- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Ne osećaju ni miris, ni ukus
Poremećaj čula koja određuju kvalitet života. Hiposmija nastaje usled preterane upotrebe kapi za nos. Osećaj za slatko, slano, ljuto i kiselo se obično menja pod uticajem određenih lekova
Poremećaj čula mirisa i ukusa u priličnoj meri može da zagorča život. Ovi problemi istina nisu opasni po život, ali svakako dovode do određene vrste hendikepa u normalnom funkionisanju. Ljudi uglavnom sami shvate da sa njihovim čulom mirisa i ukusa nešto nije u redu, ali često ne znaju ni kome da se obrate za pomoć.
- Iako je povezan sa čulom ukusa, poremećaj mirisa je češći. Posmatrano evolutivno, to je najstarije čulo, prvo razvijeno u životinjskom svetu. Za ljudsku vrstu takođe je veoma važno, ali se čovek razvojem intelekta orijentisao na druga čula –objašnjava profesor dr Vojko Đukić sa Klinike za otorinolaringologioju (ORL) i maksilofacijalnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije.
* Zašto je čulo mirisa važno?
- Ukoliko ne funkcioniše kako treba, remeti osobu da uživa u prijatnim mirisima, hrani i piću. Bez obzira na to što se hrana i piće "otkrivaju" čulom ukusa, vrlo je važno da se dožive i mirisom. Osim toga, miris je veoma važan za registrovanje dima, toksičnih materija i hemikalija. Ukoliko izostane, može da ima dalekosežne posledice. Neretko, odsustvo mirisa vodi i u depresiju. Poremećaj može biti jednostran ili obostran, privremen ili trajan. Na jednostrani gubitak čula mirisa posebno treba obratiti pažnju, jer može da ukaže i na prisustvo tumora.
* Po kom principu čulo mirisa funkcioniše?
- Za registrovanje je odgovorna takozvana mirisna zona koja se nalazi na krovu nosa. Kroz nju prolazi moždani nerv, nervus olfaktorijus, koji ima čitavu mrežu finih nervnih završetaka rasprostrtih u sluzokoži nosa. Upravo ti fini nervi predstavljaju receptore koji prepoznaju mirise, aktiviraju se, a zatim preko glavnog nerva olfaktorijusa šalju specifičan signal mozgu, koji mirisnu informaciju prerađuje u prijatnu ili neprijatnu. Međutim, ako dođe do poremećaja, ovakva informacija izostaje.
* Koji faktori utiču na ove probleme?
- Među najčešćim su polipi u nosu, devijacija, tumori. Povrede glave i oštećenja nerava u saobraćajnim udesima, neurološke bolesti poput multiple skleroze, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, dijabetes... Toksična oštećenja u industriji, kao i lekovi mogu biti razlog za delimično ili potpuno odsustvo čula mirisa. Potpuno odsustvo čula mirisa, poznato kao anosmija može da nastane usled toksičnih oštećenja nerava ili gripa. S obzirom na to da postoji sprega čula mirisa i ukusa, često se događa da gripozne osobe nekoliko dana gube oba osećaja. Postoji i stanje hiposmije, odnosno smanjeni osećaj mirisa, a može da nastane usled preterane upotrebe kapi za nos. Izvestan procenat oseća samo neprijatne, ali i mirise koji realno ne postoje...
* Kako se poremećaj leči?
- S obzirom na to da poremećaj čula mirisa nastaje kao posledica neke druge bolesti ili traume, leči se osnovni uzrok. Da bi se precizno ustanovio uzrok, primenjuje se takozvana metoda draženja na mirise. Koncentracija mirisa se menja od jače ka slabijoj dozi, da se vidi šta mozak može da registruje. Praktikuju se i drugi terapijski postupci zavisno od uzroka koji je doveo do poremećaja čula mirisa. Za rešavanje ovog problema potreban je multidisciplinaran pristup različitih stručnjaka, ali i obostrano strpljenje pacijenta i lekara, jer poremećaj ne može da se reši u kratkom roku.
* A kada je reč o poremećaju čula ukusa?
- Za ukus su odgovorne papile na jeziku koje registruju slano, slatko, kiselo, gorko i ljuto. Receptori ukusa takođe deluju na određene nerve koji informacije prenose u mozak gde se obrađuju. U pojedinim okolnostima, prepoznavanje ukusa izostaje, tako da osoba ostaje uskraćena za informacije koliko je nešto slano, gorko, kiselo... Čulo ukusa se obično menja pod uticajem suvoće usta, zbog nedovoljnog lučenja pljuvačke. A nedovoljno lučenje pljuvačke može da nastane zbog uzimanja određenih lekova, nakon zračenja i hemioterapije. U takvim okolnostima osoba jedino može da u ustima oseća metalni ukus. Kod oštećenja određenih živaca takođe posledično se javlja gubitak čula ukusa. Oporavak je izuzetno težak, jer se oštećena nervna ćelija ili nerv u celosti teško oporavlja. To najbolje znaju pacijenti kojima je oštećen nerv nakon hirurških intervencija. Poremećaj čula ukusa može da nastane i zbog obolenja jetre i bubrega. U svakom slučaju osoba treba da se javi lekaru ako se ovakvo stanje duže ne menja, a u lečenju je neophodan opsežan pristup da bi se ustanovio pravi uzrok.
