Ne samo o poslu (poznate ličnosti iz sveta kulture)

[crvendac_011]

Ne samo o poslu: đurđija cvetić

NE SAMO O POSLU: ĐURĐIJA CVETIĆ

Sa ćilima do zvezda

Na svom imanju u Jajincima, nadomak Beograda, naša poznata glumica gaji ruže, uređuje povrtnjak i peče rakiju koju je voleo Hemingvej


Đurđija Cvetić (Snimio Anđelko Vasiljević)


U svom novobeogradskom stanu, koji se nalazi preko puta Poslovnog centra „Ušće”, sprema uloge, a na imanju u Jajincima sa sestrom Zojom i prijateljima, naša poznata glumica ovenčana brojnim nagradama, Đurđija Cvetić, neguje ruže, gaji voće i povrće, a u jesen – ispeče i rakiju.
U početku je sve bilo igra, jabuke su opadale sa grana i trulile, pa je trebalo nešto učiniti sa njima. Setile su se, Hemingvej je pio kalvados, rakiju od jabuka, pa zašto ne napraviti i kalvados u Jajincima, barem je jabuka bilo na pretek. Ali, trebalo je naći i kazan. Meštani nerado daju svoje, a i kada daju uzimaju ujam, pa su se uz pomoć prijatelja dale u potragu i kupile kod Novog Sada jedan od 120 litara.
– Ove godine peći ćemo prvo rakiju od kajsije, pa posle i od šljive, ne bude toga mnogo, oko dvadesetak, trideset litara. To nam je zanimacija i poklon za prijatelje, da se pravimo važni, da kažemo „ovo je naša rakija” – priča nam Đurđija, koja često zna da upali kola pa preko „Gazele” i „Autokomande” zaputi se na imanje, kad obaveze dozvole.
Njen otac Milija je sve do svoje smrti 1999. godine brinuo o zemlji, koje ima podosta, ceo hektar, pa traži puno rada, imanje je zahtevno za održavanje. Isprva je htela da ga proda, ali su je prijatelji ubedili da ga zadrži, zgodno je za izlete i boravak u prirodi, blizu je centra grada – i obećali su joj da će pomagati.

Pradedovina je lekovita
Sada ima ceo povrtnjak ruža, gaji razne sorte jabuka, kajsija, maline, pa povrće, blitvu, peršun, paradajz je odavno rasađen.
– To je moja pradedovina. Pradeda Blagoje je deo svog imanja ostavio mojoj baki Biseniji, a od bake je ostalo nama. Moj taja je odlazio tamo svaki dan, brinuo se o voćkama i to mu je produžilo život. Ja sam išla na gotovo i nisam ništa radila, ali sada sve više shvatam koliko je lekovito biti i na zemlji, sa biljkama. Uz pomoć prijateljice Mare i njenog muža, moja sestra i ja smo prvo krenule da oplemenjujemo dvorište, ali sam ovih dana tužna što su pale ovolike kiše pa su mi ruže popadale, a bile su tako lepe, u raznim bojama, bele, limun žute, roze, ljubičaste, oranž... Moraću da ih orežem i prskam jer ih napadaju vaši i neka čađavost, kaže glumica.
Đurđija Cvetić je detinjstvo provodila u Beogradu, a letovanja u obližnjoj Pinosavi, rodnom mestu njenog dede po ocu. Nije imala lutki, pa je morala da ih zamišlja. U Pinosavi je spavala ispod vedrog neba, na ćilimu i slami i uživala da gleda u zvezde i da mašta.
– Jedna od mojih nana imala je kuću pored groblja. O svakom spomeniku imala je neku zanimljivu priču o nekom nesretnom studentu, ili seoskom momku koji je voleo neku devojku, pa je dobio tuberkulozu… nisam se plašila groblja iako sam bila dete, upijala sam te priče o ljudima kao da sam ih sama poznavala. Danju se igrala sa decom iz familije, a uveče opet priče, obično o vampirima, ili o vilama koje igraju na nekoj seoskoj raskrsnici, pa ako dođeš tamo uhvate te u kolo… Sve se to upija, ni sama ne znam koliko mnogo... Ponekad pomislim kako je fantastično što ova deca danas imaju kompjutere, ali bojim se da ih to negde ne osiromašuje, jer im je sve dato, obrazovanija su nego što smo mi bili, ali da li su i maštovita, to ne znam, ne mogu ni da sudim jer nemam dece, ali kad me pitaju otkuda mi dolazi sva ta mašta, ja samo pomislim na moje selo gde sam provodila detinjstvo – odatle je moja mašta – kaže Đurđija Cvetić.
Posleratnih godina za more se nije imalo, bila su siromašna i teška vremena, u vreme Informbiroa njen otac je ostao bez posla. Ali nosila je dar koji se još u detinjstvu probijao, tražio način da ispliva. Sa decom iz zgrade u Cvijićevoj pravila je priredbe, umela je lepo i da peva, postala je i član kulturno-umetničkog društva i dramske sekcije u gimnaziji. Upisala je Akademiju, pozorišna scena joj je postala najveće umetničko ispunjenje.

Glumi u šest predstava
Vreme njene mladosti obeležila je ljubav za ceo život. Na studijama je upoznala Avdu Mujčinovića, kasnije pozorišnog kritičara, i urednika Kulturne rubrike u „Politici Ekspres”. Avdo je preminuo 1997. godine, ali još sreće njegove prijatelje koji joj kažu da im mnogo nedostaje. Tada pomisli, koliko tek njoj nedostaje. Imao je, kaže, neviđenu nežnost i razumevanje za ljude, radio je sa mladim ljudima i uvek je voleo da ih posavetuje, uputi, da im pomogne.
Avdo nikada nije pisao kritike predstava u kojima je igrala njegova Đurđa, ali je zato umeo da sprema po kući, da kuva, kad god bi se približila premijera, kako bi pomogao supruzi.
– Jedanput je došao na generalnu probu, spremali smo Bogojavljensku noć, režirao je Jagoš Marković. Samo nas je pogledao i rekao „jesam li ja zbog ovoga mesec dana kuvao”. Ništa mu se nije svidelo, iskritikovao nas je, ali nam je dao i neke savete, i meni i reditelju. Ja sam to usvojila, a i reditelj i predstava je bila fantastična, čak je Jagoš dobio nagradu za režiju „Bojan Stupica” – kaže Đurđija Cvetić.
Proveli su zajedno 32 godine, zajedno su stasavali, formirali zajednički ukus, voleli iste stvari, zbog nekih se i prepirali, ali i dolazili do istih ili sličnih zaključaka. Nekada se nisu mogli složiti, Avdo bi zadržavao svoje mišljenje, a Đurđija svoje.
– Bio je odličan kritičar i dobro je poznavao pozorište. Posle premijere uvek sam prvo tražila njegove oči, ako sijaju onda je uredu, ako vidim da gleda tamo-vamo, znam da sam upropastila stvar – seća se.
Sada i nju, glumicu sa velikim iskustvom i brojnim nagradama zovu da ocenjuje mlade glumce, da bude član žirija.
Igra u šest predstava, dve u Beogradskom dramskom, dve na Slaviji i dve u matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je doživotni član. Posebno voli „Don Krsta”, jer igra sa dosta mladih glumaca, koji su, kako naglašava, briljantni.
– Uvek smo imali jake glumce, i sada u svakom pozorištu, gde god pogledam, pristižu novi, ne samo u Beogradu, već i u manjim mestima u unutrašnjosti, ima jako puno talentovanih – ističe Đurđija.
Iako je u penziji, naša sagovornica kaže da ne može da se žali. Dosta radi.
Ostala je verna mašti i igri, i na sceni pred publikom, i u povrtnjaku, sa svojim ružama...
-----------------------------------------------------
Banjaluka, Podgorica, Sombor…
Volela je da igra ne samo u Beogradu, nastupala je i u Somboru, Banjaluci, Podgorici... U Crnogorskom narodnom pozorištu igrala je kraljicu Milenu u predstavi „Princeza Ksenija od Crne Gore”, a partner joj je bio Miša Janketić kao kralj Nikola. Predstava je izvođena pet godina, i bila bi još dugovečnija, da se Mira Stupica, koja je takođe igrala u njoj, nije razbolela. Ostala joj je draga i Banjaluka jer je tada, na početku karijere, nastupala kao Koštana u istoimenoj predstavi.
------------------------------------------------------------------
Nagrada i za ulogu muškarca
Umesto romantičnih uvek je više volela likove sa teškim problemima ili nekom nesrećom u životu, dramatičnih sudbina poput Aldonze iz „Čoveka od La Manče”, strasne Dezdemone, Pem u predstavi „Spaseni”, ili Diksi, devojku sa ulice. Glavna uloga u Držićevom „Skupu” u režiji Jagoša Markovića, predstavi u kojoj je igrala muškarca, donela joj je godišnju nagradu „Miloš Žutić”Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dobitnica je priznanja „Žanka Stokić” i mnogih drugih. U pozorištu i na filmu ostvarila je niz značajnih uloga. Igrala je u filmovima: „Oktoberfest”, „Stand by”, „Bolje od bekstva”, „Senke uspomena”, itd.
U zlatno doba televizije igrala je često u dramama koje su se emitovale ponedeljkom, serije su je zaobilazile, mada je glumila u kultnoj „Grlom u jagode” Srđana Karanovića, koju, kako kaže, voli i generacija njenih sestrića.
Kao odlična pevačica ostvarila je i dva značajna muzička projekta: „Sentimentalno putovanje” i „Beograde, beli moj labude”.

D. Stevanović
Objavljeno: 12.06.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

Ne samo o poslu: Konstantin kostjukov

NE SAMO O POSLU: KONSTANTIN KOSTJUKOV

Balet je najteži sport

Ljubav, porodica, moderne predstave i dobra hrana trajno su vezale velikog ruskog umetnika za Beograd. Sa suprugom Duškom planira da dogodine ovde otvori baletsku školu jer se uverio da se u našem regionu rađa mnogo talenata



Kada je došao na zakazani razgovor u Klub Narodnog pozorišta rekao je da bi više voleo da govori o karijeri. Dosadilo mu je da stalno priča o svojim počecima, roditeljima, dogodovštinama iz svog detinjstva.
– To sam već pričao toliko puta! – rekao je prostodušno.
Do ostavke koju je podneo u martu bio je direktor Baleta Narodnog pozorišta, ali je ostao na sceni, igrao u predstavama, radio i sa mladim talentima, išao na probe kad god je bilo potrebno. Krajem osamdesetih smešila mu se velika karijera, mogao je da bira gde će je nastaviti, pošto mu se u Sovjetskom Savezu nije ostajalo. Zemlja je već bila u poluraspadu, tajne službe nisu više tako revnosno pratile umetnike na stranim gostovanjima, nije više bilo opasno otići u inostranstvo, a on je to hteo zbog profesionalne radoznalosti. Rusi su i dalje bili bez premca u klasičnom baletu, ali on je želeo nešto novo, da traži sebe u novim scenskim dimenzijama i ulogama. „Labudovo jezero”, „Uspavana lepotica”, „Žizela”… sva ta klasika počela je da ga sputava.

Sličan mentalitet
Vrlo ozbiljnu ponudu dobio je iz Kanade, iz Toronta, ali na Zapadu daju mnogo, ali mnogo i traže. Ako bi postao emigrant, pet godina ne bi mogao da izađe iz zemlje. Obezbedio bi egzistenciju, međutim, pitanje je koliko bi tamo našao umetničkih izazova koje je tražio, američki kontinent nije najbolje mesto za balet, Evropa je tu ipak bez premca, a Beograd mu je tih godina, ma kako nama danas to čudno zvučalo, nudio najbolje uslove – i davao najviše slobode.
Imao je Konstantin i ugovor sa Narodnim pozorištem i status slobodnog umetnika, mogao je da ode u rodni Kijev, u Ukrajinu, kad god poželi. Nastupao je u brojnim zemljama sa kijevskim teatrom ili samostalno, kao gost. U Beogradu je dobio priliku da osim klasike igra i savremeni i moderni repertoar („Samson i Dalila”, „Šeherezada” „Nižinski”, „Posvećenje proleća”, „Orfej u podzemlju”, „Doktor Džekil i Mister Hajd”… ).

– Naš umetnički vek je jako kratak, ako godinu dana ne radimo ništa novo, to je kao pola života da je otišlo uzalud. Ovde sam imao po dve pa i tri premijere godišnje, a u Rusiji jednu premijeru u dve godine. Zato su veliki umetnici kao nekada Nurejev i Barišnjikov odlazili u inostranstvo i tragali za novim pravcima, samo što je u njihovo vreme bilo mnogo teže i rizičnije napustiti zemlju – kaže naš sagovornik.

U Srbiju je Konstantin Kostjukov prvi put došao 1987. godine, kada je nastupao sa kijevskim pozorištem, dve godine kasnije ponovo je bio u Beogradu, a član Narodnog pozorišta postao je 1990. godine.

– Ugovor mi je dao slobodu koju sam na Zapadu mogao samo da sanjam, svidelo mi se i što je ovdašnji mentalitet sličan ruskom, život je bio lep u Beogradu, mnogo opušteniji nego u Ukrajini i Rusiji, bilo je mnogo stranaca, sve je funkcionisalo, mnogo pozorišnih događaja, bar meni ništa nije nagoveštavalo rat i sankcije, bombardovanje. Jedan od najbitnijih razloga da ostanem bio je i taj što sam se oženio 1991. godine, ljubav me je trajno vezala za Beograd. Srbija me je privukla i zato što nisam bio daleko od kuće, mogao sam da viđam svoju rodbinu, ali i da uživam u lepoj hrani. Svi mi u pozorištu volimo život, posle predstava praznujemo, delimo utiske, tada smo srećni i prija nam dobra hrana i piće. Mislim da nigde nema bolje i raznovrsnije kuhinje nego ovde, narod je pokupio sve najbolje iz mađarske kuhinje, turske, grčke, italijanske… zato su ovde najukusnija jela na svetu – kaže naš sagovornik.

Narednih godina provodio je po četiri-pet meseci godišnje u Beogradu, a ostalo vreme sa pozorištima iz Rusije i Ukrajine nastupao u Španiji, Nemačkoj, Japanu, Kini, Kanadi, gde god da su bile turneje.

