Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
У Новом Саду споменик жртвама трибунала у Хагу!
Да у Србији још увек има Срба доказали су момци из Новог Сада који планирају да подигну споменик жртвама казамата у Хагу.

oluja-parastos-1328585176-97168-700x473.jpg


Једини грех им је био то што су одбили да се повинују плану међународних моћника и што су бранили српско достојанство. Хапшени су, илегално пребацивани преко границе, потврдгнути тортурама, па на крају и под сумњивим околностима умирали у ћелијама хашког казамата. За то време су се доказани злочинци Насер Орић, Анте Готовина, те Хашим Тачи и Рамуш Харадинај шепурили као „хероји“ и заузимали фотеље.

Списак српских жртава, које су страдале од руке међународне заједнице, не завршава се само на страдалима у хашким ћелијама, већ се на тој црној листи налазе и цивилне жртве НАТО бомбардовања, младићи изгинули у копненој офанзиви ОВК и НАТО трупа, бањалучке бебе…

Због свега овог, удружење Покрет из Новог Сада одлучило је да на Детелинари, 19. августа, на Преображење Господње, подигне споменик Српским жртвама страдалим од руке међународне заједнице.

Израда споменика коштаће 2200 евра, а средства за подизање споменика скупљаће се на донаторским вечерима, трибинама, али и уплатама. Рачун за помоћ акцији у Србији је 340 – 3210611078, Erste Bank, а информације за уплате из иностраства могу се наћи на блогуspomeniksrbima.blog.com или на број 064 466 23 97 који припада председнику УГ Покрет
Томиславу Ловрековићу.

Прво донаторско вече биће у четвртак 12.05.2016. године у бару Антикус у 20 часова. Бар Антикус се налази у Београду у улици Браће Југовића број 16.


Извор: Србин.инфо

Објавио: Србин.инфо
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
МИЛО ПОСЛАО У ПЕНЗИЈУ ДИРЕКТОРКУ јер није казнила ђаке који су против НАТО пакта!
Директорица даниловградске Гимназије Славица Павићевић послата је у пензију одлуком министра просвјете Предрага Бошковића, јер није хтјела да казни ђаке који су обиљежили годишњицу НАТО агресије на СРЈ.

nato-bombardovanje-murino_milo-djukanovi%C4%87.jpg

Наставничко вијеће Гимназије „Петар Први Петровић Његош” једногласно је почетком априла одбило да расправља о кажњавању ученика који су 24. марта пуштањем сирене за узбуну и авионима од папира обиљежили годишњицу почетка НАТО агресије на СР Југославију.

Професори су рекли да расправе о предлогу Министарства просвјете да се тим ученицима изрекну васпитне мјере није ни било.

Министарство просвјете је послало свим члановима наставничког вијећа документа на којима је требало да заокруже коју васпитну мјеру ученицима треба изрећи.

Директорица Павићевић је максимално подржала ученике, а нико од наставника није хтио да гласа и сви су вратили празан папир. Према информацијама које је добио „Дан, Павићевић је послата у пензију одлуком министра Предрага Бошковића.

Шест студената даниловградске Гимназије „искористило је 24. марта школски разглас преко којег су пустили сирене за ваздушну опасност. Они су потом у школском холу пустили и 17 папирних авиона, у циљу обиљежавања 17. годишњице од почетка НАТО бомбардовања.

Објављено је да су, поводом одлуке министра, отворено писмо потписали готово сви запослени у Гимназији, а да је оно прочитано на сједници наставничког вијећа 10. маја ове године.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЗАПАДНИ МЕДИЈИ ГОРЕ ОД ЉУБОМОРЕ: Да ли је ово нормално на паради Победе (ВИДЕО)
Упркос чињеници да су на Црвеном тргу били широко заступљени и авиони и противавионски ракетне системи и нуклеарно оружје, свеопшта пажња била је усмерена на жене које су марширале и које су очигледно изгледале неумесно, наводи РТ писање листа „Дејли мирор“.

Parada-pobede-700x379.jpg

© Sputnik/ Григорий Сысоев

Први пут су на паради учествовале кадеткиње Војног универзитета и Вољског огранка Академије логистике Хруљев.

Оне су носиле црне чизме до колена, беж чарапе, бела униформа са златним ширитом, црне кравате, беле рукавице и капе, наводи издање. Али оно што је падало у очи су њихове кратке сукње, које су биле у драматичном контрасту са униформом женских батаљона већине западних армија, укључујући и оружане снаге велике Британије и САД.

Жене су ишле у уредном строју по такту војне корачнице, сунце је сијало и било је приметно да се „бруталном руском лидеру“ свиђа овај призор, рекао је „Вашинтон пост“.

