- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Формуле љубави
Невезани и усамљени
Ако је основа љубави емоционално везивање за другу особу, процес кроз који нам друго људско биће постаје емоционално важно, шта се дешава када је неко дуго време или трајно емоционално невезан? У каквом се емоционалном стању налази особа која је изабрала невезивање и нељубав? Да ли је она усамљена или је равнодушна?
У покушају да дочарамо доживљавање емоционално невезане особе можемо кренути од онога што код ње недостаје. Постојање емоционалне везаности за другу особу је платформа на којој се појављује више различитих осећања. Када нема везаности, нема ни осећања припадности, повезаности, блискости и сличних, као ни осећања недостајања када емоционално важна особа није ту, или осећања туге након губитка емоционално важне особе.
Нечија способност емоционалног везивања за људе – способност вољења другог – битно утиче и на однос према оним људима које дата особа не воли. Када неко има у искуству однос љубави, он може несвесно поистоветити непознату особу са особом коју воли. Због те способности да у непознатом видимо неког познатог, вољеног, можемо према непознатој особи осетити пријатељски однос, можемо са њом саосећати или јој помоћи у невољи.
Емоционално невезана особа друге људе доживљава као објекте који могу бити привлачни зато што су лепи, забавни или секси, али како нема везивања, овај однос је површан и пролазан. Она је као пчелица која иде са цвета на цвет. И зато је, када не постоји емоционално везивање, у темељу односа према другим људима једно осећање да су они неважни, заменљиви, да су корисни или бескорисни. Све то води у закључак да су људи који се не везују према другима базично равнодушни. Вероватно су из тог разлога стари Грци дали Нарцису име које у преводу значи неосетљиви. И то је људска ситуација: или ћемо волети, што укључује рањивост, или ћемо бити равнодушни и празни.
А осећање усамљености? То је осећање оних који желе да буду у друштву емоционално важне особе. Усамљеност је осећање оних који имају способност да воле, који желе да се вежу али још нису одлучили за кога, али и оних који су се везали за некога ко је трајније одсутан. И зато је усамљеност веома корисно осећање које нас својом непријатношћу покреће ка људима, ка тражењу особе коју можемо волети. А када људи себи дозволе да их непријатност усамљености води ка другима, они пре или касније пронађу партнера. Проблеми настају када се стиде своје усамљености, када је не признају или не препознају. Тада их усамљеност уместо ка људима води ка фрижидеру или компјутеру.
Зоран Миливојевић
објављено: 06/11/2010
Извор: Политика
Невезани и усамљени
Ако је основа љубави емоционално везивање за другу особу, процес кроз који нам друго људско биће постаје емоционално важно, шта се дешава када је неко дуго време или трајно емоционално невезан? У каквом се емоционалном стању налази особа која је изабрала невезивање и нељубав? Да ли је она усамљена или је равнодушна?
У покушају да дочарамо доживљавање емоционално невезане особе можемо кренути од онога што код ње недостаје. Постојање емоционалне везаности за другу особу је платформа на којој се појављује више различитих осећања. Када нема везаности, нема ни осећања припадности, повезаности, блискости и сличних, као ни осећања недостајања када емоционално важна особа није ту, или осећања туге након губитка емоционално важне особе.
Нечија способност емоционалног везивања за људе – способност вољења другог – битно утиче и на однос према оним људима које дата особа не воли. Када неко има у искуству однос љубави, он може несвесно поистоветити непознату особу са особом коју воли. Због те способности да у непознатом видимо неког познатог, вољеног, можемо према непознатој особи осетити пријатељски однос, можемо са њом саосећати или јој помоћи у невољи.
Емоционално невезана особа друге људе доживљава као објекте који могу бити привлачни зато што су лепи, забавни или секси, али како нема везивања, овај однос је површан и пролазан. Она је као пчелица која иде са цвета на цвет. И зато је, када не постоји емоционално везивање, у темељу односа према другим људима једно осећање да су они неважни, заменљиви, да су корисни или бескорисни. Све то води у закључак да су људи који се не везују према другима базично равнодушни. Вероватно су из тог разлога стари Грци дали Нарцису име које у преводу значи неосетљиви. И то је људска ситуација: или ћемо волети, што укључује рањивост, или ћемо бити равнодушни и празни.
А осећање усамљености? То је осећање оних који желе да буду у друштву емоционално важне особе. Усамљеност је осећање оних који имају способност да воле, који желе да се вежу али још нису одлучили за кога, али и оних који су се везали за некога ко је трајније одсутан. И зато је усамљеност веома корисно осећање које нас својом непријатношћу покреће ка људима, ка тражењу особе коју можемо волети. А када људи себи дозволе да их непријатност усамљености води ка другима, они пре или касније пронађу партнера. Проблеми настају када се стиде своје усамљености, када је не признају или не препознају. Тада их усамљеност уместо ка људима води ка фрижидеру или компјутеру.
Зоран Миливојевић
објављено: 06/11/2010
Извор: Политика
