- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
UROŠ TOMIĆ, PRODUCENT FILMA “TILVA ROŠ”
Novi talas srpske kinematografije
Dugo nije bilo smene generacija, tako da ste imali užasno penzionerske filmove koje su pravili ljudi koji su ostali zamrznuti u vremenu. A onda su mlađi autori počeli da kopiraju te penzionerske filmove...
Debitantski film Nikole Ležaića “Tilva Roš”, u produkciji kuće “Kiselo dete”, letos je premijerno prikazan na festivalu u Sarajevu gde je osvojio nagradu za najbolji film i za najboljeg glumca. Zatim je pobedio na festivalu “2in1” u Moskvi, gde je osvojio i nagradu za najbolju priču, a dobio je i “Inspiration award” na festival u Kotbusu i Specijalnu nagradu žirija u Hihonu. Tokom decembra “Tilva Roš” će učestvovati na međunarodnom festivalu u Solunu, a zatim na festivalu “Les Arc” u Francuskoj. Na festivalu “Les Arc”, “Tilva Roš” će biti zajedno u konkurenciji sa novim filmovima Toma Tikvera, Jeržija Skolimovskog, Pitera Mulana i Fernanda Truebe. Dok beogradska i srpska publika nestrpljivo čeka premijeru u januaru 2011, ovaj film je nedavno osvojio još jedno međunarodno priznanje.
“Prošlog meseca, iste noći, film je pobedio na dva festivala, na holandskom ‘Nurdelijk’ i u Portugalu na ‘Eštoril film festivalu’, gde je dobio i ‘Cineuropa Award’”, kaže za “Akter” producent filma Uroš Tomić, čiji je film za devet nedelja dobio devet nagrada.
“Tilva Roš” je drama, ali koliko je taj film i sociokritika srpskog društva?
“Tilva Roš” je “teen” drama, i film se prvenstveno bavi tinejdžerima. Film je kritika društva, koliko tinejdžere to zanima. Problemi društva koji su oko njih su naravno vidljivi u filmu, ali film ne koristi te tinejdžere da bi kritikovao srpsko društvo, već se bavi isključivo njima i njihovim interesovanjima.
Odakle ideja da se snimi jedan ovakav film?
Nikola Ležaić je napisao scenario i režirao film. On je inače iz Bora, u kome je u smeštena radnja. Glavni akteri su Marko Todorović i Stefan Đorđević, koji su bili inspiracija Nikoli da napiše scenario i kasnije im je i poverio glavne uloge u kojima igraju sami sebe. Film smo producirali Mina Đukić, Nikola Ležaić i ja.
SRPSKA KINEMATOGRFIJA KROZ 10 GODINA
Kad uzmete u obzir našu ekonomiju, pa sav nepotizam i političke veze na konkursima, prvi utisak je da kinematografija ne može biti ozbiljna. Ali ona to zapravo jeste. Ljudi često uzimaju rumunske filmove kao primer za uspeh i dobar put. Međutim, kad bolje pogledate to je nekoliko originalnih filmova, a ostalo je sve “templejt režija”. Mi još uvek nemamo uspeh kao Rumuni, ali imamo sve veću raznovrsnost. Jedno vreme je bilo obavezno da snimamo “dramuljage” koje se dešavaju na Novom Beogradu. Sada imate dva filma o Boru, imate “Zombi film” u Pančevu, onda srpski “Chariots of Fire”, Bjelogrlićev “Montevideo”, “Porno bandu” i “Srpski film”, triler “Četvrti čovek”, bajkoviti “Čarlston za Ognjenku”, interaktivni film “Uberlife”… Svi ti filmovi imaju naravno svoje mane i dečije bolesti, ali mislim da je to mnogo uzbudljivije nego da radimo po nekom receptu.
Nedavno je Oleg Novković predstavio svoj film “Beli, beli svet”, čija je radnja takođe smeštena u Boru. Da li je Bor, kao nerazvijena sredina, paradigma beznađa u kome se nalaze mladi danas?