Imao je velike ambicije kada je na predlog tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Ljubivoja Tadića 2005. godine postao direktor Baleta. Tada je Srbija ponovo počela da se pridružuje svetu i njemu je bilo prirodno da kao država krenemo u neku novu borbu i bitku za svoju kulturu. Kostjukov je ponosan na ono što je ostvario sa Ansamblom i ističe pomoć Ministarstva kulture, Skupštine grada Beograda, konzulata, privrednih organizacija...

Baletski ansambl sa 55 članova gostovao je dva puta na velikom festivalu u Kolumbiji, gde učestvuje više od 110 trupa iz celog sveta, sa predstavama „Ko to tamo peva” i „Kraljica Margo”, učestvovao je na festivalima u Rimu, Meksiku, Španiji, gostovao u Kanadi, a u Grčkoj više puta…
Beogradski balet je poslednjih godina zahvaljujući Kostjukovu beležio velike uspehe, ovde su značajna evropska imena, baletski igrači, koreografi, ali dosta truda je uloženo i u stvaranje našeg kadra, usavršavanje naših mladih talenata i stvaranje novih solista i prvaka.

Pozorište nije samo za plakanje
Ipak, u martu je podneo ostavku na mesto direktora Baleta zbog neslaganja sa upravnikom Narodnog pozorišta Božidarom Đurovićem. Smetalo mu je, kako je nešto kasnije objasnio u medijima, osećaj da ne može da zaštiti igrače koji su premašili normu, da ne može da utiče na stvaranje repertoara i to što se sektor Baleta sve više zapostavljao u nacionalnom teatru, pa je i gostovanje u Grčkoj propalo, ali su i druga gostovanja, kako ističe, bila sprečavana postavljanjem nemogućih uslova.

– Povukao sam se jer nisam želeo da radim kao običan činovnik, niti sam mogao da se borim za interese struke i baleta u nacionalnom pozorištu – objašnjava Kostjukov i ističe da je neodrživo da u Srbiji baletski igrači odlaze u penziju tek sa pedeset godina.

– Balet je kao i sport, skokovi su teški i zahtevni kao u gimnastici, samo što gimnastičari počinju sa 15 i završavaju u 25 godina karijeru, a mi počinjemo sa deset i po sadašnjem zakonu treba da igramo do pedesete! Naša profesija je jako naporna, ima mnogo predmeta koje moramo da savladamo da bismo postali vrhunski igrači, svaka predstava je kao premijera, zahteva veliku pripremu da se ne bi povredili na sceni.

Zato se u Rusiji igra do 38 godina, a u svetu, u proseku, do 42. godine. Nekada su kod nas muškarci igrali do 43, a žene do 41. godine, i to je bio najbolji zakon jer je pravio razliku između muškaraca i žena. Sada mlađi moraju da igraju i za sebe i za starije igrače, jer ne možete ljude u 50. godini terati da igraju „labudiće”, bilo bi smešno, kaže umetnik koji planira da već iduće sezone sa suprugom Duškom osnuje privatnu baletsku školu.

– Moja supruga je završila karijeru i sada je pedagog u Narodnom pozorištu. Dosta mi je pomogla u radu, stvorila je nekoliko solistkinja koje su već igrale glavne uloge (Bojana Žegarac, Aleksandra Bibić i druge). Završila je svetski najprestižniju baletsku akademiju pri Boljšom teatru u Moskvi. Ranije smo zajedno igrali u predstavama, imali smo toliko divnih premijera, proputovali pola sveta, prikazali našu kulturu.

Ja imam i diplomu pedagoga i koreografa, treba samo da nađemo odgovarajući prostor za školu. Mnoge zemlje kubure sa talentima, ali ovde u Srbiji, i uopšte, u regionu bivše Jugoslavije, toliko je mnogo talenata – kaže Kostjukov, koji ne namerava još da se povlači sa velike scene. U Narodnom pozorištu igra u predstavama „Kraljica Margo” i „Nečista krv”, u Madlenijanumu „Orfej u podzemlju”, a u Novom Sadu gostuje u predstavi „Grk Zorba” za koju kaže da je prava predstava za opuštanje i za dobre emocije.
On, naime, veruje da ne mora publika da dolazi u pozorište samo da bi se edukovala ili plakala, već i da se opusti i uživa.
..................

O kritici

Govoreći o baletskoj kritici Kostjukov je istakao da bi svaki baletski igrač ili koreograf želeo da iz nje nešto nauči, ali da osim tekstova Petra Volka i Mirjane Zdravković za sve ove godine provedene u Beogradu nije pročitao nijednu ozbiljnu baletsku kritiku.

– Baletsku kritiku trebalo bi da pišu dramaturzi, teatrolozi, muzički obrazovani ljudi, to je veliki zanat, a ne filozofiranje. Kritika bi morala da bude objektivna, dobronamerna, baletski i muzički profesionalna i da nam pomogne u kreiranju predstava, a publiku da zainteresuje i privuče da dođe u pozorište, a ne da ubija balet. Kritičar treba da odgovori na pitanja kako je ispoštovana muzička dramaturgija, baletski libreto, kakva je koncepcija predstave, priprema baletskih igrača, dramaturgija u samoj priči.
Uvek treba pohvaliti ono što je dobro jer je ansambl uložio veliki napor, naš posao je jako težak. Neki naši kritičari sebe stavljaju iznad umetnosti, i kad napišu da ništa ne valja to znači da ništa i ne znaju.

Rus u Ukrajini

Konstantin Kostjukov je rođen 1967. godine u Kijevu (Ukrajina), gde je završio baletsku školu i postao stalni član ansambla tamošnjeg nacionalnog teatra. Dobitnik je mnogih internacionalnih nagrada. U braku je sa primabalerinom Duškom Dragićević sa kojom ima trogodišnjeg sina Andreja. Iz prvog braka Konstantin ima 22-godišnjeg Alekseja, studenta građevine, koji živi takođe u Beogradu, a doskora član porodice je bila i Katarina, Duškina ćerka iz prvog braka, koja se nedavno udala. Konstantinovi roditelji žive u Kijevu, otac Eduard je takođe bio baletski igrač, a majka Ina inženjer. Kostjukovi su Rusi, poreklom iz Rostova, ali se Eduard preselio u ukrajinski Kijev, dok je majka rodom iz Novosibirska.

Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 19.06.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

Ne samo o poslu: RADA ĐURIČIN

Ne samo o poslu: RADA ĐURIČIN

Lepa protina kći

Poznata glumica, koja je dramatizovala tekstove svog najboljeg prijatelja Mome Kapora i oživela lik revolucionarke i feministkinje Aleksandre Kolontaj, kaže da se celog života držala saveta svog oca, popa Marinka: „Ne deli ljude, nego ih spajaj!”



Tog poslednjeg majskog dana 1934. godine, kad je mlada Vrščanka Mileva Đuričin rodila svoju prvu kćer, kao da je ceo grad bio okićen trešnjama. Mali, sočni crveni plodovi krasili su stabla, prekrivali pijačne tezge, izvirivali iz pletene korpe koju je buduća mama spustila kad je osetila trudove.
Možda će baš zato Rada Đuričin zavoleti trešnje više od sveg ostalog voća, i pamtiti ih kao poseban poklon za svaki svoj rođendan proslavljen u rodnom gradu. Ali nisu to jedine lepe uspomene koje je vezuju za Vršac.
– Tu sam provela divno, bezbrižno detinjstvo uz roditelje i mlađu sestru Nadeždu, među prijateljima i sugrađanima koji su veoma poštovali mog oca, svog Pop Marinka. Eto, njegovim su imenom nazvali i jednu ulicu u Vršcu! – kaže poznata glumica, koje je i sama svojim višedecenijskim profesionalnim i humanitarnim angažovanjem u ovom gradu (rekla bi „na tatin ponos”) zaslužila nagradu za životno delo, koja joj je uručena uz ikonu svetog Teodora, slavu grada Vršca.

„Buba u uhu” i „Tajna crne ruke”

Radin otac je punih 65 godina, na sopstveno zadovoljstvo i na radost pravoslavnih vernika, obavljao sveštenički poziv u višenacionalnoj, multikonfesionalnoj sredini malog, mirnog vojvođanskog grada u kojem su se preplitali jezici, kultura i običaji Srba, Rumuna, Slovaka, Nemaca… Pop Marinko je i svoje dve kćeri, kojima je kum Ivan Kotov, inače Rus, nadahnuto nadenuo imena radosti (Radojka) i nade (Nadežda), učio toleranciji, ljubavi prema bližnjem („ma koje vere bio”), vrednom radu i – skromnosti.
Kako su roditelji reagovali na Radinu odluku da upravo glumu, profesiju u kojoj je skromnost više prepreka nego vrlina, izabere za životni poziv?
– U Beograd sam otišla s namerom da studiram srpski jezik i književnost. Upisala sam Filozofski fakultet… a onda shvatila da nisam zadovoljna tim izborom, da me privlači nešto drugo. Posle godinu dana postala sam student glume na Fakultetu dramskih umetnosti. Ipak, da zadovoljim roditelje koji su smatrali da je glumački poziv ekonomski neizvestan, završila sam i onaj prvi fakultet. Do 1961. u rukama sam imala dve diplome – kaže naša sagovornica, koja se glumom bavi i danas (upravo je, sa kolegama i režiserom Ljubišom Ristićem, odigrala 1.500 predstavu „Bube u uhu” i proslavila četiri decenije otkako je popularni komad Žorža Fejdoa postavljen na scenu JDP, dočekala je i 1.000 izvođenja „Kraja vikenda” i „011” sa Mišom Janketićem) ali nije sasvim zapostavila ni svoje književno obrazovanje.



Pre desetak godina je objavila knjigu – dnevnik „Tajna crne ruke”. To je, objašnjava, svojevrsni pozorišni dokument, svedočanstvo o jednom od naših najneobičnijih režisera, Ljubiši Ristiću, njegovoj kontroverznoj predstavi, i nastanku alternativnog projekta KPGT – Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar.
U proteklim godinama Rada Đuričin je takođe adaptirala, dramatizovala i priredila za izvođenje na pozorišnoj sceni, na televiziji i na radiju veliki broj tekstova (sakupljenih u knjizi „Moje monodrame”) pre svega svog omiljenog pisca i najbližeg prijatelja Mome Kapora, sa kojim se družila još od studentskih dana. Čuveni pisac i slikar je iskričavu lepotu Radinih tamnih očiju i prepoznatljivog osmeha (jednako blistavog danas, bez ikakvih kozmetičko-hirurških intervencija, kao i kad je bila nestašna vršačka gimnazijalka) ovekovečio na portretu „Dama sa šeširom”, koji dočekuje goste u beogradskom stanu Rade Đuričin i njenog supruga, prof. dr Dragoslava Popovića.
Samog profesora nismo imali prilike da upoznamo. Izbegava novinare, ne slika se u javnosti sa suprugom sa kojom je, inače, više od 50 godina u braku, i sve te decenije dok je ona nastupala u svojoj zemlji, na scenama i festivalima širom sveta, njegove izjave su isključivo bile upućivane studentima, kojima je predavao nuklearnu fiziku na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, kolegama i uskom krugu stručnjaka.

Njeni muškarci

Pitamo poznatu glumicu kako su, privatno i profesionalno, na nju uticali najvažniji muškarci u njenom životu: otac, suprug, sin, najbolji prijatelj… i kako je njena slava uticala na njih?
– Tata je bio čovek koji je smatrao da se sve teškoće mogu prevazići predanim služenjem Bogu i narodu i dobrom voljom. Na svet je gledao bez gorčine, sa razumevanjem, vedrinom, čak i humorom. Sećam se, neposredno posle rata jedan vernik mu se požalio da se plaši da dolazi u crkvu jer će izgubiti posao, a tata mu je rekao „Ne brini, moli se kod kuće dok ovo ne prođe”.
Poštovao je sve religije i voleo da pomaže ljudima bez obzira koje su vere. Nedeljom je obilazio pacijente u vršačkoj bolnici i na poklon im nosio ikonice. A mlade koje je venčavao darivao je malim Svetim pismom s posvetom. Uživao je da svoje parohijane vodi u posete manastirima i veoma se pomno pripremao da im govori o tim svetinjama i srpskoj istoriji.
Jednom prilikom, u grupi se našla i izvesna Juliška. Da joj ne bi bilo neprijatno, iz priče je namerno izostavio kako su Mađari maltretirali Karađorđa.
I mene je savetovao da nikad ne učestvujem ni u čemu što deli ljude, već u onome što ih spaja. I još da se potrudim da svakoga dana nekoga nečim obradujem, makar ljubaznim pozdravom.
Bez gunđanja i osude prihvatio je moj izbor životnog poziva, bodrio me, čak veoma pažljivo slušao odlomke iz mojih uloga koje sam imala običaj da mu čitam, pa i iz „škakljivijih“ tekstova kao što je „Strah od letenja” Erike Džong. Eto kako je uticao na mene: širinom svog duha i interesovanjem za ono što radim.
Dragoslav me na svoj smiren, profesorski strog način „preslišavao“ da li dovoljno radim, kako držim stvari pod kontrolom, dok je naš sin Radan, iako pomiren sa mojom stalnom zauzetošću, često umeo da kaže: „Mama, stani na časak, odmori se, pogledaj kroz prozor, prošetaj Topčiderom...”



A Momo Kapor je jačao moje samopouzdanje time što mi je prepustio da, bez ikakvog njegovog učešća, radim adaptacije njegovih tekstova – navodi Rada Đuričin, službeno Radojka, ponekad nazivana i Radmila.
Najmlađi „najvažniji” muškarac u njenom životu je unuk Dimitrije, koji je sa 5,5 godina upravo „diplomirao“ vrtić. Od bake ga deli okean, jer sa njegovom tri godine starijom sestrom Natalijom, mamom Draganom (grafički dizajner) i tatom Radanom (filmski snimatelj) živi u Los Anđelesu, u SAD.
– Radan je u Ameriku otišao na kratko, ali se tamo zaljubio u devojku iz Čačka, oženio i zasnovao porodicu. Posvećen je poslu za koji nam je od prve rekao da je „onaj pravi” – kaže ponosna mama Rada, čiji je jedinac ovdašnjoj filmskoj publici poznat po ostvarenjima kao što su: „Crni bombarder”, „Balkanska pravila” i „Sjaj u očima”.
Svi koji su imali prilike da se upoznaju sa Radom Đuričin, ili barem da je vide u nekoj od njenih mnogobrojnih uloga, smatraju je smirenom, veselom osobom sa obezoružavajućim osmehom… ali ona priznaje da porodici i najbližim saradnicima ponekad „ide na živce“ svojim energičnim temperamentom i time što sve radi brzo, brzo. A šta nju nervira? Kad se njeni dragi prijatelji zanesu pričom o sebi, pa zaborave da je pitaju kako je ona.

