Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…


Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.

Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.

У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.

О дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.
Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.

Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995. г.

Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).

У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:

“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)

Катедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до другог светског рата (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали) било уклесано „Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!“ што у преводу значи „Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата“. Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце. Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и широм НДХ.
У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.

Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:

“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”

У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:

“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”

Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.

О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: “Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”

У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”

Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!

Напомене:

Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11).
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Један од коментара:
"
1) "Hrvati nikada u historiji nisu imali vladara koji je govorio njihovim jezikom" (Franjo Josif)
2) "Hrvati to su dronjci" (Franjo Josif)
3) "Hrvati su izmet ljudskog roda" (Adolf Hitler)
4) "Hrvati su najhrabriji narod na svetu ne zato sto se nicega ne boje, nego zato sto se nicega ne stide"(Jovan Ducic)
5) "Od svih naroda na zemaljskom saru, Hrvati su najgrozniji"(Karl Marx)
6) "Boze sacuvaj nas gladi, kuge i Hrvata"(iznad ulaza u Njemacku katedralu)
7) "Hrvate treba staviti pod starateljstvo"(Teodor Ruzvelt).

Kada je 1848 izbila revolucija u Severnoj Italiji za otcepljenje od Austrije tkzv. Milanski ustanak, Hrvati su na celu sa banom Jelacicem poslati da uguse taj ustanak, gde stu pocinili stravicna zverstva. Tom prilikom Marks i Engels napisali su sledece stihove:

Peitschen dies Gesindel in die Donau,
Stäupen fort dies freche Lumpenpack,
Die Bettler, hungrig, ihres Lebens müde,
Ein Schwarm Landläufer, Schelme, Vagabunden,
Kroatenabschaum, niedre Bauernknechte,
Die ausgespien ihr übersättigt Land
Zu tollen Abenteuern, sicherm Untergang.

u prevodu na sprski:

Batinom oterati te bitange u Dunav
Sibajuci odgurati od sebe ovu drsku poganiju
Gladne prosjake, umorne od zivota
Copor begunaca, nevaljalaca, hulja, probisveta
Hrvatska govna ljudskoga roda, niske seljacke slugenjare
Koje je izbljuvala wihova presita zemlja
Da bi postali besni pustolovi i da bi sigurno propali

Austrougarski vice-maršal Gherter:

"Ja nisam video u svome životu, ni čuo za zveri u ljudskom obličiju poput hrvatskih vojnika. Mada su ratovali sa nama i prvenstveno služili za zastrašivanje i represiju nad narodom, ja kao čovek se stidim sto su stajali u našim redovima. U samoj borbi bi napuštali položaje, dok bi veoma vešto izbegavali protivničku vojsku i uvek se kretali ka zbegovima koje su sačinjavali goloruki ljudi, žene i deca. Kada bi ih ponekad i stizali činili su strahote od kojih se i nama dizala kosa na glavi. Oni su pogan svetu i evropskoj kulturi."

Američki predsednik Hari Truman, posle upoznavanja sa ustaškim zverstvima kaže: "Hrvati su nezreo narod. Evropa bi trebalo da ih stavi pod tutorstvo."
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЗАБОРАВИЛИ СМО СРПСКЕ ЈУНАКЕ: Херој с Кошара коси дворишта да прехрани децу!
Породица му гладује: Војислав Перовић, отац троје малолетне деце и ратни инвалид, који је спасао целу јединицу, физикалише и дресира псе како би преживео јер му ни жена није запослена

vojislav-perovic-1466286184-932323-700x473.jpg


Официр, отац троје малолетне деце, инвалид. Човек који је најзаслужнији што су се сви војници из легендарне јединице „Џокер“, после крваве одбране карауле Кошаре, живи вратили својим кућама. Ратни херој Војислав Перовић (45) данас коси траву у туђим двориштима и дресира псе. Тако преживљава.

На трибини одржаној пре три дана на Правном факултету у Београду поводом навршавања 17 година од завршетка битке на Кошарама, најчешће се могло чути име Војислава Перовића.

Јуначка јединица

Златко Солунац, припадник 5. батаљона 125. моторизоване бригаде Војске Србије, и најмлађи херој с Кошара Војислав Вукашиновић прекидали су свечане говоре да би за живот захвалили једном човеку – управо поручнику Перовићу.

– Сузе су ми саме кренуле кад сам их видео овде и кад сам чуо како ми захваљују. Њихове речи су највеће признање које сам могао да добијем у животу. Срце ми је пуно кад их видим после 17 година све живе и здраве. Добро, не баш најздравије, али бар смо живи – кроз горак смех прича за Курир Перовић, који је рат 1999. године завршио као инвалид четврте категорије.