Začuđujuće, ali kad smo bili u Boru na snimanju osetio sam mnogo jaču energiju nego u nekim drugim gradovima. Grad jeste siromašan, ali nije mrtav. Mislim da je najtužniji grad u kome sam bio Majdanpek, a Bor je i zbog svoje arhitekture, i zbog ranijeg industrijskog značaja, i zbog mešavine stanovništva jako “filmičan” grad, pa je i logično što su autori poput Živojina Pavlovića, i sada Olega Novkovića, izabrali da snimaju film u tom gradu. Inače, iako potpuno različit od filma “Tilva Roš”, film “Beli, beli svet” je odličan film, po mom mišljenju naš najbolji film od filma “Rane” Srđana Dragojevića. “Tilva Roš” i “Beli, beli svet” će verovatno biti upoređivani kao dva filma iz Bora napravljeni iste godine, ali oni su toliko različiti i u tematici, u stavu, stilu, muzici, da je pravo bogatstvo što postoje takva dva filma o istom gradu.
Mnogi već sada vide “Tilva Roš” kao začetnika nekih novih tendencija u srpskoj kinematografiji. Očito je da je sam pristup daleko drugačiji od onoga na šta smo navikli od nekih “novih mladih snaga”. Šta je to što je drugačije kada je u pitanju vaša generacija u odnosu na prethodne?
Svaka generacija donosi nešto novo. Problem je bio u tome što u Srbiji dugo nije moglo da dođe do smene generacija, tako da ste imali užasno penzionerske filmove koje su pravili ljudi koji su ostali zamrznuti u vremenu. A onda se desila još gora stvar jer su mlađi autori počeli da kopiraju te penzionerske filmove, možda iz straha, možda iz neznanja, pa je delovalo da ne postoji napredak u domaćaj kinematografiji.
Kako je nastala produkcija “Kiselo dete”, zašto se tako zove?
Nikola, Mina i ja smo zajedno studirali filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a firmu smo otvorili pre tri godine, pri kraju studiranja. Ime je poteklo od Zorana Miladinovića, Nikolinog druga iz Bora, koji je koristio tu sintagmu da objasni bilo šta što je suludo, nebulozno, neshvatljivo. Bilo nam je jako zabavno da firmu tako nazovemo. Zanimljiva koincidencija za ime firme, a i za naš logo (dete sa gas-maskom na glavi), jeste to što smo sve troje iz najzagađenijih mesta u Srbiji: Nikola je iz Bora, Mina iz Kule, a ja iz Pančeva. Jedna od glavnih ideja bila je da ne zavisimo od nekog domaćeg producenta, nego da sami sebi budemo i producenti. To je inače i glavni problem u domaćoj kinematografiji, što nema dobrih producenata i filmskih studija kakvi su ranije postojali, pa sada reditelji i glumci postaju producenti.
Koliko je teško mladima da snimaju filmove u Srbiji?
Teško je svima da snimaju filmove. Mi smo imali sreće da za film “Tilva Roš” dobijemo sredstva na oba domaća konkursa. Film su pomogli i Sekretarijat za kulturu Beograda i Ministarstvo kulture Srbije. Ali ukupni iznos, i sa oba fonda zajedno, stvarno je premalo za snimanje filma. Ipak, uspeli smo da snimimo niskobudžetni film koji izgleda kao film srednjeg budžeta. Podržao nas je i holandski fond “Hubert Bals”, ali je film urađen bez stranog koproducenta, što je inače postalo nužno ako hoćete da pravite film normalnog budžeta. Ima dosta sujete u filmskom svetu, ali mi zasad imamo dobra iskustva, nama je velika pomoć bio naš partner u ovom projektu Dragan Đurković i njegova firma “Vision Team”, koja je dala tehniku za snimanje filma. Takođe smo imali veliku podršku od starijih kolega i profesora, najviše od Darka Bajića i Srdana Golubovića.
Šta je sa filmom “Play me, Kusturice”, dokle se stiglo?