UTICAJ GENA
Da li će isti miris za nekoga biti prijatan, a za drugu osobu neprijatan, zavisi od određene aminokiseline i gena koji poseduje svaki ljudski organizam, ističu istraživači sa Djuk univerziteta u Severnoj Karolini. Oni su otkrili da postoji gotovo milion varijacija u 400 receptora, zbog kojih ljudi mirise osećaju na različite načine.
- Receptori rade drugačije kod svakoga od nas, zavisno od genoma koji imamo. Zato je potpuno uobičajeno da se jednoj osobi svidi neki miris a drugoj ne - objašnjava Hiruaki Macunami, profesor molekularne genetike i mikrobiologije.
U prethodnim istraživanjima naučnici su identifikovali gene koji utiču na receptore mirisa, ali još uvek postoji enigma kako se ti receptori aktiviraju. Da bi došli do odgovora, klonirali su 500 receptora od 20 različitih osoba koje su imale minimalne varijacije u samo jednoj ili dve aminokiseline. Izlaganjem svakog receptora maloj količini 73 različita mirisa, identifikovali su grupu od 27 receptora koji su se aktivirali bar na jedan miris. Zahvaljujući ovom eksperimentu sada je poznato 40 receptora za miris, za razliku od ranije, kada je ovaj broj bio dvostruko manji.
ALCHAJMEROVA BOLEST
Za osobu koja ne prepoznaje miris jagoda, dima, sapuna, mentola, karanfila, ananasa, limuna i kože, može biti izvesno da je počela da oboljeva od Alchajmerove bolesti, ističu američki naučnici iz Nacionalne akademije za neuropsihofarmakologiju. Za ovu njihovu tvrdnju postoji jednostavan test koji pokazuje da li su ugroženi nervi u mozgu zaduženi za opažanje i prepoznavanje mirisa. U petogodišnjem istraživanju naučnici su obuhvatili 150 pacijenata sa lakim mentalnim smetnjama, kao i kontrolnu grupu od 63 zdrave osobe. Upravo na osnovu testa mirisa, nepogrešivo su izdvojili pacijente kod kojih je bolest počela da se razvija.
Izvor: Večernje novosti
Poremećaj čula koja određuju kvalitet života. Hiposmija nastaje usled preterane upotrebe kapi za nos. Osećaj za slatko, slano, ljuto i kiselo se obično menja pod uticajem određenih lekova
Poremećaj čula mirisa i ukusa u priličnoj meri može da zagorča život. Ovi problemi istina nisu opasni po život, ali svakako dovode do određene vrste hendikepa u normalnom funkionisanju. Ljudi uglavnom sami shvate da sa njihovim čulom mirisa i ukusa nešto nije u redu, ali često ne znaju ni kome da se obrate za pomoć.
- Iako je povezan sa čulom ukusa, poremećaj mirisa je češći. Posmatrano evolutivno, to je najstarije čulo, prvo razvijeno u životinjskom svetu. Za ljudsku vrstu takođe je veoma važno, ali se čovek razvojem intelekta orijentisao na druga čula –objašnjava profesor dr Vojko Đukić sa Klinike za otorinolaringologioju (ORL) i maksilofacijalnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije.
* Zašto je čulo mirisa važno?
- Ukoliko ne funkcioniše kako treba, remeti osobu da uživa u prijatnim mirisima, hrani i piću. Bez obzira na to što se hrana i piće "otkrivaju" čulom ukusa, vrlo je važno da se dožive i mirisom. Osim toga, miris je veoma važan za registrovanje dima, toksičnih materija i hemikalija. Ukoliko izostane, može da ima dalekosežne posledice. Neretko, odsustvo mirisa vodi i u depresiju. Poremećaj može biti jednostran ili obostran, privremen ili trajan. Na jednostrani gubitak čula mirisa posebno treba obratiti pažnju, jer može da ukaže i na prisustvo tumora.
* Po kom principu čulo mirisa funkcioniše?
- Za registrovanje je odgovorna takozvana mirisna zona koja se nalazi na krovu nosa. Kroz nju prolazi moždani nerv, nervus olfaktorijus, koji ima čitavu mrežu finih nervnih završetaka rasprostrtih u sluzokoži nosa. Upravo ti fini nervi predstavljaju receptore koji prepoznaju mirise, aktiviraju se, a zatim preko glavnog nerva olfaktorijusa šalju specifičan signal mozgu, koji mirisnu informaciju prerađuje u prijatnu ili neprijatnu. Međutim, ako dođe do poremećaja, ovakva informacija izostaje.
* Koji faktori utiču na ove probleme?