Тада, те 1999. године са 28 година, на обронцима Проклетија недалеко од Ђаковице и Дечана, у најжешћим ударима НАТО бомбардовања на тадашњу Југославију, командовао је легендарном јединицом „Џокер“ у оквиру 125. моторизоване бригаде ВС.
– Јуначка је то била јединица! Нико није погинуо, али то је божја заслуга. Од мојих само сам ја теже повређен пошто сам рањен минобацачем 1. маја у планинама. Следећег дана су ме однели у пећку болницу. Имам ожиљке по целом телу, левом рамену, руци, оштећен ми је и слух, 80 одсто сам инвалид. Ипак, борци с Кошара су живи доказ да се све може преживети – каже Перовић.

Мизерна пензија

Данас овај ратни војни инвалид живи у Београду од инвалидске пензије са супругом и троје малолетне деце. Ипак, пензија није довољна.

– Супруга не ради, чува децу. Имам две ћерке од по 16 и 14 и сина од 12 година. Радим те повремене послове, када их има… Шишам траву, дресирам псе… И чекам моју Србију да ме позове ако јој икада поново затребам – прича овај заборављени херој.

На Велики петак 9. априла 1999. у три сата после поноћи почела је масовна артиљеријска паљба из правца Албаније на караулу Кошаре, уз пешадијско учешће ОВК ради копненог продора у Србију. Битка је завршена 14. јуна потписивањем Кумановског споразума и повлачењем ВЈ.

Пакао карауле
ИЗВЛАЧИО ЛЕШЕВЕ ПОГИНУЛИХ

Златко Солунац, припадник 5. батаљона 125. моторизоване бригаде, служио је војску у Косовској Митровици те 1999, када су га 11. априла, два дана после званичног почетка одбране Кошара, послали на паклену караулу – да извлачи лешеве преминулих сабораца.

– Тај терен је заиста био паклен – поток, планине, разрована земља, мраз. Често су нападали ноћу. Живот дугујем својим официрима. Била је то најбоља јединица у којој сам служио – присећа се пакла југословенско-албанске границе Солунац.

Извор: Курир
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЂЕНЕРАЛ ВЕЉКО РАДЕНКОВИЋ,ХЕРОЈ СРБСКОГ НАРОДА!
Пре пар година сам први пут чула песму „Ђенерале, ђенерале“ коју певајуКосовски божури. Већ на прво слушање прошла ме је језа. Што због речи, што због младог света који је песму певао, што због чињенице да је написана у част савременог српског јунака. Човека који је бранио српски народ.

Још тада сам желела да сазнам нешто више о главном јунаку песме, али је то била немогућа мисија. Нигде ништа. Као да човек не постоји. Бар кад су званични медији у питању. Једино што је могло да се сазна је да је ЂенералВељко Раденовић, вођа Посебне Јединице Полиције и да је, између осталог, активно учествовао у ослобођењу Ораховца.

Живот и неке свакодневне обавезе су ме спречиле да будем прави мали истраживач и о Вељку Раденовићу напишем текст много пре овог. Сада веома жалим што нисам била истрајна. Кад сам у недељу увече на друштвеној мрежи прочитала вест о његовој смрти најпре сам занемела, а потом се растужила. Поново сам покренула претраживаче, трудила се да пронађем деманти те вести, али опет ништа. Само линкови ка песми Косовских божура и ка Сувој Реци. Ни слова о самом ЂенералуРаденовићу. Ни слова о томе да је преминуо савремени српски херој. Човек коме је српски народ који је бранио са својом јединицом дао чин Ђенерала. Не знам како вас, али мене тај детаљ неодољиво подсећа на причу о кнезуЛазару кога је српски народ после Косовског боја подигао на пијадестал цара иако никада није имао ту титулу. Српски народ има много мана, али је увек нешто одлично знао – умео је непогрешиво да препозна истинске јунаке.

Овога пута нисам желела да одустанем. Преминуо је човек који је био херој, а нигде ни слова о томе. То је био мој мотив. Контактирање људи на друштвеној мрежи који су објавили вест о смрти Ђенерала уродило је плодом. Они који нису знали нешто више о њему су ме упутили на оне за које су веровали да знају нешто и… Успели смо!

Ово што следи је збир сведочења. Захваљујући људима који су приватно и професионално познавали Ђенерала Вељка Раденовића успела сам да посложим ствари. Како сам већ писала, сматрам да је Ђенерал Раденовићједан од оних чије име никако не треба да заборавимо. И ово је мали допринос савременој српској историји. Аутори су становници Ораховца, бивши и садашњи полицајци, војници, официри који су познавали ЂенералаВељка Раденовића. Свима хвала на помоћи при стварању овог текста. Ово је ваше дело.