Ovaj projekat razvijamo već duže vreme, jer je finansijski zahtevniji, a i treba da se uklopimo sa Emirovim obavezama. Takođe, nisam bio zadovoljan sa scenarijem, pa smo dosta radili na tome. U međuvremenu se pojavila Emirova autobiografija koja nam je dosta pomogla za neke motive u filmu. Super je to što je u projekat odskora ušao producent Pjer Spengler (koji je radio “Supermena” i Kustin “Underground”).
Kako ste došli na ideju da snimate ovaj film?
On je napisan po motivima istinite priče. Na ideju da se snimi film došla je moja koleginica Mina Đukić, kad sam joj ispričao jednu jako blamantnu priču. To je priča o majci, koju će igrati Mirjana Karanović, čiji je sin mladi, ali neuspešni, filmski reditelj. Ona šalje disk sa filmom svoga sina svom prijatelju iz mladosti kojeg će igrati Slavko Štimac, i koji živi na Mećavniku. Ali majka ne zna da lik Slavka Štimca ni ne poznaje Emira Kusturicu. Neki uzori za film su “Slomljeno cveće” Džima Džarmuša, “Biti Džon Malkovič”, “Lookinf for Eric” sa Erikom Kantonom.
Kako je došlo do saradnje sa Kusturicom?
Nismo uopšte poznavali Emira. Otišli smo na njegov filmski festival “Kustendorf”, proganjali smo ga malo, kao u našem scenariju, ispričali mu o čemu se radi, njemu se dopalo i pristao je da nam pomogne i da igra u mom filmu. Moram da kažem da je Emir jedan vrlo otvoren, operativan i, najbitnije, duhovit čovek.
Šta sledeće da očekujemo iz produkcije “Kiselo dete”?
Imamo nekoliko projekata u planu, Minin road movie “Neposlušni” koji je predstavljen na Sarajevo CineLinku i koji je podržan na novom konkursu Sekretarijata za kulturu. Ja pripremam projekat “Poslednji kaskader”, igrani film sa Batom Kamenim, koji je podržan na mađarskom fondu za razvoj scenarija, a Nikola piše jedan prekookeanski spektakl u stilu Terensa Malika. I uskoro ćemo imati premijeru dokumentarca “Yugo”, komediju o našem najpoznatijem automobilu.
Izvor: AKTER
Novi talas srpske kinematografije
Dugo nije bilo smene generacija, tako da ste imali užasno penzionerske filmove koje su pravili ljudi koji su ostali zamrznuti u vremenu. A onda su mlađi autori počeli da kopiraju te penzionerske filmove...
Debitantski film Nikole Ležaića “Tilva Roš”, u produkciji kuće “Kiselo dete”, letos je premijerno prikazan na festivalu u Sarajevu gde je osvojio nagradu za najbolji film i za najboljeg glumca. Zatim je pobedio na festivalu “2in1” u Moskvi, gde je osvojio i nagradu za najbolju priču, a dobio je i “Inspiration award” na festival u Kotbusu i Specijalnu nagradu žirija u Hihonu. Tokom decembra “Tilva Roš” će učestvovati na međunarodnom festivalu u Solunu, a zatim na festivalu “Les Arc” u Francuskoj. Na festivalu “Les Arc”, “Tilva Roš” će biti zajedno u konkurenciji sa novim filmovima Toma Tikvera, Jeržija Skolimovskog, Pitera Mulana i Fernanda Truebe. Dok beogradska i srpska publika nestrpljivo čeka premijeru u januaru 2011, ovaj film je nedavno osvojio još jedno međunarodno priznanje.
“Prošlog meseca, iste noći, film je pobedio na dva festivala, na holandskom ‘Nurdelijk’ i u Portugalu na ‘Eštoril film festivalu’, gde je dobio i ‘Cineuropa Award’”, kaže za “Akter” producent filma Uroš Tomić, čiji je film za devet nedelja dobio devet nagrada.
“Tilva Roš” je drama, ali koliko je taj film i sociokritika srpskog društva?
“Tilva Roš” je “teen” drama, i film se prvenstveno bavi tinejdžerima. Film je kritika društva, koliko tinejdžere to zanima. Problemi društva koji su oko njih su naravno vidljivi u filmu, ali film ne koristi te tinejdžere da bi kritikovao srpsko društvo, već se bavi isključivo njima i njihovim interesovanjima.
