sve mi to deluje apsurdno. I što je najgore – bez trajnih rezultata.
Reći ću ti kako sam se ja svojevremeno osećao – nastavlja Ž. – Kad sam bio mlad, bio sam opčinjen svim stvarima koje je život mogao da mi ponudi; mislio sam da mogu da dostignem svaku od njih. Kada sam se oženio, morao sam da odaberem samo jedan put, jer sam morao da izdržavam ženu koju volim i svoju decu. Kada sam imao 45 godina, bio sam već uspešan poslovni čovek, deca su mi porasla i otišla od kuće, a ja sam pomislio kako će od tog trenutka stvari početi da se ponavljaju, da se vrte ukrug.
„Tek tada je počela moja duhovna potraga. Disciplinovan sam čovek i svu svoju energiju usmerio sam ka njoj. Prošao sam kroz periode entuzijazma i neverice, sve dok nisam stigao do trenutka u kojem se ti sada nalaziš.“
Ž., uprkos svem mom trudu, ne mogu da kažem: „Nalazim se bliže Bogu i sebi samom“ – kažem, sa određenom dozom očaja.
Zato što si, kao i svi ostali ljudi na ovoj planeti, i ti verovao da će te vreme naučiti kako da se približiš Bogu. Ali vreme ne podučava; ono nam samo daje osećaj umora, osećaj starenja.
Činilo mi se kao da me hrast sada posmatra. Sigurno ima više od četiri veka, a sve što je naučio jeste da bude na jednom mestu.
Zašto smo obavili ritual kod hrasta? Kako nam to pomaže da postanemo bolja ljudska bića?
Zato što ljudi više ne vrše obrede oko hrastova. A čineći to, što može delovati i smešno, povezuješ se s nečim dubokim u svojoj duši, u svom iskonskom delu, delu koji je najbliži poreklu svega.
Istina. Postavio sam pitanje o nečemu što znam i dobio odgovor koji sam očekivao. Treba bolje da iskoristim svaki trenutak proveden s njim.
Vreme je da se krene – kaže Ž. najednom.
Gledam na sat. Objašnjavam da je aerodrom blizu, da možemo još malo da razgovaramo.
Ne govorim o tome. Kada sam prolazio kroz to što se tebi sada dešava, odgovor sam našao u nečemu što se dogodilo pre nego što sam se rodio. Upravo to ti predlažem.
Novi roman Paula Koelja „Alef”
Od 15. juna u prodaji.
Paulo Koeljo kreće na svoje treće hodočašće - u Rusiju, gde će preći 9.288 kilometara transsibirskom železnicom, u društvu tajanstvene devojke po imenu Hilal.
Koliko života smo proživeli? Uistinu, pitanje treba da glasi drugačije: koliko života živimo sada?