Раденовићи су пореклом из села Метеха код Плава (Црна Гора). У Пећ су се преселили после Другог светског рата, а 1955. рођен је Вељко.

У наставку је сведочење једног од сабораца Ђенерала Вељка Раденовића. Као један од његових најближих сарадника Мијо Србин ДАГО осврнуо се на почетке службовања Вељка Раденовића и функционисања Посебне Јединице Полиције.

Од тренутка од кад се запослио у полицији пратио га је глас одличног, савесног полицајца, и што је много важније доброг човека. До 1992. био је командир истуреног одељења у селу Средска, које се налази према Штрпцима, а од оснивања Посебних Јединица Полиције, фебруара 1992, био је њен комадант. Јединицу је чинила мала група полицајаца који су прошли кроз систем специјалних тренинга и припрема. Уз све то, обављали су и редовне полицијске послове. Ђенерал Раденовић 1993. са јединицом одлази на зараћено подручје у Босни и Херцеговини. Били су на релацији Вишеград – Фоча – Горажде.

Почетком септембра 1995. са Јединицом одлази у Славонију и Барању на тромеђу са Хрватском где ПЈП остаје до потписивања Дејтонског споразума штитећи границу и народ. Током великих демонстрација у Београду 1996. са Јединицом је провео три месеца у главном граду Србије.

Да је за чланове Посебне Јединице Полиције био не само командант већ пре свега пријатељ сведочи и прича једног од блиских сарадника ЂенералаРаденовића.

– Стигла је наредба у којој је Вељку Раденовићу забрањено да води ПЈП током демонстрација у главном граду. Аутобусом смо стигли до Суве Реке и онда нас је Раденовић обавестио да су му забранили да нас води у Београд и да даље идемо сами. Нико од полицајаца тада није хтео да мрдне из Суве Реке без њега и аутобус је стајао све док није стигла дозвола да може да крене и он. Волели смо га и поштовали јер је увек чувао своје људе, а није штедео себе.

Почетком 1998. и првих акција против терориста на Косову и Метохији Посебна Јединица Полиције се укључила у одбрану земље. Сви полицајци из његове Јединице су знали да је Вељко дијабетичар, знали су и да је уз себе увек имао инсулин и да је сам себи давао инјекције кад је требало. Рат за одбрану Косова показао је да је Раденовић прави комадант и вођа својих момака. Никада није издао команду „Напред!“, а да је он остао у позадини или у кампу. Увек је био са својом Јединицом, увек кретао као први. Његово:

– За мном Браћо!

подигло га је на пијадестал највећих српских хероја и легенди.

О генералу Вељку јавност мало зна. Оно што је, ипак, најбитније праве јунаке народ слави. Како су ми становници Ораховца написали:

– Вељко је наш локални јунак. Био је командант Посебне јединице полиције у Призрену. До 1999. је живео у Призрену, иначе је родом из Пећи. Песму Ђенерале је написао Гаврило Кујунџић када је угледао Вељка са његовим јунацима, полицајцима испред цркве у Ораховцу, после тродневне блокаде Ораховца од стране шиптарских терориста. За све нас су они били ослободиоци Ораховца и околине. Јула 1998, када је изгубио пар својих полицајаца од којих смо упамтили једног који је имао надимак Змија, Вељко је учествовао у ослобођењу мештана села Братотина и Ратковца од блокаде шиптарских терориста на Светог Василија,12. маја 1998. Тога дана су евакуисали све Србе, њих 50-так из села Братотина (општина Ораховац), и спасили их готово сигурне смрти. Вељко је заједно са нама, учествовао у „Маршу мира” децембра 1998, када смо (мештани Ораховца, Велике Хоче, Ретимља, Оптеруше, Зочишта, Ђаковице, Ратковца, Зрза…) кренули ненаоружани ка селу Драгобиљу, близу Малишева, где је по неким сведочењима био логор киднапованих Срба. После преговора са представницима терориста, сазнали смо да нема логора, нема, киднапованих, нема Срба и вратили се опет пешице до Ораховца. Он уистину није био ђенерал, али га је Гавра тако назвао јер је ослобођењем Ораховца и околине у народу овога краја заслужио тај чин. Данас сви у Ораховцу саучествују у болу са његовом породицом, јер су Вељка сви знали, волели и поштовали.

