Oskar Davičo

[Andjela 7]

Oskar Davičo (18. januar 1909, Šabac—30. septembar 1989, Beograd), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.

​

Biografija

Mladost i književni počeci

Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928-1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926-1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka).
Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavnjen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu.

Robija i ratne godine

Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana.
1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (Lombardija). Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.
Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj.

Književni rad

Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953-1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu Ninovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije.
Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“.
Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga.
Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli.
Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.
Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski.
Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović.

O Davičovoj poeziji

Socijalna poezija

Pesme (1938)

Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije.
Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.

Višnja za zidom (1937-1950)

Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom.

Zrenjanin (1949)

Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju.

Ljubavna lirika

U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju.

Knjige poezije

Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici.

Prozni pisac

Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici.

Roman Pesma (1952)

U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve razine romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji.

Nagrade i odlikovanja

Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:

• Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947).
• Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948).
• Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948).
• Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952).
• Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958).
• Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959).
• NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963).
• Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970).
• Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970).
• Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972).
• Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976).
• Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976).
• Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972).
• Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978).
• Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985).
• Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987).
• Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989).

Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i partizanske spomenice 1941. godine.

Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“

Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine.
Laureati:

• Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998.
• Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999.
• Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000.
• Darko Pejović, za roman Uporište, 2001.
• Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002.

Dela

Poezija:

• Tragovi, 1928.
• Četiri strane sveta i tako dalje, 1930.
• Anatomija, 1930.
• Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938.
• Zrenjanin, 1949.
• Višnja za zidom, 1950.
• Hana, 1951.
• Čovekov čovek, 1953.
• Nastanjene oči, 1954.
• Flora, 1955.
• Kairos, 1959.
• Tropi, 1959.
• Snimci, 1963.
• Trg Em, 1968.
• Pročitani jezik, 1972.
• Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973.
• Telo telu, 1975.
• Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976.
• Reči na delu, 1977.
• Misterija dana, 1979.
• Trema smrti, 1982.
• Gladni stoliv, 1983.
• Đačka sveska sećanja, 1985.
• Mali oglasi smrti, 1986.
• Dvojezična noć, 1987.
• Mitološki zverinjak smrti, 1987.
• Svetlaci neslični sebi, 1987.
• Pesmice: a diftong se obesio, 1988.
• Ridaji nad sudbinom u magli, 1988.
• Prva ruka (posthumno), 1999.
• Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006.
• Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008.

Romani:

• Pesma, 1952.
• Beton i svici, 1955.
• Radni naslov beskraja, 1958.
• Generalbas, 1962.
• Ćutnje, 1963.
• Gladi, 1963.
• Tajne, 1964.
• Bekstva, 1966.
• Zavičaji, 1971.
• Gospodar zaborava, 1980.

Memoari:

• Po zanimanju samoubica, 1988.

Eseji i književno-kritički tekstovi:

• Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932.
• Poezija i otpori, 1952.
• Pre podne, 1960.
• Notes, 1969.
• Pristojnosti, 1969.
• Novine nevino, 1969.
• Poezija, otpori i neotpori, 1969.
• Rituali umiranja jezika, 1971.
• Pod-tekst, 1979.
• Pod-sećanja, 1981.

Kratka proza:

• Nežne priče, 1984.

Putopisi:

• Među Markosovim partizanima, 1947.
• Crno na belo, 1962.

Polemike:

• Procesi, 1983.
• Polemika i dalje, 1986.

Drame:

• Ljubav u četiri usne, 1956.
• Mesije Mesijah oh, 1986.

Filmski scenario:

• Majka Katina, 1947.
• Do pobede, 1948.
• Dečak Mita, 1950.
• Poslednji dan, 1951.

Izvor: Wikipedija

 

[sendi]

Oskar Davičo: Pesnik okovanog doba

Oskar Davičo: Pesnik okovanog doba

M. A. K. |


Akcija Novosti – U četvrtak otkrivanje spomen-ploče Daviču. Ovo je 21. obeležje u kulturnom poduhvatu „Vratimo dug piscima“


Oskar Davičo

MALO je pesnika u srpskoj poeziji koji su o slobodi i ljubavi, mladosti i zemlji Srbiji pevali, kako je pisao i pevao Oskar Davičo. Ovo je svojevremeno zapisao kritičar Muharem Pervić, dok je za pesnika Borislava Radovića, Davičo „napisao neke od najistinitijih, najpotresnijih i velelepnih pesama o Srbiji, o ljubavi, o tamnovanju, ratovanju“.