Како наводи „Дејли мирор“, руске власти у принципу користе параду у част Дана победе да би ојачале патриотска осећања становништва и нагласиле колико је важно имати јаку војску, способну да брани границе земље. Осим тога, 9. мај је одлична прилика да се покажу резултати вишемилионског програма модернизације Оружаних снага Русије.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ СМИЈЕ БИТИ ЗАБОРАВЉЕН: Смрт 12 беба – непролазна бол!
У Бањалуци ће данас бити обиљежене 24 године од страдања 12 бањалучких беба, а неприхватљиво је што за овај стравичан злочин нико није кажњен, нити је сносио одговорност, истиче секретар Удружења „12 беба“ Жељка Тубић.

Тубићева не губи наду да ће се стећи услови за подношење тужбе, прво против Савјета безбједности УН, који 1992. године због уведених санкција није авионима дозволио летове изнад територије Републике Српске.

„Захваљујући подршци предсједника Републике Српске Милорада Додика и залагању Владе Републике Српске, ми мајке успјеле смо бар колико толико да изађемо из анонимности и да се мало више зна о том догађају“, наводи Тубићева за Срну.

Она сматра да успјех представља и чињеница да је 22. мај сврстан у значајне датуме историје Републике Српске, те поручује да није добро што се овај датум помиње само једном годишње.

„Требало би бар у мају и јуну, када се трагедија одигравала, да наставници организују да ђаци пишу саставе о тој теми, те да забиљеже своја запажања о томе“, сматра Тубићева.

То је историјска чињеница, напомиње она, која, можда, неће бити забиљежена у уџбеницима, али треба да буде запамћена, како се не би поновила нигдје у свијету.

Тубићева наглашава да чувању од заборава ове историјске трагедије доприноси и документарни филм снимљен у продукцији Радио-телевизије Републике Српске „Дах живота“.

„Овај филм, заједно са књигом Радомира Радовића `Пој славуја`, јесте документ, који доприноси сјећању на овај догађај“, наводи Тубићева.

Министар породице, омладине и спорта Републике Српске Јасмина Давидовић истиче да се овакав злочин никада и никоме више не смије догодити.

„Бол због губитка 12 недужних беба је непролазна, и баш зато је веома битно да достојанствено обиљежавамо тужних 24 године од овог страдања и пошаљемо снажну поруку да овакав злочин нећемо и не смијемо заборавити“, изјавила је Давидовићева Срни.

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић каже да је смрт 12 недужних беба злочин таквог карактера какав није забиљежен у прошлом рату, те да су мале жртве биле ускраћене за било какво разумијевање.

„За разлику од снајперисте, који своју циљану мету, можда, и промаши, у овом случају тачно се знало шта ће се десити, али је свијет тих мјесец дана једноставно био глув за ту трауму“, изјавио је Срни Митровић.

Породицама је, напомиње он, остало сјећање на ову несрећу, за коју нико још није одговарао.

Као знак сјећања на 12 беба, у центру Бањалуке изграђена је скулптура „Живот“, која као подсјетник представља помен за сву дјецу која су страдала у протеклом рату.

Смрт 12 беба била је посљедица недостатка кисеоника у бањалучкој болници, 1992. године када је Бањалука била оцијепљена од источне Републике Српске и Србије, те за бањалучко породилиште није могао бити допремљен кисик.

У том периоду на снази је била забрана Савјета безбједности УН за летове изнад БиХ.

Иако је апеловано да буде одобрен лет и допремљен потребни кисик молба је одбијена, а резултат је страдање 12 беба у времену од 22. маја до 19. јуна 1992. године.

Прва беба умрла је 22. маја, након чега је услиједила агонија и смрт осталих беба, док је „тринаеста звјездица“ Слађана Кобас умрла 13 година послије. Преживјела четрнаеста беба живи са тешким физичким и менталним оштећењима.

Агонија је прекинута пробојем коридора и спајањем бањалучке регије са осталим дијеловима Српске и Србије.

Извор: Срна
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ПИСМО СА КОСОВА: О страху који убија све у нама!
У последњих месец дана у централном делу Косова полицији су пријављена два напада Албанаца на српске девојчице – у Грачаници и Преоцу. Девојчице из Преоца имају 12 и 14 година, и њихова мајка каже да нема дана да им на улици Албанци погрдно не добацују из аутомобила.

13466897937048_milica_djordjevic__jedini_srpski_djak_u_prizrenu.jpg


Не да нам да се опустимо, да видимо ишта лепо, под њим све губи смисао – паралише нас
У последњих месец дана у централном делу Косова полицији су пријављена два напада Албанаца на српске девојчице – у Грачаници и Преоцу. