- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Ove godine napunio bi osamdeset godina: Zoran Radmilović - mera za svako majstorstvo
Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor, Legendarni Radovan, raskalašni Ibi, najbolja "drugarica" Mire Banjac
MALO je glumaca koji su za života, ali i posthumno, osvojili toliko ljubavi, poštovanja i trajnog sećanja - kao Zoran Radmilović. Publika ga ja obožavala, bez trunke lične sujete divile su mu se kolege, a zavičaj do naših dana čuva večni plamen s njegovim imenom. Uz nezaboravne uloge i replike (koje se prepričavaju i dalje), Zoran je "dobio" pozorište, spomenik, "Dane" i "Brk" sa svojim imenom u Zaječaru, spomen-ploču, dokumentarno-igrani film, nagradu za glumačku bravuru na Sterijinom pozorju, figuru Ibija pred Ateljeom 212, pa i izlivene cipele u omiljenoj, „Srpskoj kafani“... Ove godine napunio bi osamdeset godina, a otišao je s pedeset dve. Surovo i nepravedno rano.
Legendarni Radovan Treći, "nepričavi" tv junak, majstorski (namćorasti) Sava u filmu "Majstori, majstori", raskalašni Kralj Ibi, najvrcaviji gost pozorišnog bifea, najbolja "drugarica" Mire Banjac. Sve je to, profesionalno i privatno, bio Zoran Radmilović. Još je velikih, svestranih i šarmantnih glumaca, ali je Zoran ostao neponovljiva pojava i mera za svaku vrstu majstorstva. U čemu je tajna njegove jedinstvenosti? Možda je o sebi najtačnije rekao upravo sam Radmilović:
- Postoje tu dve ličnosti, kao kod svakog glumca. Samo je to kod mene malo izraženije - ta neka šizofreničnost, neka pocepanost na dva ili više delova. Glumac verovatno mora to da nosi sa sobom: što je bolji glumac, to više. Ne poznaju me ljudi dobro zato što verovatno ni ja sebe ne poznajem dobro. Dođu mi tako trenuci kad me mrzi da razgovaram, kad sam prosto nezadovoljan sobom, onda se to prenosi i na okolinu. Inače, nisam zatvoren. Što više godine prolaze, vidim da sve više pričam s ljudima...
Važio je za najvećeg usmenog satiričara i sjajnog izvođača "glumačkih radova", za kojeg je drugi bard naše scene (i matičnog Ateljea 212) Petar Kralj nekom prilikom rekao:
- Neki elementi Zoranovog shvatanja pozorišta i umetnosti deo su današnjeg pojma glume. U ono doba, njegov stil bio je hrabar, revolucionaran, gotovo prevratnički. Može se reći da je predstavljao neku vrstu malog zaverenika.
Glumački zaverenik je prvo, po roditeljskoj želji, studirao pravo u Beogradu, potom Arhitektonski i Filološki fakultet. Da je istrajao na jednoj od ovih katedri danas ne bi pamtili njegovog Hamleta, Trigorina, Molijera, Iliju Garašanina, Kockara Petrovića, majstora Životu Govedarovića, Doktora Pjevalicu. Na filmu je debitovao 1962. godine u ostvarenju "Čudna devojka", a dve godine kasnije stiglo je i prvo veliko pozorišno priznanje: za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" Oskara Daviča dobio je Sterijinu nagradu. Potom su usledile i mnoge druge, ali je svakako ona najveća i najređa u ovoj, često efemernoj umetnosti - istinski nezaborav.
Poslednju, 299. predstavu "Radovana Trećeg" odigrao je, uz velike bolove, 9. juna 1985. godine. Samo tri dana potom otišao je u bolnicu, u kojoj je umro mesec dana kasnije. Pala je poslednja zavesa na život majstora improvizacije, kako su ga drugi zvali, a za kakvog sebe nije smatrao. Naprotiv. Verovao je da je u pozorištu glumcu dato pravo na više mogućnosti jednog lika nego što mu to tekst i predstava pružaju. A u životu?
- Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor. - Zato se trudim da sve u životu gledam, koliko je i kad je moguće, s neke komične strane. Osim ono nekoliko bitnih pitanja s kojima nema šale: porodica, deca, hleb. Sve drugo nije toliko važno da bi mu se pridavao veći značaj nego što ima. Postoji samo nekoliko životnih činilaca koji su za uozbiljiti se. Sve drugo je jedna šala. I treba da bude šala. Pogotovo kod glumca.
APOSTOL KULTURE
"ZORAN Radmilović ne postoji u trač rubrikama, ne gura se u skandale, ne gricka štapiće na prijemima, ne daje izjave po novinama o tome kako sprema genijalne stvari koje će potresti svet... Reč je o čoveku prosvetitelju, koji nekim svojim poštenim instinktom oseća svet u kome živi i zna šta tom svetu nedostaje. Tako je Zoran s grupom glumaca, pisaca, umetnika, krenuo selu u pohode. Bez honorara, bez treme, a sa velikim interesom: da obogati seljake jednim novim doživljajem. Ja tim modernim apostolima kulture, Ćirilima i Metodijima, tim Vucima Karadžićima, tim Vasama Pelagićima, tim današnjim Kopitarima - skidam kapu i pružam ruku", zapisao je davno, povodom akcije "Selu u pohode" u kojoj je učestvovao naš glumac, pesnik Ljubivoje Ršumović.
