Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
СРБИЈА ПОСТАЈЕ ЗЕМЉА Алахових следбеника

Више од 600.000 миграната из Азије трајно ће се населити у Србији. Избеглице из Сирије, Авганистана и Ирака добиће српско држављанство, станове и куће, посао у јавним предузећима и државним институцијама, субвенције за покретање властитог бизниса и сва грађанска права, закључак је истраживања уредника Магазина Таблоид, Предрага Поповића.


После серије неуспешних системских решења, Европска унија на овај начин, претварањем Србије у азијску колонију, намерава да реши мигрантску кризу. Пре две године ЕУ је донела одлуку о прерасподели и премештају миграната унутар земаља – чланица. Против тог предлога гласале су Чешка, Румунија, Словачка и Мађарска.

a-migranti--700x465.jpg


Власт Виктора Орбана супротставила се захтеву из Брисела и спречила угрожавање суверенитета Мађарске. Европски предлог о мигрантским квотама одбијен је у мађарском парламенту и на референдуму. Државе које су прихватиле тај план нису дуго издржале. Због бројних инцидената, проблема са социјализацијом, па и терористичким нападима, промену стратегије за решавање мигрантске кризе захтевале су Немачка и Француска. На њихову иницијативу усвојен је, овог пута без јавног гласања, пројекат „Нова земља“, којим је предвиђено да Србија прихвати и трајно насели више од 600.000 миграната! Новац за реализацију тог плана обезбедиће земље ЕУ и САД, које ће, у сарадњи са УНХЦР-ом, надгледати његову реализацију.

Од Србије се захтева да усвоји законе и прописе који ће омогућити асимилацију избеглица и позитивну дискриминацију, посебно по питањима запослења, образовања и заштите људских права. Поред тога, пројекат „Нова земља“ инсистира на политичким и грађанским правима миграната, па од власти земље – домаћина захтева да прихвате стране културе и да се прилагоде њиховим обичајима.

У пракси, то ће изазвати промене у свим сегментима живота у Србији, нарочито у њеној демографској слици.

Према подацима Центра за демократију, у 2016. години број становника Србије радног узраста од 15 до 64 године, што је највећи радни потенцијал једне земље, смањен је за 76.000, док је становништво старије од 65 година повећано за 64.000 људи. Демографско пражњење проузроковано је негативном стопом прираштаја и емиграцијом. Статистика показује да се годишње, на хиљаду грађана рађа девет беба, а умире 14 људи. Дакле, Србија годишње остаје без 35.000 становника. Такође, више од 40.000 грађана, углавном младих и образованих, сваке године одлази у економску емиграцију, без намере да се врати. Не рачунајући губитак који држава трпи због изостанка вредности, материјалних и интелектуалних, услед одласка оних чије школовање је финансирала, највећи проблем представља гашење живота у многим селима.

Власт Српске напредне странке покушава да тај проблем реши насељавањем избеглица из Азије. Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, прва је предложила да се мигранти населе „у деловима Србије који су пусти“. Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, подржава ту идеју јер бисмо, каже, „тако оживели те крајеве и добили нову радну снагу“.

– Мигрантима треба понудити останак у Србији и на тај начин добити корист од миграције. Тиме бисмо оживели напуштена села, населили празне куће, развили привреду…Имали бисмо више радне снаге, поготово за сезонске послове. Уосталом, ако део миграната прихвати да остане да живи у Србији, повећаће нам се и број становника, а самим тим и стопа наталитета – каже Ђуровић.

И остали режимски експерти опште праксе у медијској припреми реализације плана „Нова земља“ пласирају сличне паушалне оцене о мигрантима који, како кажу, већином потичу из средњег слоја и имају велике радне квалитете. Иако истичу потребу да се на тај начин реши лоша демографска ситуација, немају одговор на два суштинска питања.

Прво, ако су похвале о радним и осталим квалитетима миграната заиста реалне, зашто их не прихватају много развијеније западне земље, и друго, још важније – зашто власт у Србији решење демографских проблема не тражи заустављањем одласка својих грађана.

Уместо да створи услове за нормалан рад и живот у Србији, власт и финансијски подржава трајно насељавање миграната. Предност у образовању и запошљавању, коју ће им обезбедити државне институције, могу да допринесу само убрзању пропадања српских домаћинства и одласку радно способног становништва.

Већи део српске опозиције игнорише те проблеме, не желећи да се замера моћницима из Брисела и Вашингтона. На опасности које би могле да настану насељавањем миграната указују само радикали и дверјани. Војислав Шешељ то ради на лицемеран начин, указујући да Србија не треба да прихвати мигранте јер „нису бранили своју земљу, па неће ни нашу“. Ту логику он разуме, пошто је родно Сарајево и породични завичај Орахов До бранио с безбедне удаљености, из Београда.

Покрет „Двери“ овом темом бави се много конкретније.

– Од јула 2011. до краја 2016. године у Србији је 618.412 страних држављана затражило азил и изразило намеру да тражи азил, што оправдава наше сумње да се од Србије жели направити највећи азилантски центар у Европи. Подаци и документи које смо добили од Министарства унутрашњих послова Србије показују да сви тражиоци азила подлежу реадмисији, односно враћању из земаља Европске уније у Србију. Азил не траже само избеглице из земаља захваћених ратом, већ је њих 171.867 из Авганистана, 11.081. из Пакистана, 6.188 из Сомалије и 316.224 из Сирије. У неколико општина је у току наметање локалних акционих планова за унапређење положаја миграната у наредних пет година. Јасно је да ЕУ има намеру да трајно настани мигранте у празним српским селима – рекао је недавно Бошко Обрадовић.

Од почетка мигрантске кризе, српска власт је примењивала трик којим је од јавности скривала истину. При уласку избеглица у Србију, од њих је тражено да поднесу захтев за азилом или изјаву о намери да то ураде. Кад би то урадили, мигранте би пуштали да прелазе границу. Власт је знала да ће их европске државе временом депортовати назад у Србију, где су тражили азил. На тај начин само је куповано време за припрему пројекта, који за коначни циљ има њихово трајно насељавање у Србији. Шта се дешава иза политичке сцене открио је податак објављен у хрватским медијима, према коме је само из Немачке током 2016. године у Србију враћено 94.000 миграната. Српска власт никада није објаснила где су ти људи смештени и шта се с њима касније десило.

Грађани Србије су доведени пред свршен чин. У септембру је у скупштинску процедуру ушао предлог новог закона о азилу и странцима, који ће, како је објаснио министар Небојша Стефановић, државним органима олакшати поступање према мигрантима. У априлу ове године Влада Србије донела је уредбу о подстицајима за помоћ мигрантима, којом је из буџета издвојено 320 милиона динара за побољшање услова живота у центирма за њихов смештај.

– Влада Србије врши системски злочин над својим народом. Срби пуне буџет из кога Влада породицама миграната даје помоћ од 200.000 динара за покретање бизниса и до 1,4 милиона за куповину кућа и адаптацију сеоских домаћинстава. Истовремено, иста власт Србима и осталим грађанима Србије, преко јавних извршитеља, одузима куће, станове и осталу имовину због неплаћених рачуна за струју и сличних дуговања. Изменама Закона о пољопривредном земљишту угрожена је егзистенција више од 15.000 војвођанских паора. Уместо да се њима дају субвенције, како би сачували своја газдинства, новац који су они уплатили у буџет даје се азилантима. Србија је, кроз историју, дуже провела под окупацијом него у слободи, али никад ниједан страни освајач није у њу уселио 10 одсто туђег становништва. Последице овог политичког, друштвеног, привредног и демографског експеримента биће катастрофалне, заувек ће изменити изглед Србије – тврди социолог Горан Радовић за Магазин Таблоид

Он упозорава да ће се већ за неколико година, чим се насели више од пола милиона миграната, престати да постоји Србија какву знамо.

– У овом тренутку није могуће ни предвидети како ће наша држава изгледати за 20 или30 година. С обзиром на културу, обичаје и традицију из које долазе, мигрантске породице ће се, за разлику од српских, значајно увећати. За две – три генерације Србија би могла да постане исламска држава у којој би Срби били сведени на ниво националне мањине – каже Радовић.

Александар Вучић, реализатор бриселског пројекта „Нова земља“, критичаре назива „патолошким ксенофобима“ и обећава да га ништа неће спречити у њиховом покоравању.