Uz stihove „Hane“ i „Srbije“, u četvrtak u 11 časova, na zgradi u Hadži Prodanovoj 4, u kojoj je Oskar Davičo živeo od 1977. do smrti, biće postavljena spomen-ploča. Ovo 21. obeležje u kulturnom poduhvatu „Vratimo dug piscima“, koji zajednički realizuju Ministarstvo kulture i „Večernje novosti“, otkriće ministar Predrag Marković i zamenik predsednika opštine Vračar Mirjana Đorđević. O bogatom Davičovom književnom opusu govoriće pesnik i prijatelj Goran Babić, dok će njegove stihove kazivati glumac Radovan Miljanić.

Pisac koji je, kako je to primetio Milosav Buca Mirković, „za kap nepoznatog, davao sve poznato“, srpsku kulturu zadužio je zbirkama i poemama „Višnja za zidom“, „Čovekov čovek“, „Flora“, „Kairos“, „Zrenjanin“... ali i romanima „Pesma“, „Ćutanje“, „Gladi“, „Tajne“, „Bekstva“, „Gospodar zaborava“... Napisao je i objavio više od pedeset knjiga najrazličitijih žanrova.

- Oskar Davičo je svakako jedan od najplodnijih i najkontroverznijih srpskih pisaca prošlog veka - kaže za „Novosti“ književni kritičar Mihajlo Pantić. - Njegova književna sudbina u mnogo čemu je paradigmatična za pisce koji su svoje opuse oblikovali u vremenu nadolaženja a potom i dominacije komunističke ideologije, i još će mnogo vode proteći Dunavom dok se ta prateća priča o njihovom služenju ili protivljenju nametnutom revolucionarnom poretku sasvim ne istanji i pred novim čitaocima, ako takvih bude, ne ostane samo delo. Ukoliko se tada ispostavi da je snaga imaginativnog i ekspresivnog dara uspela da nadvlada ideološke nanose u fikcionalnom tekstu, delo tih pisaca imaće izgleda da preživi.

Prema Pantićevim rečima, danas znamo da su srpsku književnost druge polovine tog nesrećnog, ideologijom zatrovanog stoleća u velikoj meri oblikovali, ali ne i presudno obeležili pisci nesporne stvaralačke energije, poput Oskara Daviča, Aleksandra Vuča, Mihaila Lalića, Eriha Koša. Njihove knjige, nažalost, smatra naš sagovornik, sada malo ko čita čak i u akademskim krugovima. Oni su, zasluženo ili nezasluženo, iščezli iz kruga interesovanja aktuelne čitalačke publike i kritike, okrenute ili nespornim klasicima, što je ređi slučaj, ili medijski snažno podržanim ostvarenjima tekuće produkcije.

- Za života Davičo je bio podjednako slavljen i osporavan. Jedini je pisac koji je tri puta dobio Ninovu nagradu za romane za koje se danas u bibliotekama niko ne otima, i, sav od polemičkog, przničavog nerva, nikom nije opraštao, kao što ni njemu nisu opraštali - objašnjava Pantić.

-Njegov opus je složena, raznostrana, jedva saglediva fiktivna građevina puna „radnih naslova beskraja“, u kojoj se neprestano oglašavao duh čoveka zaglavljenog u bezizlazu modernog, ideologijom okovanog doba čiji se refleksi i posledice osećaju i do dana današnjeg.

NESPORNO
- AKO je, u Davičovom slučaju bilo šta nesporno, nesporna je činjenica da smo u njemu imali i da i dalje imamo jezički neverovatno inventivnog, zaumno zaošijanog pesnika bez čijih pesama nije moguće zamisliti nijednu antologiju moderne srpske poezije - smatra Mihajlo Pantić. - O svemu ostalom izjasniće se oni koji dolaze. Ukoliko bude takvih, oni će Daviča izvući iz bunara zaborava ili ga tamo zauvek ostaviti. Ako „zauvek“ u književnosti uopšte postoji.

