Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

O nauci

Diskusija u 'Društvo i Nauka' započeta od 100Dinara, 01.02.2011.

  1. 100Dinara

    100Dinara Član

    Postova:
    544
    Zahvala:
    1
    Smatram da bi bilo korisno na ovom podforumu napisati na jednom mestu osnovne pojmove o tome šta je, zapravo, nauka, koje su njene metode, od čega se sastoji, kako je razlikovati od nenaučnih disciplina. Počećemo sa naučnim metodom.

    Šta je to naučni metod – ili zašto zdrav razum nije (dovoljno) dobar način dolaženja do istine

    Često se u svakodnevnom razgovoru među ljudima, u novinama i na televiziji, na ovom i sličnim forumima mogu čuti i videti različite rasprave u kojima se ljudi pozivaju na zdrav razum, želeći da tako daju snagu svojim argumentima. Pozivanje na zdrav razum (šta god da on bio) u laičkoj javnosti često predstavlja onaj najsnažniji „dokaz“ u prilog nečije teze, u prilog nečije istine. Ljudi ga ponekad izjednačavaju i sa naučnim metodom. No, zdrav razum je zapravo vrlo subjektivna kategorija i on kao takav nije dobar način dolaženja do istine. Postoji samo jedan objektivni način dolaženja do istine koji je karakterističan za nauku – i to je naučni metod. Taj naučni metod razlikuje nauku od pseudonaučnih i nenaučnih disciplina. Pre nego ga detaljnije opišemo, spomenućemo na koje sve načine „zdrav razum“ dolazi do istine:


    A priori metod ili metod intuicije – ovaj se metod bazira na očiglednosti, logici i saglasnosti sa zdravim razumom. Ovim metodom se ljudi koriste kada u razgovoru, u slobodnoj komunikaciji, dođu do „istine“ koja se svima čini razumnom. Ljudima je ranije bilo lako složiti se da se Sunce okreće oko Zemlje, ili da je Zemlja ravna ploča. Ljudima će izgledati „razumna“ pojava da parovi koji nakon mnogo bezuspešnih pokušaja da imaju decu konačno usvoje dete, uskoro dobiju svoje. Ako ljudi čuju da se to desilo nekoliko puta, oni će poverovati da postoji nekakav uticaj usvajanja dece na mogućnost trudnoće. U sledećem koraku oni će naći i objašnjenje za tu „pojavu“ (recimo da rasterećenje od bračnog stresa prouzrokovanog sterilnošću pogoduje začeću). Ljudi zatim lako donose generalizacije na osnovu „svog slučaja“ (neko ko se stalno svađa sa komšijom druge nacionalnosti doneće zaključak da do takvih sukoba uvek dolazi kada različiti ljudi žive zajedno). Metod intuicije zasniva se na principima kao što su „samoočevidnost“ i „vremenska bliskost“. Glavni problem, naravno, nastaje kada ljudi kroz slobodan razgovor ne dođu do iste „istine“. Kako znati čija je istina prava? Naučni metod treba da prevaziđe ovakve probleme koje ima zdrav razum.


    Metod autoriteta – Ljudi danas veruju, recimo, Aristotelu jer je on autoritet. Neki ljudi veruju Bibliji, javnim ličnostima, političarima. Ljudi „znaju“ da je nešto istina jer su to videli na televiziji ili pročitali u novinama. Iako ova metoda može biti korisna (kada nemamo vremena ili resursa da se informišemo) ali može biti i vrlo destruktivna kada se koristi za ućutkivanje neistomišljenika i suzbijanje kritičkog i samostalnog mišljenja. Glavni problem ove metode nastaje kada se autoriteti ne slažu među sobom. Biblija ne kaže isto što i Kuran, jedan političar ne slaže se s drugim o uzrocima problema. Dakle, ni ovaj metod ne može da zadovolji naučne kriterijume istine.


    Metod istrajnosti, tenaciteta ili kohezivnosti – nešto u šta smo verovali čitav život i u šta veruje naša okolina čini nam se istinitijim od novih saznanja. Trajnost i ponavljanje uverenja doprinosi njihovom izgledu istinitosti. Ljudi vole da veruju u ono što veruju i ne vole ta uverenja da menjaju. Mitovi, predanja i sujeverje pripadaju ovom metodu saznavanja. Problem nastaje kada ljudi dele različite „stare istine“, i tada često mogu da presude samo nova saznanja, koja budu na strani jedne ili druge „stare istine“. Međutim, ljudi osećaju nelagodu zbog potrebe da menjaju stav nakon novih saznanja i osećaju otpor da to učine. Zbog toga ni ovaj metod ne može biti dovoljno dobar kao naučni metod.