.........

Mamina princeza leti nad gradom

Najlepše uspomene iz detinjstva Radu Đuričin vraćaju u rodni Vršac, gde je uživala u ljubavi i podršci porodice, izvodila male vragolije u školi (koju je, priznaje, obožavala, zbog učenja i još više zbog druženja), i jednom, kao maturantkinja, letela jedrilicom nad gradom, sa mladim pilotom Boćom Višnjićem. „Ta tiha nebeska plovidba pokazala mi je koliko su divni moj grad i moja zemlja“, izjavila je kasnije. A zahvaljujući mami Milevi, ona i sestra su rasle „kao male princeze”, oslobođene fizičkog rada i napornih kućnih poslova.
– Majka nas je stalno podsticala da budemo obrazovane, samostalne i ekonomski nezavisne. Od nje, verovatno, potiče moja potreba da se bavim rodnom ravnopravnošću i emancipacijom žena, kroz TV seriju „Muški rod, ženski rod”, kroz predstavu „Strah od letenja”i monodrame Franke Rame, a pre svega oživljavanjem lika Aleksandre Kolontaj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (kasnije i u TV filmu) koja mi je do danas najomiljenija uloga – kaže istaknuta pozorišna, filmska i televizijska glumica.
Njena prva glavna uloga je, inače, bila Ana Frank (1958, na sceni Narodnog pozorišta), a među mnogobrojnim likovima koje je tumačila samo nije bilo junakinja Čehovljevih drama, o kojima je maštala. Ali, odnedavno, na repertoaru Bitef teatra su „Tri sestre“ u režiji Ivane Vujić, sa Radom Đuričin u ulozi Irine.
„Ipak sam, kaže ona, bar jednu dočekala!

.....................

Tajna njene mladosti

Kako je uspela da sačuva vedar duh, vitak stas i mladalačku svežinu uprkos godinama, pitamo „lepu protinu kći”?
– Nema tu nikakve tajne. Jednostavno, od roditelja naučila sam da na pitanje „Kako ste?“ uvek odgovaram „Odlično!“, pa se tako i osećam.

Vršac, Beograd, Stari Grad

Tri pomenuta grada su joj, svaki na svoj način, najdraži. Ovaj potonji, na Hvaru, lepom jadranskom ostrvu gde je provela 25 leta, pamti po divnim druženjima sa prijateljima iz sveta umetnosti, po pesmi, igri, svirkama…

Glumci, predstave, pozorišta

Nikola Simić, Branka Petrić i Vlasta Velisavljević u prvoj postavci „Bube u uhu”, Miša Janketić u „Kraju vikenda” i „011” (JDP), Ljiljana Lašić i Ivan Bosiljčić u „Jasminu na stranputici” (Pozorište „Slavija”) – to su tek neki glumci, predstave i pozorišta koji su postali deo biografije Rade Đuričin. A kad bismo još krenuli da nabrajamo TV serije samo u poslednjih desetak godina „Jesen stiže, dunjo moj”, „Selo gori, a baba se češlja”…

Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 26.06.2011.
Izvor: Politika Magazin

 

[crvendac_011]

Ne samo o poslu: Mihailo blam

NE SAMO O POSLU: MIHAILO BLAM

Rođen pod srećnom zvezdom

Najviše bih voleo da imam batlera, pristojnu jahtu i mali avion, ali, pošto nemam, prešao sam na alternativu broj dva, dobre cigarete i dobar viski, kaže naš poznati džezer


Miša Blam (foto privatna arhiva)

Čovek koji radi na četrdeset kanala: tako je Mihaila – Mišu Blama svojevremeno opisao njegov prijatelj, čuveni kompozitor Zvonimir Skerl, i ta definicija je ne samo najtačnija, već je i dalje aktuelna. Zaista, teško je samo pobrojati mesta gde je bio, nagrade koje je dobio, velikane svetskog džeza sa kojima je svirao, festivale gde je nastupao...

– Ja sam, izgleda, rođen pod srećnom zvezdom. Možda sam malo i megaloman u svemu, skupljam razne stvari iz celog sveta, maske, figure, bavim se filatelijom, numizmatikom, gajim biljke, mačke, imam i akvarijum… ali ja sam u biti muzičar, dete klasike – kaže Miša Blam, muzičar, koji je ujedno i kompozitor, profesor, džez-publicista, menadžer i slobodni umetnik.
Krajem šezdesetih svirao je u Beogradskoj filharmoniji i položio audiciju za Berlinski radio orkestar pod upravom Herberta fon Karajana. Svirao je u šest simfonijskih orkestara i u Velikom narodnom orkestru RTB, pre nego što je „otišao” u džezere.

Srpski džez i na engleskom

– Sve mi je poznato i sve me interesuje. Imam pet uspešnih razvoda iza sebe i veliki sam hedonista. Nikada nisam sebi dozvolio da upadnem u depresiju jer sam smatrao da je depresija životna demagogija. Život je cikličan, grafikoni idu i gore i dole, kao muzičar sam to najbolje iskusio. Nekad se ima dosta para, a nekada skupljamo one žute dinare za cigare i novine. Ali umesto da kukam, ja smišljam, pravim planove, nudim projekte.
Najviše bih voleo da imam batlera, pristojnu jahtu i mali avion, ali pošto to nikad neću imati, onda kažem „idemo na alternativu broj dva”, da kupim dobre cigarete, dobar viski, da uživam u životu, a ako i to ne može, prelazim na varijantu tri... Uvek imam pet planova u životu kako da se „pokrijem” i sebi priuštim makar iluziju pristojnog života. Tako je to svuda u svetu, možda su samo kod nas poslednjih dvadeset godina stvari bile malo ekstremnije – kaže.
Radeći na knjizi „Džez u Srbiji od 1927. do 1944.” skupio je gomilu podataka o rađanju džeza kod nas i veoma je ponosan što je ugradio jednu ciglu u srpski kulturni mozaik. Taj predratni i ratni period bilo je i najteže istražiti zbog skromnih podataka. Njegov deda Markus svirao je u društvu „Lira” a otac Rafael bio je kompozitor horske muzike i osnivač prvog džez orkestra „Miki džez”.

– U „Politikinoj” arhivi pronašao sam članak o njemu koji glasi ovako: „Već godinama jedan mojsijevac diriguje horom crkve Sveti Aleksandar Nevski. Njegovo ime je Rafael Blam i on se čak i krsti tokom bogosluženja...” Zar to nije lepo? To je jedna divna tradicija koja me dodatno vezuje za zemlju u kojoj sam rođen – objašnjava naš sagovornik.

Njegova knjiga je pobudila dosta interesovanja pa je zahvaljujući tome prikupljeno još vrednog dokumentarnog materijala, fotografija, plakata, raznih drugih zanimljivosti na temu kako se razvijao džez u Srbiji. Izvesno je i drugo izdanje knjige, a možda će ići i na engleskom jeziku, kako bi i stranci mogli da saznaju da se ovde nisu dešavale samo ružne stvari.

Prepad na džezere

– U Srbiji se može dosta toga postići, potrebno je samo mnogo dobre volje i nešto finog mazohizma – kaže Miša iz svog iskustva.
Sledeći period džeza, onaj od 1945. do 1970. godine, mnogo je lakši za istraživanje, i za ispisivanje druge knjige postoji mnoštvo pisanih tragova koji, između ostalog, ruše dogmu da su – kako kaže – zli komunisti uništavali džez. Već 1948. godine u zemlji je bilo sedam „big bendova”, a 1953. godine osnovano je Džez udruženje, da bi nešto posle toga ovde gostovao i Luis Armstrong, a njegov film „Zlatna truba” bio je hit u to vreme.

– Džez je danas postao univerzalna umetnička muzika. Devedesetih godina je bio vrlo popularan u Srbiji jer tamo gde se svirao nisu zalazili reketaši, kriminalci, pa je bio i neka vrsta duhovnog utočišta. U svojoj trećoj knjizi istorije džeza moraću da objavim i da su me devedesetih godina reketirali kada sam u Studentskom kulturnom centru otvorio džez klub, slali su mi čak i policiju, bilo je to teško vreme, pa sam zapao i u dugove, a teško mi je palo i kada su na mom festivalu „Samer tajm džez” hapsili mladiće koji su došli u „Sava centar” da bi ih slali na ratište – seća se Miša Blam.

On je živeo na svih pet kontinenata, u Njujorku, Dominikanskoj Republici, Izraelu, Japanu, u Africi, u Južnoj Americi... Ne postoji, kako ističe, nijedno lepo more gde se nije okupao, nijedan grad u kojem nije popio dobro vino, tekilu ili viski. Ima poznanstva u preko 140 zemalja sveta, što govori mnogo i o njemu, ali i uopšte, o kontrabasistima.

– Kad putujem, nosim samo aktentašnu sa pidžamom i aparatom za brijanje, jer svuda će me sačekati smoking i kontrabas – priča naš sagovornik, koji to smatra jednim od svojih najvećih uspeha u životu: oslobodio ga je straha da će mu njegovu veliku divnu devojčicu, kako naziva svoj kontrabas, polomiti prilikom transporta.

Dobitnik je i brojnih nagrada za svoj neumoran rad, nedavno je dobio nagradu za životno delo na Nišvilu, niškom festivalu džeza, najmlađi je dobitnik „Zlatnog mikrofona” Radio Beograda.

Učestvovao je na skoro svim značajnijim festivalima u svetu, jedini je kontrabasista iz regiona koji je snimio tri solo ploče džez muzike, snimao je sa domaćim i stranim muzičarima (među kojima su i sekstet Gut–Marković, Duško Gojković, Klark Teri, Erni Vilkins, Edi Haris, Kliford Džordan, Arnet Kob), komponovao je i za nekoliko pozorišnih predstava: „Sablja dimiskija”, „Hamlet u Mrduši Donjoj”, „Vesele žene vindzorske” ...

– Ja sam veoma srećan čovek, svirao sam sa velikanima džeza, i to će me činiti srećnim do kraja života. Ali neću više da se hvalim, kad budem hteo, platiću da se napiše knjiga „Čika Miša srpskoj deci” – kaže šeretski...

.....................

O muzici i nacionalnom identitetu

Miša Blam planira da objavi i mali istorijat o tome kako je kroz muziku urušavan nacionalni identitet. Naime, kako tvrdi, još sedamdesetih godina iz Saudijske Arabije je uplaćeno „Sarajevo-disku” 300.000 dolara da plasira na naše tržište potpuno novu muziku do tada, pa je ubrzo tržište bilo zatrpano nekim čudnim pesmama, koje su za lepe pare interpretirali neki i danas aktuelni pevači.

– Jasno je da su naše pesme uvek trpele uticaje sa strane, ali ovde se radilo o nečem sasvim drugom, nametanju nečega što je našem identitetu potpuno tuđe. Vremenom je nestao i festival u Ilidži, potisnut je i stari bosanski sevdah, a onda i šumadijska pesma. Danas nove generacije pojma nemaju šta je srpska muzika. Zato bi trebalo iskoristiti istraživanja etnologa Miodraga Vasiljevića i njegove ćerke Zore, da se kod mladih ponovo razvije osećaj za ovo podneblje.
Mnogo bi mogla da pomogne i Fonoteka Radio Beograda sa ogromnom zbirkom audio zapisa bisera naše izvorne muzike, koje su pevali Dragoljub Lazarević, Pavle Stefanović, Anđelija Milić, Radmila Dimić... kako bi se potisnuo ovaj bućkuriš neuspelog roka sa popom, fankijem i ko zna sa čim sve. Takav zaokret ne traži pare iz budžeta, već samo dobru volju i nešto što sada nije mnogo popularno, traži patriotizam. Ja nisam Srbin, ali sam patriota, volim zemlju u kojoj živim i znam da sve jake, pametne i uređene zemlje žive na patriotizmu svojih ljudi – kaže naš sagovornik.

Porodična tradicija

– Moj deda Markus je bio akcionar Radio Beograda sa sedam posto akcija, i kad bi se restitucija danas ozbiljno shvatala ja bih sada imao sedam odsto u RTS-u! Pet članova naše porodice je vezano za Radio Beograd, kao i za muzičku školu „Kornelije Stanković”: osim mene, oca i dede, i moja sestra Nada (bila je član Radio drame) i jedan od moje dvojice sinova, Markus, koji je pevao u tinejdžerskom horu. Moji sinovi Markus i David su ipak otišli u druge vode, a ne umetničke, menjaju se vremena, ali zato je unuka Minja upisala klavir. Tu sam ih sačekao! Porodična tradicija je tako nastavljena, pa sam joj poklonio svoj klavir, trebalo bi uskoro da ga prenesem, a deda će morati sebi da kupi drugi. Eto, vidite, kako je kultura skupa – priča poznati džezer.

Omladina je uvek u pravu

Po svedočenju Miše Blama, naš poznati kompozitor i svojevremeno oficir Udbe Bojan Adamič je zbog svojih umetničkih afiniteta dao nalog da se odmah posle rata počnu osnivati „big bendovi”, pa je do 1948. godine u tadašnjoj državi bilo osam takvih orkestara, uglavnom u Ljubljani i Beogradu. I Tito je dao nedvosmislenu podršku džezerima kada je rekao da „mi možemo zabraniti Gričku vješticu ili džez, ali moramo omladini dati da upozna sve kulture svijeta”.

– Probleme su pravili pojedinci, a ne sistem, tako je neka budala donela uredbu da se u Radio Beogradu zabrani emitovanje svake muzike koja ima trubu preko Ce-4, ne bi li izbacili Armstronga iz programa. Posle petnaest dana uredba je skinuta jer se ispostavilo da je njome pola klasike došlo pod udar i da bi čak i muzika Vagnera i Baha bila zabranjena – kaže Blam.

Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 03.07.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

Ne samo o poslu: Zinaida Dedakin

Ne samo o poslu: Zinaida Dedakin

Trebalo je da bude tatin sin

Za glumu se borila i izborila iz čiste ljubavi, beskrajno je ponosna na svoju decu, ali priznaje da je njen najveći smisao života ipak njen muž



Fotografije iz privatne arhive


U mjuziklu „Čikago”, svrstanom među najveće pozorišne događaje kod nas poslednjih nekoliko godina, koji se, u režiji Kokana Mladenovića, od oktobra 2006. godine izvodi na sceni Pozorišta na Terazijama, glumica Zinaida Dedakin našla se u ulozi Mame Morton, čuvarke zatvora u istoimenom gradu, ozloglašenom dvadesetih godina prošlog veka. Možda je to i najzapaženija uloga koju je odigrala u dvadesetpetogodišnjoj karijeri na daskama koje njoj zaista život znače.
– Duboki naklon za „Čikago”. Punih pet sezona za ovaj, slobodno ću reći spektakl, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, traži se karta više na blagajni. Imala sam sreću da na pravom, pravcatom kastingu i ja dobijem svojih „pet minuta”. Hvala na prepoznavanju. Kokanu nikad neću zaboraviti što me je uzeo za ulogu Mame Morton. Pet godina uživam igrajući taj lik – kaže ushićeno Zinaida, koju možemo videti i u predstavama „Neki to vole vruće” i „Cigani lete u nebo”, takođe na repertoaru Pozorišta na Terazijama, gde je honorarac već petnaest godina. Znači, koliko para, toliko muzike. E, to je baš i ne veseli.
– U ono vreme, bilo je – radiš, dobiješ platu, kad odeš na odmor, takođe dobiješ platu. Danas je u većini slučajeva, pa i u mom, ispalo sasvim drugačije. Koliko predstava odigram, toliko ću para dobiti. Evo, dolazi letnja pauza. Prva primanja su tek u novembru. To nikom ne može da se dopada. Zašto imam taj status? Pretpostavljam da im je jeftinija ta varijanta, a verovatno i nisam dobro konektovana sa nekim ljudima. Međutim, to me je dobrim delom i sačuvalo da budem ovakva kakva jesam. Gluma je bio jedini moj cilj u životu. Oduvek. Ko je verovao, verovao, ko nije, uopšte me nije zanimalo. Bilo mi je važno šta kaže moj stomak, moja koža ... – ističe.

Na put sa daskom za peglanje

Njen put je bio težak, ali je bio samo njen. Za glumu se borila i izborila iz čiste ljubavi. Završavala je škole preko Dadova i „Krsmanca”, a prve profesionalne korake napravila je u Narodnom pozorištu u Zenici. U beogradskim pozorištima nigde tog trenutka nije bila potrebna karakterna glumica, kao što je bila ona.

– Spakovala sam svoje kofere, sa daskom za peglanje i otišla za ceo život iz svog rodnog Beograda. Majke mi. Kraj. Roditelji, prijatelji, ćao. Dotle sam godinama radila u nekoj firmi za ’leba. Umirala sam od toga i svaki svoj trenutak provodila u pozorištu gde god je moglo da se stvara. Više to nisam mogla da izdržim. Imala sam već dvadeset šest godina i morala sam da presečem. Nije bilo lako, ali imala sam pre toga još neke važne amputacije u životu, pa sam navežbala. A, pred sam moj doživotni odlazak iz Beograda desila mi se i jedna čudna situacija. Zaljubim se u svog sadašnjeg supruga. Bio je ubeđen da ću se vratiti. Dolazio je svake nedelje. Šest sati se klackao vozom od Beograda – priseća se.

To su, kaže, bile vrlo interesantne i mučne godine, ali veruje da neke stvari prosto moraju da se dese jer život sve udesi.

– Došla je Mira Erceg i, u čast otvaranja Narodnog pozorišta u Beogradu,ponudila mi ulogu u predstavi „Orestija”. Otvaranje se odužilo, ali sam se ipak vratila, jer sam se u međuvremenu venčala sa Nenadom i moja Sonja je 1989. godine rešila da se rodi. Gluma je i dalje bila moja najveća ljubav, ali porodica me je uzela pod svoje. Sonja je bila ekstremno mala beba i vrlo teško je došla na svet. Tih sledećih nekoliko godina bdela sam nad njom. Posle tri godine rodio se i Viktor. Priznajem, nije mi bilo lako. Ali, ako je neko odlučio da baš ja budem njegov roditelj, onda na tu temu nije bilo nikakve diskusije. Biću majka, pa taman se rušilo i gradilo još četrdeset novih teatara – nepokolebljiva je.

Oaza u Krčedinu

Posle toga pozorište je zauzelo jedno vrlo realno mesto u njenom životu.
– Nisam bila na otvaranju Narodnog pozorišta, niti sam igrala u nekoj predstavi, ali zato sada imam jednu božanstvenu devojku kojoj je 21 godina. Studira ekologiju i sva gori za to. Sin završava srednju školu za dizajn tekstila. On ima izraženu umetničku notu. Beskrajno je talentovan i takođe izgara u onome što radi. Viktorovi radovi su ozbiljni. A, da li će to i iskoristiti, zavisiće samo od njega. Sudeći da izuzetno voli prirodu, želi da živi na selu i ima koze, sve je vrlo neizvesno. Tu smo, naravno, da im pružimo podršku, zato što smo sigurni da neće uraditi ništa loše – uverena je naša sagovornica.

Zinaida je beskrajno ponosna na svoju decu, ali priznaje da je ipak njen najveći smisao života osoba sa kojom je rodila tu decu.

– Udavala sam se, razvodila, bila sam u pogrešnim vezama, užasno patila, i na kraju sam srela pravog čoveka. Upoznala sam ga u Krčedinu. I dan-danas je tamo naša oaza. Tamo su i naša deca prohodala. Dunav je naše dvorište. Imamo jednu mnogo smešnu sojenicu. Moj muž je napravio od rashodovanih školskih tabli iz Dvanaeste beogradske gimnazije.

Pola crni, pola beli

Zinaida je rođena u Beogradu i čitavo detinjstvo provela je u naselju Braće Jerković, malo iznad Marinkove bare. Pola ulice su, kaže, bili crni, pola beli.
– Cigani, a sada je moderno da se kaže Romi, bili su moji najbolji drugari. U komšiluku je ovako (pucne prstima) bilo i igranja kola na ulici, i svađe, a dolazila je i milicija... Jednostavno, to je energija. U čitavom kraju, pa i kod mene u kući, bilo je preterano živo. Onda sam se udala za čoveka iz fine beogradske porodice. Ljudi sede i dogovaraju se da kupe tepih – seća se sa smeškom.
Sve u svemu, imala je veselo detinjstvo, ali misli da je moglo biti i veselije.

– Ne želim, naravno, da kritikujem roditelje. Verujem da su, tih šezdesetih godina, u odnosu na svoj status, obrazovanje, trenutak dali sve od sebe. Tada je bilo najvažnije da imaš da piješ, da jedeš, da se obučeš...

Zinaida je još jedan dokaz da zvezde ipak „proriču” našu sudbinu. A, moguće da je i rođeni otac odredio njen put, ne sanjajući to, tako što joj je dao ime po Zinaidi Kirienko, koja je tada važila za čudo od glumice.

– Kad je čuo da je dobio drugu ćerku, a očekivao je sina, tata se napio, otišao u bioskop, odgledao film i rekao: „Kad već nije sin, neka bude Zinaida”. I, ako je to uradio, hvala mu. Ja mu se izvinjavam što nisam sin. Ali, verovatno sam se trudila da negde i budem malo sin. Sa njim sam često popravljala kola i bivala drugačija od moje sestre koja je nosila suknjice i bele čarapice. Ja sam prvi put suknju svesno obukla tek sa četrnaest godina. Išla sam u Osnovnu školu „Branislav Nušić”. Učenje mi je bilo užasno opterećenje. Mnogo mi je lepše bilo da se igram, da pevam uz gitaru sa ostalom dečurlijom iz kraja... Ferije, koje sam provodila kod babe i dede u Sarajevu i Modriči, pamtim kao najlepši period iz tog doba – ne krije naša sagovornica.

Priželjkuje slobodu

Za razliku od škole, Zinaida neizmerno voli i poštuje posao koji obavlja. U suprotnom, ne bi ga radila, jerse, kaže, vidi kad ga otaljavaš. Osim u pozorištu, pojavljuje se i u televizijskim serijama. U „Beloj lađi” sa uživanjem je stvarala lik gospođe Simonide Hadži Zdravković (po tekstu Siniše Pavića),prepoznatljivu ženu današnjice, koja voli samo pare i ništa više je ne zanima u životu.
Na filmu je imala prilike da sarađuje sa velikim stranim imenima. Oskarovka Lilijana Kavani, fascinirana je svim glumcima sa ovog podneblja, pa i Zinaidom. Ova čuvena italijanska rediteljka za nju je rekla da je pravi brilijant.

– Sa njima sam doživela najlepše trenutke, jer oni glumcu daju slobodu. Tada letiš – konstatuje umetnica.

Upravo je završila i snimanje serijala „Pevaj brate”, u kojem joj je Andrija Milošević, reditelj i glavni glumac, namenio ulogu neke dotične gospođe Valerije, menadžerke njihove cele ekipe.

– Tu slobodu koju mi je dopustio u gestu, mimici, osećanju, stanju – ne pamtim! Ako bog da, serija će biti emitovana na Prvoj televiziji od jeseni, a onda počinjemo da radimo drugih dvanaest epizoda. To prepoznavanje i slobodu u izražavanju priželjkujem i nadalje!
----------------------------------------
Pripada moru

– Možda nema noći da ne sanjam more. Zamolila sam decu, kad umrem, da barem malo tog praha bace tamo gde i pripadam. Razna smo mora probali iz okruženja, ali Istra i Dalmacija su nešto najlepše. Ovog leta planiramo da idemo na Lošinj, u mesto Mali Lošinj, za koje je moj muž vrlo emotivno vezan. On je tu služio vojsku. Moraćemo da pređemo preko mosta Krk, koji sam ja gradila na radnoj akciji osamdesetih godina. Toliko se radujemo tome – kaže Zinaida ustreptala kao dete.

Dana Stanković
Objavljeno: 17.07.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

Ne samo o poslu: Vladimir Jelenković

Ne samo o poslu: Vladimir Jelenković

Sa Teslom u svet

Naukom se bavi profesionalno, a privatno je okružen umetnošću…


(Foto Ljubinko Kozul)



Kada je razmišljao o svojoj profesiji, Vladimir Jelenković je sebe zamišljao kao čoveka koji će se baviti istraživačkim radom u nekom institutu ili projektovanjem hemijskih postrojenja. Zato je i diplomirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Ipak, ostao je u nauci, ali na drugačiji način. Tvorac je savremenog koncepta televizijskog naučnog programa, čija se fizionomija formirala i uspešno razvijala tokom osamdesetih i devedesetih godina proteklog veka.
U tom periodu, kao autor i urednik, u nekoliko televizijskih stanica realizovao je ciklus emisija, intervjua, kontakt programa i serija naučno-popularnog žanra, među kojima su „Eks libris”, „Radost saznanja”, „Ruđer Bošković – građanin Dubrovnika i sveta”, „Naučni forum”, „Nikola Tesla – nestrpljivi genije”… Posvećen aktuelnostima iz nauke i tehnologije, 2003. godine osnovao je i časopis „Saj Tek” i bio njegov glavni i odgovorni urednik naredne dve godine, a nakon toga, postao je direktor Muzeja „Nikola Tesla”.

Čitav njegov život, pa i karijera su, kaže Vladimir, kao holivudska priča, a posebno poglavlje posvećeno je gimnazijskim danima.

– S ponosom ističem da sam maturirao u Petoj beogradskoj gimnaziji 1969. godine. U njenom najbližem okruženju nalazila se „Poslednja šansa”, mesto naših najdražih okupljanja uz gitaru, gde smo proveravali ko je uspešnije „skinuo” neke od tada popularnih hitova Bitlsa, Rolingstonsa, Enimalsa, Dilana, Donovana... Preko puta glavnog ulaza u gimnaziju stajala je i čuvena, za nas pomalo nepoželjna zona – kafana „Grk”. Treća tačka tog, samo nama znanog trougla, bio je „Taš”, koji smo najviše posećivali zimi, odlazeći subotom i nedeljom na najčuvenije beogradsko klizalište sa svojim prvim ljubavima – priseća se naš sagovornik i nastavlja da evocira uspomene iz srednje škole.

– Profesori su bili strogi, a izgleda da najbolje pamtimo one koji su od nas tražili više od ostalih i često nam zagorčavali školske dane. Danas je sigurno da su upravo oni ti koji su imali značajan udeo u formiranju naših ličnosti. Jedan od njih je legendarni čika Duško, koji je od „gradskih kretena”, kako nas je često oslovljavao na časovima fiskulture, „gvozdenom disciplinom” stvorio dobre gimnastičare, košarkaše, a posebno rukometaše. Nama dragi predavač bio je i profesor Baltić, zvani Balta, koji je nadahnutim predavanjima na časovima psihologije i logike, uspeo da nas navede da počnemo da razmišljamo o sebi i suštinskim životnim stvarima. Pre nekoliko godina susreo sam profesora Mihaldžića, koji nam je predavao matematiku i nacrtnu geometriju. Ispostavilo se da sam ja pripadao prvoj generaciji u njegovoj karijeri, a moja ćerka Lana – poslednjoj. „Da li sam bio suviše strog?”, upitao me je iskreno i zabrinuto, jedan od najdobronamernijih i najobjektivnijih profesora koga smo ikada imali – sentimentalan je Vladimir.

Na privremenom radu u inostranstvu

Tu svoju generaciju najvernije bi mogao da opiše poredeći je sa generacijom iz serije Srđana Karanovića „Grlom u jagode”, samo što su u odnosu na njih malo „dodali gas” tom slobodarskom duhu, uključujući se u jedan planetarni zamah, obojen seksualnom revolucijom i pokretom za svetski mir, koji je usledio krajem rata u Vijetnamu. To je bilo vreme i kada je proputovao svet kao autostoper i sa drugarima leti odlazio u Švajcarsku na privremeni rad. To je, kaže, bio već ustaljen sistem da studenti idu u tu zemlju i zapošljavaju se u fabrikama, gde su mogli da zarade pristojan džeparac, prihvatajući se poslova koje niko nije hteo. Dobro se seća da je on na ruke dobio nekoliko direktorskih plata za samo mesec dana rada, farbajući sisteme za flotaciju uglja.

Njegovu ranu mladost obeležio je još jedan lep trenutak
– Dok sam išao u gimnaziju, počeo sam da sviram i pevam i, sa njih petoro (među njima je i Suzana Mančić) osnovao akustičarsku grupu „Trag”, usred ozbiljne konkurencije, kakve su bile grupe „Suncokret”, „S vremena na vreme”, „Lutajuća srca”... Na žalost, troje je otišlo na drugi svet i to je ono što stavlja gorku pilulu u toj predivnoj priči. Imali smo probe u „Dadovu”, za nekoliko predstava smo pisali i kompozicije, nastupali smo i na televiziji, snimili prvu ploču i sve je izgledalo da ćemo napraviti veliki uspeh. Pošto smo se popeli visoko na diskomeru „Studija B”, pozvani smo da gostujemo u, tada kultnoj emisiji, „Od doručka, do ručka” – kaže Jelenković.

– Od tog trenutka život je počeo da nam kroji drugačije sudbine. I meni se dogodio potpuno neočekivani zaokret. Kad su me tada čuli, bilo je: „Ovaj bi mogao da bude radijski čovek”. Zamolili su me da snimim glas, da bih počeo da čitam vesti. Međutim prošlo je dva, možda i tri meseca da me više niko nije zvao. Kad, u julu, taman se spremam na godišnji odmor, zvoni telefon. Mislio sam da je u pitanju šala, a u stvari, to je bio početak moje novinarske karijere – pripoveda svoju ličnu istoriju iz vremena Slobe Konjovića, Marka Jankovića, Spomenke Jović, Zorana Milosavljevića, Đoke Vještice, Duška Radovića...
U toj ekipi Vladimir Jelenković je imao čast da mu Duško Radović ukaže poverenje da uređuje „Kulturni kalendar”.

– Duško je poštovao ono što sam radio. Iako je bio sklon tome da se vrlo surovo odnosi prema saradnicima, naravno na jedan krajnje intelektualan i profesionalan način, nas dvojica smo bili u posebnom odnosu vrlo visokog međusobnog respekta. Mada je, moram da kažem, a to svi i znaju, bio jedan veliki namćor i uvek je nešto pućkao u izrazu lica, Duško Radović je apsolutno duh van svake serije. Iz takvog čoveka su, eto, izlazili najbolji biseri – govori s poštovanjem.

Izlet u softversku industriju

Najveći deo Vladine karijere, ipak, vezan je za naučni program Televizije Beograd.
– To je jedan izuzetno uzbudljiv i dinamičan period. Zahvaljujući stečenom iskustvu, postao sam najmlađi urednik naučnog programa. Potpuno sam promenio koncepciju i razbio dotadašnja kruta shvatanja da jedino informativni program treba da putuje po belom svetu. Išao sam na varijantu – naučni program na licu mesta. Takav program pratio je stvarnost, čija je suština da se tehnološki razvoj i ključ pozitivnih kretanja bazira na naučnom razvoju i uvek smo bili tamo gde se zaista nešto kapitalno dešavalo. Međutim, tada smo nezadovoljno gledali i mislili da može mnogo bolje, a sada vidim koliko je produkcija bila sjajna – ocenjuje.
Sedamnaest godina radio je na televiziji, a onda je postao jedan od direktora u predstavništvu američke softverske kompanije „Orakl korporejšn” i počeo da se bavi softverskom industrijom. To ga je odvelo u Nigeriju, gde je bio generalni direktor ogranka jedne kalifornijske firme TST i tu je stekao jedno vrlo ozbiljno i bogato menadžersko iskustvo. Kad se vratio sa tog neočekivanog odlaska u crnu Afriku, osnovao je svoj list pod nazivom „Saj Tek”, kao pandan svetskim časopisima koji se na popularan način bave naukom.

Deca nastavila njegovim tragom

Baš dok je razmišljao o sudbini tog lista, kao prava uteha, stigao je poziv da bude direktor Muzeja „Nikola Tesla”. Tako nešto nije mogao da odbije, jer se, radeći u naučnom programu, Teslom bavio sa vrlo velikim ambicijama.
– Želeo sam da napravim četiri serije o četiri velikana, koja je započela Ruđerom Boškovićem, a trebalo je da se nastavi Mihajlom Pupinom, Milutinom Milankovićem i – Nikolom Teslom. Emitovali smo samo jednu epizodu, a onda je počeo rat. Ta serija bi bila snimana na svim eks-Ju prostorima koji su imali dodirnih tačaka sa Teslom, onda i u Budimpešti, Strazburu, Parizu, Pragu i naravno u SAD-u, gde je boravio i gde je stvarao. Nikada neću prežaliti što nisam realizovao svoju najsvetiju ideju! – iskren je.

Mada to kaže u šali, ali ovo radno mesto je možda i najdinamičniji i najinspirativniji posao koji je radio u karijeri, iako je očekivao da će na radiju i televiziji, pa i u softverskoj industriji, koja ga je vodila po čitavoj planeti, biti dinamičnije.

– Pokazalo se da je Nikola Tesla neko ko je apsolutno građanin sveta u svakom pogledu. Interes za njega je sve veći i verujem čvrsto da smo i mi u tome pomogli. Za ovih pet godina, izdali smo više od trideset najboljih mogućih knjiga koje su bazirane na toj njegovoj zaostavštini, koja je zaista jedinstvena, organizovali oko sedamdeset izložbenih postavki na četiri kontinenta u dvadesetak zemalja širom sveta, digitalizovali kompletnu građu, promenili postavku muzeja... Mi smo jedan od malobrojnih muzeja koji je uspeo da stvori i sopstvenu konzervatorsku laboratoriju, tako da i sami možemo da čuvamo tu arhivsku građu nemerljive vrednosti, od značaja za istoriju čovečanstva, a i za budućnost, inače pod zaštitom Uneska – podseća.

Povodom 155. godišnjice rođenja ovog genijalnog naučnika i pronalazača, Muzej je početkom ovog meseca gostovao u australijskom gradu Pertu. Odmah posle Australije (u organizaciji Međunarodnog odbora bratimljenih gradova Čikaga i Beograda i generalnog konzulata Srbije), u izložbama „Teslin čudesni svet elektriciteta” i „Fotografije iz Teslinog albuma”, koje će biti postavljene u Nejvi Piru, najpoznatijoj i najlepšoj čikaškoj turističkoj destinaciji, smeštenoj na obali jezera Mičigen (od 6. do 28. avgusta), moći će da uživaju milioni turista iz celog sveta. Pretpostavljam da će poseta biti fantastična i raduje me da smo, posle toliko gostovanja na svim kontinentima, eto, prvi put i na tlu Sjedinjenih Američkih Država. Kroz tu izložbu Teslu vraćamo tamo gde je stvorio sve svoje ključne izume – s ponosom ističe direktor Jelenković.

-------------------------------------------------

Vratiće se korenima

U formiranju Vladine ličnosti otac je ostavio upečatljiv trag.
– Njegova deviza je bila: najvažnije je da mirno spavaš. Nije se previše mešao u moje odluke, ali kada je došao taj ključni momenat – upis na fakultet, posavetovao me je, ako hoću da ga poslušam, da se ne bavim agronomijom i politikom. Bio sam začuđen, jer je to upravo ono čime se sam bavio! On je bio predratni inženjer agronomije, generalni direktor Poljoprivredne banke, pa direktor jednog Poljoprivrednog kombinata, pomoćnik ministra za poljoprivredu, zatim savezni poslanik u više mandata...

– Rođen sam u Beogradu, a u Zaječaru su moji koreni po tati, od čukundede. Tamo postoji vrlo lepa kuća na jednom proplanku nedaleko od Zaječara. To mesto budi u meni lepu nostalgiju na vreme detinjstva. Posadio sam lešnike i orahe, tako da sam se na taj način obavezao da ću u nekim budućim penzionerskim danima tamo boraviti mnogo češće.

Inače, Jelenkovićeva supruga Divna je magistar slikarstva, a deca su muzičari. Sin Peđa je više u duhu metalik zvuka, dok se ćerka Lana potpuno posvetila orguljama.

---------------------------------------------------------------------

Majstor za čorbast pasulj

Kultna stvar za mene i suprugu je odlazak na Palilulsku pijacu jednu malu, kamernu pijacu. To traje više od trideset godina svake subote, eventualno nedelje. Moja supruga je fantastična u kuhinji. Sprema najbolja, najkvalitetnija i najzdravija jela. Nisam jedini koji tako misli. Naši gosti su oduševljeni njenim improvizacijama. I ja sam majstor za određene stvari, za čorbast pasulj, gulaš i neke makrobiotske specijalitete, recimo, a kad imamo priliku za dvorišne sedeljke sa prijateljima, onda je to dobar roštilj.

Dana Stanković
Objavljeno: 24.07.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

NE SAMO O POSLU: GORAN PASKALjEVIĆ

NE SAMO O POSLU: GORAN PASKALjEVIĆ

Babini saveti su koristili svima




Rado se seća detinjstva u Nišu, pozorišta koje je napravio u dvorištu i naplaćivanja karata. Iako je režirao mnoge dokumentarce i drame za televiziju, snimio petnaest dugometražnih filmova, uvek je imao dovoljno vremena za sebe
Život, najvećem režiseru potpuno nepredvidive dramaturgije, Goranu Paskaljeviću, uvek je bio jedini, pravi uzor. Da bi njegovi filmovi bili životni, nije mu bila potrebna neka posebna tehnika. Uspeh je merio po tome da li publika iz bioskopa izlazi sa osećanjem da je ponela lično iskustvo.

Na njegovu žalost, sve je manje takvih filmova. Sve više se demonstriraju tehnička dostignuća. To znači, sve je manje emocija, sve više atrakcija.

– Generacija mog starijeg sina Vladimira, koji je takođe reditelj, ima običaj da kaže da je nama lako bilo. Jeste, bilo nam je lakše, jer je bilo više para za film i znalo se odakle dolaze. Ako nema državne pomoći, neće biti ni domaćeg filma. Evo, mi se sad borimo da se uvede novi zakon o kinematografiji, koji bi obezbedio malo veća sredstva – kaže Paskaljević kritičkim tonom, ne osporavajući pozitivne strane tehnološkog napretka.

– Danas se uglavnom snimaju filmovi elektronskim kamerama i može odmah da se vide šta je urađeno. U moje vreme nije bilo monitora, kontrole, bili smo ograničeni trakom... Čekao sam po sedam dana da pogledam materijal koji sam snimio. To je prednost koju je Vladimiru i njegovim kolegama doneo progres – konstatuje.

Goran ima još jednog sina iz drugog braka. Zove se Petar, sa odličnim uspehom je završio gimnaziju i upravo upisao Pravni fakultet, pa su sada njih dvojica, srećni i zadovoljni, otputovali u Njujork.

– Vodim Petra da zajedno sa mnom otkrije Njujork, jedan od najzanimljivijih gradova na svetu. Petar se interesuje za umetnost, ali ne želi time da se bavi. Lakše mi je. Sa Vladom sam doživljavao sve traume s početka njegove karijere – dodaje.

Ljubav za ceo život

Već vidimo, i život Gorana Paskaljevića pomalo liči na film. Treću sreću potražio je sa Francuskinjom Kristin. Da li je zaljubljive prirode, pitamo ga malo u šali, malo zbilja.

– Šta znači biti zaljubljive prirode? To što sam imao tri braka za ovih šezdeset i nešto godina? To samo znači da nisam spreman na kompromis, kao oni koji ostaju sa jednom ženom u vezi, u kojoj ima mnogo, mnogo laži i prevara. Sa Kristin sam najduže, već šesnaest godina. Što se mene tiče, mislim da ću do kraja života i ostati u tom braku. Ona mi mnogo znači. Naučila je odlično srpski i savršeno se uklopila ovde. Kad smo se upoznali, radila je u Evropskom parlamentu u Briselu, baš u komisiji koja je odobravala sredstva za filmske festivale. Međutim, jednog trenutka smo presekli i nastanili se u Parizu. Napustila je unosan posao da bi meni pomagala. Službeno smo putovali i u razne delove sveta, a poslednjih nekoliko godina najviše smo u Beogradu – kaže zadovoljno Goran, koji se iz porodične kuće sa prelepim dvorištem na Dorćolu, pre dve godine preselio u stan, dva ćoška od Studentskog trga.

Slike iz detinjstva

U njegovom pamćenju sveže su i slike velikog dvorišta u kojem je proveo detinjstvo.

– Od druge, do šesnaeste godine živeo sam u Nišu, gradu za koji sam izuzetno vezan. Moji roditelji su poreklom iz Niša. Kad su se razveli, baba i deda su me uzeli i kod njih sam rastao. Deda je bio apotekar, a baba je bila jedna od najumnijih žena koju sam u svom životu upoznao, iako je imala samo četiri razreda osnovne škole. Svi su išli kod nje po savet. Verovala je Bogu, a ne popovima, i nikad nije išla u crkvu. Vaspitavala me je u duhu hrišćanske etike i svako veče pred spavanje morao sam da izgovorim molitvu. Ja ni dan-danas nisam vernik, ali je ta hrišćanska etika kod mene veoma jaka, što se verovatno i oseća iz mojih filmova – analizira Paskaljević.

Zato je od malih nogu rado išao u pozorište.
– U stvari, moja baba je obožavala pozorište, a deda nije. On je bio čovek širokog duha, boem, i više je voleo kafanu. Jednom ga je nagovorila da pođe sa njom. Morao je da stavi kravatu, koju je mrzeo, a onda je, kad se spustila zavesa, brzo skinuo i stavio u džep. Baba se zarekla da nikad sa njim više neće ići u pozorište, jer je sramoti. Onda je mene vodila. Svidelo mi se, pa sam u tom dvorištu napravio malo pozorište lutaka. Sam sam pisao komade i pokretao lutke. Publika su bila deca iz kraja, a scena je bila u nekoj šupi. Kao mali sam imao više smisla za komercijalu nego danas, naplaćivao sam ulaznice. Baba je htela da me bije kad je to čula – priča slatko se smejući.
Međutim, kad je završio osnovnu školu i pošao u gimnaziju, baba se mnogo razbolela i on je morao u Beograd.

– Živeo sam kod majke i očuha. On se zvao Filip Aćimović.
Bio je zamenik direktora i umetnički direktor „ Kinoteke”, i jedan od najzaslužnijih ljudi, koji je stvorio taj bogat filmski fond. Moj film „Bure baruta” njemu je posvećen. On me je uputio u čari filma. Stanovali smo u Knez Mihailovoj 19, a sticajem okolnosti išao sam u Zemunsku gimnaziju. Pošto nisam imao društvo u blizini, Filip mi je dao da cepam karte na ulazu u „Kinoteku”, a umesto plate sam mogao da gledam filmove i da pustim i ponekog mog drugara besplatno. Gledajući ciklus italijanskog neorealizma, otkrio sam da je film umetnost koja me najviše uzbuđuje – dobro pamti taj osećaj.

Škola ili Akademija

Mada su se Goranovi majka Olivera, inače profesor, i otac Vladimir, novinar i književnik, protivili toj ideji, Filip je rekao: „Ako ćeš da studiraš, onda treba da studiraš na najboljoj akademiji, a to je praška Akademija.” Smestio ga u auto i – pravac Prag. Sve uzalud, učinilo se u prvi mah.

– Te godine, Srđan Karanović i Goran Marković su već studirali, a Lordan Zafranović i Rajko Grlić su konkurisali kad i ja. Mada sam teoretski ispit uradio bolje od svih, jer sam se godinama spremao i odlično sam poznavao istoriju i teoriju filma, nisam imao amaterske filmove, kao njih dvojica, i crta je povučena tačno iznad mog imena. Oni su dobili prednost. Očajan sam se vratio kući. Otac i majka su me terali da upišem prava i ponadali su se da će im se ispuniti želja, pošto je tamo sve propalo. Kad iznenada, stiže pismo na češkom da sam primljen. Moj očuh, moja baba, koja je htela da se uveri gde ću da živim, i ja, spakovali smo se i ponovo otputovali u Prag. Kako se desilo da me, ipak, prime, saznao sam tek kad sam stigao tamo. Crta se spustila za dva imena, jer su Lordan i Rajko, zahvaljujući svojim radovima, automatski upisali drugu godinu – nikad neće zaboraviti Paskaljević.

Već na toj prvoj godini budući mladi režiser je snimio kratki film koji je obeležio njegovu karijeru. Zvao se „Gospodin Hrstka”. Kada je Vil Veling, u to vreme direktor festivala u Oberhauzenu, u Nemačkoj, tada najvećeg festivala svetskog kratkog filma, došao u Prag da izabere šest čeških filmova, izabrao je i Paskaljevićev. Ali, cenzura ga je zabranila, zato što je vređao socijalizam. Tako je preko noći u Pragu postao slavan.

– Cela češka generacija, među kojima su bili i Jirži Mencel i Miloš Forman, pogledali su taj film, jer su hteli da vide šta je to, što je zabranjeno. Upoznao sam ih i do dana današnjeg sam ostao prijatelj sa njima. Veling mi je poručio, ako ukradem kopiju i donesem je u Oberhauzen, može da mi garantuje da ću dobiti jednu od najviših nagrada. Razmišljao sam: „Ako to uradim, započeću karijeru, a izbaciće me sa Akademije”. Konsultovao sam se sa svojim očuhom. On mi je savetovao da ipak završim školu. Poslušao sam ga i bio je u pravu.

------------------------------------------------------

Svuda pođi…

– Dosta putujem, i dobro se osećam u Pragu, gde sam studirao i znam jezik, bio sam mnogo puta i u Americi, ali nikad nisam želeo da ostanem. Živeo sam i u Atini godinu i po dana, isto toliko u Briselu. Međutim, Brisel je beskonačno dosadan grad, barem za umetnika. Oni koji tamo rade u Evropskim institucijama imaju ogromne plate, ne plaćaju porez, imaju velike stanove, kuće, ali to nije stil života koji je mene ikada interesovao. Kada sam snimao film „Medeni mesec”, neko vreme sam čak boravio i u Tirani, jer se radnja filma događa u Albaniji. Ipak, Pariz i Beograd ne bih nikad menjao za druge gradove. Devedesetih godina sam više vremena provodio u Parizu, a od 2001. godine, Beograd je moja baza. Poslednja tri filma sam radio na ovim prostorima, a sada spremam još jedan novi projekat sa scenaristom Filipom Davidom, koji se zove „Kad svane dan”. U tom filmu, koji je u osnovi intimna priča o identitetu jednog penzionisanog profesora muzike, koga će igrati Mustafa Nadarević, takođe govorim i o nacističkom logoru na Starom sajmištu. Premijera će biti 3. maja iduće godine, na sedamdesetogodišnjicu Holokausta, koji se obeležava u celom svetu.

-------------------------------------------------------------------

Zaštitnik životinja

Goran Paskaljević je predsednik udruženja „SOS enimals”. Tu su i Milan Spasić, direktor fotografije, njegova žena Tanja, koji isto obožavaju životinje, Duško Kovačević i još neki prijatelji i kolege.

– Brinemo o tom azilu sa više od tri stotine pasa, koji se nalazi na ovčanskom putu, a u planu je izgradnja još nekih prihvatnih centara i mislim da će u dogledno vreme problem smeštaja pasa lutalica da se reši. Trebalo bi malo i promeniti svest kod ljudi, da tretiraju životinje kao osećajna bića, a ne kao stvar – kaže ovaj humanista koji u kući ima devetogodišnju mačku Bižu, trenutno je sa njima i pulin Dino, a uvek bude još neki pas, na ivici života i smrti, koga Kristin pokupi sa ulice, da ga oporavi – kaže Goran.

Celu tu akciju pokrenula je Kristin, koja je maštala da bude veterinar.
– Ona je oduvek volela životinje kao i ja. U kontaktu smo sa mnogim evropskim organizacijama, kao što je naša. Ali, potrebna su ogromna sredstva, ogromno angažovanje i, ono za šta se mi maksimalno sa nadležnima iz grada zalažemo, nova strategija – da se izvrši kompletna sterilizacija i obeležavanje svih lutalica na teritoriji grada, kako bi se time sprečilo njihovo nekontrolisano razmnožavanje. To je jedini način da se populacija tih pasa, koje su u stvari nesrećne, napuštene životinje, može svesti na jedan prihvatljivi minimum – ističe.

--------------------------------------------------------------

Nagrade i počasti

Goran Paskaljević je režirao mnoge dokumentarne filmove i drame za Televiziju Beograd i snimio petnaest dugometražnih filmova. Prvi je bio „Čuvar plaže u zimskom periodu”, a za njim su se nizali „Pas koji je voleo vozove”, „San letnje noći”, „Zemaljski dani teku”, „Varljivo leto `68”, „Vreme čuda”, „Tango argentino”, „Tuđa Amerika”, „Kako je Hari postao drvo”, „Optimisti”, „Medeni mesec”... Većina igranih filmova prikazana je na najvećim festivalima filma u svetu, u Kanu, u Veneciji, u Berlinu, Torontu, San Sebastijanu, a gotovo da nema filma za koji nije dobio nagradu. Film „Bure baruta”, 1998. godine proglašen je za najbolji evropski film. Goran Paskaljević je prvi filmski režiser koji je, za humanizam u svojim delima, u Minhenu dobio nagradu „Most”, u Solunu mu je dodeljena nagrada za životno delo „Zlatni Aleksandar”, a krajem maja ove godine, u Moskvi, svečano mu je uručena i nagrada za doprinos filmskoj umetnosti u svetu „Sergej Bondarčuk”. Nakon svega, Muzej modernih umetnosti u Njujorku organizovao je celokupnu retrospektivu njegovog stvaralaštva. Britanski filmski institut takođe, uz bogato opremljenu monografiju na engleskom jeziku. Za Gorana je retrospektiva u Njujorku najveće priznanje, jer je on prvi balkanski filmski reditelj koji je doživeo takvu počast.

Ali, kad bi mu neko sada teoretski rekao, uništiću sve tvoje filmove, samo jedan imaš pravo da ostaviš za sebe, Goran bi, kaže bez dileme, sačuvao „Zemaljski dani teku”.

– Taj film, koji sam snimio za dvanaest dana, sa vrlo malim sredstvima, bez glumaca, samo sa naturščicima, je čista emocija! Nikakvom pameću i namerom se do toga ne može doći. Jednostavno, takav film se desi uz nešto talenta i sreće. I – meni se desio.

Dana Stanković
Objavljeno: 01.08.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

Ne samo o poslu radoslav – rale zelenović

NE SAMO O POSLU RADOSLAV – RALE ZELENOVIĆ

Život bez filma bio bi greška

Nema baš mnogo onih koji su u prilici da pričaju sa Besonom, Vendersom, Mihalkovim... pa se ponekad uštinem: „Kosovopoljac, da li se ovo baš tebi dešava?”, kaže direktor Kinoteke



Liv Ulman, Jirži Mencl, Nikita Mihalkov, Ana Karina... samo su neke od svetskih filmskih zvezda sa kojima se rukovao, družio i pričao Radoslav – Rale Zelenović, direktor Kinoteke, naše kultne arhivske ustanove. Da će živeti u svetu filma, kao da mu je bilo predodređeno još u detinjstvu, dok je stanovao sa ocem Mirkom, železničarem, i majkom Milicom, prosvetnom radnicom, u jednoj zgradi ispod bioskopske sale u Kosovu Polju. Prvi zvuci koje je čuo bili su oni sa velikog platna – tih pedesetih godina nije bilo televizije, bioskopi su bili prava atrakcija, u manjim mestima trebalo je čekati i mesec dana na filmsku projekciju.
– Još se sećam zelenog džipa koji je dovozio filmske trake odnekud. Ja sam prvi put ušao u bioskop kao sasvim mali, otac me je u naručju uneo i prvo što sam video bio je neki čovek u sivom mantilu kako davi čoveka u tamnom mantilu. Najteža kazna mi je bila zabrana da idem u bioskop! Jednom sam u čarapama iskočio kroz prozor u sneg, da bih gledao omiljenog junaka Čaplina, i sećam se da me je majka istukla zbog toga – priča nam Zelenović.

Za sve – pitaj Ratka

Zahvaljujući ocu koji je počeo da nabavlja filmove za bioskop, ipak je mogao da prelistava filmske sadržaje koji su se tada štampali, pa je dosta toga popamtio. Brzo je po znanju počeo da se izdvaja od drugova, koji su na njega gledali kao na pokretnu enciklopediju u to vreme. „Ako nešto ne znaš, pitaj Ratka”, govorili su.
Rale je lepo je svirao harmoniku i bio je član KUD „Branko Medenica”. Bio je šef orkestra, i dobro je poznavao narodnu nošnju i kostime pa je docnije, kada je sniman film „Vuk sa Prokletija”, pomagao kostimografima.
– Kosovo Polje je zanimljivo mesto, a to vreme u kojem sam odrastao je bilo drugačije nego ovo sada: izađeš ujutru bos i niko o tebi ne brine, a nema ni zašto. Najgore što je detetu moglo da se desi je da ga uhvati poljar ako ga nađe da krade suncokret, pa ga dovede kući da ga isprebijaju roditelji. U prištevskoj gimnaziji bila su tri srpska, tri šiptarska i jedno tursko odeljenje, a posle smo se još dvadesetak godina okupljali na godišnjicama mature, sve do kraja osamdesetih. Onda je svako otišao na svoju stranu, a mi Srbi smo od devedesetih nastavili da se okupljamo u Beogradu. Na obeležavanju 40 godina svi su već živeli u Beogradu, Nišu, Smederevu, Kruševcu, okupilo se nas pedesetak – veli naš sagovornik.
Iz Kosova Polja 1968. došao je u Beograd u želji da upiše Fakultet dramskih umetnosti, ali nije u tome uspeo ni posle nekoliko pokušaja. Postao je član Amaterskog filmskog kluba Doma omladine pa je čak režirao nekoliko filmova, koji su zahvaljujući snimatelju Panti Petroviću završili u arhivi Jugoslovenske kinoteke. Sa samo 23 godine postao je urednik Filmskog programa Doma omladine. Bilo je to vreme kada su se u Domu omladine dešavale mnoge zanimljive stvari, poput Beogradskog džez festivala, BRAMS-a, Festa. On je bio selektor programa „Forum mladih” i „Vidici”.
– Bilo je to vreme kada za vreme Festa Monika Viti sedi u sali, Dženifer O'Nil se šeta ispred, za šankom Mišel Pikoli pije votku sa jednim mojim prijateljem, a svi čekamo da se pojavi Sem Pekinpo – priseća se Zelenović.
Po preporuci Slobe Novakovića i Milana Vukosa, krajem sedamdesetih postao je urednik Filmskog programa TV Beograd. Ostaće upamćen po filmskim ciklusima koje je osmislio: „Jedan autor – jedan film”, „Karika koja nedostaje”, „Festove premijere”, „50 filmova nagrađenih Oskarom”...