 

[sendi]

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.


Nemir

Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će žednom,
dovoljno vode dati.

Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve sto ću sniti,
sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

 

[besherat]

" Poezija i otpori " je odlična knjiga, esej i baš sam se oduševila, s obzirom da je on komunjara, očekivala sam neko takvo štivo, ali daleko od toga. Čak sam se i začudila da je knjiga štampana davne 1952 g. ,a u sebi ima toliko slobodoumlja.

 

[okanelo]

Zašto sa toliko predrasuda nastupate prema 1952. godini.Pa ne mora znaciti ako je neko napisao u udzbenik istorije koju ste ucili da tada nije bilo slobode da je to zaista tako!

 

[crvendac_011]

Oskar Davičo: Večito gladan beskraja

Oskar Davičo: Večito gladan beskraja

Upravo objavljen zbornik o poetici Oskara Daviča, zakletog pesnika, avangardiste i revolucionara. Jovan Delić: Socijalna tematika bila je imanentni deo njegovog protesta, nadrealističke pobune



POEZIJA je poziv gorenja i izgaranja, trajna povezanost za lomaču jeresi. Pesnik je neophodan čoveku, on je životni organ njegove duše u miru i ratu; bez poezije bi u smrtni kam očajala iskra potrebna životu; pesnik je sekretar društva svih ljudi, ali tajnik koji ne čuva, nego otkriva tajne, i kazujući ih govori ljubav jednu jedinu za sve - govorio je pesnik Oskar Davičo(1909-1989).

Za Daviča književna nauka kaže da je bio pesnik jezičkih lavina i čudesnih metafora, vulkanskog temperamenta i energije. Ovog pesnika otpora, sukoba, buke i tamnice, autora "Detinjstva", "Hane" i "Srbije", zanosila je i raznosila dihotomija poezija-revolucija.
Iz štampe je upravo izašao obiman Zbornik o pesničkoj poetici Oskara Daviča, u zajedničkom izdanju Instituta za književnost i umetnost i Biblioteke šabačke, koji će biti predstavljen u utorak.
Davičo je bio član najmlađe nadrealističke trojke, sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem.
- Poezija Daviča jezički je izrazito inventivna. Na početku ima jednu nadrealističku avanturu, i nešto od toga nadrealističkog ostaje u njemu do kraja života. Već od početka bio je izrazito otvoren za socijalnu dimenziju stvarnosti, pokazivao težnju da spoji nadrealizam i socijalni bunt. Socijalna tematika bila je imanentni deo njegovog protesta, nadrealističkog nezadovoljstva i pobune. Posle rata uvodio je generacije mladih i anonimnih pesnika u književni život, afirmisao Branka Miljkovića, Milovana Danojlića, Dragana Kolundžiju... - kaže za "Novosti" profesor Jovan Delić, jedan od autora i, uz Dragana Hamovića, jedan od urednika Zbornika.

Davičo, po Delićevom mišljenju, najbolje peva od tridesetih do sredine šezdesetih godina 20. veka. U tom periodu je na strani poezije i revolucije koja nagoveštava promene.
- Kao revolucionar još nije ušao u sukobe sa poezijom, mada se ti sukobi s posleratnim modernistima nagoveštavaju oko nacionalnih vrednosti i oko odnosa poezija-mit, odnosno kosovsko predanje. U tom periodu piše čuveni esej "Poezija i otpori", motor je modernizma u književnom životu. Opredelivši se kasnije za revoluciju koja to više nije bila, Davičo je ušao u sukob sa mlađim, modernim pesnicima i našao se na strani oficijelne ideologije - navodi Delić.
Za Davičovo literarno delo, po rečima Svetlane Šeatović Dimitrijević, književna kritika se interesovala od pedesetih do kraja osamdesetih. Posle njegove smrti, promenom društvenih i političkih odnosa, sasvim pada u zaborav. U poslednjih desetak godina, Daviču se opet pruža pažnja i objavljena su tri izdanja njegovih pesama.
- Ako je čoveku potreban pesnik kao životodavni impuls, onda upravo Davičova poezija i proza postaju najbolji primeri te nasušne potrebe, gladi za večnošću, kako će Davičo kazati: umetnost je vazda "gladna beskraja" i u toj gladi za kosmičkim i primarnim ostvarivalo se literarno delo ovog pesnika, avangardiste i revolucionara - ističe ova autorka.
Tu se može pronaći i ključ za tumačenje antologijske pesme o bujnoj ljubavi prema "kolonijalnoj Hani", devojci "sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje":
- Bunt i revolucionarni agensi u društvenom pogledu sintetišu se sa razornom erotikom, jakim ljubavnim i ljubavničkim silama koje su, u isto vreme, i sile stvaranja i razorne, destruktivne, samorazarajuće snage. Davičo pred čitaoce "Hane" donosi oba nadahnuća, društveni i lični, intimni, pesnički i ljudski poriv koji nam upravo kazuje tu "jednu ljubav za sve" - objašnjava Svetlana Šeatović Dimitrijević.
Celog života Davičo je radio neverovatnim tempom. Ustajao je oko dva sata ujutru i radio do osam, na brzinu doručkovao i vraćao se za pisaći sto. Sa pisanjem je nastavljao po podne, i tako svakoga dana, i nedeljom i praznikom, a rukopise je nosio čak i u lov...