    Naučni metod – ne odbacuje ni jedan od prethodna tri. Oni mogu biti izvor ideja i saznanja, ali svi gore navedeni sadrže određeni stepen ljudske proizvoljnosti. Zdravorazumski metodi ne nude način kako da se prevaziđu razlike u mišljenjima, i kako da se utvrdi koje je tačno. Problem je što čak i kad svi ljudi misle isto, zdrav razum ne podstiče nijedan način da se proveri da li možda svi greše. Šta raditi kada pobožan čovek tvrdi da je nečija bolest Božja kazna zbog grešnog života, vegetarijanac da je to zato što je jeo meso a hipohondar zato što nije redovno išao kod lekara?
    Prva distinktivna karakteristika naučnog metoda u odnosu na zdrav razum jeste to da nauka do svojih stavova dolazi racionalno i objektivno. Druga karakteristika jeste sumnja do krajnjih granica. Sumnja i kritičnost dovode do toga da se postojećim mišljenjima stalno suprotstavljaju nova. Zbog toga je svaka nauka progresivna jer je prisiljena da se menja, da se preispituje, da odbacuje stara znanja ili da ih modifikuje i da otkriva nova. Međutim, jasno je da stalni skepticizam sam po sebi ne bi donosio ništa dobro. Njima treba još nešto što bi pomoglo da se između svih stanovišta „koja su u ponudi“ odaberu ona koja su istinita – empirijska provera.

    U idućoj epizodi – Šta je to nauka?


    Literatura: Fajgelj, S. (2005). Metode istraživanja ponašanja: Drugo dopunjeno izdanje, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.
     
  2. rollmilan

    rollmilan Član

    Postova:
    988
    Zahvala:
    7
    Odlična tema i tekst :) nadam se da će biti poučna za mnoge. Nažalost ovde su mnogi zaribali u metod autoriteta i metod istrajnosti pa im ovaj tekst neće mnogo pomoći.
    Samo bih želeo da ponovim jednu rečenicu:
    " Naučni metod – ne odbacuje ni jedan od prethodna tri. Oni mogu biti izvor ideja i saznanja, ali svi gore navedeni sadrže određeni stepen ljudske proizvoljnosti."
     
    Poslednja izmena: 01.02.2011
  3. 100Dinara

    100Dinara Član

    Postova:
    544
    Zahvala:
    1
    Hvala rollmilane, mislim da će i nastavak biti zanimljiv.

    Dodato posle 18 Sati 26 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Šta je nauka?


    Činjenica je da danas postoje mnogi pogledi na nauku i mnoge definicije nauke. Budući da postoji i mnogo razlika između različitih nauka teško je dati jednu definiciju koja bi obuhvatila sve nauke. Zbog toga se, umesto definicije nauke, najčešće koriste opisi onoga što nauka podrazumeva. Za nauku je važno da bude u dodiru sa ljudskim čulnim iskustvom i neposrednom praksom, jer iz njih crpi ideje, a zatim ih proverava. Praksa, odnosno primena nauke, pruža stabilniju osnovu za definiciju nauke, saznanja i naučnog metoda. Za nauku možemo reći da je ona čovekova delatnost koja ima za cilj da spozna istinu, primenjujući naučni metod. Spoznatu istinu zovemo naučnim znanjem. Aktivnost, tj. put ili proces kojim se stiže do znanja nazivamo saznanjem. Znanje je, dakle, rezultat saznanja.


    U definisanju nauke (i naučnog metoda) ističe se njen javni karakter – svaki korak u naučnom saznanju jeste i mora biti javan. Javnost naučnog rada u uskoj je vezi sa principima skepse, kritičnosti, objektivnosti i proverljivosti. Iz ovoga proizlazi da je nauka uvek društvena delatnost. Autokorektivnost još je jedno važno svojstvo nauke – zahvaljujući ovom svojstvu, nauka će svoje greške i zablude, pre ili kasnije, sama prvo uočiti a zatim nastojati da otkloni.


    Nauka se često definiše tako što se suprotstavlja zdravom razumu. Osnovne razlike između nauke i zdravog razuma su u tome što nauka:


    a) sistematski izgrađuje svoje teorije, pojmove i hipoteze
    b) što ih nauka sistematski i empirijski proverava
    c) kontroliše moguće uticaje drugih pojava
    d) pažljivo izbegava da pojavama pridaje „metafizička objašnjenja“, za koje je karakteristično da se ne mogu proveriti
    e) sistematski pronalazi i izučava odnose među uočenim pojavama
    f) zasniva svoja istraživanja što je više moguće na stvarnosti, a što je manje moguće na ličnim uverenjima, vrednostima, stavovima ili emocijama.