Odakle ideja da se snimi jedan ovakav film?
Nikola Ležaić je napisao scenario i režirao film. On je inače iz Bora, u kome je u smeštena radnja. Glavni akteri su Marko Todorović i Stefan Đorđević, koji su bili inspiracija Nikoli da napiše scenario i kasnije im je i poverio glavne uloge u kojima igraju sami sebe. Film smo producirali Mina Đukić, Nikola Ležaić i ja.
SRPSKA KINEMATOGRFIJA KROZ 10 GODINA
Kad uzmete u obzir našu ekonomiju, pa sav nepotizam i političke veze na konkursima, prvi utisak je da kinematografija ne može biti ozbiljna. Ali ona to zapravo jeste. Ljudi često uzimaju rumunske filmove kao primer za uspeh i dobar put. Međutim, kad bolje pogledate to je nekoliko originalnih filmova, a ostalo je sve “templejt režija”. Mi još uvek nemamo uspeh kao Rumuni, ali imamo sve veću raznovrsnost. Jedno vreme je bilo obavezno da snimamo “dramuljage” koje se dešavaju na Novom Beogradu. Sada imate dva filma o Boru, imate “Zombi film” u Pančevu, onda srpski “Chariots of Fire”, Bjelogrlićev “Montevideo”, “Porno bandu” i “Srpski film”, triler “Četvrti čovek”, bajkoviti “Čarlston za Ognjenku”, interaktivni film “Uberlife”… Svi ti filmovi imaju naravno svoje mane i dečije bolesti, ali mislim da je to mnogo uzbudljivije nego da radimo po nekom receptu.
Nedavno je Oleg Novković predstavio svoj film “Beli, beli svet”, čija je radnja takođe smeštena u Boru. Da li je Bor, kao nerazvijena sredina, paradigma beznađa u kome se nalaze mladi danas?
Začuđujuće, ali kad smo bili u Boru na snimanju osetio sam mnogo jaču energiju nego u nekim drugim gradovima. Grad jeste siromašan, ali nije mrtav. Mislim da je najtužniji grad u kome sam bio Majdanpek, a Bor je i zbog svoje arhitekture, i zbog ranijeg industrijskog značaja, i zbog mešavine stanovništva jako “filmičan” grad, pa je i logično što su autori poput Živojina Pavlovića, i sada Olega Novkovića, izabrali da snimaju film u tom gradu. Inače, iako potpuno različit od filma “Tilva Roš”, film “Beli, beli svet” je odličan film, po mom mišljenju naš najbolji film od filma “Rane” Srđana Dragojevića. “Tilva Roš” i “Beli, beli svet” će verovatno biti upoređivani kao dva filma iz Bora napravljeni iste godine, ali oni su toliko različiti i u tematici, u stavu, stilu, muzici, da je pravo bogatstvo što postoje takva dva filma o istom gradu.
Mnogi već sada vide “Tilva Roš” kao začetnika nekih novih tendencija u srpskoj kinematografiji. Očito je da je sam pristup daleko drugačiji od onoga na šta smo navikli od nekih “novih mladih snaga”. Šta je to što je drugačije kada je u pitanju vaša generacija u odnosu na prethodne?
Svaka generacija donosi nešto novo. Problem je bio u tome što u Srbiji dugo nije moglo da dođe do smene generacija, tako da ste imali užasno penzionerske filmove koje su pravili ljudi koji su ostali zamrznuti u vremenu. A onda se desila još gora stvar jer su mlađi autori počeli da kopiraju te penzionerske filmove, možda iz straha, možda iz neznanja, pa je delovalo da ne postoji napredak u domaćaj kinematografiji.
Kako je nastala produkcija “Kiselo dete”, zašto se tako zove?