Prase za prvi filmski TV maraton

– Ipak, ono po čemu me najviše pamte je filmski maraton iz osamdesetih godina koji je, dobro se sećam, počeo u petak filmom „Sve što ste hteli da znate o seksu, a niste smeli da pitate” a završio se u nedelju uoči Drugog dnevnika. Televizija je tada završavala program u 23 časa, tako da sadašnje generacije ne mogu ni da zamisle kakav je to bio događaj! Čak su i tehničari morali da uveravaju gledaoce da se neće desiti ništa strašno, da će televizori izdržati da rade neprekidno dva dana. Ujutro je ceo grad je bio prazan, novine su imale veliku remitendu, a Tanja Peternek mi je pričala da je njena baka ispekla prase i pozvala komšiluk, mnoge porodice su se okupljale da zajedno gledaju filmove – kaže Zelenović.
Kada je 1992. godine postao direktor Jugoslovenske kinoteke već su bile uvedene sankcije, u Kinoteci je bilo teško stanje, dve godine nisu imali direktora…
– Ali, evo, već punih 19 godina sam ovde i ponosim se onim što smo uradili za sve te godine. Mnogi velikani su dobitnici nagrade Kinoteke „Zlatni pečat”, a kako to priznanje doživljavaju najbolje se vidi na primeru Jiržija Mencla, čuvenog češkog reditelja, dobitnika Oskara. On je prilikom neke selidbe izgubio svoju nagradu, pa me je zvao i tražio da dobije repliku. Kad smo mu to i učinili, jedna ga je novinarka pitala zašto insistira na duplikatu „Zlatnog pečata” kad ima Oskara. On je odgovorio da je to zato što je „Pečat” nagrada jedne od najvećih svetskih filmskih arhiva, i da se nigde ne čuva više čeških filmova izvan Češke nego u Beogradu!
Možda se za neke zvezde misli da su nedostupne, ali kad prođu Kinoteku i vide kakvo svetsko blago posedujemo ostanu zadivljeni. Nema te zvezde kojoj neće osmeh zablistati kad joj pružiš jedan od originalnih Čaplinovih štapova, ili kad Liku Besonu ili nekom drugom Francuzu pokažeš jednu od nekoliko sačuvanih kamera braće Limijer iz 1896. godine, koja se čuva kod nas. Mi o svetskom nasleđu brinemo kao o svom, i to ljudi umeju da cene. Velike kinoteke imaju nacionalne kinematografije, a mi smo mala kinematografija pa nismo sakupljali samo naše filmove, imamo zastupljene čak 134 kinematografije sveta, pored ostalog i iz Saudijske Arabije. Imamo 5.000 filmova iz Rusije, često oni od nas pozajmljuju kopije jer su bolje od njihovih – kaže Zelenović.
On priznaje da je druženje sa filmskim veličinama najzanimljiviji deo njegovog posla.
– Nema baš mnogo onih koji su u prilici da pričaju sa Besonom, Vendersom, Mihalkovim... pa se ponekad uštinem i kažem sebi: „Kosovopoljac, da li se ovo baš tebi dešava?”. U jedno sam siguran, moj život bez filma bio bi velika greška! – zaključuje naš sagovornik.
-------------------------------------
Od Kosova do Palića

Radoslav – Rale Zelenović rođen je 20. januara 1948. godine u Kosovskoj Mitrovici, osnovnu školu završio je u Kosovu Polju, gimnaziju u Peći i Prištini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio je urednik Filmskog programa beogradskog Doma omladine, filmski urednik TV Beograd, a od 1992. godine je direktor Kinoteke. Povodom stogodišnjice filma ustanovio je 1995. godine nagradu „Zlatni pečat” koji su u Muzeju kinoteke dobili, pored ostalih, i Đuzepe de Santis, Teo Angelopulos, Liv Ulman, Nikita Mihalkov, Andrej Končalovski, Vim Venders, Lik Beson…
Jedan je od osnivača i dugogodišnji direktor Međunarodnog filmskog festivala na Paliću. Supruga Vesna je producentkinja u TV Beograd, a sin Đorđe je završio Fakultet za menadžment u kulturi.
-------------------------------------------------------
Koraćica, tri psa i deset mačaka

„Bata Živojinović me je doveo u Koraćicu. Tražio sam drugo mesto za zavičaj, neko duhovno uporište gde si siguran da neće niko odatle da te istera. Kupili smo kuću iz 1887. godine i nekoliko puta do sada smo je renovirali. Jako sam vezan za ovo mesto ispod Avale, tamo provedem 150 dana godišnje, imam mali voćnjak, tri psa i deset mačaka. Kad ti životinja dođe sama u dvorište, kažu da je to duša nekog tvog prijatelja koji hoće da bude blizu tebe. Kad je Liv Ulman bila u Koraćici, čudila se kako psi i mačke jedu zajedno. Kod tebe je, kazala je, promenjena mikroklima. A ja odvratim, u šali, da je mesto lepo, ali malo nacionalističko – vidi se pola Srbije.”
-----------------------------------------------------------
Stari filmovi

„Meni su najomiljeniji filmovi oni novopronađeni. Skoro smo pronašli jedan iz 1914. godine, dokumentarni, na njemu se vidi kako su izgledali beogradska Slavija, staklenik u Botaničkoj bašti, zaleđena Sava... Jedan čovek nam je doneo film iz 1940. godine: vežba artiljerijske jedinice na Adi Ciganliji, snimljena u koloru. Takve stvari nemaju cenu. Kao onaj putopisni film iz 1934. godine ’Pod jugoslovenskim nebom’, u kojem je tonski snimljen govor kralja Aleksandra”.

D. Stevanović
Objavljeno: 22.08.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

NE SAMO O POSLU - Jugoslav Vlahović

NE SAMO O POSLU - Jugoslav Vlahović

Karikatura kao sudbina

Pre nego što je postao poznati ilustrator, karikaturista i profesor grafike na Beogradskom univerzitetu umetnosti, bio je jednako poznati osnivač prve jugoslovenske akustičarske rok grupe, pevač u „Kosi” i umetnik performansa


Jakša, Marta, Jugoslav


Kako od puža nastaje tigar, od mačke – mač, od izuvijanih pesnica – ljudski lik, od novina – tvrđava, od slova kompjuterske tastature – neprobojni zid, od mlina za meso – pištolj, od baklje slobode – atomska bomba... ? I ko je taj mag koji svakog četvrtka, već 33 godine, uspeva da ovakvim duhovitim, višeznačnim čarolijama iznenadi čitaoce uglednog nedeljnika NIN?
Jugoslav Vlahović, karikaturista i ilustrator, profesor grafike knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, jedan je od retkih umetnika u službi „sedme sile” kojem nikad nisu bile potrebne propratne reči da bi objasnio svoju ideju, koji nije odstupio od svog jedinstvenog, prepoznatljivog poentilističkog stila, niti je napustio redakciju čiji je postao svojevrsni „zaštitni znak”.
Njegovo zapaženo učešće na više od hiljadu domaćih i svetskih konkursa i izložbi, u protekle četiri decenije (prvu od mnogobrojnih nagrada osvojio je 1971, kad su mu bile svega 22 godine) donelo mu je profesionalni prestiž, priznanja i saradnju sa nekim od najuticajnijih stranih novina i časopisa, ali doprinosilo i ugledu zemlje čije ime nosi, kao i Srbije i Beograda.
Pre nekoliko meseci osvojio je drugu nagradu na međunarodnom konkursu Kanadskog komiteta za slobodu medija u Otavi, pod pokroviteljstvom Uneska, a u julu i prvu nagradu Muzeja savremene umetnosti u Surgutu (Rusija) na temu „Srećan čovek”.
Šta na to kaže Vlahović? „Dobro je, ali idemo dalje!”.

Muzika i performansi

U ovom smirenom, ćutljivom čoveku teško je prepoznati buntovnog rokera s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Tek je postao student arhitekture („ubedili su me primerom komšije Vlade Veličkovića, koji je završio ovaj fakultet, pa se proslavio kao slikar”) da bi je naredne godine napustio i upisao primenjenu grafiku, kad je 1968. primljen na audiciji za rok mjuzikl „Kosa” u Ateljeu 212. Onda je osnovao – u to vreme prvi u Jugoslaviji – akustičarski autorski sastav „Porodična manufaktura crnog hleba” i performans grupu „Ekipa A3” (Ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju), koja je obišla mnoge gradove širom zemlje, upriličivši nekoliko sjajnih hepeninga i projekata sa kojima je ušao u anale svetske ali – začudo – ne i domaće umetnosti performansa.
– „Porodična manufaktura” je upravo i nastala kao svojevrsni „porodični projekat”: u sastavu su, pored mene, bili i moja sestra od tetke Maja de Rado, koja je još kao klinka od trinaestak godina pisala sjajne pesme, pa brat od ujaka Slobodan – Saša, kontrabasista Pjer (Petar Pavišić) i flautista Branko Malkoč iz Majinog komšiluka.…
„Ekipu A3” osnovao sam 1970. sa Dobrivojem Petrovićem, Mladenom Jevđovićem, Ristom Banićem i Slavkom Timotijevićem (kustosom „Srećne galerije” i kasnije direktorom SKC-a). Imali smo zanimljive ideje. Naš termin „akcija” prihvatili su i drugi umetnici performansa. Smislili smo „autobus A3“ i izvodili ulične i galerijske performanse: „Oranje” i „Dejstvo pozorišnog kostima” u Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Novom Sadu, Edinburgu, Berlinu, „Crni reflektor” u SKC-u i „Apsolutni hepening” u okviru Bitefa, sa čak 5.000 učesnika. Bili smo skloni humoru, možda nas zato domaća kritika nije (dovoljno) ozbiljno shvatila, kao recimo Marinu Abramović, Rašu Todosijevića i druge koji su radili u to vreme – kaže Vlahović.
Njegovi rokersko-glumački dani okončani su 1975. odlaskom na odsluženje vojnog roka u JNA (mada je sa gitarom u rukama i tamo nastupao). „Ekipa A3“ se više nikad nije okupila, kao ni „Porodična manufaktura”, iako su pojedini njeni članovi nastavili muzičku karijeru. Jugoslav je tada odbio i poziv svog prijatelja Bore Đorđevića da se pridruži grupi „Suncokret”. Doduše, ostao je deo domaće muzičke scene, ali kao grafički dizajner omota ploča i ce-dea pre svega „Riblje čorbe” i mnogih drugih grupa i pevača, i, uz Vicana Vicanovića, jedan od prvih domaćih rok-fotografa.
Svoj talenat je preneo na sina i ćerku, koje je dobio u braku sa Natašom Konevski: Jakša (34) sa devojkom Marijom Dokanović, takođe dizajnerkom, svira u gotik-metal grupi „Abonos”, a Marta (28) je neko vreme nastupala u istoj grupi sa bratom.

Tačkasti svet metafore

A kako je iz sveta muzike i performansa Jugoslav dospeo među članove redakcije najstarijeg jugoslovenskog političkog nedeljnika?
– Kad sam se 1976. vratio iz vojske, legenda jugoslovenskog novinarstva Jug Grizelj pozvao me je u NIN da ilustrujem njegovu stalnu kolumnu „Mala anatomija”, i tako je počela moja dugogodišnja saradnja sa ovim nedeljnikom koji sam, inače, redovno čitao i u JNA, i to u stroju, pa su me neki već tada zvali Ninovac.
Sticajem okolnosti, nekoliko dana kasnije dobio sam poziv da radim u „Ježu”, gde sam povremeno objavljivao, ali sam već prihvatio posao u NIN-u. Pokazalo se da je to bio dobar izbor. Dao mi je punu slobodu izražavanja, usmerio me ka ozbiljnijim temama, i promovisao moj stil koji je ubrzo bio široko prepoznat.
„Tačkasti” crtež, naravno, nisam ja izmislio, ali sam ga prvi primenio u „velikoj štampi” i to tako uspešno, da je i za neke njujorške listove, kojima sam ih slao kao kopije, u vreme kad nije bilo ni faksa ni interneta, bila tajna kako pravim tako dobre otiske! Na Zapadu su, inače, karikaturisti iz Jugoslavije i Istočne Evrope bili veoma cenjeni, jer smo naučili da „crtamo između redova” i izražavamo se metaforički – objašnjava Vlahović.

Gramofon na vrhu ormana

Likovni talenat mu je već bio u venama, po majčinoj liniji od bake Spasenije, rođake čuvenog slikara Dada Đurića, dok je od oca Manojla Vlahovića, prvoborca i ratnog vojnog invalida, nasledio pamet i specifičan smisao za humor. On je još tada, kao da je slutio da ću i ja jednom time da se bavim, isecao iz novina i čuvao izvrsne karikature Zuke Džumhura i Ive Kušanića iz „Politike”.
– Moja duhovitost je prvi put došla do izražaja sa dve godine. Roditelji me poveli u bioskop (nisu imali kome da me ostave), ja video na najavi filma poznatog MGM lava kako riče, i viknem: „Mama, kuca, av, av!”. Cela sala se smejala.
Tata je inače bio pravnik, a mama Draginja, koju je upoznao kad je došla u Beograd na studije, agronom. Nisu bili „umetničke duše”, ali su već u mom ranom detinjstvu zapazili i hvalili moj likovni talenat. I sestre Svetlana (1940) i Jugoslava (1947) kao i rođaci, prijatelji, pa i komšiluk iz Ulice maršala Birjuzova (u kojoj i danas stanujem) podržavali su tu moju stalnu potrebu da crtam... ali na papiru, uskrativši mi tako priliku da budem rodonačelnik grafita.
I za onu drugu sklonost, ka muzici, imali su razumevanja. Sećam se da je ujak Radomir, koji je među prvima kupio radio sa gramofonom EI Niš, ovu skupu i veoma glomaznu spravu posle svakog slušanja vraćao natrag na vrh ormana (nije ga mrzelo) da ga mi deca ne pokvarimo. Njegov sin Saša je posle sa mnom svirao u „Porodičnoj manufakturi”, i on željan muzike bez ograničenja. Bili smo originalni, hrabri… Neke od naših najekstremnijih pesama („Mrtvi opominju”, „Nisam htela nju”) koje smo izvodili na koncertima od 1968. do 1975, međutim, nisu nikada ostale zabeležene na pločama. Ipak, izdali smo tri singla i jedan studijski album – kaže naš sagovornik.

U spomen na „Crnu”

Ako je postojala (auto)cenzura u muzici i štampi, nije i u privatnom životu, pa je Jugoslav pokušavao (i uglavnom uspevao) da se okuša u svemu što je novo, zanimljivo i izazovno, da se nađe svuda gde se nešto važno dešava, pa i na žurkama… Pomagalo mu je i to što je živeo u centru grada, okružen značajnim ustanovama i talentovanim ljudima. Tu su, na primer, u dve ulice bila čak petorica vršnjaka, kasnije vrhunskih šahista, od kojih sa književnikom Vladimirom Jovićevićem Jovom sarađuje i danas. Tako je zavoleo „crno-belu” igru, pa i svoje karikature kasnije sveo na ove dve boje.
– Tih godina je bilo sasvim uobičajeno u Beogradu da po lepom vremenu na ulici sretnemo nobelovca Ivu Andrića, Branka Ćopića, Radivoja Koraća ili neku drugu poznatu javnu ličnost u šetnji gradom. Te „zvezde” su svima bile nadohvat ruke – seća se Vlahović, koji se uskoro i sam našao među njima.
Ali, pre toga...
– Gimnazija mi je bila prilična gnjavaža, čak sam ponavljao prvi razred, pa sam zato, čim sam završio maturu (1968) krenuo kao pušten s lanca da se uključim u sve značajnija događanja u umetnosti, muzici i teatru koja su se u Beogradu tada dešavala. Studirao sam i svirao, putovao na turneje sa „Porodičnom manufakturom”, igrao u „Kosi“, objavljivao svoje prve karikature…
Tako sam, sa svojim interesovanjima, dugačkom kosom i bradom (koju više nikad nisam obrijao) postao nezaobilazna „gradska faca”. Bio sam „nemiran i opasan” u svakom pogledu, mnogo manje ćutljiv nego sad – uz smešak i pomalo nostalgije dodaje naš sagovornik.
Nazvan imenom države koja više ne postoji, Jugoslav je nekako bio predodređen da sačuva sećanje na nju kroz svoje crteže, ali i da je nikad ne napusti, provodeći život u gradu u kojem je i rođen.
– Ne kažem da nisam bio u iskušenju da odem kad su me pozivali neki od stranih listova sa kojima sam sarađivao, prvi put davne 1971. godine, nakon posete brodvejskom ansamblu „Kose” u Njujorku, kad sam dobio (i odbio) šansu da se oprobam i na američkoj sceni (imali su istovremeno još dva putujuća ansambla za turneje). Ipak sam srećniji kad odavde, od kuće, učestvujem na međunarodnim konkursima i izložbama a u inostranstvo putujem – po nagrade. Otkad sam profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti, posebno me ispunjava rad sa mladim talentima. Čekaju me nove izložbe (pored ostalih, 2013. godine i retrospektivna u Muzeju primenjenih umetnosti), a sve više se okrećem i izdavanju svojih, i to tematskih, knjiga – veli Vlahović.
Jedna od njih će uskoro biti „Crna”, svojevrsni omaž mački koja je bila inspiracija za Vlahovićeve ilustracije uz „postekološke” tekstove NIN-ovog kolumniste Dragana Jovanovića. „Crne” više nema, ali je ostalo 112 njenih potomaka i isto toliko nezaboravnih Jugoslavovih „tačkastih” crteža koji će, eto, nadživeti i svoju muzu, i trošan novinski papir na kojem su nastali.