Izvor: Večernje novosti
Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor, Legendarni Radovan, raskalašni Ibi, najbolja "drugarica" Mire Banjac
MALO je glumaca koji su za života, ali i posthumno, osvojili toliko ljubavi, poštovanja i trajnog sećanja - kao Zoran Radmilović. Publika ga ja obožavala, bez trunke lične sujete divile su mu se kolege, a zavičaj do naših dana čuva večni plamen s njegovim imenom. Uz nezaboravne uloge i replike (koje se prepričavaju i dalje), Zoran je "dobio" pozorište, spomenik, "Dane" i "Brk" sa svojim imenom u Zaječaru, spomen-ploču, dokumentarno-igrani film, nagradu za glumačku bravuru na Sterijinom pozorju, figuru Ibija pred Ateljeom 212, pa i izlivene cipele u omiljenoj, „Srpskoj kafani“... Ove godine napunio bi osamdeset godina, a otišao je s pedeset dve. Surovo i nepravedno rano.
Legendarni Radovan Treći, "nepričavi" tv junak, majstorski (namćorasti) Sava u filmu "Majstori, majstori", raskalašni Kralj Ibi, najvrcaviji gost pozorišnog bifea, najbolja "drugarica" Mire Banjac. Sve je to, profesionalno i privatno, bio Zoran Radmilović. Još je velikih, svestranih i šarmantnih glumaca, ali je Zoran ostao neponovljiva pojava i mera za svaku vrstu majstorstva. U čemu je tajna njegove jedinstvenosti? Možda je o sebi najtačnije rekao upravo sam Radmilović:
- Postoje tu dve ličnosti, kao kod svakog glumca. Samo je to kod mene malo izraženije - ta neka šizofreničnost, neka pocepanost na dva ili više delova. Glumac verovatno mora to da nosi sa sobom: što je bolji glumac, to više. Ne poznaju me ljudi dobro zato što verovatno ni ja sebe ne poznajem dobro. Dođu mi tako trenuci kad me mrzi da razgovaram, kad sam prosto nezadovoljan sobom, onda se to prenosi i na okolinu. Inače, nisam zatvoren. Što više godine prolaze, vidim da sve više pričam s ljudima...
Važio je za najvećeg usmenog satiričara i sjajnog izvođača "glumačkih radova", za kojeg je drugi bard naše scene (i matičnog Ateljea 212) Petar Kralj nekom prilikom rekao:
- Neki elementi Zoranovog shvatanja pozorišta i umetnosti deo su današnjeg pojma glume. U ono doba, njegov stil bio je hrabar, revolucionaran, gotovo prevratnički. Može se reći da je predstavljao neku vrstu malog zaverenika.
Glumački zaverenik je prvo, po roditeljskoj želji, studirao pravo u Beogradu, potom Arhitektonski i Filološki fakultet. Da je istrajao na jednoj od ovih katedri danas ne bi pamtili njegovog Hamleta, Trigorina, Molijera, Iliju Garašanina, Kockara Petrovića, majstora Životu Govedarovića, Doktora Pjevalicu. Na filmu je debitovao 1962. godine u ostvarenju "Čudna devojka", a dve godine kasnije stiglo je i prvo veliko pozorišno priznanje: za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" Oskara Daviča dobio je Sterijinu nagradu. Potom su usledile i mnoge druge, ali je svakako ona najveća i najređa u ovoj, često efemernoj umetnosti - istinski nezaborav.
Poslednju, 299. predstavu "Radovana Trećeg" odigrao je, uz velike bolove, 9. juna 1985. godine. Samo tri dana potom otišao je u bolnicu, u kojoj je umro mesec dana kasnije. Pala je poslednja zavesa na život majstora improvizacije, kako su ga drugi zvali, a za kakvog sebe nije smatrao. Naprotiv. Verovao je da je u pozorištu glumcu dato pravo na više mogućnosti jednog lika nego što mu to tekst i predstava pružaju. A u životu?
- Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor. - Zato se trudim da sve u životu gledam, koliko je i kad je moguće, s neke komične strane. Osim ono nekoliko bitnih pitanja s kojima nema šale: porodica, deca, hleb. Sve drugo nije toliko važno da bi mu se pridavao veći značaj nego što ima. Postoji samo nekoliko životnih činilaca koji su za uozbiljiti se. Sve drugo je jedna šala. I treba da bude šala. Pogotovo kod glumca.
APOSTOL KULTURE
"ZORAN Radmilović ne postoji u trač rubrikama, ne gura se u skandale, ne gricka štapiće na prijemima, ne daje izjave po novinama o tome kako sprema genijalne stvari koje će potresti svet... Reč je o čoveku prosvetitelju, koji nekim svojim poštenim instinktom oseća svet u kome živi i zna šta tom svetu nedostaje. Tako je Zoran s grupom glumaca, pisaca, umetnika, krenuo selu u pohode. Bez honorara, bez treme, a sa velikim interesom: da obogati seljake jednim novim doživljajem. Ja tim modernim apostolima kulture, Ćirilima i Metodijima, tim Vucima Karadžićima, tim Vasama Pelagićima, tim današnjim Kopitarima - skidam kapu i pružam ruku", zapisao je davno, povodom akcije "Selu u pohode" u kojoj je učestvovao naš glumac, pesnik Ljubivoje Ršumović.
Izvor: Večernje novosti