По речима високог официра Војске Србије Вељко Раденовић је био његов ратни друг:

– Били смо заједно у више борби неизмерно сам га ценио и волио. Био је једноставан, скроман човек, храбар и ненаметљив. Увек је у борби ишао на челу својих људи. Никада никога није оставио на цедилу и због тога су га људи волели. После рата на Косову и Метохији Вељко је једно време до пензионисања био у саставу Жандармерије, одред Краљево.

Гаврило Кујунџић, аутор песме „Ђенерале, Ђенерале“ коју сви ми толико волимо радо је поделио своја сећања на Вељка Раденовића:

– Памтим га из 1976/77. године, не могу тачно да се сетим. Био је то период кад сам као музичар свирао у хотел ТЕРАНДА у Призрену . Тад смо се и упознали. Сазнао сам да је рођен у Брзеник, насељу на улазу у Пећ. Он је са неколико својих другова из прве генерације која је завршила полицијску школу у Сремској Каменици био распоређен на радне задатке у Призрен. Ту је службовао цео свој радни век и испуњавао своје обавезе савесно. Кад су дошле оне тешке године почев од 1981. кад су по целом Косову букнуле демонстрације, он се истицао храброшћу и био је увек ту где је најгушће. Кад су 1992. почели сукоби и распад СФРЈ почело је и на Косову да се кува и појавиле су се УЧК банде по забаченим местима и шумама па је било неопходно да се на то одговори. Зато је и оформљена Посебна Јединица Полиције, а за командира те јединице постављен је Вељко Раденовић управо због показане храбрости. Он није имао неки високи чин – али због његове храбрости његови саборци су га прозвали ЂЕНЕРАЛОМ. Имали су велико поверење у њега баш због те његове команде „ЗА МНОМ БРАЋО!“. Како сам и у песми рекао, велике је битке водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му песму у знак зхвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. јер после неколико дана опсаде, кад сам мислио да за нас више нема спаса, видео сам Вељка испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца. Био је сав гарав од барута јер се три дана пробијао кроз најтеже УЧК препреке кроз села где су постављене заседе Зрзе, Белацрква и, иако га је на улаз у Ораховац чекала потковица са неколико хиљада УЧК војника, он је успео да се пробије и избегне потковицу и уђе са друге стране у Ораховац и натера у бекство УЧК јединице.

Посебне Јединице Полиције су биле позиване тамо где је било најтеже. Знало се да Ђенерал Раденовић са својим људима може да изврши најтеже задатке. О његовој храбрости и преданости борби за одбрану Косова и Метохије сведочи и податак да је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао. Наставио је акцију и на крају је Ораховац ослобођен. То је само један од показатеља какав је вођа био Раденовић и објашњење зашто је уживао поверење људи које је водио, људи који су били спремни да погину за њега и Србију.

Ђенерал Вељко Раденовић је преминуо у суботу, 29. септембра у Крушевцу у 57. години. Сахрањен је на Новом гробљу у овом граду. Ниједан званични медиј у Србији није обележио одлазак истинског српског хероја. Сахрањен је без државних почасти иако је дао све од себе да одбрани ту државу. Овај текст је покушај да се име Вељка Раденовића не заборави, и да сви они који воле песму „Ђенерале, Ђенерале“ коначно сазнају нешто више о човеку који је био инспирација за стихове.

СЛАВА ТИ ЈУНАЧЕ!
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ОВО ЈЕ ПРАВА ИСТИНА: Ево какав је „геноцид“ учинио Ратко Младић у Сребреници!
Још један видео који сведочи о држању генерала Ратка Младића током ослобађања муслиманских упоришта Сребреница и Жепа показује неодрживост лажних оптужби о геноциду!
После пада Сребренице, Муслимани из Жепе су се убрзо предали, а генерал Младић је наложио њихову безбедну евакуацију ка територији које држе трупе Алије Изетбеговића.

Младић је лично ушао у сваки аутобус којим су евакуисани муслимани из Жепе да би се представио и гарантовао безбедан пролазак. Ипак, Младић није заборавио да их подсети, да за разлику од српског официра, муслимани нису имали милости према Србима.

– Желели сте дуго да ме видите, сад ме гледате ја сам Ратко Младић. Бићете безбедно пребачени за Кладањ. Немојте се ничег бојати. Желим вам срећан пут, и довиђења…

Свашта су вам причали до сада о мени, ево имате могућност да ме видите, ја сам генерал Младић… Нисам ја онакав како су вам причали на радију и телевизији.

Ја вашу децу и вас спашавам, а наша деца су побијена 1992. године у кањону Жепе – рекао је Младић у једном од аутобуса.

Младић је говорио о злочину муслимана над српским борцима који су били опкољени код Жепе у јуну 1992. године.

Упркос споразуму о мирном проласку кроз кањон Жепе, муслимани су на њих отворили ватру из заседе и том приликом убили 48 припадника ВРС, а велики број ранили. Неколико заробљених је живо запаљено тако што су их затворили у шталу и полили бензином…

Извор: informer.rs
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
КАКО ИСЛАМСКА ДРЖАВА делује на Косову и Метохији!
На Косову постоји пет војних центара за обуку припадника ДАЕШ-а. Из ове терористичке групе у борбама тренутно учествује 314 Албанца са Косова, међу којима је и 38 жена.

y-9.jpg


Укупно 70 комплетних породица је приступило овом покрету, а двадесет седморо деце млађе од петнаест година налази се, уз пристанак родитеља, у камповима за обуку.


Удолине и села подно планина Проклетије и Шар планине на Косову и Метохији од Пећи преко Урошевца, Ђаковице, Орховца, Дечана, Призрена и Витине у граничним подручјима са Албанијом, Македонијом и Црном Гором деведесетих су били упоришта и кампови за обуку терориста ОВК. Данас се углавном користе за обуку припадника ДАЕШ-а.

Већина припадника ОВК који су после деведесетих остали „нераспоређени“ у косовским структурама своје ратне вештине продали су за велике паре припадницима ДАЕШ-а. И не само да су се борили на ратиштима Сирије, већ су постали главни учитељи терориста ДАЕШ-а како у Сирији, тако и по земљама Европске уније.

Мимо овога, бивши високорангирани припадници ОВК врбују већи део углавном косовске омладине за борбе на ратиштима ДАЕШ-а. Центар за истраживање питања западног Балкана (Western Balkans Security Issues) још од 2013. године у својим извештајима упозорава да се на територији Косова и дела Албаније налазе кампови за обуку терориста ДАЕШ-а, али су косовске власти то „признале“ тек 2014. године.

Међутим, ни 2013. година, по речима нашег извора, није година кад је на Косову заправо почела обука за такозване џихад-ратнике. Он тврди да су борци Ал Каиде још 1999. године били укључени у обуку бораца ОВК у камповима на Косову. Сада се услуга на неки начин враћа, па бивши припадници ОВК сада обучавају и регрутују борце за потребе ДАЕШ-а.

Регрутација се одвија у две етапе. Први је под плаштом невладиних организација које масовно делују на Косову, или кроз приватне школе, којих има такође много. Ту се, како тврди наш саговорник, фактички будућим борцима ДАЕШ-а „испира мозак“, учи арапски, изучава Куран по њиховом, и глава пуни идејама које ова терористичка организација заступа. Кад идеја „заживи“ у главама врбованих, онда су спремни за даљу обуку, такозвану војничку праксу.

„Ту на снагу ступају бивши припадници ОВК на Косову. Они их углавном уче герилском начину борбе. Баратањем оружјем и уопште свим видовима ратовања. С друге стране, у сваком кампу је присутно по неколико идеолога ДАЕШ-а који процењују и одвајају групе које су за „борбе“ и оне који ће бити послати у „самоубилачке мисије“, тврди наш саговорник. Изненађујуће је каже он, да се све више жена прикључује овим групама, али има и целих породица које су приступиле борцима ДАЕШ-а.

Он износи податке за које каже да их је добио од страних обавештајних структура на Косову, који указују на број од 314 регистрованих припадника ДАЕШ-а са Косова, као и 70 породица које су приступиле овом покрету. Према истим подацима, на сиријским ратиштима се тренутно бори 38 жена са Косова, а двадесет седморо деце млађе од петнаест година је доведено уз пристанак родитеља у кампове за обуку на Косову.

О ратницима ДАЕШ-а се мало јавно говори на Косову, али су неки косовски медији успели да сниме и репортаже у једном од кампова у околини Витине. Наш саговорник тврди да се на територији Косова налази укупно пет кампова у којима се обавља војна обука будућих припадника ДАЕШ-а. Смештени су у готово неприступачне пределе косовских планина, углавном према албанској граници и граници са Македонијом.

Један од већих кампова је смештен и на потезу Урошевац—Ђаковица, док се други по величини налази у дечанском округу. Мањи су у призренској и пећкој регији. Упућени у тематику кажу да се косовске службе труде да воде евиденцију о повратницима са сиријског ратишта, али се често и „зажмури на једно око“ ако је посреди неко од звучних имена бивших ОВК припадника, зарад „старих времена“.

Оно на шта наш саговорник упозорава јесте ширење кампова на Македонију, али преко Санџака и Босну, у коју је за време рата деведесетих дошло око 800 џихадиста, као и да су готово сви који су преживели рат добили босанско држављанство и сада живе и БиХ. Истовремено, он каже да ће Македонија тек да се суочи са овим проблемом јер се у селима Танисевци, Малино, Брес, Лијане и Вакинци, бившим упориштима ОВК и АНА, припремају кампови у којима ће се обучавати будући борци ДАЕШ-а.

Наш саговорник тврди да су ова села иначе и нека врста „стационара“ за мигранте, који су илегално ушли у Македонију. Оно што, међутим, плаши је у јавности мало познат случај да су својевремено три девојчице —тинејџерке између петнаест и седамнаест година, српске националности, пореклом са Косова „врбоване“ за ДАЕШ. Колико се зна, њихове породице су дебело платиле да их откупе од њих, продали су све на Косову и побегли у Србију. Оно што теши је да ипак нису биле заведене идеологијом већ „љубављу“, то јест, биле су у романтичним везама са поборницима овог покрета.

Извор: sputniknews.com
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Пољски добровољац Мјачеслав Жулински рођен је 14. јула 1964. године. Као добровољац заједно са другом Андрејем, дошао је у Републику Српску и прикључио се ВРС, тачније ПОСС Вукови са Дрине 1. зворничке пбр ВРС. Био је храбар и неустрашив ратник. Погинуо је у Западној Крајини, на санском ратишту 14. септембра 1995. године.
Сахрањен је 17. септембра 1995. године на зворничком гробљу у Каракају.
13710061_1079582855459352_4240157317846657777_n.jpg
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Српско - пољска дружба од средњег века па све до сада


1512360_310624682477744_8174958149418318007_n.jpg


Срби и Пољаци су живели у истој држави - Великоморавској кнежевини ( 833 - 907.) . Осим заједничке словенске крви и друге ствари везују ова два народа. Мало је познато да је пољска светица Света Јадвига пореклом од Котроманића. Још једна велика ствар која је побратимила Србе и Пољаке је лик и дело Завише Црног познатијег као Црни витез. Био је чувени пољски витез и дипломата , победник на многим витешким турнирима. У Пољској важи за симбол витеза и витештва. Родио се 1379. у Гарбову. У бици код Гринвалда је са са својом војском нанео тешки пораз Тевтонцима и тиме окончао рат између Пољске и Литваније са једне стране и тевтонског реда са друге стране. У бици код Голупца 1428. ухваћен је од стране Турака и убијен. Страдао је бранећи Србију и Европу. Његов култ у Пољској је веома јак данас. Постоји пољска изрека која гласи: „Ослони се на њега као на Завишу.” Тај мото данас користе пољски извиђачи.

wol_error.gif
This image has been resized. Click this bar to view the full image. The original image is sized 1000x667.
zawisza_czarny_matejko_jan_forum.jpg


Станислав Краков , српски официр , новинар , књижевник и филмски редитељ био је пољског порекла. Његов отац Александар који је био лекар је био Пољак , а мајка му била сестра Милана Недића. Са 17 година пријавио се у четнички одред Војводе Вука , али није примљен због година. Следеће године учествује у Другом Балканском рату против Бугарске , где је и рањен код Криве Паланке. Преживео је албанску голготу , учествовао у многим биткама и био међу првима који су ослободили Кајмакчалан и ушли у Велес. У Првом Светском рату укупно је рањаван 17 пута , и добио је 9 различитих одликовања. Такође је био најбољи пријатељ Димитрија Љотића.

image.jpg


Драган Михајло Сотировић
Српски четник , капетан југословенске армије , командант пољског одреда Армије Крајове и носилац пољског ордена Virturi Militari пете класе.
Sotirovic.jpg


Мјачеслав Жулински
Пољак , као добровољац дошао са пријатељем Андрејем у Републику Српску и прикључио се Вуковима са Дрине. Био је храбар и неустрашив ратник. Погинуо у Западној Крајини , сахрањен у Зворнику.

6517.jpg


Данас су српски и пољски националисти у одличним односима , више пута је указана пољска подршка српском Косову и Метохији , као и српска подршка пољском Сласку! Све чешће долази до међусобних посета пољских и српских националиста и ови добри односи само уливају наду да ће се Словени и Европа једног дана ослободити од светских ционистичких окова!
Живела Пољска! Сласк је пољски!

wol_error.gif
This image has been resized. Click this bar to view the full image. The original image is sized 960x638.
67342_311229955750550_158841571815906082_n.jpg


10268501_241919149348298_6908708625292084294_n.jpg


10349084_243544912519055_2113764013174760428_n.jpg

 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Како су Срби спашавали Пољску и Пољаци Хиландар пре пет векова

Poljska-kraljica-Jadviga-po-majci-iz-roda-Kotromanica-i-Nemanjica-66-512x700.jpg
Пољска краљица Јадвига

Мало је познато да српски калуђери за време Турака нису само у Русији тражили помоћ која би им омогућила да опстану у тешким временима турске окупације. Пољска је била једнако важна дестинација, а зна се поуздано да је Хиландару мноштво тамошњих краљева издавало „грамате“. Дародавци су слали новац, али и штампане књиге.
Услед географске удаљености Срба и Пољака, до које је дошло након разлаза Словена из своје прапостојбине (где год она била), контаката у средњем веку између нас и њих није било много. Но, ипак их је било.
Дуго су стручњаци муку мучили да идентификују “Леђане” из народне песме “Женидба Душанова”, и тек је недавно схваћено да се ради о Леху и Лешкој, како смо некада називали Пољаке и Пољску. (Наравно, отворена је могућност да је цела та песма анахрона и да је неког пређашњег лика заменио цар Душан.)
Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима путем краља Стефана Драгутина (у сваком случају, по обе династије Српкиња). Она је значајна зато што је из њеног брака са литванским великим кнезом Јагелом дошло до стварања династије Јагеловића и персоналне уније између Пољске и Литваније, која ће на крају резултирати Пољско-литванском републиком (која није била република у данашњем смислу те речи).
Сама Јелисавета (иначе угарска краљица) по својој је мајци била из пољске династије Пјаст, а таквих примера мешања српског племства са пољским је вероватно било још само што су остали незабележени.
Већ смо опширно писали о томе да је највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, погинуо у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Само коју деценију касније, пољски (а потом и угарски) краљ Владислав ИИИ на челу велике крсташке војске које је део био и деспот Ђурађ Бранковић, покушава да ослободи Балкан, но, упркос великим победама, све пропада након османлијског тријумфа у Бици код Варне.
Битно је поменути и хусаре, када причамо о овом периоду. Хусари су посебна коњичка формација која се развила прво у Средњој Европи крајем средњег века, а потом проширила на цео континент. Свуда је била лака коњица, осим у Пољској, где је постала тешка и вероватно најмоћнија ратна машинерија свог времена, која је млела (скоро) све пред собом.
У каквом је то вези са нама? Па, сви средњевековни српски владари муку су мучили са друмским разбојницима које тада нисмо звали хајдуцима већ гусарима. Са доласком Турака на Балкан, гусари постају ефективно оружје у борби против Османлија, а као такво полако почињу да прелазе и у Угарску, па и многи Мађари постају гусари, сви у служби краља Матија Корвина.
Bitka-kod-Varne-slika-Jana-Matejka.-U-sredistu-kompozicije-je-poljsko-ugarski-kralj-Vladislav-III-670x417.jpg
Битка код Варне, слика Јана Матејка

“Г” прелази у “х” и они постају хусари, али су и даље већином Срби, па тако у Пољској за њих користе назив “Рацовје” што значи “Рашани”, односно, “Срби”. Из “Рашана” ће се развити славна пољска хусарија – коју ће и у времену Опсаде Беча многи поетски називати “Рацовје” – која је на оклопу на леђима имала крила, тако да су изгледали баш као анђели који се боре против демона.
Негде око 1468. године у Пољску стиже и наш Константин Михаиловић, родом из Островице (отворено је питање да ли се мисли на ону код Рудника или ону код Новог Брда) који бежи из јаничара и у Кракову налази свој нови дом. Касније ће вероватно чак бити у посланству које је ишло француском краљу Шарлу ВИИИ, а данас је познат захваљујући књизи “Јаничарове успомене” (или “Летопис о турској управи”) које је написао и посветио пољском краљу Јану И Олбрахту. Ово дело је не само хроника његових пустоловина у Отоманској империји, већ и књига о историји Срба.
Спрски гуслари се на пољском двору краља Владислава ИИ помињу већ почетком 15. века, а касније све више и више; и многи тамошњи песници их помињу, па тако 1612. године један каже да ће “српски гуслари и гајдаши засути Покладни уторак” (верски празник у седмој недељи пре Васкрса) а пола века касније други помиње “певање уз српске гусле”.
Током турских покушаја да покори Пољску током 17. века, имамо приличан број белешки наших монаха и људи из цркве са тим у вези. Тако, након великог пораза султана Османа ИИ у Бици код Хоћима, једаннаш анонимни преписивач тријумфално и ентузијастично бележи на маргини: “Ва лето 7129. (1621.) ходише Турци на Леха и не получи ничто и вазвратише се дрехли, Господи поспеши“, чиме не само што сликовито и срећно описује турско понижење (“дрехли” би се могло схватити као “обезгаћени”) већ исказује и очигледно надање да ће ускоро доћи и његово ослобођење од јарма.
Затим се у нашим (због турског ропства оскудним) записима помињу и османлијски напади на Пољску за време краља Јана Трећи Собјеског 1676-77. године, па тако у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Aгарен на Казака и Леха”.
Poljski-kralj-Jan-III-Sobjeski-salje-pismo-pobede-papi-posle-Druge-bitke-kod-Beca-na-slici-Jana-Matejka-ficer-670x379.jpg
Пољски краљ Јан Трећи

Нема двојбе на чијој је страни особа која је то записала, што је уосталом и логично. Пољаци јесу римокатолици, али су хришћани, а то је најбитније.
То колико је нормална била међухришћанска сарадња у тим тешким годинама најбоље говори живо занимање за Пољску које је владало на Светој Гори још од 16. века, а највише записа везаних за пољско-турске ратове и Пољску генерално има баш у нашем Хиландару.
И не само за то. Мало је познато да су наши монаси ишли по Пољској, Угарској, Aустрији, Украјини и Русији, да траже финансијску помоћ не би ли опстали, а за тако нешто су морали да имају писмену дозволу и препоруку владара са циљем успешнијег прикупљања милостиње.
Стога Хиландарци пољском краљу Стефану Баторију крајем 16. века шаљу свештеноинока Григорија са писмом у којем пише: “И молимо твоју светлују милост, што би дал братијам нашим твоју краљевскују грамату добровољнују, по твојеј краљевској државе дља милостињи, да бисмо ју имели и у предњаја времена приходити до твојег светлог краљевство”. Верујемо да не морамо да преводимо, јасно вам је.
У истом писмо се истиче да су и ранији пољски краљеви давали исте привилегије српским монасима из Хиландара, што је такође значајно. Толико су били чести одласци наших калуђера ка “Лешкој земљи” да је израђен чак и образац за таква писма (данас бисмо компјутерским жаргоном рекли “темплејт”).
1668. године знамо да је пољски краљ Јан ИИ Казимир писмено препоручио руском цару ердељског митрополита Саву ИИ Бранковића (брата грофа Ђорђа Бранковића), а овај је заузврат играо улогу у (краткотрајном) помирењу две словенске државе.
Од кога су наши манастири скупљали новац? Дародавци су били “православни христијане” и генерално гледано “христоименити људије”; дакле и православни и римокатолици, можда и протестанти (Пољско-литванска држава је била чувена у Европи по својој верској толеранцији, јединственој у том времену).
Зна се да је властела из те државе даривала не само новац, већ и књиге, које је штампала о сопственом трошку. Тако је, рецимо, фрушкогорски манастир Врдник 1692. године поседовао “Јеванђелије из Пољске”, а три године доцније прима на дар штампани “Триод цветни” из Лавова, “ва државе благовернаго краља Јон. Собецкаго Лешкије земљи”. Да није било те помоћи из братских земаља као што су Пољска, Русија, Литванија, али и Aустрија, Угарска и Чешка, питање је да ли наше светиње успеле да преброде османлијско доба.
Краљ који се спомиње је Јан ИИИ Собјески, човек који је са својим хусарима спасио Европу током опсаде Беча 1683. године и тиме омогућио и Србији да се ослободи век и кусур касније (пошто је та битка прекретница у хришћанско-османлијским ратовима). Aко се сетите оног малопређашњег помињања хусара и тога да су они заправо настали од српских јединица, видећете у томе моћну симболику.
И немојте мислити да је ова сарадња ишла само у једном смеру. Наша житија, рукописи, зборници, јеванђеља, преписи, имају снажан ођек у Пољској-литванској републици, што се најбоље очитује у Супрасаљском зборнику из 1507. године, написаном у тамошњем истоименом Благовештенском манастиру.
У њему ради у том периоду и наш сликар Нектарије, а утицај српског средњевековног сликарства се чак век раније види на фрескама у Вислици, Лублину, па чак и у капели краковског Вавелског замка, краљевске резиденције. Ово би могла да буде можда чак и назнака да су наши “молери”, како су се тада називали, радили у Пољској.
Као што можете да видите, премда немамо тај утисак, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, а нашим прецима је ова словенска земља била далеко битнија него што мислимо.
Извор:Растко.орг.рс
 
Natrag
Top