    Kada se sve uzme u obzir jedna definicija nauke mogla bi izgledati ovako: Nauka je skup istinitog, opšteg, objektivnog, sistematizovanog, preciznog, pouzdanog i proverljivog znanja o prirodi, ljudskom društvu i čoveku.

    U idućoj epizodi – šta su elementi naučnog saznanja?


    Adaptirano prema: Fajgelj, S. (2005). Metode istraživanja ponašanja: Drugo dopunjeno izdanje, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.
     
    Poslednja izmena: 02.02.2011
  4. 100Dinara

    100Dinara Član

    Postova:
    544
    Zahvala:
    1
    Naučno znanje i saznanje sastoje se od određenih elemenata. U svakom koraku naučnog saznanja sreću se ti elementi, a svaki korak ujedno služi da se oni formiraju, provere ili modifikuju.

    Pojam, konstrukt i varijablapojam i konstrukt su osnovni elementi naučnog saznanja. Pojam nastaje pomoću apstrakcije i generalizacije. Pojmovi su naše ideje o svetu, one su uvek konkretne. Pojmovi predstavljaju neku klasu ili skup: npr. „Čovek“ koja ima mnoštvo podklasa – profesor, student, informatičar... Pojmovi mogu biti mentalni (u psihologiji), i logički ili naučni (u nauci i filozofiji). Naučni pojmovi nastoje da se ne preklapaju, da budu precizno definisani, a njihovo značenje mora da bude prvenstveno denotativno. Konstrukt je takođe pojam – ali se on koristi u naučnom kontekstu. To su naučni pojmovi koji su formirani sa eksplicitnom namerom da se pomoću njih objasne drugi pojmovi ili da se provere neki teorijski stavovi. Važno je znati da se konstrukti definišu tako da se mogu posmatrati ili izmeriti. Ponekad se kao sinonim koristi i varijabla.

    Definicija – je tumačenje značenja neke reči. Dobre definicije čine naučni jezik jasnijim, preciznijim i razumljivijim. Npr. „Čovek je racionalna životinja“ (po Aristotelu). Najvažnija podela definicija u nauci jeste podela na teorijske i operacionalne definicije. Teorijske definicije su sve one koje jedan pojam objašnjavaju drugim pojmovima, npr: „Anksioznost je subjektivan strah“ ili „Biblija je sveta knjiga hrišćanske religije“. Operacionalne definicije objašnjavaju značenje osnovnog pojma putem aktivnosti ili operacija koje su neophodne da se on: a) zapazi, ili da se zapaze njegove posledice, b) izazove i c) izmeri. Npr: „Socijalna anksioznost je stanje kada kod osobe pred ili u toku javnog izlaganja registrujemo znojenje dlanova, povišen krvni pritisak i puls, crvenilo u licu i subjektivan osećaj uznemirenosti“.

    Hipoteza – znači pretpostavka. Ona se u nauci koristi kao probno objašnjenje neke pojave i često nastoji da pruži odgovor na pitanja „Zašto“ i „Kako“. Hipoteze se prave sa ciljem da budu iskustveno proverene. Hipoteze moraju biti pažljivo formulisane, tako da budu proverljive. Recimo da želimo da ispitamo povezanost verovanja u Boga i moralnosti. Loše formulisana hipoteza glasila bi ovako: „Vera čini čoveka boljim“. Ona je loša zbog toga što ovakav iskaz nije proverljiv jer nismo definisali ni veru ni dobrotu. Naučna hipoteza glasila bi ovako: „Što ljudi više veruju u Boga to su moralniji“. Ovo je sada prava naučna hipoteza jer možemo da odredimo stepen verovanja u Boga (tako što ćemo pitati ljude), zatim možemo da izmerimo moralnost (primenom nekog testa) i na kraju možemo da utvrdimo povezanost između ove dve varijable koristeći meru korelacije.

    Naučni zakon – iako zakoni postoje i u pravu i u etici, za nauku su bitni i njen sastavni deo su empirijski naučni zakoni koji se bave pojmovima iz realnog sveta, tj. konkretnim pojavama. Razlika između zakona i hipoteze jeste u tome što zakoni moraju biti istiniti. Za zakone se obično zahteva da budu univerzalni i trajni, ili barem relativno univerzalni i relativno trajni. Zakoni koji između pojmova na koje se odnose utvrđuju uzročnu vezu nazivaju se kauzalnim zakonima. U prirodnim naukama oni su česti, ali u društvenim su retki ili ih ni nema. Zbog toga u naukama o ponašanju govorimo o empirijskim generalizacijama koji imaju niži nivo opštosti i trajnosti od zakona, te o statističkim zakonima, u kojima se tvrdi da postoji probabilistički tip veze između konstrukata, ali se ne tvrdi da je ta veza uzročno-posledična.