– У Србији почиње да влада патолошка ксенофобија кад је реч о мигрантима. Томе ћу се оштро супротставити, макар остао без иједног гласа на изборима. Коме смета сто, двесто или петсто људи? Најснажније земље света, као што су Америка, Немачка, Велика Британија, примиле су људе с различитих страна. На Европском првенству у кошарци, медаљу Русији је донео тамнопути Американац. За оне који хоће да остану, добродошли су, ја им желим све најбоље, а не да слушамо приче да су терористи. Нађете једног од 500.000, па причате о тероризму, као да су код нас сви у 500.000 грађана добри. Србија мора да мења однос према тим људима. У Србији постоје глупи људи, који су хтели да организују скупове против избеглица, али полиција то није дозволила. Веома је демократски да сачувате своју земљу од екстремиста и фашиста или којих год. Не желимо да такве људе видимо у демократским друштвима. Избеглице долазе на Балкан не да нас убију, окупирају или било шта другу, већ да побегну од рата. Морамо преузети одговорност у своје руке, а не да чинимо само оно што се грађанима свиђа. Свиђало се то некоме или не, Србија ће прихватити један број миграната. По овоме смо више Европљани од неких других, ми не градимо ограде – рекао је Вучић.

Рекао и слагао.

У време кад је тврдио да у Србији има само око 500 миграната, већ је 480.000 њих затражило азил или се изјаснило да то жели да уради. Неумесно је и истицање САД, Немачке и Велике Британије као примера пожељног односа према мигрантима.

Под новим председником Доналдом Трампом, Америка је максимално заоштрила политику према мигрантима и наставила да гради зид према Мексику.

Грађани Велике Британије су, понајвише због незадовољства либералном политиком према странцима, на референдуму гласали за излазак из Европске уније, а немачки гласачи су на изборима казнили Ангелу Меркел због проблема које је изазвала погрешним потезима с почетка мигрантске кризе. Такође, Италија је према Африци подигла поморску блокаду, а Аустралија бродове с мигрантима зауставља и усмерава према Папуи Новој Гвинеји.

У политичком дилетантизму и поданичком заносу, пре неколико дана, Вучић је похвалио однос своје менторке Меркелове према мигрантима.

– Србија је добро руководила мигрантском кризом, али могли смо то на почетку на бољи начин да искористимо, али захваљујући нашем ксенофобичном односу нисмо. Могли смо да имамо више добрих ствари од тога. Ангела Меркел је веома добро поступила, врло мудро је водила своју земљу. Да је чекала наталитет Немаца, изгубила би 15 милиона становника у наредних 30 година. Овако неће – истакао је председник Србије.

Вучић је, пре неколико месеци, позивао кинеске инвеститоре да дођу у Србију и увере се да су „српске девојке лепе и згодне“. Сад Сиријцима и Иранцима нуди да са Српкињама подижу наталитет. Иако сваку тему персонализује и себе истиче у први план, у образложењу ове идеје није поменуо своју Милицу, мигрантима је наменио туђе ћерке.

Срби су глупи, лењи и затуцани, тврди Вучић. Тим оптужбама додао је и фашизам и ксенофобију. Заборавио је чињеницу да су исти овакви Срби прихватили и његову бабу, кад је, трудна, из бугојанског Чипуљића прешла Дрину. Србија је примила и стотине хиљада избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговина, које је он бранио ратнохушкачким паролама о граници од Карлобага до Вировитице. У време свог првог радикалског посланичког мандата, Александар Вучић је потписао „Програм за Косово и Метохију“, којим је Скупштини Србије предложено да хитно спроведе ревизију матичних књига и с подручја Космета протера око 700.000 Албанаца. Сви који би остали, морали би да траже „отаџбински лист“, без кога не би могли да купе ни хлеб.

Такође, залагао се за расељавање етнички чистих албанских насеља, па и забрану запошљавања „појединих кадровских профила, чиме би били проморани да добровољно оду у иностранство“. Кад су се заоштрили сукоби на Космету, Вучић је био уверен да проблем могу да реше две четничке дивизије, које не би морале ни да се боре, било би довољно да марширају с кокардама и митраљезима и да певају „Спремте се, спремте“, њихова појава би толико уплашила Шиптаре да би побегли преко Проклетија. Радикалска политика, чији је најистакнутији перјаник био Александар Вучић, резултовала је протеривањем Срба и ратним и економским уништењем Србије. После свега, он прети ксенофобичним Србима да ће урадити све по својој вољи, без обзира да ли им се то свиђа или не.

Вучићева намера да насели мигранте има и политичке, односно страначке мотиве. На овогодишњим председничким изборима позиве је добило неколико хиљада избеглица из Азије. Наш магазин је тада објавио фотографије позива, који су им упућени на адресу у београдској Улици Гаврила Принципа, где се налази зграда у којој је био напуштени центар за прихват миграната. Кад спроведе план, мигранти ће уз држављанство добити и сва грађанска права, па и могућност да гласају на изборима.

На досадашњим изборима, које је организовала његова странка, Вучић је манипулисао чак и мртвим Србима, сигурно ће то урадити и са живим Сиријцима. Хтели то они или не, Вучић ће их употребити у изборним борбама за опстанак на власти. Да парадокс буде већи, највећу подршку Српској напредној странци досад су пружали најугроженији слојеви друштва, пензионери и сиротиња. Подложни пропагандним триковима, гласали су за странку која је пресудно утицала на суноврат образовања, привреде, правосуђа и осталих сегмената друштва. На тај начин стимулисали су своју децу да побегну из Србије и направе места за мигранте.

Како то изгледа у реалном животу већ су схватили становници у општинама где су подигнути центри за прихват миграната. С тим су најбоље упознати мештани Шида. У том сремском граду данас живи око 5.000 грађана Србије и исто толико избеглица.

Пре неколико бројева, Магазин Таблоид је писао о проблемима који су тамо постали део свакодневице. Крађе, туче и насиље не јењавају.

Почетком децембра полиција је ухапсила 20-годишњег мигранта, осумњиченог да је извршио два пута опљачкао продавницу и однео већу количини цигарета, дневни пазар и алат. Такође, припадници МУП-а ухапсили су тројицу миграната који су учествовали у масовној тучи испред једног преноћишта. Свима је одређен дводневни притвор, после кога су пуштени на слободу. Такви догађаји створили су атмосферу страха у Шиду. Мештани избегавају мигранте, децу прате у школу, закључавају капије, с првим мраком град замре.

Ипак, Срби и остали грађани Србије, нису фашисти и ксенофобични глупани, као што то тврди председник Вучић. Увек су помагали све избеглице, без обзира на верску и националну припадност, али то не значи да треба да жмуре пред проблемима с којима су се већ сударили и који ће тек доћи. И ту несрећу поделиће с данашњим несрећним гостима, сутра још несрећнијим комшијама.

Кад се мигранти трајно населе, односи ће постати много гори. Сиријци и остале избеглице сада имају бар наду да ће успети да се пробију до Немачке или неке друге чланице ЕУ. За више од 600.000 њих то ће остати само пусти сан. Стварност ће им бити много тужнија, мораће да живе у Србији, која по много томе личи на њих, осиромашена је и очајна, без перспективе. Српско држављанство, посао и финансијска подршка добро ће им доћи, али и њих чека сурова реалност живота у Србији, па ће брзо схватити зашто одавде беже сви који то могу.

Александар Вучић ће, зарад очувања власти и испуњења захтева својих господара из Брисела, у политичке сврхе употребити и мигранте. То већ ради. Летос је пред телевизијским камерама одиграо пропагандни скеч у коме је авганистанској породици Нури лично понудио српско држављанство, посао за оца и стипендију школовање деце.

– Ја сам пети председник Републике Србије, ти би могао бити десети или једанаести. Стварно мислим да би могао да будеш председник, само да радиш вредно. Имаш сва права да будеш председник Србије – рекао је Вучић малом Ферхаду Нурију.

Ако се то пророчанство испуни, па једног дана Србија за председника изабере овог или неког другог мигранта, то ће бити последица катастрофалних поступака актуелне напредњачке власти. Ипак, ниједан Авганистанац, Сиријац или Пакистанац неће бити гори од Вучића, нико неће моћи толико страшно да мрзи и уништава Србе и Србију.

Под Вучићем, Србија је већ претрпела катастрофалне поразе. Први пут се њена власт добровољно одрекла Косова и Метохије, своје житеље претворила у робље страних компанија и пристала да немо посматра како диктатор ствара властити калифат. Кад заврши с пројектом „Нова земља“, Вучић ће постати владар најнесрећније државе на свету, у којој ће се заједно злопатити домаћи и азијски очајници. Пропаст Србије може да се спречи на само један начин, Вучићевим поразом на изборима и мигрирањем из владарске фотеље на оптуженичку клупу, на којој ће одговарати за све злочине које је извршио за време своје диктатуре.