Nikola, Mina i ja smo zajedno studirali filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a firmu smo otvorili pre tri godine, pri kraju studiranja. Ime je poteklo od Zorana Miladinovića, Nikolinog druga iz Bora, koji je koristio tu sintagmu da objasni bilo šta što je suludo, nebulozno, neshvatljivo. Bilo nam je jako zabavno da firmu tako nazovemo. Zanimljiva koincidencija za ime firme, a i za naš logo (dete sa gas-maskom na glavi), jeste to što smo sve troje iz najzagađenijih mesta u Srbiji: Nikola je iz Bora, Mina iz Kule, a ja iz Pančeva. Jedna od glavnih ideja bila je da ne zavisimo od nekog domaćeg producenta, nego da sami sebi budemo i producenti. To je inače i glavni problem u domaćoj kinematografiji, što nema dobrih producenata i filmskih studija kakvi su ranije postojali, pa sada reditelji i glumci postaju producenti.
Koliko je teško mladima da snimaju filmove u Srbiji?
Teško je svima da snimaju filmove. Mi smo imali sreće da za film “Tilva Roš” dobijemo sredstva na oba domaća konkursa. Film su pomogli i Sekretarijat za kulturu Beograda i Ministarstvo kulture Srbije. Ali ukupni iznos, i sa oba fonda zajedno, stvarno je premalo za snimanje filma. Ipak, uspeli smo da snimimo niskobudžetni film koji izgleda kao film srednjeg budžeta. Podržao nas je i holandski fond “Hubert Bals”, ali je film urađen bez stranog koproducenta, što je inače postalo nužno ako hoćete da pravite film normalnog budžeta. Ima dosta sujete u filmskom svetu, ali mi zasad imamo dobra iskustva, nama je velika pomoć bio naš partner u ovom projektu Dragan Đurković i njegova firma “Vision Team”, koja je dala tehniku za snimanje filma. Takođe smo imali veliku podršku od starijih kolega i profesora, najviše od Darka Bajića i Srdana Golubovića.
Šta je sa filmom “Play me, Kusturice”, dokle se stiglo?
Ovaj projekat razvijamo već duže vreme, jer je finansijski zahtevniji, a i treba da se uklopimo sa Emirovim obavezama. Takođe, nisam bio zadovoljan sa scenarijem, pa smo dosta radili na tome. U međuvremenu se pojavila Emirova autobiografija koja nam je dosta pomogla za neke motive u filmu. Super je to što je u projekat odskora ušao producent Pjer Spengler (koji je radio “Supermena” i Kustin “Underground”).
Kako ste došli na ideju da snimate ovaj film?
On je napisan po motivima istinite priče. Na ideju da se snimi film došla je moja koleginica Mina Đukić, kad sam joj ispričao jednu jako blamantnu priču. To je priča o majci, koju će igrati Mirjana Karanović, čiji je sin mladi, ali neuspešni, filmski reditelj. Ona šalje disk sa filmom svoga sina svom prijatelju iz mladosti kojeg će igrati Slavko Štimac, i koji živi na Mećavniku. Ali majka ne zna da lik Slavka Štimca ni ne poznaje Emira Kusturicu. Neki uzori za film su “Slomljeno cveće” Džima Džarmuša, “Biti Džon Malkovič”, “Lookinf for Eric” sa Erikom Kantonom.
Kako je došlo do saradnje sa Kusturicom?
Nismo uopšte poznavali Emira. Otišli smo na njegov filmski festival “Kustendorf”, proganjali smo ga malo, kao u našem scenariju, ispričali mu o čemu se radi, njemu se dopalo i pristao je da nam pomogne i da igra u mom filmu. Moram da kažem da je Emir jedan vrlo otvoren, operativan i, najbitnije, duhovit čovek.
Šta sledeće da očekujemo iz produkcije “Kiselo dete”?
Imamo nekoliko projekata u planu, Minin road movie “Neposlušni” koji je predstavljen na Sarajevo CineLinku i koji je podržan na novom konkursu Sekretarijata za kulturu. Ja pripremam projekat “Poslednji kaskader”, igrani film sa Batom Kamenim, koji je podržan na mađarskom fondu za razvoj scenarija, a Nikola piše jedan prekookeanski spektakl u stilu Terensa Malika. I uskoro ćemo imati premijeru dokumentarca “Yugo”, komediju o našem najpoznatijem automobilu.
Izvor: AKTER