    Naučna teorija – definisati teoriju nije jednostavno. U prirodnim naukama ona se može definisati kao skup naučnih zakona, a u društvenim kao skup hipoteza. Osnovne karakteristike teorije su hipotetičnost, opštost i apstraktnost. Te je karakteristike razdvajaju od „prakse, svakodnevnog iskustva i neposrednog čulnog doživljaja“. Ako je uporedimo sa hipotezama i zakonima, teorija je više empirijski potkrepljena od hipoteze, a manje od zakona. Hipoteze i zakoni su delovi naučne teorije, a ne obrnuto (što se često može čuti u laičkoj javnosti, a srećemo takve stavove i na ovom forumu). Najjednostavnije rečeno, teorija se sastoji od svih ostalih elemenata naučnog saznanja: pojmova, definicija, hipoteza i zakona. Teorija ima svoj jezik, osnovne i specifične pretpostavke (hipoteze) i metode i tehnike istraživanja.

    U idućoj epizodi – kakav istraživač treba da bude?

    Adaptirano prema: Fajgelj, S. (2005). Metode istraživanja ponašanja: Drugo dopunjeno izdanje, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.
     
  5. 100Dinara

    100Dinara Član

    Postova:
    544
    Zahvala:
    1
    Postoje različite karakteristike koje bi dobri naučnici i empirijski istraživači trebalo da poseduju. Jedna od najvažnijih jeste, naravno, metodološki korektna radoznalost. Radoznalost jeste pravi i zdrav motiv svakog istraživača. Rosnow i Rosenthal (2005) u svojoj knjizi „Beginning Behavioral Research: A Conceptual Primer” navode sledeće karakteristike koje se smatraju korisnim da ih naučnik poseduje (karakteristike prikazane prema Fajgelj, 2005).

    1. Entuzijazam – istraživač mora biti predan svome radu, da ga doživljava kao izazov i da gaji polet za otkriće, znanja i saznanja.

    2. Otvorenost – ovo je vrlo bitna karakteristika a označava prijemčivost prema novim argumentima i idejama koja pomaže u prevazilaženju dogmatizma i vlastitih zabluda.

    3. Zdrav razum – već smo ustanovili da se naučni metod jasno razlikuje od zdravorazumskih metoda. No, zdrav način razmišljanja, ili zdrav rezon koji je praktičan i „na zemlji“, koristan je za istraživača. Zdrav razum pomaže istraživačima i da odrede da li njihovo istraživanje ima smisla.

    4. Uživljavanje u tuđe uloge – ova sposobnost važna je karakteristika za razumevanje ponašanja ispitanika te za pisanje istraživačkih izveštaja i javno izlaganje rezultata.

    5. Kreativnost i inventivnost – dobar istraživač pokazuje kreativnost u svim fazama istraživanja. Odličan primer kreativnosti jeste istraživanje Fransisa Galtona o tome da li molitve bivaju uslišene. On je ustanovio da je do njegovog vremena većina molitvi u Engleskoj sadržavala želje za zdravljem i dugim životom kraljevske porodice. Potom je prikupio statističke podatke i utvrdio da je prosečni životni vek muških članova kraljevske porodice bio za više od četiri godine kraći od kontrolne grupe sačinjene od činovnika, lekara i advokata.

    6. Samopouzdanje u vlastito suđenje – istraživač treba imati vere u sebe i produkte svojih razmišljanja.

    7. Sposobnost komunikacije – naučno znanje se stalno razvija i menja. Zbog toga je potrebno naučno istraživanje objaviti u javnosti jer ono može biti početak nečijeg tuđeg istraživanja.

    8. Briga za detalje – nijedan detalj nije nevažan, nijedna kontrola suvišna. Nikada ništa ne treba prepustiti slučaju.

    9. Akademski integritet i poštenje – nepoštenje u bilo kojoj fazi školovanja i sticanja titula do sprovođenja istraživanja i saopštavanja rezultata narušava ugled nauke, struke i stručnog identiteta osobe koja je nepoštena.

    Edvard Tolman, eksperimentalni psiholog jednom je prilikom za naučna istraživanja rekao: „Na kraju, jedini siguran kriterijum je da se zabavljate“.

    O pomenutom Galtonovom istraživanju možete pročitati ovde: Francis Galton : Statistical Inquiries into the Efficacy of Prayer, written in 1872; with notes on his other work
     
  6. neda ukraden

    neda ukraden Član

    Postova:
    277
    Zahvala:
    3
    Kod:
    Zao nam je, ali morate biti registrovani/prijavljeni da vidite ovaj sadržaj!
    Ko ubija naucnike? Mozda se ne uklapa u temu ali naucnici su zasluzili svojim radom da bar procitamo.
     
  7. rollmilan

    rollmilan Član

    Postova:
    988
    Zahvala:
    7
    Naleteh na popularno predavanje sa temom o "Prepoznavanje pseudoznanosti" pa rekoh sebi da ovde postavim :



     
    Poslednja izmena od urednika: 05.12.2013
  8. rollmilan

    rollmilan Član

    Postova:
    988
    Zahvala:
    7


     
    Poslednja izmena od urednika: 05.12.2013
  9. rollmilan

    rollmilan Član

    Postova:
    988
    Zahvala:
    7


     
    Poslednja izmena od urednika: 05.12.2013
  10. prirodom

    prirodom

    Postova:
    110
    Zahvala:
    1
    Nauka je sistematizovano znanje mnostva ljudi iz vise generacija, tehnologija je prakticna primjena takvog znanja, a to su sredstva i alati koje koristimo i primjenjujemo za razne potrebe. Sve to stvaraju ljudi, bica inteligentnog dizajna. Ova sredstva i alati nisu sama sebi cilj vec nam sluze da ostvarimo zivotne potrebe.
    Nas cilj je ocuvanje zivota i stvaranje dobrog i zdravog potomstva. Preduslov za to su kvalitetna zemlja, voda i vazduh.
    Nauka i tehnologije koje se koriste za unistenje elementarnih uslova zivota nemaju svoje opravdanje. One sluze interesima izopacenih i zlonamjenih ljudi. Toga je bio svjestan Nikola Tesla i mnogi drugi naucnici, posebno u atomskim i genetskim tehnologijama.
    Moralna kategorija je kljucna pri svakom odredjivanju interesa i ciljeva. Moral je sposobnost prepoznavanja koristi i stete po sam zivot.

    Problem kod ateista je sto vjeruju da ce evoluirati, napredovati u bolje ljude, sa slijepom primjenom nauke i tehnologije, zanemarujuci moralne i duhovne vrijednosti, ne postujuci elementarne zakone i uslove zivota, ne cuvajuci kvalitet zemlje, vode i vazduha, opcinjeni laznim obecanjima evolucionista o stalnom progresu i napretku.

    Ali, vec je skoro svima ocigledno da smo postali zamorcici na kojima se primjenjuje tehnologija unistenja.
    Jedemo tehnoloski zatrovanu hranu, pijemo tehnoloski zatrovana pica, pa i samu vodu sa hlorom ili fluorom, zaprasuje se nebo i vazduh hemikalijama, zemlja se unistava genetski modifikovanim sjemenom i pesticidima, medijska tehnologija sluzi zaglupljivanju i navodjenju na izopacenosti, tehnoloski se stvaraju ubilacki virusi, potom vakcine za razaranje ljudskog imuniteta, ogromno povecanje steriliteta, neplodnosti medju mladim ljudima, tehnologija proizvodnje stotine vrsta narkotika i opojnih droga za samounistenje sa ciljem da se posebno usmrti mlada populacija ljudi, propagiranje seksualnog razvrata i prostitucije, abortusi i zatiranje sopstvenog poroda, stvara se ambijent emotivne pustosi, depresije, bezvoljnosti da se zasniva porodica, negativnim primjerima se navodi na razbijanje porodice, otudjivanje djece od roditelja, potenciranje samozivosti i bestijalne agresivnosti...

    O svemu ovome ateisti, evolucionisti i ostali fantasti ne zele razmisljati, jer im je "nauka i tehnologija" obecala da ce svakog dana u svakom pogledu sve vise napredovati...malo morgen !

    Da citiram i svog starijeg komsiju Djordja, s kojim cesto idem na planinski izvor po dobru pijacu vodu, koji voli da kaze:

    " Vidi nesto bre, kad razmisljam o evoluciji, hiljadama godina niko nije vidio da i jedan majmun hoce da postane covjek, a ovamo svaki dan gledam na desetine ljudi kako se uporno trude i ponasaju ka majmuni. "

    Toliko o napretku ateista u svijetlu buducnost. Mozda im Papa i vatikanski ekumenisti pomognu sa tehnologijom prevari pa vladaj.
     

Preporučite stranicu