Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Ne samo o poslu (poznate ličnosti iz sveta kulture)

Diskusija u 'Kultura' započeta od crvendac_011, 11.07.2010.

  1. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: ВОЈИСЛАВ БУБИША СИМИЋ


    И Тита „убедио” да воли џез

    Познати музичар, композитор и диригент oвих дана слави 90. рођендан и радо се сећа како је свирао Бејзија и Елингтона, а нерадо партизанске песме

    [​IMG]
    Војислав Бубиша Симић се радо сећа београдских предратних балова, а после рата је свирао – по журкама (Фото Д. Ћирков)

    Војислав Бубиша Симић, који себе сматра „типичним представником грађанског Београда између два рата”, не само да је постао жива легенда тог града, већ и његов драгоцени хроничар. У књизи „Сентиментално путовање” кроз свој живот и џез каријеру сликовито је описао како се суочен с разним изазовима мењао и тај град и људи у њему. Прекосутра, кад буде прослављао 90. рођендан, присетиће се многих лепих тренутака, па и првог дана у Основној школи „Краљ Петар” 1930. године, усхићења с којим је улазио у књижару „Јакшић” преко пута „Политике”, коју је држао чувени голман, па кликера и крајцарица у бабиној авлији у Косовској улици, фудбала с друговима на Старом гробљу (на Ташмајдану), гостовања великих светских циркуса „Клаудски” и „Глајх”, кандираног воћа из фине деликатесне радње „Вељковић” (данас је на том месту Градска кафана)...

    На његов животни пут пресудно је утицало и то што је одрастао у породици у којој је клавир био саставни део живота. Породичну кућу у Мајке Јевросиме 39 подигао је отац Драгољуб 1930. године, а порушена је у немачком бомбардовању 6. априла 1941. У приземљу је био пијано који је свирала мајка Вукосава уз коју је, са 12 година, почео и он. У џез је закорачио као гитариста, у оркестру Друге мушке гимназије (била је на месту на којем се данас налази „Политика”), заједно са Рођом Миливојевићем (хармоника), Павлом Минхом (клавир), Предрагом Кнежевићем Кнежом (виолина). Пре Другог светског рата свирали су на журевима по кућама.

    „Тада су нас занимали журеви, пред сам рат, кад је већ почео да се свира први џез. Сви смо живели врло складно, другарство је много било развијено. Другу мушку је похађао кнез Павле, док је краљ Петар Други приватно учио код наших професора, међу којима је и чувени Радоје Кнежевић, брат мајора Краљеве гарде Живана Кнежевића, једног од главних вођа пуча 27. марта 1941. Тако, да се зна – Друга мушка је школовала краљеве”, говори данас Војислав Бубиша Симић и наставља. „Пре рата су постојале само тврде плоче са 78 обртаја које би се, ако их испустите, разбиле у парампарчад. Мој отац је имао ’хиз мастерс војс’ грамофон, онај с великом трубом који се навијао. Пред сам рат је било неколико мушких радњи, ’Фрајт’, ’Лазић’, ’Страхов’... и ту су могле да се купе америчке плоче са џезом, звали смо их ’брансвик’ плоче, мада је правилно ’брунсвик’. А онда ми је тата 1939. купио први пут, за 15. рођендан, плочу Каунта Бејзија. Слушао сам те плоче и покушавао да их скинем на клавиру који ми је купила баба, иначе врло имућна жена. Реч је о једном дивном концертном ’блитнеру’. На њему сам с наставницом свирао класичну музику, Шопенове валцере, Моцартове сонате.”

    Оркестру из Друге мушке узори су у то време били амерички џез музичари, пре свих Дјук Елингтон и Каунт Бејзи. Најбољи наши предратни џезери свирали су зими у Београду а преко лета у бањама, а Бубиша је у Врњачкој Бањи први пут видео и слушао Штулетов оркестар, Саџа, Џоли бојсе, Микија и Мелоди бојсе, што је на њега оставило снажан утисак.

    „Музика ме је мало-помало обузела а за време окупације све више сам слушао џез плоче које су ми остале од пре рата. Кад је рат минуо, свирао сам по игранкама. Од тога сам живео, па чак и моја породица. Одлично смо зарађивали. Кад је ослобођен Београд на све стране почеле су да ничу другарске вечери и игранке. А пошто смо ми једини знали музику за игру, и танго и фолк, били смо толико тражени сваког дана. ”

    Крајем новембра 1944, док су његови вршњаци ишли на Сремски фронт, Бубиша је изашао из истражног затвора Озне и, како каже, не зна како је тамо доспео. Док се очајнички борио да избегне одлазак у пешадију, не очекујући добио је позив од Драгана Петровића, друга из детињства, да дође у културну екипу Народне милиције која се тек оснивала. Одмах је оформио хор и оркестар и већ до Нове године увежбали су партизанске и руске песме. Док је рат још трајао, давали су концерте по Београду, а на програму су углавном биле хорске борбене песме, затим рецитације песама Ћопића, Назора, Куленовића и Зоговића. Каже да је главни хит међу рецитацијама била песма Биографија друга Тита Радована Зоговића, која почиње речима „Машинко моја, пиши...”. Крајем маја, непосредно по завршетку рата, у Палати „Кики” његов хор је био шампион на такмичењу војних хорова. Хор је тих дана основао и свој фудбалски тим у коме су повремено играли и познати фудбалери Језеркић, Мркушић и Ћирић.

    Две године после рата нови Бубишин оркестар постао је први финансијер у југословенском спорту, мада ту није било никаквог уговора нити конкретне намере да се од свирки попуни „буџет” кошаркаша Црвене звезде. Био је то заправо плод дружења на Ади Циганлији на коју се одлазило у отвореним трамвајима који су кретали од Цркве Светог Марка. На другу страну обале, тамо где су била купалишта, прелазило се чамцем.

    „Када сам 1946. основао џез оркестар ’Динамо’, био је то први биг бенд у Србији, налик великим америчким, с групом саксофона, труба, тромбона, ритам секцијом. Већ сам поглед на 15 једнообразно обучених музичара, са беџом ’Динамо’, давао је целом призору неки свечан тон, да не кажем”, гламур. Пошто смо већ били велики пријатељи с кошаркашима, с којима смо се купали на купалишту на Сави, позвали су нас да направимо ’Звездане ноћи’ на Калемегдану. На том терену владала је једна, да тако кажем, господска атмосфера. И ту су, разуме се, главну реч водили познати кошаркаши тог времена, Небојша Поповић, Раша Шапер, Соколовић, Гец, Гоџић, Срђа Калембер, Мунћан... Од кошаркашица Мира Петровић и лепе сестре које су се презивале Соколовић. Ми смо свирали а они су играли и наручивали шта су хтели. Свирали смо у то време искључиво америчке ствари, Глена Милера, Бенија Гудмана, Харија Џејмса. Било је чудновато да се то догађа у неком комунистичком Београду, где су се с друге стране још увек припремале другарске вечери и приредбе с понеком масовном песмом и рецитацијама. Приказивали су се искључиво совјетски филмови. На радију не постоји никакав џез. Слушају се чешке, француске, италијанске шансоне. Понекад, можда, нека америчка али без енглеског текста. Били смо у то време као нека оаза виртуелног западног ’хај лајфа’, с тим америчким џезом и публиком која је играла без страха даће је неко опоменути због тога како се обукла или што игра фокстрот на неки декадентан начин.

    Оркестар „Динамо” чинили су саксофонисти Јова Миодраговић, студент медицине и веслач државног четверца, Љубиша Алић, обоиста Владета Стефановић који је свирао и тенор саксофон, и Илија Албахаревић. Касније се придружио Милан Стојановић Мачор. Трубачи су били браћа Немечек, Лудвиг и Јан, чији су отац и деда свирали у опери, и Лаза Калмић. Тромбон – Мића Котлић, а онда се придружио Бранко Хоуф, чији је отац предавао тај инструмент на Музичкој академији. Бубњар је био Спаса, бас Борко Илић, гитара Стева Цветковић, а клавир Предраг Кнежевић Кнежа, касније познати спортски новинар Радио Београда, иначе један од иницијатора и оснивача оркестра. Кнежа је компоновао химну оркестра: „Динамо, Динамо, за игру свирамо, уз ритам тај, ведар смех, слушајте Динамо”. Бубиша је био диригент и аранжер.

    „Ознаши су временом престајали да прекидају наше свирке, скинули су кожне капуте и ушли у лепа одела. Углавном сви партизани, па и многи познати официри, гледали су да се некако ослободе својих партизанки с којима су ратовали па су, богами, бацили око на лепе београдске девојке из грађанских кућа. Многи удбаши су гледали да приђу градским цурама које их углавном нису хтеле, али неке су из својих разлога пристале па су се и поудавале и вероватно промениле гледиште, или оне или њихови мужеви.”

    С мајчине стране сви су били инжењери, са очеве адвокати, али је он ипак одабрао џез. Од кога је, као врло млад, имао пристојну зараду.

    „Прво сам уписао Правни факултет, али сам га напустио. У исто време уписао сам и Музичку академију и по завршетку добио званичну диплому диригента симфонијске и хорске музике. Међутим, џез ме је већ скроз био ухватио кроз игранке, па дошао је онда ’Динамо’, па џез оркестар који је основао Младен Гутеша 1948. године у Радио Београду. Онда сам почео да свирам у њему. Па сам касније преузео тај оркестар и водио га 32 године. Кренули су успеси, награде, путовања…”

    С радошћу у очима прича да је Београд одувек имао чиме да се поноси кад је џез у питању, а радо се сећа и балова.

    „На пример, у ’Цвијети Зузорић’ су били балови, па у Културно-уметничком друштву у Лоле Рибара, у Ресавској улици, Официрском дому, па чувени Светосавски бал… Били су балови адвоката, инжењера, докторски балови... После рата смо ту традицију наставили. Па смо свирали 1990. године када је опет почео Светосавски бал. Када је на власт дошао Слободан Милошевић, поред недаћа и зла које нам је донео, учинио је макар нешто позитивно, кад је вратио балове.”

    Дјук Елингтон и Каунт Бејзи су му били узори и обојицу је имао прилике да упозна. Елингтона је и сачекао на београдском аеродрому када је последњи пут гостовао у нашој земљи, 1970. године.

    „Страни џез музичари су много знали о нашој сцени. Код нас је шездесете године дошао Вилис Кановер, коментатор ’Гласа Америке’, станице која је имала специјалну џез емисију за цео свет. И наш оркестар је годину раније емитован у тој емисији, тако да се знало да код нас постоји добар џез. Све те џез легенде сам лично упознао, као председник Удружења џез музичара, и био им домаћин. Београд је – морам то да нагласим – један од ретких европских градова који је од краја педесетих до краја осамдесетих видео све најбоље светске џез музичаре: Елингтона, Бејзија, Питерсона, Квинсија Џонса, Елу Фиџералд… Нису ту привилегију имали ни Париз ни Лондон. У Београду, дакле у комунистичкој земљи, стране џезере је без сметње снимала телевизија, новине су писале о њима. Мајлса Дејвиса је чак примао градоначелник.”

    Бубиша је 1959. године, једним непромишљеним гестом, учинио много за афирмацију џеза у Југославији. Данас о томе прича кроз осмех, али у први мах није му било смешно…

    „Био је 25. мај и председник Тито је по обичају славио рођендан. Поред слета на стадиону ЈНА и низа других приредби, хтели су те године и забавни концерт, који смо и одржали у студију Радио Београда на сајму а снимала је и телевизија. Тито је први пут дошао на један такав концерт, који је био нека имитација Санрема. И када се завршило, док смо се пресвлачили, један официр уђе и каже диригенту Богдану Бабићу и мени да смо позвани на пријем код Тита. Попнемо се у ту салу, кад око њега читава елита, Ранковић, Кардељ и остали. Речено нам је само да му приђемо и кажемо: ’Срећан рођендан, друже Тито.’ Тако и урадимо, али уместо да кренемо, ја, из чиста мира, поставим питање Титу: ’Да ли је тачно да не волите џез?’ Дакле, питање у дуплој негацији. Настаде тајац, ко зна шта ме сад чека? Међутим, он ће на то: ’Није тачно да не волим џез, ја волим џез али онај изворни!’ После мале паузе, наставља и негира све што је рекао: ’Кад сам недавно био у Судану, слушао сам изворну музику, тај њихов џез. А амерички џез не волим много, они су комерцијализовали џез!’ Мислим се, бесмислица, јер ко зна шта је слушао у Африци, вероватно неки етно. Али, битно је да други део његовог одговора није ушао ни у новине ни на телевизију, већ се појавило званично саопштење: ’Друг Тито је рекао – није истина да не воли џез.’ Тај цитат из штампе сам исекао и чувам га.

    Данашњи Београд је, како каже, далеко, далеко у свему од оног „грађанског Београда”, па је таква ситуација и са џезом.

    – Имамо око 11 фестивала џеза у Србији, има џеза и на нашим телевизијама, по концертима, али има врло мало џез клубова у Београду, свега три-четири у граду од два милиона становника. Џез музичари су бедно плаћени у односу на остале музичаре, па морају да се довијају и да свирају неку популарну музику да би преживели. Џез нема никакву пропагандну машину. Ове остале музике, поготово новокомпонована, имају ужасно много новца, да обесмишљавају све друго. Потребна је огромна љубав према џезу да бисте му и у овим временима остали верни, јер многи талентовани џезери одлазе у неке популарне или новокомпоноване музике да би се исхранили.

    На питање – да му је 20 година како би се данас борио против тих новокомпонованих звезда – слеже раменима и наговештава да је то битка осуђена на пораз:

    – Знате ли шта је музика коју производе „Звезде гранда” урадила да привуче публику!? Та музика, која више није народна него забавна, од џеза је украла инструментаријум, значи електричне инструменте, гитару, бас, бубањ, синтисајзере, чак и саксофон и трубу. Украла је разне ритмове, латино ритмове, разне покрете, са нескривеном дозом порнографије у првом плану. Тако визуелно атрактивна проширила је круг публике синтезом елемената који су узети од џеза и забавне музике па склопљени у најгори могући садржај. Квалитет песама, певања, текстова – све то је катастрофално. Као некакав лажни Холивуд. Имате светлосне ефекте, музику емитовану с најбољих звучника, одличне камермане, огромне балетске групе, симфонијски оркестар… Гледам све то и помислим како сам срећан кад дође 500-600 људи и кад напуне Коларац.

    Александар Милетић

    Објављено: 17.03.2014.
    Извор: Политика
     
  2. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: ВОЈКАН БОРИСАВЉЕВИЋ


    Пролеће се враћа у Београд


    Познати композитор један је о најзаслужнијих што ће љубитељи музике поново ићи на чувени фестивал забавне музике, мада се он радо сећа и свог одрастања уз Стевана Раичковића, Милоша Црњанског, Скендера Куленовића, Антонија Исаковића…

    [​IMG]
    Војкан Борисављевић сматра да је музички највише успео у серији „Више од игре”, а „Врућ ветар” донео је његов можда највећи хит „А сад адио”


    Београд поново добија своје „музичко пролеће”, а један од најзаслужнијих људи што је то тако јесте наш познати композитор, диригент и аранжер Војислав Војкан Борисављевић. Док разговарамо у Клубу војске, одаје утисак човека задовољног богатом каријером на коју је највише поносан због хитова који се и данас радо певају, а пре свих то су композиције „А сад адио”, „Одисеја”, „Љубав је само реч”, „Лаку ноћ драга”. Наравно радује га, после толико времена, и предстојећи фестивал који је заказан за мај, вероватно под другим називом (уместо „Београдско пролеће” зваће се „Пролеће у Београду”).


    Њему је поверена улога уметничког директора, а добар део посла и организације изнеће Министарство одбране и њихов ансамбл „Станислав Бинички”, као и национална Радио-телевизија. Наравно, место дешавања биће Дом синдиката, а љубитељи лаких нота имаће тако прилику не само да се подсете времена златних седамдесетих година, већ и да чују неке нове мелодије које ће се певушити, можда и потрајати наредних деценија.


    Прво вече новог „београдског пролећа” биће посвећено евергрину, наступиће звезде Лола Новаковић, Лео Мартин, Мики Јевремовић... друго вече је такмичарско, а треће ће бити прилика да се у музичким водама окушају и најмлађи.


    Београдски уметник има богат професионални живот, јер се окушао и у филмској и у телевизијској музици, дириговао је, компоновао и, како каже, осим лаких нота, и „сложеније форме”. А занимљиво је и његово порекло: Борисављевићи су са Златара, а по неким предањима и историјским списима који сежу до 14. века насељавали су део у и око Нове Вароши. Били су чувени, цео Златар припадао је њима, одатле су се временом селили на север, преко Лознице и Шапца до Београда.


    Војкан Борисављевић није у својој земљи до краја довршио своје музичко образовање. Јесте уписао Филозофски факултет и догурао до апсолвента, са високим оценама, упоредо са филозофијом откривао је могућности виолине и кларинета, ипак у Паризу је завршио приватну школу дириговања и композиције. У Француској је научио све оно што му је доцније требало за компоновање и дириговања за музику у широком спектру, па због те своје свестраности каже да није дефинисан као аутор.


    У музичке воде упловио је рано, још као седамнаестогодишњак, када је снимио прву плочу и то рокенрол, али је убрзо после тога, прешао на мекше, забавне и поп ноте. И – то је било то. После тога његова биографија прелази у набрајање награда и учешћа на силним музичким фестивалима, компоновање позоришних мјузикла, филмске и телевизијске музике. Рецимо 1968. године осваја награду у Суботици, на фестивалу музичке омладине, компонује музику за филм „Вишња на Ташмајдану” Столета Јанковића, а већ 1969. пише први мјузикл „Београд некад и сад” за Позориште на Теразијама. Седамдесетих следи још већи замах у каријери, рад у најбољем телевизијском шоу програму свих времена по многима „Образ уз образ” са Миленом Дравић и Драганом Николићем, па серије, Шотрина „Више од игре”, „Врућ ветар” Аце Ђорђевића са Љубишом Самарџићем, па „Сиви дом”, за музику у филму „Лајање на звезде” награђен је „Златном мимозом” у Херцег Новом 1997. и још много филмова и телевизијских серија, закључно са „Белом лађом” која се недавно поново репризирала.


    Сматра да је музички највише успео у серији „Више од игре”, а „Врућ ветар” донео је велики хит „А сад адио” који је ушао у све кафане, што је и највеће признање за једног композитора популарне музике. Наравно, не може а да се не сети и сарадње са Оливером Драгојевићем, који је специјално за серију отпевао ту песму, само тада и никад више у каријери.


    Од глумаца, наш саговорник истиче Предрага Лаковића, за кога је познато да је био и јако добар певач, али и Зорана Радмиловића, који је такође имао један шансоњерски израз, и баш у серији „Образ уз образ” остао је један од његових последњих забележених снимака.


    Данас делује анегдотски и податак да је као мали Војкан Борисављевић стицајем околности често био у друштву не само са глумцима и музичарима, већ и књижевницима.


    – Моја мајка је радила као лектор у „Просвети”, па је често приређивала вечеринке за чувене писце који су радили у истом предузећу, у нашој гарсоњери у Улици 7. јула, данас краља Петра. Практично сам одрастао уз Стевана Раичковића, Милоша Црњанског, Скендера Куленовића, Антонија Исаковића… Упијао сам њихове речи, иако ми је било свега седам, осам година. Мајка би скувала кафу, направила сендвиче и онда би они тако диванили, а ја их из прикрајка слушао – сећа се композитор.


    Одрастао је у том периоду великог оптимизма и полета, вере у уметност и културу. Квалитетни људи су били на челу бројних институција, а међу њима посебно помиње Милана Вукоса, секретара за културу града Београда. Он је учествовао у оснивању фестивала и заузимао се за уметнике, делио станове, бринуо се о њиховој материјалној егзистенцији. И Тито је имао разумевања за културу, каже наш саговорник, па се тако много тога „наместило”, укључујући и хладни рат и глобалне геостратешке односе у свету. Све је то утицало да у Југославију долазе значајни људи из света, а са друге стране и наши „културни радници” су били уважавани, често су путовали, ишли на турнеје, београдска Опера је гостовала у великим светским центрима, Филхармонија такође, Ђорђе Марјановић је постао поп икона у Совјетском Савезу…


    Чиме је сада заокупљен познати композитор. Осим што је именован за уметничког директора предстојећег београдског фестивала доста времена „троши” за велику документарну серију за „Филмске новости” под називом „Тито – соба тајни”. Реч је заправо о састављању свог снимљеног а неемитованог материјала о Јосипу Брозу Титу који ће бити понуђен каналу Хистори, мада су и друге светске телевизије заинтересоване. Припрема у сарадњи са режисером Здравко Шотром мјузикл „Госпођа министарка” са Љиљаном Стјепановић у главној улози. Са Тањом Бошковић планира такође мјузикл – „Булевар сумрака”, путује са оркестром „Станислав Бинички”, свирају на концертима, а у Бојчинској шуми код Сурчина, са Јадранком Јовановић наступили су пред две хиљаде људи. Најјачи утисак на њега оставио је онај део публике који се веселио уз оперске арије, посебно „Кармен”, а на први поглед се види да ти људи никада нису ушли у зграду Опере. Још једну идеју има на уму, да оживи београдске игранке, да врати тај стари дух који свима толико недостаје.


    – Да људима понудимо алтернативу, нешто квалитетно из света популарне музике, мелодије које ће нас пунити чистијим емоцијама од ове која нам се сада нуди – закључује наш разговор Војкан Борисављевић, чија музика се слуша, ево већ више од четири деценије.


    -------------------------------------------------------------------


    Прва победа пре 42 године


    – Један од првих фестивала на коме сам учествовао било је баш „Београдско пролеће”, прво као аранжера, потом као композитора и 1972. године као победника са песмом „Песникова гитара”, коју је певао Мики Јевремовић. Тада, у то време, лепо се живело и путовало се у иностранство. То је било најбоље време у бившој држави, када су основани Битеф, Бемус, Фест, а што се тиче забавне музике, осим „Београдског пролећа” био је популаран и „Опатијски фестивал”, сарајевски „Ваш шлагер сезоне”, сплитски и загребачки фестивал. Ту се промовисала популарна, забавна музика, фестивали су били место где је и млад аутор и композитор и певач могао да покаже своје таленте, а музика се вртела на радио-станицама – каже Војкан Борисављевић и додаје:


    – Ово је и покушај да се у поплави шунда и кича вратимо квалитетној музици коју ће публика волети и слушати. Имамо јако много квалитетних певача, али криза је композиција, већ дуго ни у свету нема добрих песама, углавном се рециклирају старе песме и праве нови аранжмани хитова из шездесетих и седамдесетих година. Зато је ово пре свега наша жеља да мотивишемо ауторе да направе добре песме, а ако их публика буде певала и кроз неколико година, онда ћемо у томе и успети – каже наш саговорник.


    -------------------------------------------------------------------


    Одисеја „Одисеје”


    Занимљиво је да је стихове за песму „Одисеја” писао чувени водитељ и спикер Света Вуковић. Та песма је требало да буде изведена на фестивалу у Атини у интерпретацији Бобе Стефановића, али је прошла једна Руњићева композиција. И на фестивалу у Опатији, где се бирала наша песма за Евровизију, опет се десио малер, Лео Мартин је био на турнеји, а „Одисеју” је певао Далибор Брун, који је живео близу Опатије, у Ријеци. То ипак није било то, у Европу је отишао Здравко Чолић са мелодијом, „Гори ватра” и од 18 учесника заузео 13. место.


    – Да је певао Лео Мартин мислим да бисмо ми прошли и ко зна шта би се десило после, можда би мој и живот Леа Мартина изгледали сасвим другачије – каже композитор који је за овог певача направио још неколико великих хитова „Кристина”, „Има времена”, „Лаку ноћ драга”. За Здравка Чолића компоновао је само једну песму, али велики хит „Љубав је само реч”, мада сви мисле да је то композиција Корнелија Ковача, сарађивао је и са Јасном Злокић са којом је и победио на последњем фестивалу „Ваш шлагер сезоне” 1989. године. Радио је и са Микијем Јевремовићем, Ђорђем Марјановићем, са Индексима, Радојком Шверко, највећи хит Драгана Мијалковског је Борисављевића мелодија „Иди, душо моја”.


    -------------------------------------------------------------------


    Дедини гени


    Миодраг Борисављевић, Војканов деда, био је књижевник. Звали су га, чак и српски Тургењев, а највише је волео да пише приче из Апатина, да описује шуме поред Дунава, природу, људску доброту... Српска књижевна задруга је објавила његова сабрана књижевна дела. Дедини гени утицали су и да наш саговорник дефинитивно преломи и да се између филозофије и музике определи за музику и уметност. Студије филозофије су му помогле да боље разуме људе и да буде бољи организатор, пошто често ради са великим бројем сарадника.


    – Захваљујући филозофији постао сам бољи педагог, па чак и психолог –каже наш саговорник који је добио име по стрицу Војиславу који је погинуо у рату када је имао само 19 година.


    – Мој отац Слободан радио је једно време и у личном обезбеђењу председника Тита, био је и начелник службе безбедности до смене Александра Ранковића на Брионском пленуму 1966, а после тога радио је у спољној трговини, у „Генексу” и још неким фирмама. Моји родитељи су се рано развели тако да нисам био често у контакту са оцем – каже Борисављевић.


    Он живи у другом браку, супруга му је познати костимограф Емилија Ковачевић, и са њом има ћерку Катарину, студента драматургије на Академији уметности код професора Синише Ковачевића. Из првог брака има ћерку Даницу, која живи у Америци, пијанисткињу по професији, са положеним мастером на Флориди и сина Немању, запосленог у Заводу за заштиту споменика културе у Београду, истиче поносно.


    Драгољуб Стевановић

    Објављено: 31.03.2014.
    Извор: Политика
     
  3. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ Горан Скробоњa


    Тесла и друге фантазије


    У својим романима о „теславерзуму” дочарао је читаоцима слику Србије каква је могла бити да је чувени научник живео и радио у њој и да на јави мало сањаре о историји какву нисмо имали, а какву можда заслужујемо

    [​IMG]
    Горан Скробоња, писац, преводилац, издавач и стрип сценариста уверен је да живот, иако не нужно сличан овом на Земљи, постоји и другде у васиони

    Београд је те 1919. године био светска престоница науке и просвећености, захваљујући Николи Тесли који је прихватио позив српског краља Стевана Синђелића Трећег, и у главном граду Србије засновао своју научну и индустријску империју под фирмом „Лабораторије Тесла”. Над Калемегданом су лебдели дирижабли, Дунавом и Савом су пловиле луксузне лађе, булевари су бљештали под светлом најславнијег Теслиног проналаска, а млада, лепа и опасна Анка Цукић, ученица славне Мате Хари и Аписово „тајно оружје”, ангажована је да спречи атентат на Макса Планка који је дошао у посету Тесли.


    Ако је читаоца збунио овај увод, није у томе усамљен. Управо је путовање у једну овакву другачију, неостварену, али у некаквим различитим околностима сасвим могућу (славну) српску прошлост, донело популарност писцу, преводиоцу, стрип сценаристи и издавачу Горану Скробоњи. Романом „Сва Теслина деца”, који је објављен након великог успеха „Човека који је убио Теслу” (мада му хронолошки претходи) говори о нашој земљи каква је могла бити у неком паралелном универзуму. Трећи и завршни део ове „алтернативне историје” биће књига „Теслино завештање”.


    − Знам почетак и крај, а средину још истражујем. Појма немам шта и ко ће се од ликова (још) ту све наћи, али се надам да ће илустратори последњег дела трилогије поново бити моји драги пријатељи и сарадници Игор Кордеј, загребачки стрип аутор, и Растко Ћирић, професор на Факултету примењених уметности у Београду. Са њима планирам сарадњу на још неким пројектима, али о том потом – каже Скробоња.


    Страва, ужас и алтернативна стварност


    Писац који је своју трилогију о „теславерзуму” засновао на чудесном проналаску генијалног научника – кретању кроз неколико упоредних стварности, у овој нашој стварности је своје књижевно име градио на „страви и ужасу”. Уз роман „Накот” објавио је и збирке прича тог жанра „Од шапата до вриска”, „Шилом у чело” и „Тихи градови”.


    – Тачно је да су књижевни (али и филмски) жанрови који су ме највише привлачили од ране младости били управо научна фантастика и страва и ужас. Многи теоретичари се споре око тога шта се ту заиста може назвати жанром а шта не, али мислим да они, заједно са изузетно популарном епском фантастиком, представљају три основне гране фантастике, гране које се потом кроз многобројне поджанрове (алтернативна историја, киберпанк, приче о духовима, стимпанк, спејс опера, слешер, натприродни трилер) преплићу и стварају раскошну крошњу данашњег жанровског стваралаштва – тумачи Скробоња.


    У најуспелијим делима савремене књижевности, каже писац, прелази из једног од „старих” жанрова у други неосетни и неприметни, па су теоретичари све више приморани да мултижанровска дела без обзира на медиј (књига, филм, стрип, рачунарска игра) дефинишу као „слипстрим”, користећи израз који је за то сковао Брус Стерлинг, један од зачетника киберпанка (узгред, српски зет, каже наш саговорник).


    Почео је да пише са 23 године. Прву СФ причу објавио је у култном југословенском часопису за научну фантастику „Сиријус”, кад му је било 25, досад је освојио шест или седам награда „Лазар Комарчић” за најбољи СФ роман, најбољу новелу и најбољи преводилачки рад. Како и када се „заразио” фантастиком?


    – Једна од првих „правих” књига које сам прочитао било је скраћено издање Вернових „20.000 миља под морем”. Крај шездесетих и почетак седамдесетих година прошлог века био је изузетно занимљив и плодан период за научну фантастику и хорор. У биоскопима су доминирали холивудски филмови, али и јапански серијали о Годзили или британски хорори о Дракули из „Хамер” студија. Често сам био у прилици да са родитељима одгледам актуелне хитове попут „Бала вампира” Поланског, „Проклетства црвене вештице” са Џоном Вејном или Пекинпоове „Дивље хорде” – набраја Скробоња.


    Телевизија је била све присутнија у домовима и серије као што су „Изгубљени у свемиру” и први циклус „Звезданих стаза”. Изобиље књижевних и стрип-издања из тог периода не треба ни помињати, додаје писац. А онда је дошао Брус Ли и за њим талас хонгконшких, јапанских и холивудских борилачких филмова и стрипова који су тај тренд пратили.


    − Сви ти утицаји као да су ме полако припремали за тектонске поремећаје које ће жанру донети позне седамдесете и ране осамдесете године прошлог века – вели наш саговорник.


    А како је дошао на идеју о „алтернативној Србији”? Да ли је пожелео да одлута још даље у прошлост, рецимо, у време цара Душана или у доба процвата Винчанске цивилизације?


    − О Винчанској цивилизацији би било занимљиво писати; што се Душана и наше царске прошлости тиче, имамо ту већ много вредних историографских и прозних дела, тако да ми тај период није толико изазован. У романима о Тесли писао сам о епохи друге деценије двадесетог века, која обилује инспиративним историјским личностима, на пољу науке и политике, уметности. Желео сам да дочарам читаоцу слику Србије каква је могла бити да је Тесла живео и радио у њој, у свету у којем није било Првог светског рата. Ова моја два романа омогућују читаоцима да на јави мало сањаре о историји какву нисмо имали, а какву можда заслужујемо – сматра писац.


    Правник који то никад није био


    И његов сопствени животни пут, у неку руку, представља прелазак из једног у други „рукавац историје”, из једне у другу могућу професију.


    − Желео сам да студирам журналистику, али ме је од те замисли одговорио један стари породични пријатељ; и данас се сећам речи којима ме је убедио да упишем права, науку која ће ми омогућити много шири избор будуће професије: „Као правник можеш да будеш и новинар, ако баш то хоћеш, али и управник Ташмајданског базена, кад увидиш да од новинарства ’леба нема.” И тако сам дипломирао на Правном факултету у Београду. Неко време желео сам да се бавим адвокатуром, али сам стицајем околности доспео у спољну трговину. Правосуђем се никад нисам бавио, нити положио правосудни испит због чега жалим, али јесам свакодневно примењивао знања из привредног и облигационог права. И све то време сам читао, писао и преводио – наводи Скробоња.


    Његови су преводи с енглеског и дела најпознатијих бардова светске фантастике и хорора, попут Стивена Кинга, Клајва Баркера, Дена Симонса, Ијана Мекдоналда, Џејмса Херберта… Да ли је неке од њих и лично упознао?


    − Негде још чувам „аутограм” Стивена Кинга, заправо његов потпис на уговору о објављивању романа „То”, који сам као издавач и преводилац понудио читаоцима тада још постојеће Југославије почетком деведесетих. Жао ми је што нисам био у прилици да се са Кингом упознам и поразговарам. Од побројаних писаца који су, сваки на свој начин, веома утицали на мој рад, једно време сам се преко интернета дописивао са Симонсом, да бисмо се онда занавек посвађали у време НАТО агресије на Србију. Покушао је да ме убеди како је за мене и моје „много добро то што нас бомбардују”, а ја то никако нисам могао да прихватим, па су пале и тешке речи... Мислим да је та наша преписка објављена у неком од бројева „Емиторa”, званичног гласила Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић” – каже некадашњи председник овог друштва.


    Ијан Мекдоналд, човек чија га проза, како каже Скробоња, непрекидно изнова очарава, био је гост Горанове издавачке куће 2010. године.


    − Писци су веома срдачни и једноставни људи и увек је забавно разговарати са њима о прози кроз коју сте их упознали. Последњи пример за то је мој крајње случајан или, ако прихватимо то да ништа у животу није случајно, онда макар непланиран сусрет у Истри са британским писцем Гленом Данканом чија сам три романа о последњем вукодлаку превео. Кад сам чуо да испија пиће у оближњем кафићу, пришао сам му и рекао: „Здраво, ја сам твој преводилац на српски” − сећа се наш саговорник.


    Како нам је поверио, у његовој издавачкој кући посвећеној превасходно слипстрим и хорор књижевности, највише времена посвећује управо уређивању и превођењу књига аутора као што су Ијан Мекдоналд или Курт Вонегат. Пре неколико дана је довршио превод Селинџерове биографије коју су приредили Дејвид Шилдс и Шејн Салерно и она ће ускоро бити у рукама читалаца. Како је превођење дуготрајан и мукотрпан посао, због тога нужно трпи писање, признаје, али кад се појави права идеја, некако се створе и услови да се напише која нова прича или роман.


    Између превођења, писања, издаваштва и јавних представљања сопствених и туђих романа, Горан највише времена посвећује својој стрпљивој и вредној супрузи и двема паметним и успешним ћеркама, студенткињама. Ту су, наравно, и дугогодишњи пријатељи и сарадници, попут Бобана Кнежевића, писца и издавача, који је први објавио његову причу „Роузвил” и подстицао га да се бави самосталним издаваштвом.


    − Нас двојица смо много сарађивали у неколико протеклих деценија. Растко Ћирић и ја спријатељили смо се на једном путовању и заједно измаштали „изгубљене” песме „Битлса”, a Дражен Ковачевић је био Растков студент који је, на његов предлог, у стрип преточио моју новелу „Точак”, па смо потом заједно освојили тим стрипом награду велике француске издавачке куће. Моја супруга Драгана, како то често бива, није нарочито заинтересована за исте жанрове као ја, и чини се да је задужена за то да ме редовно подсећа на стварност у тренуцима кад се превише занесем – искрено ће Скробоња.


    Није лако бити заљубљеник у стрип и одушевљавати се научном фантастиком и хорором са управо навршене 52 године, баш као некад са 12. Али њему то, некако, успева, на радост читалаца свих генерација.


    --------------------------------------------------------------


    Чекајући ванземаљце


    Неизбежно питање за писца СФ-а: да ли верује у постојање (интелигентног) живота још негде у свемиру и у могућност да се наша цивилизација са њим сретне? Какав би могао бити исход тог сусрета?


    − Карл Саган је у књизи и телевизијској серији „Космос” (чији наставак управо пратимо на каналу „Националне географије”), статистичким методом доказао да наша цивилизација не може бити једина у васколиком свемиру. Данас смо сведоци извештаја о томе да научници у овом или оном кутку васионе проналазе планете сличне нашој, по величини и климатским условима који на њима владају, условима погодним за развој живота... Зато верујем да живот постоји и другде у васиони. И наравно да бих волео да задовољим ту вечну радозналост и упознам ванземаљце – у многим земљама света се сада људи (углавном разочарани стањем у којем се човечанство налази) сасвим озбиљно пријављују за одлазак на Марс, где би учествовали у његовој колонизацији, премда знају да им са тог пута не би било повратка. Мислим да је људска жеђ за новим сазнањима бескрајна и да ће човечанство заиста искористити прилику да се прошири на друге светове чим то технологија буде омогућила. Лично, ја бих радије (као Ричард Драјфус у Спилберговим „Блиским сусретима треће врсте”) ванземаљце дочекао овде, а млађима препустио пустоловине свемирских путовања – признаје Горан Скробоња.


    --------------------------------------------------------------


    Прошлост или будућност?


    Уколико би наш саговорник могао да бира путовање у прошлост, у будућност или у неки паралелни свемир, за шта би се определио? Кога би волео да тамо упозна? Ево шта Горан каже:


    – Кад бих, као Никодије Марић, јунак из мојих књига, био у могућности да коришћењем такозваних просторно-временских црвоточина шетам из света у свет, из времена у време, волео бих да присуствујем неким кључним догађајима који су одредили овакав развој наше цивилизације, па и да упознам неке од тих историјских горостаса. Наравно, један од првих на мојој листи био би управо Никола Тесла.


    Александра Мијалковић

    Објављено: 21.04.2014.
    Извор: Политика магазин
     
  4. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: МИРКО ШОУЦ


    Дечак кога је и краљ слушао



    Легенда југословенског џеза, композитор, диригент, аранжер, пијаниста и солиста на џез-хармоници... Одрастао је у предратном Земуну, певао на двору, па не чуди да је „Политика” о њему писала још одавно

    [​IMG]
    Својим делима је Мирко Шоуц стекао углед, популарност и обележио цео један период музичког живота бивше СФРЈ, од педесетих до деведесетих година двадесетог века


    У тихом, предратном Земуну, у кући угледног кројача Виктора Шоуца и Катице Тот родио се син Мирко, који је у свет музике прве кораке направио свирајући на усној хармоници и песмом „Голубице бела”. Пошто је брзо „изгустирао” усну хармонику, а она коју је свирао господин Јохан (хер шнајдер у радњи Мирковог оца) била је превелика, његова мајка је отишла у Београд и у продавници „Скала” купила му малу дијатонску хармонику. Ону на којој су и са леве и са десне стране дугмићи. Kад се развуче, чује се ге-дур, а кад се заклопи, звучи це-дур, тако да је било прилично компликовано свирати. Упркос томе мали Мирко је брзо научио да свира све што је његов отац слушао на свом грамофону, са великом трубом. Отац је, такође, лепо свирао клавир и тамбуру.


    − То су брзо схватили шегрти мог оца и наговорили ме да свирам поред тезге где су продавали рекле и чакшире. Убрзо се око мене окупило двадесетак људи који нису уопште могли да верују да један мали дечак тако добро свира. Затим би шегрти скинули своје качкете, покупили бакшиш и ставили га себи у џепове. То је убрзо чуо мој отац и ја сам добио батине, јер је у то време било незамисливо да син познатог шнајдера буде музичар – сећа се легенда југословенског џеза.


    Међу људима који су чули дечака нашао се и Александар Саша Теодоровић, који је, запањен, отишао у Шоуцову кројачку радњу „Бело јагње”, где је затекао дечакову мајку. Упитао је ко је дечака научио да свира.


    – Нико – узвратила је.


    – Нико? Невероватно! – убедио је Саша мајку да оде у Праг и купи малу клавирску хармонику са две октаве и 32 баса.


    – Ваш син се мора бавити музиком, он је чудо од детета. Ја ћу га подучавати! – рекао је.


    Убрзо је Мирко, сам или са Сашиним ансамблом, свирао на готово свим свечаностима, баловима и маскенбалима којих је у то време било много. У предратном Београду сваки бал је обавезно почињао „Краљевим колом”. Први јавни наступ је имао у Основној школи „Краљ Петар Први” поводом почетка школске године, а врло брзо је почео да наступа у тада чувеном „Родином позоришту”.


    – Једном се Саша досетио да у позоришту приредимо малу атракцију. Требало је да свирам песму из филма „Ја звиждим” (са Дином Дербин у главној улози), који се управо приказивао. Одвео ме је у биоскоп, брзо и лако сам упамтио мелодију, записао је и навежбао. Пре почетка приредбе инспицијент је изричито тражио да свирам само једну песму. „Молим вас, нема свирања на „још”, рекао је. Кад сам одсвирао ову мелодију проломио се огроман аплауз, бацали су цветиће на бину уз повике „Јоооош!” (тада је публика уместо данашњег бис узвикивала „још”) – наставио је познати Земунац да се присећа шта се све те вечери дешавало у „Родином позоришту”.


    – Било им је невероватно да слушају музику из филма који се управо приказује. Ставио сам хармонику на леђа и кренуо са позорнице, кад сам зачуо да нешто звецка по бини. Имао сам шта и да видим. Публика је почела да ми баца металне новчиће! Кад сам напунио џепове новчићима, шта ћу, седнем и одсвирам још једном исту мелодију. Инспицијент је био врло љут, јер је био потпуно нарушен договорени редослед, а и бину је требало почистити да би се програм наставио. И данас знам ту песму, после толико година – каже Мирко.


    Врло брзо након тога „Политика” и „Време” су крупним насловима објавили: „Мали Мирко Шоуц, чудо од детета, од сада наступа на Коларцу”. Музички вундеркинд је редовно наступао у нашој најпознатијој дворани, најчешће сам, затим у дуету са сестром Ружицом, а од 1940. године и са својим оркестром „Хармоникашка капела Мирка Шоуца”.


    Убрзо је уследио позив са краљевог двора, који су родитељи примили преко радија, јер тада није било телефона. Припреман је концерт за краљевску породицу поводом Материца, 24. децембра 1939. године. Жеља краља Петра Другог била је да окупи најталентованију децу из целе земље и стипендира њихово школовање да би постали уметничка будућност.


    Мали музички виртуоз Мирко Шоуц одлазио је на двор више пута. Како су изгледали сусрети шестогодишњег дечака и краља?


    – Краљ би ме ставио на колено и увек је тражио да му прво одсвирам песму „Ај, кад сам синоћ пошла из дућана”. Волео је и друге народне песме: „Ој, Мораво”, „Оро се вије”, „Ој, јаворе, јаворе”. Док сам свирао, било ми је интересантно да се огледам у његовим беспрекорно сјајним црним лакованим ципелама. На жалост, моје лепо детињство нагло је прекинуто, дошао је рат. После сплета низа несрећних околности, једина могућност за преживљавање целе породице била је да почнем да свирам у кафани. Била су то страшна времена, ни сам не знам како сам остао жив и здрав. Почео сам да свирам у „Ловцу”, у Змај Јовиној улици, преко пута куће у којој смо живели – сећа се.


    Крајем рата, у време савезничког бомбардовања на Ускрс, судбина је заиста била великодушна према дечјем музичком виртуозу. Тек што је крочио у кућу, бомба је пала на гостионицу где је био неколико тренутака раније. Сви су погинули, чак и они који су се сакрили у подрум. Многи угледни људи су после Другог светског рата били неправедно оптуживани и убијани. И Мирко је остао без оца.


    Наредних година се посветио музичком образовању: прво Нижа музичка школа у Земуну и Средња музичка школа „Мокрањац” – теоретски одсек и клавир. На Музичкој академији у Београду, 1960. године je дипломирао клавир у класи професорке Милице Марјановићи, теорију у класи професора Марка Тајчевића, са просечном оценом 10.


    Још у току школовања, од 1950. године, Мирко је постао композитор и почео да осваја награде на свим тадашњим фестивалима џез и забавне музике – „Београдско пролеће”, Блед, Опатија, Загреб, Сарајево, Сплит, Скопље... Најпопуларније песме су„Када дође дан”, „Обећање”, „Већ давно”, „Зови ме телефоном”, „Плаве даљине”, „Тражиш” и друге.


    Аутор је више од две стотине наслова различитих жанрова (џез, забавна и дечија музика, музика за филм, радио и ТВ драме, ТВ серије, музика у духу староградских песама) и приближно исто толико аранжерских и коауторских радова. Један је од зачетника и најпознатијих композитора џез музике на овим просторима.


    После завршених студија запошљава се у Радио Београду и оснива „Ансамбл Мирка Шоуца”. Овај ансамбл је постојао пуних тридесет година и остварио неколико хиљада концерата у земљи и иностранству (Немачка, Швајцарска, Француска, Бугарска) и неколико стотина трајних снимака, од којих је највећи број остварен из области џез-музике.


    Снимала се музика за радио-емисије које су емитоване више деценија, („Радио највеселији град”, „Весело вече”, „Студио шест вам пружа шансу”, „Ваших пет минута” …), затим музика за радио-драме, све телевизијске серије Лоле Ђукића, серије за децу („Децо, певајте са нама”...) 654 концерта под називом „Сусрети четвртком”, „Данас су наши гости”, дечији фестивали као у шоу-програми („Поклони се и почни”).


    Ансамбл Мирка Шоуца се може се похвалити изузетним успехом и одличним критикама са Џез-фестивала у Бледу, чији су били редовни, дугогодишњи учесници. Многи наши најистакнутији џез-музичари су своја прва искуства и успехе стекли у ансамблу Мирка Шоуца: Лала Ковачев, Ђино Маљоковић (бубњеви), Чедомир Урошевић, Драгољуб Китић (гитара), Фрања Јенч, Никола Митровић Мимо (труба), Драган Давидовић Цаки, Миливоје Мића Марковић, Иван Швагер (саксофон), Звонимир Скерл (тромбон, вибрафон) и други. Прву џез-тему Шоуц је компоновао 1948. године (Контрасти). Од тада, његова музика се налази на репертоару џез-оркестра РТБ-a, Љубљанског и Загребачког џез-оркестра, као и разних других састава широм тадашње Југославије.


    Компоновао је музику за филм Лоле Ђукића „Огледало грађанина покорног” и за све серије истог редитеља: почев од „Музеја воштаних фигура”, „Сачулаца”, „Уби или пољуби”, „Десет заповести” до „Лицем у наличје” и „Ћу, ћеш, ће”. Велики део свог стваралаштва Шоуц је посветио деци, дечијој музици, фестивалима, а имао је и огроман број добротворних концерата. Дириговао је више од сто представа у Позоришту на Теразијама, затим Ревијским оркестром РТБ-a, Забавним и Великим народним оркестром РТБ-a, чији је био диригент последњих десет година службе.


    Овај познати Земунац је композитор, диригент, аранжер, пијаниста и солиста на џез-хармоници. Својим делима је стекао углед, популарност и обележио цео један период музичког живота бивше СФРЈ, од педесетих до деведесетих година двадесетог века. Шездесетих година прошлог века проглашен је за најбољег европског џез-хармоникаша, на такмичењу солиста радио-оркестара Европе у Минхену. Прија му то подсећање, додаје да су на његову музику највећи утицај имали Оскар Питерсон, Барни Кесел, Чарли Паркер, Стен Гец, Боб Брукмајер, Дизи Гилеспи, Џеј Џеј Џонсон...


    − У свим ансамблима сам свирао клавир или хармонику. Кад год је у џез-оркестру гостовао Бојан Адамич, увек је инсистирао на томе да ја свирам клавир јер је знао да могу да одговорим и најтежим техничким задацима. Кратко бих простудирао ноте, десет минута, и онда рекао: „Може”. А кад кажем „може”, ту грешака више није могло да буде. Познато је да се ниједно снимање није због мене поновило. Сада понекад свирам кћерки Весни и унуци Катарини, која је такође кренула уметничким стопама – каже задовољно Шоуц, који је у РТВ Београд радио од 1961. до одласка у пензију 1991. године.


    Прича о џез-музичару не би била комплетна без помињања признања, од мноштва ћемо издвојити награду за животно дело, Орден рада са златним венцем, Златни микрофон...


    – Круна мог животног опуса је моја ћерка Весна Шоуц, професор на Факултету музичке уметности у Београду и диригент. Свестраност и лакоћу у раду је, без сумње наследила од оца – закључује легендарни музичар који је својим стваралаштвом обележио целу једну епоху.


    Бранко Николић

    Објављено: 14.04.2014.
    Извор: Политика
     
  5. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: БОЈАН СУЂИЋ


    Музика дража од физике


    Познати диригент, добитник бројних домаћих и светских признања и награда, испричао нам је како су његови родитељи својевремено помислили да нема слуха, објаснио порекло презимена и поменуо још понешто из живота

    [​IMG]
    Његова мајка Мирјана, рођена Ненадовић, директни је потомак Алексе и проте Матеје


    Бојан Суђић је са 19 година постао асистент диригента Хора и Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије, чији је данас шеф, диригент и директор, као и директор целокупне Музичке продукције РТС-а. Многа признања сведоче о преданом раду, успеху и упорности маестра, који је између осталог и добитник Награде града Београда за диригентски подухват када је са 650 ученика средњих музичких школа из целе Србије извео „Кармину Бурану”.


    О томе када је и како запловио у музичке воде с обзиром на то да је отац Душан био дипломирани инжењер електротехнике, а мајка филолог, Суђић каже:


    – Обоје су сјајни слухисти. Моја мајка Мирјана је и главни кривац за моју садашњу вокацију. Давала ми је подршку онда када нисам био сигуран који пут да одаберем. Као и већина очева, и мој је био мишљења да се треба бавити неким „правим” послом, а не уметношћу, али се и он брзо предао суочен са чињеницом да су са музичког поља стизали многобројни успеси и признања.


    Занимљива је прича како су родитељи славног диригента констатовали да њихов трогодишњи син нема нимало слуха: „Једино се мој деда по оцу није одликовао слухом, а то замало није и мене означило као непоправљивог антислухисту. Кад ме је деда једном научио неку песмицу, родитељи су остали ужаснути. Испоставило се, касније, да сам јако добро поновио оно што ми је деда певао.” Васпитачице су у обданишту препознале музички таленат свога штићеника и просто терале родитеље да Бојана упишу у музичку школу, где је брзо показао способности изнад просека.


    – Желео сам да свирам гитару, али су ми објаснили да ми је рука још мала, па сам кренуо на клавир, где сам и остао – присећа се наш саговорник. У школи се „задовољио” одличним успехом, признајући да је због силних обавеза и музике био помало и кампањац.


    – Презирао сам бубање и гомилање непотребних чињеница, што се, нажалост, одржало као принцип у нашем школству до данас. Већ сам од малих ногу покушавао да схватим и повежем градиво, оно које је било могуће схватити. Како сам упоредо био и на два одсека у музичкој школи, учланио сам се у хор „Лола Рибар”, са којим сам одмах ишао на турнеју у Трст, а убрзо на још четири иностране турнеје уз море концерата и проба. Схватио сам да је све то заједно ипак немогуће, па сам, уз благослов родитеља, одлучио да се коначно определим за музику. Све се то дешава много пре урушавања нашег друштва и катастрофа деведесетих. Ко зна како бих се определио да сам одрастао у том суморном времену. Са „Троктетом”, мушком вокалном групом другара из „Лоле”, почетком осамдесетих певао сам староградске и џез обраде, често по улицама, на зимовању са „Лолом” певали смо мадригале на скијашкој стази...


    Првим целовечерњим концертом Суђић је дириговао када му је било 19 година. На питање како му данас изгледа то време, одговара:


    – Целе галаксије нас деле од тог поимања друштва и стварности. Време у коме је било много више романтике него данас, што се свакако одражавало и на уметност и музику. Време у коме су концерти и оперске представе представљали догађаје који су се препричавали, у коме су и даље међу нама били непоткупљиви ауторитети. Управо такво време је и мени дало крила, глобализам је дошао касније.


    Још као студент на Факултету музичке уметности у Београду Суђић се прихватио рада у хору Цркве Ружица, у време које није било наклоњено ни религији, нити певању у црквама.


    – Било ми је јасно да без праксе нема ни диригента. Неки угледни професори се нису слагали са таквим мојим активностима, али сам ја већ на првој години студија постао асистент диригента и у Београдским мадригалистима и у хору РТБ, учећи на извору од афирмисаних диригената. Уверен да је овакав пут исправан, снажно усмеравам своје студенте да раде од почетка са ансамблом, остали предмети због тога не морају да трпе – каже професор дириговања на Факултету музичке уметности у Београду.


    Био је наш маестро и први диригент Краљевске опере у Стокхолму.


    – После Сибелијусовог такмичења у Финској, приметио ме је велики диригент Леиф Сегерстам, који ме је позвао да диригујем Хелсиншком филхармонијом, као млад и неафирмисан диригент. Tо je представљало и директну препоруку за ускакање у балетску представу у Краљевској опери на место диригента који је вратио понуђену балетску партитуру као веома тешку и препуну преписивачких грешака – сећа се Бојан. – Рад на тој представи, као и каснија опера „Мадам Батерфлај”, били су довољни да ансамбл једнодушно затражи од управника да са мном направи дужи уговор. Испало је да сам са Стокхолмском опером и балетом дириговао око 150 представа, у најбољим и најпрофесионалнијим условима који се могу замислити. Али, није било баш све идеално.


    – За мене, који сам велики део живота провео под санкцијама, страшним вестима, бомбардовањем, било је превише лако да се скрасим на месту где се тешко можете пожалити на било шта. Док сам код нас научио да до финалног музичког производа долазим на једвите јаде, путем штапа и канапа и уз енормну количину утрошеног зноја, тамо се све то дешавало уз неподношљиву лакоћу и подразумевани високи квалитет. Свакако, то је искуство које ме је винуло на потпуно нови уметнички ниво, па сам осетио снажан порив да то што сам добио и освојио поделим са средином која ме је изнедрила, која по таленту ничим не заостаје за светом, а која се по реализацији, нажалост, са развијеним светом у уметничким параметрима по мало чему може поредити – додаје угледни диригент.


    Мада, не може да не примети:


    – Овде сам поново имао привилегију да, као и већина становништва, кукам и жалим се на све и свашта, што тамо, у Шведској, Финској, Данској... једноставно није било сувисло.


    Управљао је наш маестро многобројним познатим оркестрима у Русији, Немачкој, Грчкој, Белгији, Шведској, Финској, Данској, Бугарској, Португалу, Италији, Аустрији, Бразилу, Мексику, Кини... Своје искуство несебично преноси будућим колегама.


    – Свет се убрзано мења, и по мало чему наликује оном од пре пар деценија. Информација је свима доступна и број сјајних музичара, диригената, рапидно расте. Успеће само они који разумеју нове околности и могуће путеве уметничке музике, која је у опасности да се претвори у музејску поставку. При том је на нама да се супротставимо и да сведочимо о неопходности отпора колективној кретенизацији и некритичном помодном прихватању наметнутих „трендсетера”, који прете да униште сваку свест о темељним разликама између добра и зла, на којима је почивала људска цивилизација више хиљада година.


    О својој сарадњи са Гораном Бреговићем, наш саговорник каже:


    – Била је то интересантна сарадња која ми је помогла да многе ствари које сам гледао из крутог, „класичарског” угла видим другачије. Горан је веома талентован човек који је живео живот интелигентно и пуним плућима. Једноставан рецепт који сви знамо, али не знамо да га применимо.


    Каже се да диригент и шеф државе имају исти посао: настоје да људима наметну своју идеју и да их у њој обједине. Питамо га од чега зависи успех:


    – Занимљиво поређење. Иако оркестар представља парадигму најсавршенијег организационог система, у коме свако свира своју индивидуалну линију која се у потпуности и у свим елементима уклапа у комплетно сазвучје. Без обзира на то што диригент свој посао са оркестром обавља унутар неколико проба и на концерту, док шеф државе мора да организује систем који функционише по сличним принципима непрекидно, успех је пре свега повезан са јасно одређеним циљем коме се тежи и са способношћу да се што већи број људи определи за тај циљ. Ми смо нација која је посебно неповерљива, критична до мере подсмеха, што нам је током историје представљало велики проблем. Скоро да нема личности из српске историје која није била предмет оспоравања, од Светог Саве па наовамо. Зато и доживљавам као посебан успех признања домаће средине и колега – узвраћа уметник са диригентском палицом.


    За Бојана Суђића они који га познају кажу да је човек блиставог ума и неоспорне елеганције, мада каже да моду прати само уколико му у неким детаљима одговара, никако беспоговорно. Да је посебног кова потврђује и чињеница да је својевремено поставио и врло јасне критеријуме за изабраницу свога срца: – Тиха у патњи, не претерано бучна у радости. Зна приоритете у животу. Очекујем посвећеност, душу која је спремна да даје и прима. Блиско ми је непрестано емотивно завођење, удаљен сам од сваке помисли на духовну лењост и незапитаност. Очекујем партнера који је спреман да се жртвује и за кога се вреди жртвовати.


    – Идеали младости се често подсмевају старости. На моју срећу, горње наводе и даље потписујем и у реалности са својом супругом, уз све буре и вирове које живот носи.


    Једина промена коју искуство доноси јесте не очекивати пуно од другог, већ радити на себи тако да се животни жар и радост не умртве. Онда је и партнеру много лакше да испуњава сва наша очекивања.


    Супруга Валентина се такође бави дириговањем, али и теоријским предметима у Музичкој школи „Др Војислав Вучковић”, па смо се запитали ко у кући држи диригентску палицу.


    – Наш однос се темељи на допуњавању, никако на компетицији. Далеко од помисли о томе да се ради о женској неравноправности, у традицији мојих предака јесте да се жена и мајка поштовала изнад свега. Али, без „обарања руке”, већ на суптилан начин, тако да ја увек урадим баш онако како она жели! Бојана и Селена су наша радост и неизмерно уживамо са њима. После живота који сам у потпуности посветио музици и развијању сопствене личности, тек ми је родитељство указало нову димензију постојања која се не може објаснити, већ само лично искусити. Обе наше ћерке показују музички таленат, али нисмо родитељи који ће од деце правити сопствени пројекат, већ ћемо их пажљиво ослушкивати и упућивати у оно за шта саме покажу интересовања – најављује поносни тата.


    О својим животним циљевима маестро каже:


    – Себи сам задавао само краткорочне циљеве, које сам се трудио и да испуним.


    У овом тренутку ми је жеља да живим у само мало срећнијој, уређенијој, богатијој и поштенијој Србији, која има свест о сопственим приоритетима и која познаје и цени сопствену прошлост на којој извлачи поуке за будућност. У Србији која препознаје и негује сопствени идентитет и има стратегију у култури, која је основа државотворности. Иако ова жеља не спада у домен лако и брзо достижних циљева, верујем да би и мали заокрет у правцу националног самопрепознавања и препорода у себи донео и остваривање многих жеља које имам и у приватном животу и на пословном плану.


    -----------------------------------------------------------


    Судија кумовао


    У венама Бојана Суђића тече крв знамените фамилије Ненадовића и Паштровића.


    – Моја мајка Мирјана, рођена Ненадовић, директни је потомак Алексе и Проте Матеје. Слава породице Ненадовић се протезала до мог деде Ђорђа Ненадовића, који је био судија Управног суда и адвокат, резервни потпуковник (највиши чин ван активног састава), један од 1.300 каплара и носилац ордена Белог орла. Као краљев рођак, први је на челу српске војске 1918. ушао у Нови Сад. Оваква историја свакако много обавезује потомке, иако је комунизам темељно деградирао нашу породицу у сваком погледу, као и многе значајне породице из српске историје.


    Како не бих запоставио ни фамилију са очеве стране, истичем са поносом припадност Паштровићима, „крајњег јужног дела Боке”, где многобројни српски манастири из доба Немањића, као и први српски буквар из 1597. године сведоче о значају овог народа и поднебља. Мој предак се истакао као судија (суђа) на паштровској Банкади пре неколико стотина година, те отуда и моје презиме.


    -----------------------------------------------------------


    Награда замрзнута


    На 41. Југословенском такмичењу музичких уметника 1989. у Загребу наш диригент је добио Прву награду у дисциплини дириговања, која је тада због њега и додељена, први пут у историји тог такмичења.


    – Такмичење је окупило сву тадашњу младу диригентску елиту из целе Југославије. Многи такмичари су били и знатно старији и искуснији од мене, тако да није било пуно основа за нереалне амбиције. Тих година се осећала и напетост која је кулминирала само неколико година касније, што свакако није погодовало афирмацији младог српског диригента. Међутим, коначни резултати су показали да је жири у свакој етапи управо мени дао прво место, што ми је тада, а признајем и данас, изгледало холивудски нестварно. Уследила је и стипендија „Ловро фон Матачић”, коју никада нисам искористио. Многе могућности и планови који су били трасирани победом на такмичењу су у потпуности били замрзнути (боље рећи пропали) због рата и санкција које сам делио са својим народом. Тек 1995. сам први пут поново музички крочио ван Србије, и то у Финску и Шведску, што је било за мене једнако сензационално као да сам се искрцао на Месец.


    Славица Берић

    Објављено: 02.06.2014.
    Извор: Политика магазин
     
  6. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: ЉИЉАНА КАПОР


    Била је привилегија живети с Момом

    Хтела је да буде балерина, па кошаркашица, али је постала супруга Моме Капора. Дружење са великим уметницима, али и обичним људима, обогатило је њен живот. Сада руководи задужбином да сачува успомену на нашег популарног сликара, писца и боема

    [​IMG]

    Мома ће јој увек недостајати

    Кућа Љиљане Капор у Небојшиној на Неимару пуна је успомена. У дневној соби и салону за пријеме још се осећа дух великог приповедача, писца и сликара Моме Капора. Иако је прошло више од четири и по године од његове смрти, као да се још чује жагор његових и Љиљаниних гостију, познатих уметника, дисидената, политичара, атентатора на Јосипа Броза и глумица широког осмеха, који су се овде често окупљали.

    – Е кад би овај сто причати знао – каже наша саговорница присећајући се прошлих времена.

    Сећа се познатих људи са којима су се дружили. Са Добрицом Ћосићем и Божицом били су велики пријатељи. У Небојшиној су њих четворо проводили дивне вечери причајући, па настављали дружења у дому Ћосићевих, на Дедињу. Добрица је правио кајгану, а Божица проју, пили су вино и јели љуте папричице. После вечере Љиљана им је читала приче класика књижевности, најчешће Гогољеве, док је глас не би издао.

    Са Љубом Поповићем су се виђали обично у Паризу, са Пеђом Милосављевићем су се дружили у Њујорку. Једном готово месец дана. Пеђа Милосављевић је тада био опчињен кинеским сликарством и испричао им је једну занимљиву причу о кинеском цару који је од сликара наручио да му наслика петла. Прича даље каже да је било прошло неколико година а како од слике није било ништа цар пошаље емисаре. Сликар пред њима једним потезом нацрта божанственог петла, а они га питају „па, што си толико чекао”, сликар их онда одведе у собу затрпану баченим хартијама, неуспелим цртежима и рече им „Све је ово било потребно да се дође до савршенства.”

    Колико анегдота, мудрих мисли, искустава је остало упамћено у глави Љиљане Капор? Она је радосна због те привилегије да буде на извориштима мудрости, забавних разговора, вицева, духа који је непрестано кружио око ње и у којем је она непосредно учествовала и доприносила му.

    Прича и о дружењу са Зуком Џумхуром, још једном легендом. Виђали су се у Херцег Новом. Био је болестан и било му је забрањено да пије. Момо и Зуко су ишли испред Љиље и Везире и пре стигли до кафића, сели за бар и наручили пиће. Зуко Џумхур је имао две чаше, малу за ракију и велику за воду. Кад год би се дохватио оне мале једва да је лизнуо и стресао би се, а онда би брже боље отпио добра два гутљаја из оне велике за воду. Везира је говорила: „Види како ми је диван Зуко, води рачуна о себи, не пије”, а Мома и Љиља су се кришом смејали. Знали су да је посреди још једна ујдурма славног карикатуристе који је да завара супругу у малу чашицу сипао воду, а у велику омиљену лозовачу.

    – Мома је био омиљен и вољен, јер је умео да комуницира са људима и био је врло радознао. Као дете, све га је интересовало. Међу нашим пријатељима највише је било људи обичних занимања, зубара, економиста, мајстора. Он је и кад прича са таксистом, све памтио, слушао, стално је постављао питања. На пријемима и кружоцима увек се стварао круг око њега, сви су се забављали и смејали. Посветила сам му живот и док је био жив, и сада, и од сада, до краја свог живота. Наш брак није био обичан, удала сам се са 23 године. Тада сам била још млада и подложна променама, а живот са Момом, то је била привилегија – каже Љиљана Капор.

    Када је била дете желела је да буде балерина. Са пет година је пошла у школу „Луј Давичо”. Била је ситна, мршава и ишла код чувене балерине Мире Сањине.

    Када је престала да игра балет почела је да се бави кошарком, спортом који је тада био веома популаран. Седамдесетих, осамдесетих година 20. века сва су деца хтела да буду спортисти. Она је због висине изабрала кошарку. Тренирала је у Црвеној звезди. Играла је као јуниорка и у сениорској конкуренцији за „Вождовац” који је постао првак оне велике државе, Југославије.

    Са 16 година добила је позиве да игра у Италији. Мама Гордана се, наравно, није сложила, да је попустила ко зна како би њен живот изгледао. Онда је добила позив да игра за „Босну”, али морала је по уговору да паузира годину дана. И то је био и такорећи крај њене кошаркашке каријере, кратке али успешне. Висока, танка, вретенаста, отиснула се у манекенске воде. Завршила је Трећу београдску гимназију и уписала Историју уметности. На другој години одлучила је да постане стјуардеса. Тако се нашла у „Јату”, на интерконтиненталним летовима са „боингом 707”. „Јат” је био компанија на гласу. Често је путовала а највише волела летове за Њујорк. Пошто није било довољно великих авиона наше посаде су остајале у Великој јабуци и по четири пет дана чекајући на повратни лет. Био је то живот на високој нози. Хотели, шопинзи, обиласци највећих знаменитости, спој посла и туризма. Особље „Луфтханзе” и „Свисера” се хватало за главу кад чују колико наши остају у Њујорку, а они морају чим преноће да се врате назад.

    – Тако сам упознала и Мому. Наша веза је почела у Њујорку, обоје смо били везани за овај град. И њему и мени после Београда најдражи. Кад су Мому питали како смо се упознали он је одговорио да се бојао авиона и да је од стјуардесе затражио да га држи за руку. И тако сам га држала за руку до краја живота – каже саговорница „Магазина”.

    Селили су се негде у кругу двојке и на крају скрасили на Неимару, где су провели задњих 15 година заједничког живота, а у браку 25.

    Венчали су се после пет година забављања. На то је утицала једна посета Паризу и нашем славном писцу Данилу Кишу који је већ био јако болестан од рака плућа. Он и његова жена Паскал нису били венчани, па је Францускиња морала да плати огроман порез да добије заједнички стан.

    – Кад смо Мома и ја одлучили да се венчамо рекао ми је „нећеш ти мени као Паскал да прођеш”, вели Љиљана.

    После много година венчали су се и у цркви на Момин 70 рођендан, осмог априла 2007. у манастиру Добрун. Пошто је тог дана падао Ускрс требала им је црквена дозвола и добили су је од владике Николаја дабробосанског.

    На улазу у породичну кућу поред врата стоји табла коју је поставила београдска општина Врачар. Нацртан Капоров чувени ђубретарац и цигарета иако задњих осам година није пушио због рака грла. Љиљана је одабрала тај Момин цртеж којим је представио себе. Није волео да слика аутопортрете.

    И тако се сваки разговор о њој пренесе на причу о Моми Капору. – Прошло је већ скоро пет година, било ми је ужасно тешко, што је и нормално, али сам прошла кроз то и почела неки свој нови живот, који је леп, али ће ми Мома увек фалити. И не само мени, него свима, јер је био јединствен и непоткупљив. Није зависио ни од кога. А будућност? Научила сам од њега да не мислим даље од неке блиске будућности, нисмо правили дугорочне планове, па их ни ја сада не правим. Кад помислим на Мому осетим радост, а не тугу. То је оно најлепше што је он оставио у мом животу – каже на крају разговора Љиљана Капор.

    Била сам спољни момак

    Када смо разговарали за „Магазин” Љиљана се управо вратила из Херцеговине где је путовала као директорка Задужбине „Момо Капор”. Изложбе Моминих слика одржане су у Требињу и Невесињу. Поводом Сајма књига из штампе је изашла књига Капорових интервјуа која обухвата период деведесетих година прошлог века и носи наслов „Сентиментални рат и мир Моме Капора”. То је друга књига будуће трилогије Моминих интервјуа коју је она приредила заједно са Драганом Лакићевићем.

    Задужбину је основала руководећи се оном Андрићевом да знаменити људи умиру два пута, други пут када нестану њихове задужбине.

    – Слике, књиге и новински текстови, колумне, то је оно што је оставио иза себе. Његове колумне у „Политици” читаће се и убудуће кад год неко буде желео да схвати и упозна Београд на прелазу два века– каже Љиљана и додаје:

    – Ја сам била његов спољни момак. И спољни и унутрашњи. Радила сам оно што један такав уметник не треба да ради. Задужбина је сада мој посао, и то је дивна ствар која ми пружа могућност да утичем на то да он буде и даље присутан у јавности – истиче Љиљана Капор и најављује да је у преговорима са Скупштином града и градским менаџером Гораном Весићем да се у Београду нађе простор да се отвори Момин клуб у којем би се окупљали млади уметници, књижевници и сликари, организовале књижевне вечери и изложбе..

    Иначе, задужбина има управни одбор са 12 чланова, а председник је Матија Бећковић. Ту су још и Рада Ђуричин, Радмила Хрустановић, Никола Кусовац, Рајко Петров Ного…

    Задужбина додељује наизменично сваке године награду за књижевност и сликарство. До сада су је добили Емир Кустурица и Петер Хандке за књижевност, и сликари Владимир Дуњић и Мира Маодуш

    Такође се сваке године на Ади Циганлији одржава фестивал „Момин круг”.

    Словеначки – први језик

    Љиљана Тодоровић је рођена у Марибору. Њен отац Сретко Тодоровић био је пуковник, војни инжењер. Има два брата, старијег рођеног из брака њених родитеља и млађег из очевог другог брака. Обојица су пилоти, старији је дуго радио у Јату, а сада лети за „Туркиш ервејз”, док је млађи копилот на Тајланду.

    У Марибору је провела прве четири године живота. И по доласку у Београд често је тамо одлазила, јер јој је у Словенији живела тетка по мајци. Присећа се како су је деца завитлавала и тамо и овде у Београду, јер је стално мешала српски и словеначки, али оно најлепше што памти из детињства јесте језеро. Њена породица је живела на једном узвишењу са којег се видело језеро у подножју, а по њему су пливали огромни бели лабудови.

    Вечере за познате

    Не могу да поменем све дивне људе и пријатеље који су били и остали и даље моји драги пријатељи. Памтим вечере до зоре са Михалковим када је долазио у Београд деведесетих, дружења са Јеленом и Иваном Жигон, Дулетом и Марином Савић, Мићом Поповићем, Милошем и Лотком Шобајић, као и Бајагом и Емом, Нелетом и Сањом Карајлић, Дулетом Ковачевићем и Бором Чорбом. Такође памтим вечере и дружења са амбасадорима САД Вореном Цимерманом, Џоном Скенлоном, као и вечеру коју сам направила 2009. за амбасадора Камерона Мантера. Правила сам вечере за Мају и Емира Кустурицу, Матију и Веру Бећковић, за Танасија Младеновића и његову жену Олгу, Јову и Тању Рашковић, Данила Киша, Арсена Дедића и Игора и Славицу Мандић, и многе друге, каже Љиљана Капор.

    Драгољуб Стевановић

    Oбјављено: 10.11.2014.

    Извор: Политика Магазин
     
  7. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: Младен Јагушт


    Осам и по деценија музике


    Певао је, свирао, а затим и дириговао целог свог живота, и тај таленат му је, каже, више пута, не само у рату, спасао главу. А своје срце одавно је поклонио Маји, са којом је провео 60 година брака

    [​IMG]
    Маестро данас, као гимназијалац, и са својом (сад покојном) супругом Мајом и омиљеним хобијем – акварелом


    Кад је ступио у велику дворану Коларчеве задужбине, попео се на сцену и наклонио оркестру и публици, проломио се аплауз какав се ретко чује чак и овде, где су наступали највећи светски извођачи. А онда је подигао диригентску палицу, и наступила је тишина. Готово да се могло чути како је низ неколико образа склизнула суза, јер нема Београд тако често прилику да на овакав начин ода почаст једном уметнику: Младен Јагушт је свој 90. рођендан обележио онако како је живео свих претходних деценија– уз музику.


    Да будем искрен, у десету деценију ћу закорачити тек за неки дан, 10. децембра, али је концерт на Коларцу заиста био она права прослава какву бих пожелео, уз свираче Београдске филхармоније, са којом ми је ово био 51. наступ и која је тек годину дана млађа од мене, уз публику и пријатеље, и уз дела Моцарта, Чајковског и Брамса – каже маестро.


    Недостајала је само његова верна пратиља, прва љубав, жена са којом је био у браку пуних 60 година, која му је подарила дивну кћи, и уз чију подршку, разумевање и подстицај је успевао да савлада и највеће животне изазове. Марија, Маја, умрла је 2008. године, али њен младалачки осмех га и даље, сваки дан, прати са старе фотографије, док у свом малом новобеоградском стану свира клавир. Маји је на концерту посветио Брамсову прву симфонију, јер је ту композицију први пут дириговао кад је она била уз њега.


    – Марженку Кубичек, Чехињу годину дана млађу од мене, коју су укућани звали Беба, а ја је прозвао Маја (скраћено од Марија, што је српски превод њеног имена) упознао сам за време рата код мог тече. Потицала је из породице музичара, мада се сама није бавила музиком – прича нам маестро.


    Али одговор на питање како се распламсала њихова романса стигао је тек касније, јер му је претходио читав низ авантура које је Младен Јагушт,један од најзначајнијих диригената у Србији и бившој Југославији, хорски, оперски, симфонијски и ораторијумски диригент међународног угледа, морао да прође од тренутка кад је угледао светлост дана у Слуњи, малом месту у Хрватској, па до венчања с Мајом и њиховог заједничког путовања у нови живот…


    – Иако нисам ту рођен, детињство и најранију младост, до 16. године, провео сам у Крагујевцу, зато ме за тај град вежу многе лепе, али и тужне и потресне успомене – каже Јагушт.


    Његови родитељи, отац Томо и мајка Ружица, у Слуњи су успешно водили породичну стругару (пилану) и једну уљару. Младен је имао три године, а његова сестра Божена пет кад су се преселили у Крагујевац.


    – Мамина тетка Невенка се удала за богатог Чеха, гвожђарског трговца из Сиска, који је поред осталог држао дућан „Ческо стовариште” у Крагујевцу. Понудио је мојима новац да га преузму и спасу. Не само да су сачували радњу, већ су толико развили посао да је „Чешка задруга“ (како су је касније прозвали) постала најпрометнија продавница гвожђарске и пољопривредне робе, алата и машина у околини. Тата је унапред плаћао набавке, зато је имао богатији избор и ниже цене од других. Добро су зарађивали, па је мама узела под своје и двоје деце свог брата који је отишао у Америку. Дечака је послала на школовање, а девојчица је живела са нама у Крагујевцу – присећа се наш саговорник.


    Дедин унук међу девојкама


    Једно време са њима је живео и деда по мајци, професор Белавић, од кога је Младен наследио музички таленат.


    – Деда је дивно певао, а у Загребу је основао студентски хор „Младост”, који је због дединих панславистичких идеја био једино певачко друштво које је присуствовао крунисању краља Петра Првог. Професор Белавић је, због словенофилства, из Хрватске протеран у Бугарску, одакле се вратио тек по стварању Југославије. Иначе је предавао класичне језике. Тај таленат је мене прескочио и „прешао” на моју кћи Ладу и унука Ила Акада (отац му је Либанац), обоје су студирали грчки и латински. Ћерка је, до пензије, предавала класичне језике у Сремским Карловцима, Новом Саду и Београду, а унук је на Филолошком факултету у Београду. Деда је био и велики боем, али и поклоник уметности, и дружио се са многим песницима тог времена – приповеда Јагушт.


    Уместо класичних језика, он је научио – немачки, као матерњи, захваљујући бечкој гувернанти коју је мајка Ружица ангажовала да чува њега и сестру док је она водила послове у радњи. То му је касније, у рату, можда спасло главу. Као и апсолутни слух и таленат за музику.


    – Имао сам леп, јасан глас, и као дете често сам певао шлагере пред очевим пословним партнерима, а он ми је за то давао по два динара. Мама је схватила да ми музика лежи, и кад сам имао шест година купила ми виолину и нашла наставника, једног руског избеглицу. Крагујевац је тада био прави космополитски град, његов чувени Војнотехнички завод је окупљао најбоље мајсторе, стручњаке и раднике свих нација и вера. После сам учио код Драга Јанушића, који је у крагујевачки војни оркестар дошао из Загребачког конзерваторијума, а био је ученик чувеног професора Вацлава Хумла из Прага. Уз сестру, којој је млади капелан Карел Бач држао часове, почео сам да свирам и клавир, а на игранкама сам на хармоници изводио танго, валцере, фокстрот… – присећа се Јагушт својих почетака.


    Леп глас, познавање неколико инструмената и „читање нота” омогућили су Младену да се брзо и успешно отисне у свет музике и у њему лако снађе прелазећи са једног на друго задужење. Певао је солистичке деонице у ђачком хору Горње крагујевачке основне школе, и док су друга деца недељом ишла на спортске утакмице, он је са другарима на виолини увежбавао класике. После је наступао са гимназијским оркестром, певао у црквеном хору…


    – Нови капелан је желео да на његовим мисама певају и деца, па ме је ангажовао да водим дечји хор. То је био почетак мог дириговања – сматра Јагушт.


    Седми разред гимназије уписао је код тетке и тече у Сиску, где је са породицом пребегао из Крагујевца кад су Немци почели да бомбардују војну фабрику, али и да бесомучно пљачкају „Чешку задругу“.


    – Сећам се да сам на железничкој станици у Сиску чекао вагоне којима је отац намеравао да из Крагујевца пребаци робу коју је сачувао. Уместо њих, стигла је вест о масовним стрељањима. Многи моји школски другови и очеви шегрти су тад страдали. Тате није било данима, плашили смо се да је и он погинуо. Појавио се тек крајем новембра, само у кошуљи… – враћа се Јагушт у давне ратне године које су преживели добрим делом захваљујући роби коју је отац унапред платио, па је се окупатори нису дочепали.


    У Сиску је водио џез ансамбл „Седам сувих шљива”са још шесторицом другара, који је свирао на ђачким поподневним чајанкама, а на позив директора школе, Младен је преузео да води и женски гимназијски хор. Није му било лако, каже. Не због музике, него… он млад, пун хормона, а око њега све једре, лепе девојке, па кад подигне палицу да диригује, дигне се и оно што не би смело.


    Крагујевачки „Швејк“ у рату


    После матуре регрутовали су га у државну војску (то није била она добровољачка, усташка), али је рок служио на Радио Загребу као музички инспицијент, где је већ био ангажован захваљујући дечку његове тадашње наставнице музике Вере Богданов (која га је, иначе, учила према испитом програму Музичке академије).


    – У војсци су ме, мало подсмешљиво, звали „Швејк” – признаје Јагушт.


    Као студент Музичке академије у Загребу одбио је да положи усташку заклетву, али је ипак сачувао живот: један пријатељ је удесио да га пошаљу у музички просветарски дом у Карловцу јер им је био потребан хармоникаш. А тамо га је чекала Маја…


    Тако је прошао рат не испаливши ни метак – мада је сам неколико пута био на мети оружја. Кад је по казни прекомандован из Карловца у Јастребарскојер није хтео да буде музичка пратња неком усташком певачу, пред њим је убијен отац једног од младића који су се придружили партизанима. Бомбардовање касарне у Јастребарском је преживео једва избегавши експлозију, а затим кријући се испод моста. Бежећи натраг ка Карловцу умало је на путу страдао од пројектила који је промашио возило у којем је био и погодио оно иза. Још једном му се глава нашла у торби кад је загазио у минско поље…


    Загребачку Музичку академију је уписао школске 1944/1945. године.


    – Требало је, уз основни предмет, дириговање, да упишем и један оркестарски инструмент. Хтео сам виолину, али ме је декан замолио да узмем виолу, јер није било виолиста. Кад сам, међутим, добио тај инструмент, схватио сам да су моје руке за њега премале. За неки дан су ми дали другу виолу, и то дамску – с осмехом се присећа маестро.


    Као ученик чувеног Фридриха Цауна академију језавршио 1949. године. Пре тога, 28. новембра 1948, оженио се Мајом (она је студирала економију), „да бисмо коначно престали да се мрзнемо по парковима”, како каже, и убрзо добио кћи Ладу.


    Још као студент 1945. године је основао хор „Иван Горан Ковачић” којим је и руководио. Са њим је 1948. победио на такмичењу хорова у Београду, што га је препоручило за посао са Камерним хором Радио Загреба (1949–1951), где је потом радио и као корепетитор и диригент Загребачке опере,а онда је 1957. позван да води хор и оркестар Уметничког ансамбла Дома ЈНА у Београду. Најважнији аргумент је био – стан који му је обезбеђен.


    – Одатле сам 1966. отишао кад је нови шеф армијског оркестра замислио да направи ревијални оркестар и да промени његов састав. Дао сам отказ – каже Јагушт.


    Продао „стенвеј” због „бубе”


    Наредне четири године био је диригент и директор новосадске Опере са Балетом Српског народног позоришта. Тамо су, додаје с поносом, први пут у Југославији постављене на сцену Вердијеве опере „Магбет“ и „Симон Боканегра“.


    – Због свакодневног путовања у Нови Садпродао сам свој клавир, величанствени „стенвеј“, да бих купио мали аутомобил, „фолксваген”, али ми је живот на релацији између два града на крају ипак дозлогрдио и 1970. прихватио сам да поново будем диригент и шеф Симфонијског оркестра и хора РТВ Београд, са којим сам раније сарађивао. Ту сам остао све до пензионисања 1984. године – каже Јагушт.


    Предавао је и као редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и на Факултету музичких уметности у Београду, а захваљујући свом широком репертоару као диригент гостовао је на свим већим југословенским фестивалима (Дубровачке летње игре, Охридско лето, Сарајевске музичке свечаности, Номус, Бемус, Оперски бијенале, Мокрањчеви дани…) и широм света. Нема, такорећи, те врсте композиција, нити композитора који није прошао кроз његове диригентске, или извођачке руке… Са посебним осећањима помиње Моцартову „Малу ноћну музику” због свог првог јавног виолинског наступа са шест година, Мокрањчеву 7. руковет јер је дириговао као студент поводом Дана младости, заменивши болесног професора на молбу декана, и 10. руковет, са којом је његов хор „Иван Горан Ковачић“ освојио прву награду на такмичењу хорова у Београду.


    Па ипак, признаје, једна му је жеља остала неиспуњена: да диригује Вагнеровом опером „Тристан и Изолда“.


    Његови многобројни поштоваоци би радо дочекали да то чују на Јагуштов стоти рођендан.


    -------------------------------------------------


    Награде и фестивали


    Младен Јагушт је добитник две октобарске награде, Новог Сада и Београда, затим Вукове награде, наградеУдружења композитора Југославије(за извођење домаћих аутора и снимке тих извођења –„Коштане”, „Охридске легенде” и комплетног опусаСтевана Ст. Мокрањца), као и награде за животно дело (за дириговање оркестром новосадске академије).


    -------------------------------------------------


    Сликарски опус и спортски дух


    Мање је познато да је чувени диригент још и изврстан сликар, чак је уписао Ликовну академију као младић. Посебно воли технику акварела, а од мотива – пејзаже. Имао је неколико продајних изложби. Многи његови шумски предели са стазама на којима се смењују светлост и сенке и морске увале у благој измаглици призори су са Мљета, где је често летовао са својом Мајом и пријатељима. У детињству је ишао по селима око Крагујевца и цртао сеоске призоре, па му се тако догодило да му се у једном дворишту на Тари прикрала свиња – и појела слику!


    Младен Јагушт, иако ситан растом (што га је, каже, одвратило од оперске каријере), спортски је тип. Био је добар скијаш (на једном надметању јуниора освојио је мали победнички пехар), а тренирао је и пливање. Свако јутро, још од младости, ради гимнастику. Редовно иде у шетњу београдским обалама, и једино га велики кијамет од тога може одвратити. Ето рецепта за дуговечност!


    Александра Мијалковић

    Oбјављено: 01.12.2014.
    Извор: Политика Магазин
     
  8. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ Душица Жегарац


    Живот као на филму

    Да није било једног случајног сусрета у парку кад јој је било петнаестак година, вероватно никад не би постала глумица и упознала најзначајнија имена домаће кинематографије

    [​IMG]
    Оживела је седамдесетак филмских и телевизијских ликова (Фото Небојша Бабић, „Оранж студио”)

    Зима 1959. године. Субота или недеља, подне. Крхко девојче тамних, великих очију, непуних 16 година, тегли своју хармонику док се враћа са пробе школског оркестра у Позоришту на Теразијама. Код Пионирског парка је зауставља средовечан човек и пита: „Да ли би волела да играш у једном филму?”

    Тако је почела глумачка каријера Душице Жегарац, а тако почиње и њена аутобиографска књига „Као на филму”, у којој се лична исповест преплиће са причом о најзначајнијим југословенским филмовима и филмским ствараоцима, о њој драгим и важним људима и догађајима који су обликовали историју домаће кинематографије. И све зачињено неописиво животним анегдотама са (и око) снимања и проницљивим коментарима ауторке.

    Након те прве улоге, Рут у „Деветом кругу” Франца Штиглица, добијеним хонораром је купила концертни клавир о којем је маштала. Уследило је још седамдесетак филмских и телевизијских ликова које је ова лепа, паметна, талентована и одважна жена одиграла, сарађујући са најпознатијим домаћим а повремено и страним глумцима и режисерима – а сваки је, заузврат, добио улогу у њеној књизи. Живојин Павловић, Пуриша Ђорђевић, Милош Радивојевић, Вељко Булајић, Лордан Зафрановић, Антон Врдољак, Горан Паскаљевић, Горан Марковић, Павле Вујисић, Бата Живојиновић, Љуба Тадић, Стево Жигон, Бранко Плеша, Љубиша Самарџић – поменимо само неке њене филмске партнере иза и испред камере. Посебно место у књизи имају и њен професор са Академије за позориште, филм, радио и телевизију Предраг Бајчетић, професор са Филозофског факултета Милош Н. Ђурић, филмски критичар Ранко Мунитић и Јован Ћирилов, кога је веома уважавала и сматрала својеврсном „институцијом културе”.

    „Упознала сам многе образоване, елоквентне, мање или више занимљиве људе, али мало мудрих, духовитих и заиста паметних”, написала је Душица, не либећи се да о некима од „великих имена” југословенског филма изрекне не баш ласкаво мишљење. Нису се, зато, сви обрадовали ономе што су прочитали у обимном издању Филмског центра Србије, представљеном на овогодишњем Сајму књига.

    – Нисам ни очекивала да ће се сви сложити са неким мојим ставовима и мишљењима. Немогуће је бити драг свима и бити по вољи свима, поготову ако дирате у нешто где смо сви осетљиви, а то је сујета и неспособност да се буде отворен за искрену и добронамерну критику. Мислим да је немогуће бити апсолутно објективан, чак и када се трудимо да искључимо из својих опсервација субјективност. Ја у овој књизи нисам намеравала да будем ни критичар, ни филмски теоретичар који доноси некакав непристрасни, објективни суд о било коме или било чему, трудећи се да буде изнад личних убеђења и вредносног система на коме заснива своје судове. Запамћени конструкт понекад уме да нас заведе и превари, али он истовремено чува оно битно, оно што није случајно запамћено, што и те како има свој унутрашњи, колико свесни толико несвесни разлог зашто је сачувано у нашем сећању. Досад су реакције на књигу биле за мене охрабрујуће и добре – каже Душица Жегарац за „Магазин”.

    Да ли је њен живот заиста био као на филму? Јер, уз успех, славу, уживање у једном изузетно креативном послу и све што уз то иде – а било је ту најзначајнијих глумачких признања и награда, поред осталих три „Златне арене” у Пули – ишла су и многа одрицања, посебно на приватном плану.

    – Мислим да сваки живот има елементе филмске приче, али се мој живот толико и интимно и реално испреплео са филмом, да је постао неодвојив од њега. Сви који су свој животни век провели радећи на филму могли би то да кажу. То је начин постојања. Номадски дух, непредвидљивост, ризик и адреналин који такав живот подразумева је нешто што од нас чини срећне људе чак и када смо несрећни, када је тешко и, чини се, немогуће издржати. Када се уобичајена потреба за комфором и сигурношћу, материјалном и сваком другом, са радошћу жртвује креативности и слободи коју овакав начин живота подразумева, то постаје истински изазов. То је ствар избора, унутрашњег императива, воље и тежње да се догодимо сами себи, да се личност до краја оствари кроз трагање за одговорима и истином, за смислом сопственог постојања – сматра Душица.

    Истиче да изузетно цени искуство које је као глумица стекла радећи са Жиком Павловићем, Пуришом Ђорђевићем, али и многим другим редитељима.

    – Мој посао је био да научим како да се уклопим у редитељево виђење лика који треба да оживим, а да истовремено сачувам аутономију и слободу у његовом креирању. Да научим како да нешто урадим и кад редитељ баш није сигуран шта хоће, а и то се догађало, нарочито када су биле у питању такозване улоге општа места, без чврстих координата у драматургији и сценарију, али и ликови који су, колико год имали свој пандан у реалном животу, били и знак за нешто више од споља, и на прву лопту виђених и препознатљивих карактера. Учила сам, онако у ходу, и од многих колега са којима сам радила, и то је за мене било драгоцено науковање из прве руке – каже позната глумица.


    Није ишла на дедињске журке


    Душица и њена млађа сестра Вера рођене су и одрасле у Београду, на Топчидерском брду.

    – Био је то рај за нас децу. Знали смо све скривене кутке и стазице у широком кругу од Топчидерске звезде до Сењака и дела који се спуштао према Чукарици и Ади. Лета и распусте смо сестра и ја често проводиле код баке Терезе у Славонској Пожеги или на мору, али најчешће јурцајући тих неколико месеци са дечурлијом по крају – присећа се глумица.

    Међу клинцима из комшилука Душица помиње Душана Дожића Дују, са којим су она и Вера једном приликом смислили ујдурму што која их је коштала добрих батина: узели су из шпајза канту масти и њоме намазали под у купатилу да би направили „клизалиште”. Несрећни родитељи су једва очистили кућу, а „клизава тројка” је данима мирисала на свињску маст.

    Кад је Душица стекла славу преко ноћи, породица Жегарац преселила се на Дедиње, али, пише глумица „никада нису били део естаблишмента”. Иако је била пожељно друштво у дедињским круговима младих „размажених татиних и маминих снова”, чувене дедињске журке су се дешавале без ње. Та „новокомпонована снобовска варијанта урбаног живота” њу није нимало привлачила, каже јунакиња филмова у којима је понајмање играла отмене лепотице, а много чешће бунтовнице, обичне жене, и оне с маргина друштва.

    – Моји родитељи су били једноставни, добри и честити људи, и ја сам им захвална за оно што су ми пренели као важан етички и морални кодекс на који сам се ослањала. Он ме је сачувао од пропасти када сам се нашла на животној ветрометини, у немирном, бурном филмском мору, без појаса за спасавање. Тај кодекс сам пренела својој деци, и данас знам да им је, као и мени, помогао да стану на сопствено чврсто тло на коме данас граде своје животе. Пример који нам наши родитељи, не само речима него и својим поступцима и односом према животу дају, пресудан је за наше сазревање и формирање личности. То је нарочито важно данас, када се чини да је потпуно контрапродуктивно учити децу да су знање, рад, поштење, љубав, хуманост и вера у могућност бољег и паметнијег света вредни сваког напора и жртве. Дакле, моји родитељи су се бавили једним веома важним послом у животу: учили су нас да будемо људи – с љубављу и поносом каже Душица.

    Њена деца, Франциско и Татјана, сами су бирали и изабрали чиме ће се бавити у животу. Син већ двадесетак година живи и ради као информатичар на Флориди у САД, а млађа кћи у Шпанији, у Мадриду.

    – Деци не би требало наметати свој избор и гурати их у професију којом се ми бавимо, поготову када је то усмеравање компензација за наше неуспехе или неостварене амбиције и снове – сматра Душица.

    Рекло би се да је неко са тако сјајном, успешном каријером какву је имала наша саговорница остварио све своје амбиције и снове... Па ипак, није све баш тако. Иако никад није зажалила што је одустала од студија медицине или што живот није посветила музици и сликању – за које такође има велики таленат – дочекала је тренутак кад је схватила да бити филмска глумица не иде руку под руку са свакодневном улогом мајке и супруге, у којој се нашла удајом за згодног Португалца, њену велику љубав и оца њене деце.

    Педро Франциско де Пина Масано де Аморим је у Београд дошао као млади стипендиста југословенске владе, да би избегао мобилизацију и одлазак у Салазарову војску, која је у то време водила десетогодишњи безнадежни рат у Анголи, једној од португалских колонија. Са Душицом се упознао у Кнез Михаиловој улици 1970. године. Десила им се љубав на први поглед. После само две недеље почели су да живе заједно у мајушном изнајмљеном поткровљу у Сокобањској. Након три године добили су сина Франциска, а годину и по дана касније, у Лисабону, и Татјану.

    Без заборава

    Био је то диван, срећан период, али није потрајао. Показало се да је за Педра улога супруга и пратиоца славне, успешне и лепе глумице неприхватљива и фрустрирајућа, а да је за Душицу немогуће да се одрекне себе и свог професионалног живота и да буде „само нечија жена и мајка”.

    Брак је окончан, Педро се вратио у Португалију, а Душица у књизи пише: Ране се лако наносе, тешко лече и зарастају. Ожиљци заувек остају. Кажу да време лечи ране. То није тачно. Само их покривају „снегови и шаш”.

    Франциско и Татјана можда нису имали маму као друга деца, али су зато имали баку Аницу, старовремску домаћицу, у чијој кухињи се увек нешто крчкало, пушило, мирисало...

    – Данас често помињемо то време и са љубављу оживљавамо успомене на њих, на бакине ванилице (бака је моја мама) и њене приче, на шетње по дедињским уличицама, на дедине часове пливања, на несташлуке и тајне његових унука које је чувао и делио са њима. Баке и деде су незаменљива институција и поглавље у одрастању деце – с осмехом наглашава Душица.

    Посебно је, каже, поносна на своју децу. Живот их није мазио, али битке које су добили, и са собом и са животом пуним трауматичних искустава и искушења, направиле су од њих јаке, самосвесне људе.

    – Одавно су сами на свом путу, далеко од земље у којој су одрасли, и далеко од куће из које су понели прва сазнања о свету, у коме није ни лако, ни безбедно живети. Све што су постигли, постигли су сопственим напорима и радом и сачували су здрав, паметан однос према многим стварима ослањајући се на неке моралне вредности које данас све више бивају релативизоване и изложене подсмеху, у општој немилосрдној борби за стицање материјалних добара и успеха – примећује глумица, чији су ставови и погледи на живот јасно изложени и у аутобиографији, али и у поезији и причама које пише. Аутор је, иначе, и два сценарија, али „те филмове нећемо гледати”, каже.

    – Прво, ни Дуда Ћерамилац, чија је идеја и била да се бацим на писање сценарија, ни ја се не разумемо у тајну „набављања средстава” за филм. И друго, приче које нас инспиришу и интересују нису занимљиве домаћим продуцентима, а однекле се мора почети – вели Душица.

    А за крај: има ли нечега што би хтела да заборави?

    – Могла бих да кажем да желим да заборавим многе ружне ствари које сам доживела, издају и подмуклост неких пријатеља и људи којима сам веровала и које сам волела, непријатељство и завист оних који су тврдили да ме воле и да ми желе добро... Али ја не желим ништа да заборавим. Памтим и добро и лоше што ми се догађало. Научила сам да разумем и пређем преко нечега што ме рањава и трује, спречава да чисте душе у миру наставим даље. Научила сам да опростим, али не и да заборавим. Заборав није добар сапутник, он нас чини слепим и ствара нам илузију да се нешто што се догодило није догодило и да је све у реду, иако ништа није у реду – закључује наша саговорница.

    Управо то непристајање на привид, то истрајавање на огољеној истини, учинило је од Душице велику глумицу и великог човека, али и жену која је у многим животним ситуацијама остајала усамљени борац. Као на филму.
    -----------------------------------------

    Породица

    – Имала сам срећу да сам се родила и одрасла у породици која је имала јасан, чврст систем и моралних и породичних вредности на који сам се ослањала. Са посебном топлином и поштовањем се сећам шире фамилије моје мајке која је своју веру у могућност једног бољег и праведнијег света доказала и делом: сви су учествовали у Другом светском рату, у борби против фашизма. Било је то време страдања и искушења. Цену својих политичких заблуда платили су годинама проведеним на Голом отоку, али их никад нисам чула да се одричу својих идеја и вере у могућност социјално и политички хуманијег друштва. Значајно место у формирању и довршавању онога што су ми родитељи дали у аманет имала је чињеница да сам врло млада почела да радим, са само 16 година. Рад, обавезе, одговорност, дисциплина и професионално јасно дефинисана улога у заједничком напору да се један посао обави, били су важни чиниоци који су утицали на моје одрастање и сазревање као глумице, и што је много важније, као личности. За то су заслужни многи људи са којима сам радила, и ја о њима говорим у својој књизи.

    -----------------------------------------

    Посао

    – Што се одмагања тиче, ометања и погрешних избора, изгледа да сам сама себи била највећа препрека да глатко и без већих траума и потреса обавим ту немирну филмску и животну пловидбу до краја. Нисам умела да уживам ни у признањима, ни у комплиментима, ни у чему што је пратило успех филмова које сам радила. Али је то било и добро, јер ме је сачувало од заводљиве, таште заљубљености у медијску слику о себи, инспирисало ме и терало да стално све преиспитујем и тражим ону праву меру свих ствари.

    Александра Мијалковић
    Објављено: 15.12.2014.
    Извор: Политика магазин
     
  9. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: СЛОБОДАН ТРКУЉА

    У музици нема најбољих

    Музичар који свира за бебе и одрасле представиће се у марту београдској публици у после седмогодишњих припрема. Уосталом, од некога ко свира неколико инструмената, композитора и певача византијског стила, који музицира инспирисан традицијом Србије и Балкана, тако нешто се и очекује

    [​IMG]
    Кад он свира неки од инструмената, деца не плачу (Фото: Јован Јакшић)

    Дечачког изгледа, лепих манира, помало забораван, aли буквално уметнички разбарушен, Слободан Тркуља (37), наш интригантни музички мајстор, певач грленог и византијског стила, иако неповерљив и закопчан пред јавношћу, купиће саговорника чим причу с њим започне музичким питањем. Биће у стању да о нотама говори до јутра: и како музика улази у душу, и како ни генијалност ме помаже без велике љубави и рада и зашто неко, као он, и свира, и пева, и компонује. Па ће дуго уверавати да права музика заправо не познаје жанрове, а истинита је само тада када је непатворена, узбуђујућа, непоновљива... Слободан Тркуља је српски музичар, мултиинструменталиста, композитор и певач византијског стила. Са „Балканополисом” музицира инспирисан традицијом Србије и Балканана јединствен начин. Његов звук у свету сматрају новим музичким правцем, „модерном традицијом Балкана”.

    Мали никад не задремају

    Читаоцима „Магазина” открива да ће у марту одржати концерт у београдској Арени, за који се спрема седам година. А на концерту ће наступити и његови музички пријатељи из света и Србије…

    – Као и увек, за концерт у Београду спремам нешто специјално, врло узбудљиво – обећава Тркуља. – Биће то нови звук на којем сам радио много година, а који је „Балканополис” претворио у синфо-рокатракцију са звучним елементима традиционалне српске музике и православног појања.

    Његову музику слушају мали и најмањи Београђани, па и бебе од тек неколико месеци. Концертирајући у циклусу „Бебаријум”, дакле пред најстрожом публиком, већ тридесетак пута досад, научио је да најмлађи нарочито уживају у звуку традиционалних инструмената, али и нежним вокалним деоницама. И док свира, не смета му дечји врисак и кикот, њихове шетње, одласци и доласци у салу. Често сиђе у публику и пусти да деца истраже његов инструмент, изазивајући тако прве дечје додире с музиком.

    – Ретко дечица на концерту задремају, углавном су насмејана и ведра –каже Слободан.

    А шта је на њега оставило најјачи утисак на концертима за децу и родитеље?

    – То што нема плакања! – узвраћа.

    – Баш никад?

    – Ниједном! – одговорио је Слободан.

    Зашто свира деци, која су строга и захтевна публика?

    – У својој кући имам две девојчице којима сам од првог дана свирао и певушио, ови концерти су некако били природан наставак тога. Бебе и децу ваља хранити здравом музиком ако хоћете да израсту у здраве људе, а музика данас је поприлично агресивна.


    Рахмањинов и Квинси Џонс


    А шта је наш саговорник хтео да постане „кад порасте”?

    – Заправо сам желео да будем пилот и да летим, вероватно као и сва деца, али чим сам од оца добио кларинет, заменио сам авионска за музичка крила и пожелео да се бави само музиком. Свирајући у фолклорном друштву упознао сам и традиционалне инструменте и редом их страствено заволео: понајвише гајде, али и фруле, кавал, тамбуру, окарину. Касније и гитару, због друштва у гимназији јер смо били рок генерација и стално смо певали. Гајде им нису биле толико интересантне јер није биле много песама за њих, па сам већ тада почео да маштам о споју рок и традиционалне музике, симфонијског звука и гајди… јер сам знао да би људи то разумели. Обожавам музику и не делим је на ову или ону. Волим Рахмањинова и руске романтичаре, а одрастао сам на поп звуку Квинси Џонса који је за мене један однајбољих композитора модерног доба... Требало ми је доста времена дапод свим тим утицајима нађем свој звук.

    А онда причамо о филмској музици...

    – Ценим филмску музику јер многе композиције стварам по сликама, инспирисан визуелним приказима из свог живота или причама које сам створим у глави. По њима пишем и текстове за песме и трудим се дабуду у стилу српске народне поезије – објашњава наш саговорник.

    О компоновању, заправо најновијем ЦД-у наш музичар говори као о ауторском раду, премда снимљене нумере имају доста традиционалног звука.

    – Дух традиционалне музике је темељ сваке моје композиције и он је у основи свега. Трудим се да песма колико год модерно звучала, звучи и као да је део наше традиције – објашњава Тркуља.

    Каже да јако поштује традиционално певање Светлане Стевић и Светлане Спаић, које не сматра само певачима већ и народним уметницама. У свом певању користи традиционалну српску боју, али свој глас користи као инструмент, вели, као да свира на њему. Користи и традиционалне украсе, али није стилски усмерен на одређену регију Србије, јер даје себи креативну слободу да пева по осећају. Дуго је, прича, имао два паралелна звука, онај који је чуо у сопственој глави и рад на том звуку у „стварном” свету који је годинама приближавао оном првом. Први пут, истиче, 2007. на концерту у Центру „Сава” где је с „Балканополисом” наступао у пратњи славног „Метропол” оркестра из Холандије, та два звука су постали једно!

    – Тада сам схватио да је време да снимим албум. И снимао сам га од 2008. до 2011. године у четири земље: Енглеској, Холандији, Србији и Америци. Буквално сам отишао у студио Питера Гебријела, представио се и рекао да желим да снимим албум чија је основа тај звук. Неколико светских продуцената се заинтересовало да ради са мном јер им се свидело моје певање и звук који сам донео, који им је био нешто потпуно ново и другачије у односу на све што су радили до тада.

    Тако ми је музика ушла на мала врата у свет продуцената Греми добитника као што су Чед Блејк, Кевин Килен, Ричард Еванс и други.

    Породица па све остало

    А онда смо покушали да „скренемо” разговор са музичке теме. Ево тог назовимо дијалога.

    Имате ли неиспуњену животну жељу?

    – Имам.

    А велику тајну?

    – Ту исту, засад неиспуњену жељу.

    Слободан Тркуља у слободно време?

    – Породица, породица, породица, књига, шетња, тренинг с времена на време и записивање музичких идеја.

    После тако кратких „тајновитих” одговора помислимо: Ово је прича за ’Не само о послу’? Па онда решимо да наставимо са музичким питањима, да нам прича не пропадне…

    Мислите ли да сте најбољи музичар у својој класи?

    –У музици не постоји најбољи, најбржи, најоригиналнији. Од свакогчовека који свира могао бих да научим нешто. Музика је стање свести у коме небеске силе кроз човека комуницирају са светом. То може бити и кроз један једини тон који ви можете овог момента да одсвирате на клавиру.

    Како сте се нашли у улози госта на концерту Маризе?

    – Свидела јој се моја музика, звала ме да наступимо заједно и било је предивно. Њено певање је појам суптилности.

    А дует са Јосипом Лисац?

    – Ах, Јосипа, јединствена и непоновљива. Гласови су нам толико различити, а опет смо на сцени били као једно и створили невероватну енергију. Чак је и снимак на „Јутјубу” у великој мери пренео ту атмосферу.

    На чијем концерту још желите да гостујете, а ко би био најдражи музички гост на вашем наступу?

    – Листа је поприлично велика и била би подељена по инструментима, стиловима, гласовима и тако даље.

    На ново „трик” питање – „какво сте били дете” –наш саговорник је дао не баш очекиванодговор.

    – Кажу, био сам јако мирно и фино васпитано, можда мало усамљено, али бескрајно радознало дете.

    Ко је у породици имао највише разумевања за његову љубав према музици?

    – Дефинитивно отац као најмузикалнији у породици. Довозио ме и одвозио са сваке пробе, пре и после концерта, у пола ноћи, слушали смо џез на „двестадвојци” заједно... Никад ме није терао да вежбам и сличне ствари. Предиван човек пун радости, и даље ми је татаинспирација у животу.

    Слободан има баш посебну фризуру, па не чуди интересовање за то ко је задужен за зачуђујуће загонетан изглед његове лепе косе.

    – Мајка природа, углавном, уз моје незнатно дотеривање – каже додаје „тако ми расте коса, увис”.

    -------------------------------------------------------


    Прави пут


    Својим ћеркицама од три и четири годинепуштао је музику и певао још док су још биле у мајчином стомаку.

    – Музика је већ сада велики део њиховог живота. Научно је доказано да слушање здраве музике ствара интелигентније људе, као што свирање на инструменту помаже при формирању здраве и сигурне личности. Чиме год да се баве у животу, то искуство стварање музике на било комнивоу (не морају да вежбају да постану Стефан Миленковић), неговање њихове љубави према музици и додир са инструментом ће их учинити бољим и квалитетнијим личностима. Често ме родитељи питају како да помогну свом детету које је почело да свира. Мој одговор је увек исти: музика није обавеза, музика је љубав и радост, негујте то код детета и само ће наћи пут.

    -------------------------------------------------------

    Дечак оркестар

    Слободан је свирање на тако пуно инструмената сам учио, најпре кларинет, затим народне инструменте. У професионалном фолклорном ансамблу „Коло” из Београда почео је да свира са 14, а када му је било 15 година, проглашен је за најбољег инструменталисту на фестивалу музичких друштава Војводине. Кларинет свира од своје једанаесте, а као петнаестогодишњак Тркуља је поседовао и свирао: три пара гајди, дипле, двојнице, кавал, фруле, акустичну гитару, од 18. флауту а 19. тенор саксофон. Данас уз све поменуте инструментесвира и тамбуру, јерменски дудук, окарину, алт и сопран саксофон.Године 1998. је, каоједан од првих носилаца покрета модерне традиције у Србији радио шоу програм на 3К, свирајући кавал, фрулу и гајде и носио плетенице и кику. Гостује у Шведској као уметнички лидер у „Међународном етно-кампу” и представља балканске земље на „Миксу светске музике” у Стокхолму.

    -------------------------------------------------------

    Од „Балканополиса” до компакт-диска

    Године 1997. креће са свирањем модерне традиције по новосадским клубовима и оснива свој састав „Балканополис”, с којим концертира.Онда објављује независно компакт-диск издање „Лет изнад Балкана”.

    -------------------------------------------------------

    Студије прекидао због бомбардовања

    Слободан Тркуља је рођен је у Оџацима, завршио је Карловачку гимназију, а 1998. одлази у Амстердам и уписује тамошњи џез конзерваторијум, одсек за саксофон, инструмент који је до тада свирао непуних годину и по дана. Године 1999. непосредно пред бомбардовање враћа се у Србију и прекида школовање до завршетка НАТО бомбардовања.

    – Нисам могао да будем у Амстердаму док су бомбе претиле свима које волим и мојој Србији. Дошао сам да поделим ту несрећу са својом породицом и пријатељима – разјаснио је саговорник „Магазина”. Студије наставља 2000. да би дипломирао 2004. године, а 2007. магистрирао са највишом оценом.

    -------------------------------------------------------

    Најлепши глас Балкана

    Угледни холандски дневни лист НРЦ Ханделсблад назвао је нашег музичара „једним од најлепших мушких гласова Балкана”.

    Тркуља је сарађивао с многим џез саставима и филхармонијским оркестрима. У Амстердаму се придружио вишенационалном грув-џез саставу „Туркмстансис”, а изборио се за своје место и на латино џез сцени музицирајући и путујући по земљама Бенелукса с Латино биг бендом Едија Мартинеза из Колумбије. Холандски дувачки ансамбл је на традиционалном новогодишњем концерту 1. јануара 2002. са Тркуљом извео његово „Питагорино оро”. Наступ на овом концерту, који директно преноси холандска телевизија, био је посебно значајан за Тркуљину каријеру, а донео му је популарност у Холандији. У пролеће 2004. у Центру „Сава” одржао је солистички концерт под диригентском палицом Арјана Тина под називом „Призивање кише”. Уследили су наступи у Холандији, Јапану, на Егзиту…

    Тркуљину музику описују као „савремену и уметнички интелигентну синтезу традиционалне српске музике и модерног џеза и фузије”, „асиметричних тактова Балкана и ударних ритмова модерног фанка”, која исходује „невиђеним примерима ритмичних ватромета”. Сматра да стварање музике не подлеже било каквој класификацији.

    Бранка Јакшић
    Објављено: 26.01.2015.
    Извор: Политика магазин
     
  10. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ
    Михаило Миша Јанкетић


    Не глуми него „живи” кроз своје ликове

    Прву „представу” извео је кад му је било свега неколико година и кад је, очајан што је остао сам на свету, потегао на себе нож. Каже да му је свака улога донела нову прилику за прочишћење и сазревање

    [​IMG]
    Свакој улози Миша Јанкетић приступа као да постаје та особа

    Био је војвода Живојин Мишић, Иво Андрић, Марко Миљанов, Тито, Стаљин, Милош Велики, краљ Никола Први Црногорски, Милан Недић, митрополит Мелентије, игуман Стефан, Раскољников, Гиле… Намерно кажемо био, а не глумио, јер је Михаило Миша Јанкетић, како каже, бар накратко живео у свакој од око две стотине позоришних, филмских и телевизијских улога кроз које је прошао у својој дугогодишњој каријери.


    Прави драмски уметник не трага за ликовима са којима ће моћи да се поистовети, не бира улоге које највише одговарају његовом темпераменту и умећу, већ се, напротив, увек изнова прилагођава лику који жели да приближи публици, било да је у питању славна историјска личност, књижевна творевина, било обична особа са маргине друштва, сматра чувени глумац. Отуда његова уверљивост, која га је учинила толико успешним и омиљеним и сврстала међу легенде југословенског и српског глумишта.


    Има за то Миша Јанкетић и једно дубље, личније објашњење.


    – Живим кроз своје улоге. То је мој једини таленат, ту сам пронашао извор радости и снаге да савладам све изазове. Глума је за мене простор безбедности, у који сам побегао још као дете, суочен са ужасима рата. Имао сам непуне три године кад сам остао без мајке, оца, брата и сестре. Тад сам, препун бола, страха и очаја, узео у руке нож желећи да себи прекратим живот. Сам тај чин, та представа пред очима многобројних људи који су ме у неверици посматрали, као да је из мене извукла сав јад и муку. Била је то моја прва улога – поверава нам познати глумац.


    Са 77 година, од којих је последњих 44 у браку са светлооком лепотицом Свјетланом Кнежевић, балерином, са којом има четворо деце и двоје унучади, он и даље тврди да се једино на бини и код куће, у кругу породице, осећа безбедно и опуштено. Сећања на тренутак кад је, како је мислио, остао сам на свету, никад нису сасвим ишчезла.


    – Прво је нестао тата. Мој отац Радомир, официр резервиста, иначе правник, одмах на почетку рата је отишао у партизане. Ухватили су га четници пред битку на Сутјесци и послали у заробљеништво. Успео је да побегне у Грчку и придружи се партизанима генерала Маркоса. Поверено му је да води један српско-грчки батаљон. Погинуо је септембра 1944. у једном селу близу Солуна. Прошло је много година пре него што сам успео да нађем његове кости. Сахрањен је, са још 26 својих војника, на Зејтинлику, тамо где леже наши јунаци из Првог светског рата. Још чувам фотографију из 1941, одевен сам у стару српску униформу, једва из ње вирим, мама је желела да пошаље слику мужу, уз текст: „Тати официру од сина војника” – прича Јанкетић.


    Онда је нестала мама Милица, учитељица, револуционарка. И њу су заробили четници и осудили је на робију, али је уместо у затвор доспела под нож четничког попа Милорада Вукојичића званог Маца (надимак је добио јер је жртве убијао мацолом), иначе њеног школског друга.


    – Мој брат Ратибор, још беба, умро је чим је одвојен од мајке, а млађа сестра Милена се изгубила у ратном вихору, мислио сам да ни ње више нема. Ипак је преживела. Стицајем околности, лепа плавокоса девојчица је у Пљевљима доспела код једне породице мађарских Јевреја. Њен несуђени поочим је погинуо у бомбардовању 1944, кад им је срушена и кућа, а помајку су убили четници јер су јој нашли неколико скривених златника које је успела да сачува. Милену је спасла једна жена и одвела у Вишеград, и ту је предала свом брату, који није имао своје деце. Тек после много година сестра и ја смо се нашли и препознали. Она је већи део живота провела у Немачкој, тамо се удала и засновала породицу, сад живи у Новом Саду, често се виђамо – каже Јанкетић.


    И он сам је у тим ратним и првим поратним годинама лутао од немила до недрага, боравио по домовима, код пријатеља и рођака, све док га није преузела стрина Ива и одвела са собом у Шаховиће, данашње Томашево, очеву постојбину. Ту је мали Миша, родом Новосађанин а пореклом Црногорац (Јанкетићи потичу из поменутог села у Вранешкој долини, у сливу реке Љубовиђе), кренуо у основну школу.


    – Стрина Ива ми је била као мајка, ону праву једва да сам запамтио. Зато сам прву кћи назвао њеним именом, а другу Милица. Син првенац се, наравно, зове по мом оцу – објашњава глумац.


    Радомир сад има 38 година и једини у фамилији се „одметнуо” од уметничке каријере. Полицајац је, поносни отац 18-годишњег Срђана, гимназијалца и кошаркаша. Ива је балерина, на маму, има 33 године и троипогодишњу кћи Зоју, а ускоро би свет требало да угледа и њен син Вукашин – барем тако очекује бака Свјетлана. Марко (31 година) и Милица (25 година, тренутно на докторским студијама) кренули су очевим стопама, обоје су глумци. Михаило и Марко Јанкетић заједно суиграли у филму „Пети лептир”, по књизи свог омиљеног писца Уроша Петровића, а ускоро би требало да први пут „у тандему” наступају и на сцени позоришта „Славија” у представи „Вито”, о црногорском песнику Витомиру Вити Николићу (аутору чувеног графита: „Зауставите Земљу, хоћу да сиђем!”).


    – Никад деци нисам давао савете како да глуме и, уопште, како да воде свој живот. Верујем да свака улога на неки начин води разрешењу и прочишћењу од сопствених унутрашњих недоумица и мука, као што свако лично животно искуство води неком науку, некаквом новом сазнању и сазревању и одређује даљи човеков пут – сматра Јанкетић.


    Ако ћемо право, и сам је важне одлуке тако доносио.


    Као гимназијалац Прве мушке реалке писао је поезију, па се 1956. уписао на студије књижевности на Филолошком факултету, верујући да ће ту боље овладати песничким занатом. А онда је схватио да се то не може научити, па је прешао на Факултет за филм, радио и телевизију, и ту дипломирао 1962. Убрзо је добио и први ангажман у Југословенском драмском позоришту (где ће остати до пензионисања), малу улогу у „Ричарду Трећем”. Критичари (а пре свих Феликс Пашић из „Политике”) и публика запазили су га у Сартровим „Прљавим рукама” у режији Боре Драшковића. За улогу у овој представи добио је и награду „Раша Плаовић”. Са истим редитељем сарађивао је на представи „Кад су цветале тикве” и доживео славу у лику Љубе Врапчета, али и прво разочарање, пошто је драма из политичких разлога скинута са репертоара ЈДП-а.


    На неко време се повукао „у брда”, у „ђедовину”, у Томашево. А онда се вратио у Београд, ономе што највише воли и најбоље уме. Уследиле су нове улоге, али је наставио да се сваког лета враћа у село које му је до данас остало оаза мира и лепоте. Тамо је својевремено отворио и позориште и позоришну академију. Овај несвакидашњи пројекат је окончан после неколико година из финансијских разлога.


    Миша Јанкетић је имао и „излет у политику”, кад се једно време придружио СПС-у.


    – Била је то велика грешка и израз моје наивности, јер сам мислио да политичким ангажовањем човек може нешто да уради. Захваљујући својој памети схватио сам да је то којешта и заувек се из тога повукао. Једно време сам веровао у идеале и могућност да се они остваре, па сам се брзо уверио да се ствари не могу променити преко ноћи, да све мора ићи својим током. Нисам имао ни времена ни воље да „гинем” за идеале, јер су ми биле потребне године да нађем оправдање за своје родитеље: зашто су отишли у рат и револуцију, жртвујући свој живот и срећу своје деце! – наш саговорник не крије огорчење.


    И тако се опет враћа ономе што је за њега једини прави, искрени животни ангажман – а то је глума. Тренутно наступа у седам представа у ЈДП-у, БДП-у, Славији, Атељеу 212, Народном позоришту и Српском народном позоришту у Новом Саду.


    До следеће филмске и телевизијске улоге.


    ------------------------------------------------------------


    Отмица „боинга” – као на филму


    Понекад се и најискуснијим глумцима догоди да их живот изненади необичнијим и узбудљивијим заплетом од оних које су „доживели” на позоришној или филмској сцени. Тако се и Михаило Јанкетић 26. септембра 1981. нашао међу стотинак путника (уз целу екипу фудбалера „Будућности“) и осам чланова посаде на „Јатовом” лету од Титограда до Београда, кад је „боинг” доспео у руке отмичара. Познати глумац се са колегама Марком Николићем и Жарком Лаушевићем враћао са снимања ТВ серије „13. јули” у Црној Гори. Како се присећа, авион је прво слетео у Дубровник. Ту су се, уз остале путнике, укрцала и тројица младића који су у једном тренутку извадили пиштоље и затражили да се испразне први редови до пилотске кабине, а онда наредили да се лет преусмери ка Израелу. Ипак нису стигли до жељеног циља. О отмици су обавештене међународне антитерористичке јединице, које су брзо деловале, па су посада и путници, након напетог лета изнад пола Европе, безбедно слетели на Кипар. О овом догађају је снимљена и документарна емисија, која ће бити приказана у оквиру нове сезоне „Досијеа” на ТВ Прва.


    ------------------------------------------------------------


    Не мења жену, позориште и кафану


    Многи новинари су питали Свјетлану и Мишу Јанкетића за тајну њиховог дугогодишњег срећног брака. Позната балерина каже да се, једноставно, свако држи своје „улоге” – она је жена, а он мушкарац. И обоје сматрају да је породица нешто највредније, што се не растура тек тако. Њен супруг, додуше, признаје да су се током протеклих деценија стално око нечег свађали и као „разводили”, али би после сваке несугласице решили да сачекају пет минута… И тако, пет по пет минута, склопише више од четири деценије! Михаило и иначе, како каже, не воли да мења оно што му се једном свиди, па је тако цео живот провео уз једну жену, у једном позоришту (ЈДП) и у једној кафани („Мањеж”). Иако је рођен у Новом Саду, и често тамо глуми, Београд сматра својим домом, који такође никад није пожелео да промени.


    ------------------------------------------------------------


    По други пут Љуба Врапче


    Михаило Јанкетић је добитник најугледнијих домаћих награда и признања, за поједине улоге, али и за целокупно животно дело: „Нушићеве”, „Стеријине”, Октобарске, „Добричиног прстена”, „Златног ћурана”, „Јоакима Вујића”, „Љубише Јовановића”, „Павла Вуисића” („српски Оскар“)… Управо је ових дана добио и награду Београдског драмског позоришта за улогу у култној представи „Кад су цветале тикве”, по чувеном роману Драгослава Михаиловића, у режији Бобана Скерлића. Новој представи – јер је први пут у њој заиграо давне 1969. године, у матичном ЈДП-у, а редитељ је био Бора Драшковић. Тада је, међутим, председник Тито оценио да је драма субверзивна, „клевета југословенског друштвеног система”, па је Уметнички савет ЈДП-а одлучио да представу скине са репертоара. Припремајући се за лик младог Љубе Врапчета, каже Јанкетић, годину дана је вежбао бокс! У актуелној поставци у БДП-у ова улога је припала Милошу Биковићу, док Јанкетић игра исти лик – али у позном животном добу.


    Александра Мијалковић
    Oбјављено: 02.03.2015.
    Извор: Политика магазин
     

Preporučite stranicu