- Među najčešćim su polipi u nosu, devijacija, tumori. Povrede glave i oštećenja nerava u saobraćajnim udesima, neurološke bolesti poput multiple skleroze, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, dijabetes... Toksična oštećenja u industriji, kao i lekovi mogu biti razlog za delimično ili potpuno odsustvo čula mirisa. Potpuno odsustvo čula mirisa, poznato kao anosmija može da nastane usled toksičnih oštećenja nerava ili gripa. S obzirom na to da postoji sprega čula mirisa i ukusa, često se događa da gripozne osobe nekoliko dana gube oba osećaja. Postoji i stanje hiposmije, odnosno smanjeni osećaj mirisa, a može da nastane usled preterane upotrebe kapi za nos. Izvestan procenat oseća samo neprijatne, ali i mirise koji realno ne postoje...
* Kako se poremećaj leči?
- S obzirom na to da poremećaj čula mirisa nastaje kao posledica neke druge bolesti ili traume, leči se osnovni uzrok. Da bi se precizno ustanovio uzrok, primenjuje se takozvana metoda draženja na mirise. Koncentracija mirisa se menja od jače ka slabijoj dozi, da se vidi šta mozak može da registruje. Praktikuju se i drugi terapijski postupci zavisno od uzroka koji je doveo do poremećaja čula mirisa. Za rešavanje ovog problema potreban je multidisciplinaran pristup različitih stručnjaka, ali i obostrano strpljenje pacijenta i lekara, jer poremećaj ne može da se reši u kratkom roku.
* A kada je reč o poremećaju čula ukusa?
- Za ukus su odgovorne papile na jeziku koje registruju slano, slatko, kiselo, gorko i ljuto. Receptori ukusa takođe deluju na određene nerve koji informacije prenose u mozak gde se obrađuju. U pojedinim okolnostima, prepoznavanje ukusa izostaje, tako da osoba ostaje uskraćena za informacije koliko je nešto slano, gorko, kiselo... Čulo ukusa se obično menja pod uticajem suvoće usta, zbog nedovoljnog lučenja pljuvačke. A nedovoljno lučenje pljuvačke može da nastane zbog uzimanja određenih lekova, nakon zračenja i hemioterapije. U takvim okolnostima osoba jedino može da u ustima oseća metalni ukus. Kod oštećenja određenih živaca takođe posledično se javlja gubitak čula ukusa. Oporavak je izuzetno težak, jer se oštećena nervna ćelija ili nerv u celosti teško oporavlja. To najbolje znaju pacijenti kojima je oštećen nerv nakon hirurških intervencija. Poremećaj čula ukusa može da nastane i zbog obolenja jetre i bubrega. U svakom slučaju osoba treba da se javi lekaru ako se ovakvo stanje duže ne menja, a u lečenju je neophodan opsežan pristup da bi se ustanovio pravi uzrok.
UTICAJ GENA
Da li će isti miris za nekoga biti prijatan, a za drugu osobu neprijatan, zavisi od određene aminokiseline i gena koji poseduje svaki ljudski organizam, ističu istraživači sa Djuk univerziteta u Severnoj Karolini. Oni su otkrili da postoji gotovo milion varijacija u 400 receptora, zbog kojih ljudi mirise osećaju na različite načine.
- Receptori rade drugačije kod svakoga od nas, zavisno od genoma koji imamo. Zato je potpuno uobičajeno da se jednoj osobi svidi neki miris a drugoj ne - objašnjava Hiruaki Macunami, profesor molekularne genetike i mikrobiologije.
U prethodnim istraživanjima naučnici su identifikovali gene koji utiču na receptore mirisa, ali još uvek postoji enigma kako se ti receptori aktiviraju. Da bi došli do odgovora, klonirali su 500 receptora od 20 različitih osoba koje su imale minimalne varijacije u samo jednoj ili dve aminokiseline. Izlaganjem svakog receptora maloj količini 73 različita mirisa, identifikovali su grupu od 27 receptora koji su se aktivirali bar na jedan miris. Zahvaljujući ovom eksperimentu sada je poznato 40 receptora za miris, za razliku od ranije, kada je ovaj broj bio dvostruko manji.
ALCHAJMEROVA BOLEST
Za osobu koja ne prepoznaje miris jagoda, dima, sapuna, mentola, karanfila, ananasa, limuna i kože, može biti izvesno da je počela da oboljeva od Alchajmerove bolesti, ističu američki naučnici iz Nacionalne akademije za neuropsihofarmakologiju. Za ovu njihovu tvrdnju postoji jednostavan test koji pokazuje da li su ugroženi nervi u mozgu zaduženi za opažanje i prepoznavanje mirisa. U petogodišnjem istraživanju naučnici su obuhvatili 150 pacijenata sa lakim mentalnim smetnjama, kao i kontrolnu grupu od 63 zdrave osobe. Upravo na osnovu testa mirisa, nepogrešivo su izdvojili pacijente kod kojih je bolest počela da se razvija.
Izvor: Večernje novosti