Davičo je, po oceni Milovana Danojlića, bio odan borbi zarad borbe, borbi neprestanoj, koja je sama sebi razlog, opravdanje i cilj. - Prva faza Davičovog književnog rada, prekidana robijanjem i ratom, posleratnim novinarisanjem (izveštavanje sa Nirnberškog suđenja i o Markosovoj gerili) pisanjem scenarija i ispunjavanjem prigodnih zahteva, te početnim nadrealističkim opitima, donela je u "Detinjstvu", "Hani" i "Višnji za zidom", neke od najboljih stvari koje su obeležile to razdoblje naše poezije. Prelazeći, sa punom posvećenošću, na prozu, pesnik će objaviti svoj prvi roman, o kome se u jednom trenutku mnogo govorilo. "Pesma" je odjeknula kao bomba bačena u ustajalu baru našeg sporomislećeg pripovedanja, otpornog na spoljašnje uticaje, pa i na sam socrealizam, koji nije stigao kod nas da se ustali - kaže Danojlić.
Davičo je, kako se priseća Danojlić, stvarao i umnožavao neprijatelje gde god se za to ukazala prilika, uključujući i braću po peru, a u političkoj eliti, po prirodi njenog ustrojstva, prijatelja nije mogao imati.
- Svađalica dobre duše, razdražljivo dete koje govori više od onoga što misli, i ružnije od onoga što oseća, pobunjenik koji je imao nesreću da prisustvuje ostvarivanju mladalačkih ideala na neplodnom tlu i sa manjkavim ljudskim materijalom. Ostalo mu je jedino da pliva uzvodno, da sipa uvrede ne toliko na adresu klasnih neprijatelja, koliko protiv ustrojstva života. Udario je, goloruk, na okruženje, i ono mu je višestruko uzvratilo. Stekao je ugled najomraženijeg beogradskog pisca - opisao je Danojlić.

DEČJI CRTEŽI
U JESEN, 1954. spazih, ispred "Mažestika", Oskara Daviča. Zaputi se, preko ulice, i zaustavi se kod Grafičkog kolektiva. Kretoh za njim, i stadoh, uporedo, pred izlogom u kome su bili poređani nekakvi dečji crteži. Ne obraćajući pažnju na mene, pesnik promrmlja: "Pa ja, u stvari, od slikarstva razumem i volim jedino dečje crteže". Onda me pogleda: "Mi se poznajemo... jesi li počeo da pišeš pesme? (Rekao sam mu, pri prvom susretu, da se "spremam"; sećao se te neobične izjave.) Izvukoh svežanj hartija iz unutrašnjeg džepa vetrovke i pružih mu ga. On, s nogu, prelista rukopis zadržavajući se na nekim strofama, i pogledajući me, iskosa, kao da nešto upoređuje, ili proverava. "Ovo nije loše, ovo uopšte nije loše... Daj, prekucaj, pa donesi, pokrećemo novi časopis" - zapisao je Danojlić u Zborniku ovu anegdotu.

(Večernje novosti)