Швеђани одустали од „Нове земље“
Од почетка кризе Шведска је прихватила највећи број миграната. Шведска влада је финансирала пројекат „Нова земља“, којим је управљало удружење грађана „Индивидуели Манискохјалп“.

Програм, којим је мигрантима пружана материјална помоћ и обука за лакшу социјализацију, имао је подршку грађана све док нису учестали инциденти. У јесен 2016. шведска полиција је признала да више нема контролу над чак 55 тзв. но-го зона на ободима неколико великих градова, где су ескалирали вандализам, криминал и сексуални напади. Почетком 2017. у штокхолмском кварту Ринкебији, у коме су смештени мигранти, извршен је напад на полицијску станицу, због чега је уведено ванредно стање.

Слични инциденти дешавају се широм Европе. Истрага неколико последњих терористичких напада у Француској, Британији и Немачкој открила је да су у њима учествовали и појединци који су у те државе стигли с мигрантским таласима. Да би се смањила опасност од таквих случајева, Европска унија је одлучила да направи тампон-зону у Србији.

Берлин: Мигранти – “грешка из прошлости“
Од марта 2016. мигранти који у Немачкој нису добили азил, већ такозвану субсидијарну заштиту, не могу да користе уставну привилегију довођења чланова најуже породице, која је загарантована сваком Немцу, као и странцу са легалним боравком. На овај начин је спречено да више стотина хиљада брачних дугова и малолетне деце избеглица са привременом дозволом боравка дођу у Немачку и добију социјалну помоћ.

Ова уредба ускоро истиче, а ЦДУ по сваку цену жели да је продужи. Саксонски посланик у Бундестагу из редова владајуће странке Ангеле Меркел, Мариан Венд, недавно је медијима признао како је његова партија свесна да су у прошлости прављене грешке у погледу политике према избеглицама и да је време да се оне исправе. За њега, али и за остале посланике ЦДУ-а и сестринске баварске партије ЦСУ уопште више није неприхватљиво да, ако затреба, за продужетак забране доласка чланова породица миграната већину у парламенту влади да до јуче као „екстремно десничарска“ партија стигматизована АфД. То је први јасан корак у правцу прихватања ове странке као могућег коалиционог партнера на неком од нивоа власти.

И сама Ангела Меркел, на чију адресу је ишла примедба Венда о „грешкама из прошлости“, увиђа како је њена политика „отворених врата“ сахрањена на последњим савезним изборима. И она, иако нерадо и политички опрезно и нејасно, признаје да је било одређених пропуста, али тврдоглаво и даље одбија да исте јасно дефинише. „Неко је негде у нечему погрешио“, могле би да се преведу њене речи.

За ЦДУ, а посебно за ЦСУ, оваква немушта признања нису довољна, јер су бирачи недавно показали како им је потпуно јасно ко је кривац (влада) и где је највећа грешка (неконтролисан прилив миграната). Млади чланови Уније, као поменути Венд (32 године), све чешће јавно демонстрирају своју жељу да се ослободе хипотеке лоше политике Меркелове и да се врате темељним вредностима некада конзервативне странке која се само у Баварској назива ЦСУ, док је у остатку Немачке ЦДУ.

Будућност Уније је зато у истим или сличним ставовима које је имала у прошлости, где се Меркелова са својим новим (старим) коалиционим партнерима из СПД-а слабо сналази. Због тога се у Берлину све мање говори о великој коалицији СПД-а и ЦДУ/ЦСУ-а, већ се шаљиво (али истинито) спомиње „велика коалиција“ СПД-а и саме Ангеле Меркел, али без Уније.
 
Poslednja izmena od urednika:
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
САСАТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ЕЛИТЕ која је дошла Србима главе!
Имајући у виду да су западно-европски и амерички империјалисти подјармили Брозову велкикохрватску бољшевичку клику, коју су реорганизовали на острву Вису 1943-44 године у спровођењу антисрпског и антиправославног пројекта у Југославији прекo извесних српских интернационалиста и полтрона, заглупљених марксиста баљезгара ми смо у овом контексту цитирали чланак који је објављен под насловом “Социјални састав комунистичке владајуће клике…” , који то најбоље осветљава. Чланак у целости гласи…


СОЦИЈАЛНИ САСТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАДАЈУЋЕ КЛИКЕ – КО ЈЕ НАЈВИШЕ ДОПРИНЕО БОЉШЕВИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КО ДАНАС ЊОМЕ ВЛАДА?

i-2-700x341.jpg


I

Да је Југословенски комунистички покрет и грађански рат 1941-1945 базирао своје битисање и црпео своју снагу према учењу комунистичких теоретичара на широким слојевима пролетаризованог радништва и његовог савезника пауперизоване сеоске сиротиње, он никада не би могао извести тако звану “социјалистичку револуцију” у нашој земљи. Још мање би могао довести на власт данашњу владајућу комунистичку клику, која с правим радништвом или сељаштвом нити је икада имала нити данас има ма какве практичне везе. Ниједна револуција кроз историју света не може се похвалити својим специјалним феноменима и парадоксима као тако звана Југословенска комунистичка “народно-ослободилачка борба” и револуција.

За познаваоце нашег комунистичког феномена и парадокса није тајна да су се на челу КПЈ још од њеног оснивања 1919 налазили или однарођени интелектуалци к а о професори др. Сима Марковић, Мика Тодоровић, Љуба Радовановић, Душан Ђорђевић, лекари др. Вукашин Марковић, др. Цетковић, др. Сима Милошевић, др. Павле Грегорић, адвокати др. Рајко Јовановић, Славко Мијатовић, др. Владимир Бакарић, економиста и правник Борис Кидрич и други. Или међународни професионални и школовани агенти Коминтерне типа Мартиновића-Шварца, Јосипа Цижинског (Милана Горкића), Јосипа Броза (Тита), Адолфа Мука, Алексе Беблера, Пержихова Воранеца (Ловра Кухара) и других. Руководиоци из редова професионалних радника који би постајали професионални револуционари као Филип Филиповић, Ђура Д Ђаковић, Никола Хећимовић, Лека Ранковић, могу се на прсте избројити. Главни руководеци и интелектуални слој чинили су синови богатих трговаца, индустријалаца и банкара, министара, ђенерала, професора универзитета и државних функционера, велепоседника, пензионера и рентијера.

Правих радника и синова сеоске и градске сиротиње било је мало. И уколико их је било они су пред конкуренцијом ових првих тешко долазили на руководеће положаје. А да би парадох био још већи, они су и пре рата и за време грађанског рата били у великом броју с друге стране барикаде. Узело би нам много времена и простора ако би покушали да објаснимо овај наш југословенски комунистички феномен. Он је толико парадоксалан, нелогичан и просто невероватан да га је врло тешко и објаснити.

Ако је тачно казано да су многе револуције појеле своју децу, за наш пример могли би казати да су деца појела револуцију. За наш комунистички руководећи слој састављен углавном од недошколованих снобова, дегенерика, авантуриста, каријераша и друштвених отпадника, могло би се рећи да се је од вечито прогоњеног вука или пса луталице какав би он требао бити по догмама комунистичким, претворио у умиљато перфидно јагње које је три мајке сисало. Пре рата уживао све погодности владајућих режима утицајних отаца, за време рата играњем на све карте користило како окупаторску тако и западно-савезничку помоћ и сарадњу, да би после рата пировали у плодовима револуције, изборне, организоване и монополисане од њих и за њих. Многобројни примери најречитије ће документовати наша излагања и којима неће бити потребни никакви други коментари.

Милован Ђилас је син богатог пензионисаног мајора и земљопоседника, Коча Поповић, потиче из познате трговачке породице, Борис Кидрич је син словеначког професора универзитета Франца Кидрича, Иво-Лола Рибар, народни херој и организатор целокупне комунистичке омладине је син др. Ивана Рибара – Фишера, председника Уставотворне скупштине и богатог адвоката, Марко Ристић, унук српског државника, Ђуро и Олга Нинчић су деца др. Момчила Нинчића, Мелентије Поповић, син имућног протојереја из Црне Траве, Филип Филиповић и Предраг Вијоровић (организатор ударних терористичких тројки у Београду) су ђенералски синови. Бора Симовић, комунистицки дипломата син је денерала Душана Симовића, Бранко и Гордана Михаиловић су деца поч. ђенерала Драже Михаиловица. Драгче – Драган Павловић благајник Црвене помоћи син трговца и милионера Павловића власника фирме Марко Вулетић, Гавриловић и к о м п., Ратомир Беловић организатор шпанских добровољаца син је београдског трговца и председника боградске трговачке омладине Николе Беловића, др. Мирко Сарделић, садањи комунистички министар на страни син је државног саветника др. Рудолфа Сарделића, Славко Фејић, министар на страни син је реис-улеме Фејића, Душан Тривановић бивши уредник “Борбе”, син је школског надзорника Тривановића, сестриц пок. Адама Прибићевића, док је Светозарев син др.Стојан Прибићевић био један од шефова Титове пропаганду у САД. Синовац хероја Гаврила Принципа и син народног посланика Јова Принципа Слободан Принцип “Сељо”, погинуо је као организатор устанка у Босни и проглашен за народног хероја, Ђока Јовановић – Јарац комунистички књижевни критичар погинуо кao политком космајског партизанског одреда је пуковнички син а за време свих хапшења пре рата јавно се је позивао на своје даље сродничке везе с нашом владајућом кућом.

Као комунистички агитатор био је хапшен још пре рата и Мирко Пламенац син Јована Пламенца бившег претседника владе. Организатори комунистичког устанка у срезу Пљевљанском били су инжињер Мирко Пејатовић, сестрић патријарха Варнаве и Даница Росић студенткиња медицине синовица великог патријарха. Народни херој Слободан Шкеровић, је син истакнутог политицара и педагога др. Николе Шкеровића. За време рата као комунистички организатор у Београду био је хапшен и адвокатски приправник Буковац, зет поч. Мише Трифуновића. Истакнути агитатор за рачун комуниста п р и југословенској избеглицкој влади у Лондону били су Бата Нешић, син поч. Љубе Нешића, бив. Југословенског министра на страни и Коен син др. Леона Коена, проф. медицинског факултета. Син угледног српског канађанског привредника Пера Булата Раде, активан је комунистички ђенерал мајор, члан комисије за атомску енергију и народни херој а кћерка Милка, народни посланик, народни херој и главни организатор женског антифашистичког покрета у Југославији.

Комунистички књижевник др. Милош Савковић, потиче из имућне породице из Шумадије, исти је случај и са адвокатом Драгомиром Исаковићем, дугогодишњим агентом Коминтерне, који је син имучног проте Исаковића из села Бање, обадвојица ликвидирани од стране четника. Добривоје Радосављевић – Боби члан савезног Изврсног Већа и члан СК КПЈ је син богатог предратног официра и према комунистичким признањима најбогатијег човека у Источној Србији; Отмар Краечић, генерал пуковник, државни потсекретар за послове народне одбране потиче такође из добро ситуиране чиновничке породице; Иванка Ћуковић и сестра јој Оливера, организатори комунистичке омладине из Београда, деца су београдског трговца Раше Ћуковића; исти је случај и са децом београдског апотекара Свете Трајковића, чија је кћерка била љубавница Иве Лоле Рибара. Слободан Тузлић – “Бутум”, народни херој и сестра му Смиља студенткиња медицине су деца београдског дрварског трговца Љубомира Тузлића, Херцеговца пореклом. Родољуб Чолаковић потиче из буржоаске породице из Бјељине, Владимир Велебит, помоћник министра спољних послова и бивши амбасадор у Лондону син је ђенерала Љубомира Велебита.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Наставак...
Аница Паскаљевић, организаторка комунистичке омладине у Крушевцу, кћерка је Зоје Паскаљевића, индустријалца из Крушевца. Др. Јаша Давичо, комунистички економиста потиче из трговачке породице из Београда, исти је случај и са Јашом Алмулијем, новинаром са београдског универзитета и уредником “Борбе”. Ђорђевић Милутин, судија врховног суда (судио поч. Дражи Михаиловићу) и брат му Жива Ђорђевић инжињер, државни потсекретар у Извршном већу НР Србије, синови су богатог трговца из Крагујевца; др. Јован Ђорђевић, проф. универзитета и члан врховног савета, син је Светислава Ђорђевића начелника управе државних монопола, рез. потпуковника и носиоца Карађорђеве звезде с мачевима. Маријановић Филип, директор више привредних предузећа, син је Светозара Маријановића, трговца из Ужица; Марко Никезић, садашњи амбасадор у Сјед. Амр. Државама, син је имућног заступника америчких петролејских фирми Петра Никезића.

Павићевић Мишо, секретар главног синдикалног савеза и дугогодишњи амбасадор син је имућног пензионисаног потпуковника Војина Павићевића из Пљеваља. Исти је случај и са инж. Велимиром Јакићем сином пензионисаног потпуковника Миљана Јакића из Пљеваља (Јакић је умро одмах после рата као народни херој). Др. Ненад Парента лекар и сестра му Гордана, архитект обадвоје ликвидирани за време рата као комунисти били су деца Милоша Паренте ректора задарске богословије. Душан Тимотијевић, један од главних комунистичких новинара син је сенатора и члана демократске странке Косте Тимотијевића, док је његова жена Олга уредница комунистичког женског гласила “Жена Данас” кћерка др. Фридриха Попс Драгића, београдског адвоката и бив. Прет. Јеврејске општине; др. Михаило Вучковић данас секретар главног комунистичког задружног савеза и брат му др. Војислав Вучковић ликвидиран за време рата, синови су врло имућног адвоката Пере Вучковића а Војиславова жена Фани Политео, студ. уметности је кћерка др. Политеа, начелника министарства финансија, Хрвата из Сплита.

Станислав Оцокољић, војни аташе и виши официр, син је такође истакнутог комунисте Негослава Оцокољића, бив. Начелника министарства унутрашњих послова; др. Милутин Ивковић “Милутинац” ликвидиран од стране Немаца, зет је горе поменутог др. Фридриха Попс Драгића, а био је лични лекар принца Ђорђа. Исти је случај и са другим повереником принца Ђорђа Милорадом Панићем – Сурепом, данас начелником за просвету НР Србије, који потиче из поседничке породице из Мачве.

Генерал пуковник М и л а н Купрешанин син је богатог поседника из Госпића; Милан Дединац књижевник син је пуковника Дединца из Београда, а злогласни Владимир Дедијер, званични Титов биограф и његов брат Стеван, синови су заслужног др. Јефте Дедијера, доцента универзитета, пореклом из Билећа. Душанка Кецмановић, организаторка антифашистичког фронта ж е н а, кћерка је проте Д. Кецмановића првака самост. Демократске странке из Бјељине, док један од најглавнијих економских комунистичких теоретицара народни херој Веселин Маслеша потиче из трговачке породице из Бања Луке. Синови проте Милана Смиљанића из села Равни ужичцки округ који је под утицајем деце и сам пришао комунистима, погинули су као истакнути комунистички војни руководиоци од којих је старији Манојло био гардијски официр; др. Добрила Шиљак, комунистички санитестски пуковник и шпански добровољац била је кћерка бив. Народног посланика проте Слободана Шиљка из Пљеваља кога су као истакнутог националисту убили комунисти.

Александар Вучо, ректор завода за кинематографију потиче такође из београдске богате породице; Бошко Видаковић, ранији комунистички генеракни конзул у Чикагу син је поч. Витомира Видаковића, протојереја и нар. посланика из Ужица, његов ближи сарадник и колега народни херој Мирислав Игумановић, син је директора гимназије Јеврема такође из Ужица. Момчило Будисављевић, још пре рата хапшени комуниста, синовац је бив. Министра Срђана Будисављевића а једно време био је и његов лични секретар. Бошко Ђуричић, погинуо у току рата син је претседника окружног суда из Јагодине. Љиљана Чаловска, студенткиња медицине хапшена за време револуције, данас истакнути новинар и дипломата кћерка је апотекара Чаловског из Битоља. Павле – Паја Геренчцевић, пре рата хапшен, син је богатог винарског трговца из Сремских Карловаца. Џуверовић Никола, народни посланик и члан Извршног већа НРС, врло истакнут за време револуције у Топлици, син је др. Арсе Џуверовића, угледног и имућног лекара из Прокупља. Финци Ели, директор предузећа “Култура” и уредник комунистичког часописа “Књижевност”, потиче из врло богате јеврејске породице из Сарајева; Матић Милован предратни претседник комунистичког културног одбора на београдском универзитету, сада генерални секретар југословенске комисије за УНЕСКО, син је познатог београдског лекара Матића; Маочевић Иванка, студенткиња медицине, жена генерала потпуковника др. Гојка Николиша, шефа санитета југ. Армије, врло активна и за време рата, кћерка је познатог лекара др. Маочевића, Хрвата из Осијека; др. Олга Поповић – Дедијер, предратна комунисткиња настрадала за време револуције, жена Вл. Дедијера, кћерка је др. Светислава Поповића, министра и некадањег првака самосталне а касије Југ. националне странке; Јевремовић Бранко, савезни јавни тужилац, предратни осуђивани комуниста син је богатог трговца Андрије Јоксимовића из Ужица, а сестрић Миливоја Смиљанића бив. помоћника мин. спољних послова, који га је стално узимао у заштиту па чак запослио у нашем посланству у Москви, одакле се је у току рата пребацио за Каиро. Јоксимовић Саво, генерал мајор ЈНА, члан ЦККПЦГ, потиче из угледног црногорског братства Јоксимовића из села Буча код Берана; Јовановић Милош, јавни тужилац НР Србије, као комуниста хапшен и осуђиван још пре рата, потице такође из имућне трговачке породице из Крагујевца, познат по томе што је био помочник Милоша Минића, тужиоца на процесу поч. Дражи Михаиловићу. Минић се скривао извесно време у току рата у кући истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге.