----------------------------------------------

Tri i po decenije muzike i karikature

Rođen je 1949. u Beogradu. Pažnju javnosti privukao je već kao student, od 1968, učešćem u mjuziklu „Kosa” Ateljea 212 i osnivanjem prve akustičarske grupe „Porodična manufaktura crnog hleba” i performans grupe „Ekipa A3”. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde sada predaje (Grafika knjige). Od 1976. je karikaturista i ilustrator nedeljnika NIN, a objavljivao je i u mnogim drugim domaćim i stranim listovima (The New York Times, Wiener Journal, Wiener Zeitung, La Reppublica, Das Sonntagsblatt, Courrier Int...). Izlagao je na oko 1.000 kolektivnih i više od 70 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a redovno izlaže na tridesetak najvećih konkursa karikature kod nas i u svetu.
Objavio je devet knjiga karikatura i mapu grafika serigrafija („Slikari i voajeri”), priredio knjige „Vedra strana Srbije” (savremena srpska karikatura) i „Bibliofilska izdanja na FPU 1964 – 2010”. Aktivan je i u drugim oblastima primenjene grafike (kao što su oprema omota gramofonskih ploča i ce-dea, dizajn zaštitnih znakova i logotipa, reklamne kampanje) i fotografije.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za ilustracije, karikature i grafički dizajn (prvu je osvojio još 1971, a 1977. je bio najmlađi dobitnik „Pjera”). Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti i Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu i u inostranim muzejima i zbirkama (Bazel, Gabrovo, Bon, Pariz, London…). Jedan je od osnivača „Art directors Club” Srbije i Udruženja karikaturista Srbije FECO, čiji je predsednik.
O njemu je snimljeno i nekoliko TV filmova.

------------------------------------------------------

Juga i Bora Čorba

Jugoslav Vlahović je dugogodišnji prijatelj Bore Đorđevića i dizajner i fotograf „Suncokreta” i „Riblje čorbe” od samog početka, 1978. godine. Uradio je sve zvanične omote njenih ploča, počevši od debitantskog albuma „Kost u grlu” 1979. (neki su osvojili i nagrade za dizajn: „Mrtva priroda”, „Ujed za dušu”, „Priča o ljubavi obično ugnjavi”) i smislio riblju kost kao zaštitni znak ove rok grupe, koji se pojavio na prvom singlu („Lutka sa naslovne strane”) i ostao trajni znak „Riblje čorbe” na svim štampanim materijalima, bedževima, majicama, scenografiji... Ovaj logotip našao se u nekoliko domaćih i inostranih stručnih knjiga grafičkog dizajna. Vlahovićevu „riblju kost” su više puta imitirali u svetu: devedesetih se pojavila na omotu američke grupe „Fish Dish”, a zatim kao znak robne marki za odeću „Fishbone”.

Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 29.08.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[crvendac_011]

NE SAMO O POSLU: Gorčin Stojanović

NE SAMO O POSLU: Gorčin Stojanović

Fudbal je bolji od pokretnih slika
Sport je oduvek bio jedno od omiljenih interesovanja našeg poznatog reditelja, još kad je kao klinac skupljao autograme košarkaša na zdravstvenoj knjižici, proveo popodne sa Matom Parlovom ili napustio košarkaški teren da bi fascinirao devojčicu


Sa snimanja „Ubistva s predumišljajem”

Iako je rođeni Sarajlija, poznati filmski i televizijski režiser Gorčin Stojanović za svoj zavičaj najradije bi proglasio pozorišni Festival malih scena u ovom gradu. Na tom festivalu je odrastao, na njemu je dobio i nagradu za svoju prvu predstavu, i što je možda i najvažnije, tu su se prvi put sreli Velimir i Emina, njegovi roditelji.
Majka, rodom iz okoline Ljubuškog u zapadnoj Hercegovini, profesorka je engleskog jezika u penziji, a otac, Srbijanac iz okoline Leskovca, bio je filolog, književnik i režiser. Njegov pozorišni komad „Nije čovjek ko ne umre” bio je popularan sedamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, a trenutno se izvodi u Banjaluci i Mostaru. Velimir Stojanović snimio je sedam kratkih filmova i jedan televizijski, a bio je i koscenarista nekoliko igranih filmova.
Gorčin je odrastao u svetu pozorišne umetnosti, ali kao klinac nije jurio glumce da mu daju autograme, već košarkaše, boksere, pa čak i stonotenisere.
Dok je bio na letovanju u Puli, u vreme filmskog festivala, jedno popodne proveo je u domu čuvenog boksera Mate Parlova, i to kad se ovaj spremao da osvoji svetsku titulu u profesionalnom boksu. Seća se i stonoteniskog turnira u Skenderiji, na kojem je učestvovalo 12 najboljih evropskih igrača. Njegov otac je bio urednik na televiziji pa je zahvaljujući toj činjenici imao povlašćeno mesto na tribinama, odmah pored terena, i tako je prikupljao potpise Šurbeka i Stipančića, pa čuvenih Šveđana Bengsona i Johansona, Francuza Sekretena i ostalih „baja”...
Kupio je i knjigu o Dragutinu Šurbeku, koju je napisao niko drugi do Stjepan Kljuić, tadašnji sportski novinar, da bi kasnije „napredovao” do vođe bosanskih Hrvata u ratovima devedesetih godina.

Porodični kult sporta

Igrom slučaja, sa majkom se još kao šestogodišnjak 1972. godine zatekao na Beogradskom aerodromu istovremeno sa našom košarkaškom reprezentacijom koja je odlazila u Minhen na Olimpijske igre. Ćosić, Šolman, Tvrdić, Jelovac, Simonović... tada su bili zvanični prvaci sveta. Seća se da mu je igrač zagrebačke „Lokomotive” Nikola Plećaš dao autogram na zdravstvenoj knjižici, što je u početku zbunjivalo lekare i medicinske sestre. „Šta je ovo?”, pitali bi, a on bi prostodušno odgovarao: „Pa, Nikola Plećaš.”
U porodici Stojanović negovao se kult sporta. I majka je bila sportistkinja, a i otac je „pikao” fudbal na poljančetu gde je danas hala „Pionir”, i gde je tih godina počeo i Šekularac. „Partizan” je bio porodična partija, to jest klub za koji se navijalo, ali navijalo se i za „Zvezdu” kad igra sa nekim stranim timom, za „Hajduk” i „Dinamo”, pratio se čuveni pohod „Radničkog” iz Niša kroz Evropu, pa istorijski meč „Veleža” protiv „Derbi Kauntija”, ili „Želje” i mađarskog „Videotona”.
Gorčin se sa lakoćom priseća svih tih detalja, voli da priča i o detinjstvu i o sportu, a i Sarajlija je, kaže, ne samo rođenjem nego i osećanjem. Kao „partizanovac” pomalo se razilazio sa rodnim gradom, kada je košarkaški klub „Bosna” žario i palio u regionu, da bi 1979. godine postao i prvak Evrope, sa Delibašićem, Varajićem i Radovanovićem, nadmašivši njegove „crno-bele” heroje pod koševima, Kiću i Praju.
Kao školarac trenirao je košarku i zahvaljujući visini imao je stalno mesto u timu, i to na mestu teškog centra, iako je sa svojih 196 santimetara i tadašnjih sedamdesetak kilograma bio previše vižljav za takav zadatak.
– Jeste da su dolazili skauti iz „Bosne” da nas gledaju, ali da se ne lažemo, nisam ja bio ni pred kakvom karijerom, mada sam imao solidan šut i dobro sam ulazio pod koš. Moja karijera se neslavno završila jer sam u jednoj finalnoj utakmici tražio da me zamene da bih otišao na tribine i seo pored jedne devojčice koja mi se tada dopadala. Napustio sam i teren i košarku samo da bi je fascinirao. Izgubili smo tu utakmicu, ali poraz je bio utoliko veći što sam tu istu devojčicu video sutradan sa protivničkim plejom, kako šeta pored Miljacke – kaže Gorčin.

Najuzbudljivije drame su na terenu

Fudbal nikada nije igrao naročito dobro, ali su ga roditelji naučili kako se gleda fudbalska utakmica, pa je tehnikom posmatranja toliko ovladao u međuvremenu da je počeo da piše i kolumne u „Blicu” a počeli su da ga pozivaju i sportski novinari sa televizije da objasni gledalištu katastrofalno loše rezultate naših klubova na početku sezone.
– Fudbal je najuzbudljivija igra jer je najbliža životu. Kad naučite da ga gledate vi tada možete da uživate i u sasvim prosečnoj utakmici, jer kao i u životu i u toj prosečnoj ili lošoj utakmici dovoljan je trenutak pa da ona postane odlična. Mogu obe ekipe da igraju zatvoreno, kalkulantski, da dogovore remi, a onda se odjednom nešto neplanirano desi i nastane prava drama.
To je kao kad sretnete ženu svog života u liftu, ili vam padne cigla na glavu, tu vrstu dramatizacije nema nijedan drugi sport u toj meri, možda samo na momente. Zašto? Američki fudbal ili ragbi su strateške igre, kao sudari dve vojske u kojima je trener istovremeno i komandant. U savremenom fudbalu, osim kod Murinja, nema vojnika, igraju individue, sa svojim pravima, sa svojim obavezama, sa odgovornošću za svaki svoj postupak.
Čak i u životu vi možete ponekad da prenesete svoj lični suverenitet na šefa ili ženu, ali u fudbalu ne. Tu svako zadržava ličnu slobodu, a pri tom igra i za dobro zajednice. Zato je fudbal uvek priča o slobodi, a ne o potčinjavanju, i zato ga ljudi toliko vole – kaže Gorčin Stojanović


Sa Batom Stojkovićem na snimanju „Ubistva s predumišljajem”

Pitamo ga da li će spojiti svoje dve velike ljubavi, režiju i sport i napraviti film sa sportskom tematikom, ali on kaže da takvi filmovi retko uspevaju.
– Sport je bolji od filma, pogotovo fudbal. Loš fudbal može da postane genijalan triler na kraju, a film ako je dosadan u prvih petnaest minuta nema nade da će postati bolji – odgovara režiser.

-------------------------------------------

Porodica, filmovi, serije

Rođen je 19. oktobra 1966. u Sarajevu. U Beogradu je od 1985. godine, kada je upisao Fakultet dramskih umetnosti. Režirao je više od trideset predstava u pozorištima širom Jugoslavije, među njima i Šekspirovog „Hamleta”, „Ričarda Trećeg” i „Timona Atinjanina”, kao i komade Sterije, Nušića, Biljane Srbljanović...
„Ubistvo s predumišljajem” (1995), njegov prvenac u filmskoj režiji, postigao je veliki međunarodni uspeh, prikazan je na dvadesetak festivala i dobio niz nagrada, od kojih četiri međunarodne. Tri godine kasnije snimio je takođe uspešan i nagrađivan film „Stršljen”.
U međuvremenu je režirao i dve, pokazalo se, vrlo popularne televizijske serije: „Lisice” (2002) i „Ono kao ljubav” (2009).
Oženjen je Ivom Milošević, pozorišnom rediteljkom sa kojom ima četvorogodišnjeg sina Jana. S porodicom rado provodi vreme na Hrvatskom primorju i na beogradskoj Adi, voli da mesi mramorne kolače i bosanske pite zeljanice i ne veruje kuvarima koji znaju recepte 450 jela.
Klinca ne vodi na fudbalske utakmice i sanja ona vremena kad se išlo na stadione zato što se voleo fudbal, a ne da bi se urlalo, ali to je, kaže, već sociologija…

------------------------------------------------------------------
Deda Stojan

– Moj deda Stojan Stojanović bio je kraljev gardista, artiljerac.
U ratu se borio u partizanima, a ja sam ga jednom pitao kako to da nije otišao u četnike, bilo je logičnije da on, sa ambicijom da postane oficir, završi u kraljevoj vojsci. On mi je ispričao da su u selo došli i jedni i drugi, i da su partizani bili loše opremljeni, ali disciplinovani i da su ličili na vojsku, a da su četnici imali brade, tražili rakiju, krali kokoške i ustremljivali se na devojke u selu. Deda je kasnije u ratu i ideološki prelomio i napredovao do Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba. Posle rata službovao je u Beogradu, Podgorici i Sarajevu – priča Gorčin.

---------------------------------------------------------

Čitač

– Ja sam prvo čitalac, potom slušalac i gledalac. Iz čitanja nastaje manje-više sve što radim u životu, novinski tekstovi, pozorišne predstave, filmovi – kaže umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Ova funkcija ga obavezuje da zbog pozorišnog repertoara skoro svakog dana pročita po jednu dramu, da prati esejistiku, teorijske knjige, ali sa posebnim zadovoljstvom čita i beletristiku, i novine.
– Bez štampe ne bih mogao da zamislim život, meni su novine dnevni ritual, moram da pijem kafu i da ih čitam. To je jedno od mojih osnovnih zadovoljstava u životu, čak i kada su loše vesti u pitanju. Čitanje počinjem od sporta, a kako sam stariji, u „Politici” pregledam malo i one poslednje strane na kojima ne bih voleo da se uskoro nađem – kaže naš sagovornik i dodaje da osim „Politike” redovno kupuje i „Danas” i „Blic”.

Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 05.09.2011.
Izvor: Politika magazin