Капетановић Хајро, државни секретар за финансије, пре рата као комуниста био убачен у Земљорадницку странку, потиче из беговске породице из Босанског Новог; Караматијевић Првослав академски сликар, доцент архитектонског факултета у Београду, познати предратни а за време рата са целом породицом нарочито истакнути борац и агитатор, син је проте Јевстатија Караматијевића из Нове Вароши, који је под утицајем деце такође пришао Титовом покрету, где је остао све до смрти 1949 као потпретседник комунистичког Црвеног Крста; Поповић Никола, генерал мајор, син је вишег пензионисаног официра Крсте Поповића са Цетиња; Макиедо Др. Сергије, опуномоћени министер у секретаријату за спољне послове води своје порекло из истакнуте хрватске породице из Задра; Мандић др. Олег, истакнути комунистички социолог, син је др. Николе Мандћа, адвоката из Ријеке, Хрвата по народности; Марјановић Јован, директор државне архиве и званични историчар данашњег комунистичког режима, син је професора Марјановића из Београда.

Поздарец Хакија, генерални директор Народне Банке у Сарајеву, од 1942 истакнут у партизанском покрету Босне и Херцеговине, син је бившег народног посланика Југ. Муслиманске организације Нурије Поздерца, који је и сам све до своје смрти активно учествовао у партизанском покрерту, Хрват из Цазина; Продановић др. Бора, адвокат из Београда, погинуо у револуцији син је Јаше Продановића шефа српске републиканске странке; Пурић Љубица, члан савеза комуниста од 1941 истакнути функционер у Црвеном Крсту и женским комунистичким организацијама, родом је из Нове Вароши, кћерка проте Илије Пурића, чувена по томе што је као члан партизанског преког суда осудила на смрт свог рођеног брата Василија четничког официра; Радовановић др. Љубомир, амбасадор у секретаријату за иностране послове, још од пре рата као угледни адвокат у Београду био је познат као комунистичи настројен; др. Радомир Герић, инспектор Извршсног Већа за Србију, родом из угледне породице из Пећи, сестрић војводе Косте Пећанца који га је и заштићивао, активан у току рата.

II

На крају да видимо што они сами кажу о себи. Милутин Рајковић у комунистичком листу “Нова Борба” од 8 априла 1950 (излазио у Прагу) у чланку који је објављен под насловом “Однарођени и фашизирани интелигенти у служби долара”, каже: “Америцки монополистички капитал тежи за светским господарством. Њему на путу стоји табор мира, демократије и социјализма. Агресивност америчког империјализма угрожава слободу многих народа. Многе нације леже под јармом његове колонијалне експлоатације, угњетене и поробљене. Али амерички империјалисти морају, хтели или не хтели, да воде рачуна о патриотском расплоложењу слободољубивих народа. У припремама за потпаљивање новог рата они мобилишу огроман пропагандни апарат са задатком да разоружа, успава и ослаби вољу за одбраном националне независности и државног суверенитета код осталих народа… У кампањи против Совјетског Савеза, поред америчких доларских идеолога, десних социјалиста, појавили су се сада, разуме се, и титовци.

Они загађују и трују наше истински прогресивне традиције, шире буржоаски национализам и шовинизам и преплављују наш јавни и кулурни живот популаризацијом америчке империјалистичке “културе”. Све установе јавног живота претворене су у антисовјетске трибуне и служе идејама разоружавања наших народа, слабљењу воље за отпор против америчке економске, политичке и културне агресије. Удружење новинара, књижевника, сликара, академија наука, филм, позориште, све то служи за рафинирану и маскирану популаризацију “западне културе”, при чему се са загриженом мржњом напада предводничка улога совјетске културе и науке.

Тако су се, под заставом империјализма, отворено обрели – надреалисти, шарена гомила београдског чаршиског снобизма, Марко Ристић, Коча Поповић, Оскар Давичо, Александар Вучо, и други; ситнобуржоаски анархиста и “бунтар” Мирослав Крлежа; површни Милан Богдановић; закржљали малограђански индивидуалист Јован Смољан Поповић; сав огрезао у “западна” схватања, безродни бескичмењак Ото Бихаљи који проповеда одбацивање тромог, простог осећања задовољства са самим собом и препоручује труд за добрим делима – тачно у стилу “истинског” социјализма Карла Грина; доајен титовских књижевних космополита несумњиво је Иво Андрић, који је био доајен и Стојадиновићеве профашистичке дипломатије, профашистички Стојадиновићеви новинари: Живан Митровић, Предраг Милојевић, Дуда Тимотијевић, Дојчило Митровић, Душко Благојевић, Синиша Пауновић, којима су се придружили потписник Недићевог апела милионер Владислав Рибникар, неморална креатура и лумп Бранко Драшковић, кукавица, лакташ и амерички шпијун Вл. Дедијер и слични шпијуни као Б. Пешић, М. Суђић; гебеловски карикатуристи и сликари Џумхур, Ћирић, Кун и други; књижевничка беда и секретар принца Ђорђа, Панић-Суреп, фалсификатор марксизма Зихерл; новчано-пословни мајстор у згртању огромних прихода Бранко Ћопић, крезуба књижевна уседелица Исидора Секулић, Велибор Глигорић и Густав Крклец.

Колико су се ови изроди срозали и претворили у полицијске провокаторе клике Тито-Ранковића види се по томе што они подржавају удбашке џелате у хапшењу, затварању и инквизиторском мучењу великог броја истинских родољуба… Прелаз на отворене фашистичко мрачњачке позиције, служење титовској шпијунској агентури и њеним господарима америчким империјалистима, здерало је и последње трагове тобожње прогресивности са њих. Данас су они отворена фашистичка банда.

Борба против шпијунске банде Тита-Ранковића обухвата и дефинитивно чишћење наше прогресивне идеологије, науке и уметности од буржоаске агентуре која се шепури под заставом космополитизма и буржоаског национализма, плачена америчким доларима а чувана жандарским бајонетама титовског гестаповског апарата…

У комунистичком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 30 марта 1950 Владимир Михаиловић овако приказује свога друга и члана ЦККПЈ и Савезног Извршног Већа Добривоја Радосављевића: “као син необично богатог краљевског официра, Радосављевић је од малена васпитаван у духу велико-српског шовинизма. Још пре рата на Београдском универзитету Радосављевић је постао провокатор и полицијски достављач”.

У истом комунистицком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 15 октобра 1950 (излазио у СССР), извесни С. Чекић, пуковник Ј. А. , овако приказује поједине војне руководиоце у чланку: “Англо-амерички шпијуни пашују у Југословенској Армији”, где каже: “Клика Тита-Ранковића помоћу агената англо-америчке обавештајне службе, који су се дочепали руководећих положаја у Ј.А. још давно пре резолуције Информбироа почела је да спроводи у армији закамуфлирану непријатељску пропаганду против земаља народне демократије и Совјетског Савеза. Титовци су почели са тим што су систематски умањивали улогу Совјетске армије у ослобођењу наше земље…

Наши борци и официри знају доста о таквим антинародним елементима. Међу њима и о углађеном господину генерал-лајтанту Богдану Орешчанину, познатом по својим злобним антисовјетским иступањима. Тај господин у генералској униформи нема ништа заједничког са радничком класом, са њеном борбом и њеним патњама. Он је син најбогатијег велепоседника са Кордуна. Он је био и остао, и душом и срцем, са буржоазијом … Вукашин Мићуновић, родом из омрзнуте племићке породице у Црној Гори који је 1944 године био капетан данас је генерал-мајор. У рату је био познат као плашљивац, после рата као надувена незналица. Пуковник Никола Гажетић, који се 1941 године из кукавичлука предао Италијанима, уместо да буде заслужно кажњен због тога, он је форсиран као “добар руководилац”. Данас он руководи такозваним партијско-политичким кадровима Ј.А.

На положају начелника Главне политичке управе налази се данас послушни Титов лакеј, амерички шпијун генерал-лајтант Отмар Креачић, родом из жандармериске породице. Овај издајник је лако постао амерички шпијун, јер он нема и никада није имао ништа заједничког са борбом радничке класе. По наређењу својих америчких господара овај изрод спроводи данас у Ј.А. срамну антикомунистичку и антисовјетску пропаганду.

Сви они, на челу са маторим америчким шпијуном и старим пријатељем Рандолфа Черчила генерал-пуковником Иваном Гошњаком, упињу се из петних жила да од Ј. А. направе слепо и послушно оруђе англо-америчких империјалиста.

Тито, Ранковић, Темпо, Гошњак и сва њихова шпијунска банда ликвидирали су партијске организације у армији и од њих направили помоћни полицијско-политички орган КОС-а. Такозване партијске организације у армији служе данас у првом реду да омогуће органима КОС-а проналажење и хапшење поштених комуниста пријатеља Совјетског Савеза. “Избори” који су почетком о. г. спроведени у такозваним партијским организацијама били су гнусна лакрдија, јер су сва руководства била унапред постављена уз благослов органа КОС-а. Чланови партије морали су да гласају за оне људе који су им били унапред предложени. Органи КОС-а сакупили су потом гласачке листиће и похапсили све оне који нису гласали за предложену листу. Други основни задатак такозване партијске организације јесте да свакодневно врши антисовјетску и антикомунистичку пропаганду, да усађује у срца и у душе људи мржњу према Совјетском Савезу и према земљама народне демократије.

Није онда ни мало случајно што Гошњак, Крајачић, Мићуновић и остали издајници дају директиве и непосредна наређења да се примају у партију разни туђи елементи са тамном прошлошћу, а често пута и са рукама до лаката окрваљеним народном крвљу. Тако је по изричитом наређењу главне политичке управе примљен у партију пуковник Радослав Ђурић, бивши заменик Драже Михаиловића за Југоисточну Србију и Македонију све до августа 1944 године. Свима који знају за његове злочине у Топлици, Јабланици и Пустој Реци извесно је да је он енглески шпијун. То знају и Гошњак и генерал Отмар Креачић, али су они и поред тога, у ствари баш због тога наредили пуковнику Јанку Бобетку политкомесару пешадијске официрске школе, да прими у партију пуковника Ђурића.

На исти начин генерал Гошњак наредио је партијској организацији у којој сам и ја био секретар, да прими у партију генерал-мајора Вјекослава Клишанића, бившег генералштабног потпуковника старе Југославије и бившег начелника штаба једне Павелићеве дивизије, кога су наше јединице заробиле пред крај 1943 године.

Наша партијска организација га није примила. Онда је Главна политичка управа образовала комисију да испита случај такве непослушности партијске организације. Цела партијска организација, а биро ћелије посебно, претпели су тешку критику. Оштро је указано на “незрелост” партијске организације. Један члан бироа је кажњен строгим партијским укором и избачен из Генералштаба као непожељан, а један члан партије партијским укором. Таквим драстичним мерама хтели су да заведу ред, “дисциплину” и “послушност” у партијској организацији. Гошњак је одмах после тога повисио плату генералу Клишанићу и дао му аутомобил на лично располагање. Пре 4 месеца на Гошњакову интервенцију Клишанић је примљен у кандидата партије.

Од 1946 године члан је партије инжењер хемије Киковић Секула, а једно време је био и секретар основне партијске организације. Киковић Секула је 1941 године био у Беранском срезу организатор четника Драже Михаиловића. Одатле је побегао у Београд где је читаво време рата радио за Немце у једној фабрици сапуна. Пред крај рата требао је да сагради своју сопствену фабрику, али су му Совјетска Армија и југословенски партизани побркали личне рачуне. Међутим он се брзо снашао и ступио у Ј. А. Помоћу личних веза добио је чин мајора и висок положај у армији. Данас је он један од виших руководилаца команде хемијских јединица. За време окупације био је агент гестапоа, а данас КОС-а. Многи радници подносили су писмене тужбе против њега, доказивали његову сарадњу са Немцима и гестапом, давали имена људи који су због његове денунцијације пребијани по немачким логорима. Али, све то је било узалуд, сигнали радника били су глас вапијућег у пустињи.

Примање у партију таквих људи као што су Киковић, Клишанић и Радослав Ђурић није ни мало случајно. То нису грешке нижих партијских организација које су широм отвориле врата партије разним непријатељским елементима, то је систем заснован на наређењима из врха. То је курс који спроводе агенти англо-америчких империјалиста, који се налазе на власти и који су засели у врховима такозване комунистичке партије Југославије.

Ноте Совјетске Владе и будимпештански процес разобличили су Титову клику. Свима је постало јасно да је та клика одавно била у служби англо-америчких империјалиста у својству њихових плаћених агената. Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас, ти матори и подли завереници против земаља народне демократије и Совјетског Савеза одредили су Ј. А. дубоко контрареволуционарне задатке. Они су наменили Југословенској армији улогу жандарма англо-америчких империјалиста на Балканском Полуострву и посебно у Југославији. Већ сада, по жељи Титове банде јединице Ј. А. користе се за оружане провокације против земаља народне демократије и за помоћ грчким монархо-фашистима у борби против грчког народа. Подли издајник Тито настоји да припреми Ј. А. за војне авантуре империјалиста против Совјетског Савеза – против најбољег пријатеља и заштитника националне независности наших народа…”

Тодор Тодоровић, помоћник министра финансија НР Србије, предратни руководилац родом из Зајечара у комунистичком листу “Напред” (излазио у Бугарској) у броју од 15 јула 1950 објавио је чланак под насловом “Социјална основа фашистичке диктатуре Тита – Ранковића” где каже: “Треба имати у виду, да је Титова клика, пре него што је приступила тајним припремама за контрареволуционарни преврат, већ имала уза се камарилу састављену од најтипицнијих претставника буржоазије. Ту камарилу окупили су око себе Тито и Ко. током рата, а нарочито када је Црвена Армија ослободила Србију и Београд. Било је неколико гарнитура представника буржоазије града и села, који су преживели револуционарни налет радних маса крајем 1944 и почетком 1945 године. Ту су улазили бивши краљевски министри и дипломате, стари шпијуни гестапоа и обавештајних служби Енглеске и САД изразити претставници старе реакционарне буржоазије и лидери грађанских партија. Свима је било заједничко да компромитују изградњу социјализма и да упропасте економске тековине народне демократије.

Многи из те камариле своју сарадњу са Титовом кликом започели су као шпијуни УДБ-е. Управо преко њих је УДБ-а џелата Ранковића координирала свој рад са радом Интелиџенс Сервиса и америчке обавештајне службе. Тако например начелник УДБ-е за Београд Војкан Лукић држао је на вези: попа Милана Смиљенића народног посланика и потпредседника президијума скупштине Србије, за време рата сарадник четника Драже Михаиловића, иначе богати експлоататор сеоске сиротиње; професора Синишу Станковића сарадника гестапоа из времена рата; Милана Поповића секретара реакционарне земљорадничке странке; Владу Симића лидера буржоаске републиканске странке; Милоша Царевића лидера реакционарне демократске странке…

Када је после историске резолуције Коминформа о стању у КПЈ од јуна 1948 године, током друге половине 1948 и 1949 године углавном окончала контрареволуционарни преврат и пресла од буржоаског национализма ка фашизму, Титова клика се нашла потпуно изолована од народних маса…

Титова фашистичка банда успела је помоћу терора и фалсификата, као у време Хитлера, да исфабрикује једну хајл хитлеровску скупштину (титовски Рајхстаг ), која је спремна да аминује све акције те банде усмерене на даљу фашизацију земље и на разбијање фронта мира и демократије…

Специјални и политички састав највишег органа власти – президијума титовске скупстине, владе Југославије и републиканских влада употпуњује слику у томе, колико су буржоаски и фашистички елементи продрли у све поре државног живота Југославије. Поред владајуће фашистичке четворке: Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић, као чланови президијума и министи владе Југославије ту су: Сава Косановић као фактицки претставник Трумана у титовској скупштини и влади (преко њега влада САД диктира Титовој клики), ту су претставници буржоаских партија – хрватске сељачке странке, земљорадничке, словеначке клерикале партије, демократске и републиканске странке: Иван Рибар, Фране Фрол, Јосип Рус, Влада Зечевић, Марко Вујачић, Васо Чубриловић, Јосип Видмар, Иван Регент, Доброслав Томашевић, Станоје Симић, Алекса Томић, Влада Симић, Косан Павловић – Брђански, хришћански социјалисти: Маријан Брецељ и Едвард Коцбек, и други…”

Још неки подаци о социјалном саставу Брозове владајуће клике објављени су у комунистичком листу “Под Заставом Интернационалзма” (излазио у Румунији) од 1 октобра 1949 у чланку “Шпијунске везе титоваца и англо-американаца” где стоји: “За време рата у Швајцарску био је послат Миша Ломпар, коме је био постављен задатак да успостави везу са руководиоцем америчке шпијунске организације у Европи Аленом Далсом. Дошавши у Швајцарску Ломпар је такође успоставио везу са троцкистицким групама које су се тамо налазиле.

У Марсељу се налазио Латиновић, а у Бариу Васо Јовановић, који су успоставили тесне везе са англо-америчком обавештајном слузбом. У Лондону се налазио генерал Велебит који је био стари енглески шпијун. Он је предавао енглеској обавештајној служби сав расположиви материал, као и обавештења о Совјетској Армији. Како говори Бранков, о томе је он такође сазнао из тајне архиве Удбе.

Сада пуковник Цицмил заузима положај југословенског посланика у Лондону, Латиновић- – југословенског посланика у Швајцарској, Ломпар – сарадника југословенске мисије у Букурешту. Што се тиче Велебита он је после ослобођења Југославије био први заменик министра иностраних послова. Јовановић је био саветник југословенске мисије у Будимпешти и протеран од стране мађарских власти из Мађарске.

По опозивању Цицмила веза са англо-америчком обавештајном службом привремено је ослабила. После познате Резолуције Информбироа положај се погоршао и Ранковић је понова дао задатак да се учврсти веза са англо-америчком обавештајном службом у Мађарској. Бранков говори, да је у то време он био у Београду и разговарао са Ђиласом. Овај му је испричао о преговорима које је Тито имао са Енглезима и Американцима који су изјавили, да су они спремни да укажу војну и политичку помоћ Југославији, ако се Тито сагласи да иде са њима против Совјетског Савеза. Ђилас је подвукао при том, да југословенска влада мора примити тај предлог, јер су Енглези и Американци природни савезници Титове Југославије…”

У истом листу од 1 октобра 1949 објављен је чланак под насловом “Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије”, где стоји: “Што се тиче односа југословенске владе према народима Југославије, оптужени говори (Бранков,- м. н.), да се Титова клика одавно одвојила од народа, продајући његове интересе англо-америчким империјалистима. По мишљењу Бранкова, издаја Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића потиче још из доба рата, концем 1943 године – почетком 1944 године, када је Тито дозволио присуство англо-америчких претставника у врховном штабу.

На питање претседника суда може ли Бранков казати имена англо-америчких претставника, Бранков је изјавио да је списак са тим именима био разаслан по свим штабовима у земљи и дат је задатак да се науче та презимена, да би у случају потребе указали одговарајућу помоћ тим људима. Бранков је подробно набројао имена и презимена англо-америчких претставника који су се налазили у то време у Југославији. При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоруцник Макдоналд: при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др. Сва та лица говори оптужени сагласано тајним подацима, који се налазе у архивама Удбе били су опробани англо-амерички обавешстајци. Они су поставили себи за циљ да потчине утицају англо-американцима руководиоце Југославије, а заједно с тим народе Југославије и народе суседних земаља…

Бранков говори, да се из разговора са Цицмилом, из тајног материјала, из архиве Удбе убедио у то да су од Американаца и Енглеза били за њихове агенте у прво време заврбовани Ђилас, Кардељ, Ранковић и, поред тога, Марко Белинић сада министер Хрватске владе, Петар Стамболић – сада претседник владе Србије, Карло Мразовић, Миха Маринко – претседник владе Словеније, Светозар Вукмановић – министер југословенске владе, Кидрич – министер индустрије и претседник Привредног савета Југославије и други…” (Види: Социјални састав комунистичке влајајуће клике – Ко је највише допринео бољшевизирању Југославије и ко данас њоме влада, „Слобода“, Чикаго, Илиној, бр. од 20 априла и 1 маја 1959).

Тако су извесни комунисти, интернационалисти и глобалисти писали о себи у времену 1948-1953 у јеку сукоба Коминформ – Тито. Посебно је интересантна студија Радоње Голубовића, коју је објавио под насловом “Буржоаски национализам Титове клике под маском социјализма”, Москва, 1948. године. Иако се до сада ситуација можда у маломе изменила, ипак њихови сопствени документи и подаци несумњиво потврђују наше тезе.

http://srbin.info/2018/01/05/sasatav-komunisticke-elite-koja-je-dosla-srbima-glave/
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
МУДРОСТ НАШИХ ПРЕДАКА: Како се бира место за кућу

Пре него што одаберете плац на којем желите да изградите своју кућу, важно је да проверите да ли да ли је живот на њему пожељан или не. То није све, потребно је да изведете и одређене ритуале и то од копања темеља до постављања црепа.

Мирно стадо
Бирајући место за нову кућу, будући власници настојали су да уоче повољне и неповољне знаке, које им упућују оностране силе. Веровали су да су срећна места на којима могу да живе и животиње. Да би то установили, довијали су се како су знали. Понекад би на одабраном месту заградили овце и остављали их да преноће. Тамо где је стадо полегало и мирно спавало, по дубоко укорењеном веровању, било је погодно место за подизање новог дома.



Шта се крије испод камења
У Мачви и у Шумадији узели би четири камена и ставили их на места где би требало да буду четири кућна угла. Наредног дана би завирили испод њих. Ако би под сваким каменом пронашли животињу или инсекта, сматрали су место срећним и отпочињали би зидање. Уколико не би ништа нашли, преместили би камење. Поступак би понављали све док се не би појавио повољан знак, а ако га не би било, одустајали би од градње на том земљишту.

Жртва за темељ куће
Зидање куће било је праћено одговарајућим жртвама. Како су грађевински радови одмицали, жртве су приношене прво на темељу, потом на прагу, на огњишту, на крову. Најраспрострањеније је жртвовање на темељу куће. Претпоставља се да су тиме градитељи хтели да умилостиве бића чију су наклоност испитивали и приликом избора места. Обично су клали јагње, овна или петла и његовом крвљу прскали темеље, а у неким крајевима узиђивали су животињску главу.

Четири овна на четири угла
У Црној Гори жртвовали би четири овна на четири угла. Данас се, уместо животиње, у темељ чешће узиђује флаша с вином, житом или новцем. Иако се у песми Зидање Скадра на Бојани помињу и људске жртве, људи су жртвовани само симболично. Жртва се сводила на узиђивање сенке која се сматрала еквивалентном душе. Зато су се сељаци чували да им сенка не падне на темељ. Уместо неке животиње, данас се у темељ уграђују флаша с вином, жито или новац.

На месту предвиђеном за градњу људи би остављали чашу или флашу пуну вина, ракије, пшенице или брашна. Понегде су је стављали на земљу, негде закопавали или је обесили о пободен штап. Сутрадан би долазили да виде шта се догодило. Ако би све остало недирнуто, место се сматрало погодним. Уколико би нешто недостајало, претпостављали су да је оно халовито и да ту не треба зидати.

Мерење сенке
Мајке су посебно морале да пазе децу да не приђу близу док се копа темељ. А мајстори су прибављали жртву тако што би измерили нечију сенку свиленим концем, па би конац узидали у темељ. Тај човек би, по веровању, ускоро умро, а његова душа би преузимала бригу о новој кући, поставши кућни дух таласон.
http://srbin.info/2018/01/05/mudrost-nasih-predaka-kako-se-bira-mesto-za-kucu/
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Ухапшен Израелац у вези са трговином органа на Косову и Метохији 1999

Izraelski državljanin Moše Harel, optužen da je umešan u skandal vezan za trgovinu ljudskim organima na Kosovu pre deset godina, uhapšen je na Kipru, a prištinske vlasti zatražile su njegovo izručenje kako bi mu se sudilo, javlja Rojters pozivajući se na kosovsku policiju.

Istovremeno, Rojters podseća i na optužbe izvestioca Saveta Evrope Dika Martija da je OVK uzimala organe Srba.

1110642808.jpg

© AP PHOTO/ HEKTOR PUSTINA
Sali Beriša: Na granici Kosova i Albanije krijumčare decu radi trgovine organima
Navodi se da je Harel optužen da je tragao za ljudima kojima je potrebna transplantacija bubrega i da je privlačio na Kosovo donore tih organa iz Turske i država bivšeg Sovjetskog Saveza obećavajući im isplatu do 12.000 evra.

Rojters navodi da su primaoci organa, mahom Izraelci, plaćali između 80.000 i 100.000 evra, a da neki od donora nikada nisu dobili bilo kakav novac.

„Osumnjičeni M.H. uhapšen je pre nekoliko dana na Kipru na osnovu međunarodnog naloga za hapšenje. On je bio na poternici od 2010. godine“, kazao je Rojtersu portparol kosovske policije Baki Kelani.

Navodi se da je Rusija takođe izdala međunarodni nalog za hapšenje Harela.

Rojters navodi da kiparske vlasti nisu bile dostupne za komentar o ovom slučaju.

Podseća se da je Harel 2012. uhapšen u Izraelu u vezi sa paralelno vođenom istragom, ali nije izručen Prištini pošto Izrael sa njom nema diplomatske odnose.

1112312208.jpg

CC BY-SA 2.0 / PHOTO RNW.ORG / KOSOVO
Ovo je deset najsurovijih terorista OVK — zbog njih se još trese Kosovo
Navodi se da je skandal vezan za trgovinu organima otkriven 2008, kada je turski državljanin zaustavljen na prištinskom aerodromu, pošto je imao upadljive bolove izazvane uklanjanjem bubrega.

Rojters navodi da je lanac trgovaca organima delovao uz pomoć klinike „Medikus“ na periferiji Prištine, čiji je direktor urolog Ljutfi Derviši 2013. osuđen na osam godina zatvora zbog organizovanog kriminala i trgovine ljudskim organima, dok je njegov sin Arban osuđen na sedam godina zatvora, ali su obojica bila u bekstvu i nisu odslužili kazne.

Navodi se da je kosovski sud 2016. naložio ponovno suđenje doktorima i zvaničnicima osuđenim za umešanost u ovaj slučaj i da suđenje i dalje traje, a optuženi su negirali krivicu.

Kosovska policija je objavila da je Ljutfi Derviši ponovo uhapšen prošle godine i on se nalazi među osobama kojima se sada opet sudi. Njegov sin Arban i još jedna osoba osumnjičena u ovom slučaju, turski doktor Jusuf Sonmez, i dalje su u bekstvu.

Rojters navodi da je, u odvojenom slučaju, pažnja na optužbe vezane za trgovinu organima porasla nakon što je specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti 2010. optužio da su borci OVK, koje agencija naziva gerilskim borcima kosovskih Albanaca, uzimali organe zarobljenika, pre svega Srba, tokom rata na Kosovu 1998. i 1999. godine.

Agencija podseća da je formiran specijalni sud, po kosovskim zakonima, ali sa međunarodnim tužiocima i sudijama, koji treba da se pozabavi optužbama koje je izrekao Marti, ali da još uvek niko nije zvanično optužen.



Tanjug


 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ПОРАЖАВАЈУЋА СТАТИСТИКА И СВЕ ЈЕ ГОРЕ

DEMOGRAFIJA SRPSKOG SELA

4.709 sela ima u Srbiji

200 sela nema nijednog stanovnika

1.200 sela je u fazi nestajanja

1.034 sela imaju manje od 100 žitelja

U 2.832 sela ima više od 500 stanovnika

200 sela je bez ijedne osobe mlađe od 20 godina

50.000 kuća na selu je prazno

150.000 kuća je privremeno nenastanjeno

U 86 odsto srpskih sela opada broj stanovnika

Samo 12 odsto sela beleži rast stanovnika

U 173 škole ide samo po jedan učenik

5.097.000 hektara poljoprivredne površine ima Srbija
4.224.000 hektara iznosi obradiva površina
3.355.859 hektara zemljišta obrađuje se u okviru poljoprivrednih gazdinstava
860.000 hektara obradivog zemljišta se ne obrađuje
40.000 hektara ukupnih obradivih površina navodnjava se, što je svega 1,2 odsto
17 odsto obradivih površina u svetu se navodnjava
20 odsto je manji broj poljoprivrednih gazdinstava nego pre 25 godina
Više od 50 odsto stanovništva u zemlji živi na selu

В.М
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ALARMANTNO: Sve nas je manje, godišnje gubimo 35.000 duša

Nastavljaju se negativni populacioni trendovi u velikoj većini opština u Srbiji. Do 2041. nestaće trećina žitelja jugoistoka. Godišnje gubimo 35.000 duša


NOVI Pazar je među retkim gradovima u Srbiji koji beleže pozitivan prirodni priraštaj, i to uprkos rekonstrukciji porodilišta, zbog čega su se početkom prošle godine trudnice porađale u drugim gradovima. Lane je, tako, u matične knjige rođenih upisano više od 2.300 beba, dok je broj preminulih žitelja Novog Pazara zastao na oko 700. Godinu pre toga broj je dosegao 2.500.


Da se trend nastavlja, pokazuje i prva nedelja 2018. Tokom prvih sedam dana grad je bogatiji za 40 novih sugrađana. Trojke i četvorke u ovom gradu postale su maltene uobičajene. Osim Pazara, najviše beba u odnosu na ukupan broj stanovnika rađa se još u Sjenici i Tutinu. Tutin, iako jedna od najnerazvijenih opština, ima veći prirodni priraštaj čak i od Pazara. Zatim slede Preševo i Sjenica.

Prema rečima Gordane Bjelobrk, šefa Odseka za demografiju Republičkog zavoda za statistiku, pozitivni prirodni priraštaj godinama unazad ima još samo Novi Sad. To znači da samo pet mesta u zemlji ima pozitivan prirodni priraštaj, a čak 164 negativan.

Što zbog negativnog priraštaja, što zbog migracija, statističke projekcije pokazuju da će u narednih četvrt veka najveće smanjenje stanovništva doživeti južna i istočna Srbija. Do 2041. godine nestaće čak trećina žitelja ovih oblasti!

ZAHVALNOST TURSKOJDR SUADA Gicić Skenderi, portparol Opšte bolnice u Novom Pazaru, zahvalila je turskoj razvojnoj agenciji TIKA jer je znatno poboljšala uslove u lokalnom porodilištu. Ona je dodala da Tutinke vode po broju porođaja, a Silvana Simić iz Tutina je pre godinu dana rodila trinaesto dete.

Najvišu stopu nataliteta u 2015. i 2016. imaju i beogradske opštine Stari grad i Savski venac. Najnižu stopu imaju Rekovac, Knić, Gadžin Han, Crna Trava, Nova Varoš, Golubac, Kučevo i Malo Crniće. Poslednji podaci kojima RZZS barata su iz 2016, a za prošlu godinu biće objavljeni tek u junu.

Prema tim podacima, u poslednjih 10 godina u zemlji (bez Kosova i Metohije) godišnje se rodi prosečno 67.459 dece (najviše je rođeno 2009. - njih 70.299). U istom periodu broj stanovnika samo na osnovu prirodnog priraštaja smanjen je za 385.000, odnosno za 35.000 duša godišnje. To znači da svake godine nestane opština veličine Prijepolja, Bečeja ili Savskog venca.

Prema podacima koje nam je dostavila Gordana Bjelobrk, najveći broj dece rađaju žene između 25 i 34 godine, a prosečna starost majke je 29,6 godina. U gradskim naseljima ona je malo veća i malo premašuje 30, dok je u ostalim delovima zemlje između 27 i 28 godina.

Negativni prirodni priraštaj i negativna stopa rasta stanovništva zabeleženi su u Vojvodini još krajem osamdesetih godina prošlog veka, a u ostalim delovima od početka devedesetih.

Projekcije stanovništa 2011-2041. pokazuju da će s nastavkom depopulacije broj stanovnika centralne Srbije (bez KiM) sa 7,2 pasti na 6,5 miliona. U najboljem slučaju, ukoliko bi se prirodni priraštaj drastično povećao, Srbija neće imati više od 6,9 miliona građana.

Novosti


 
Natrag
Top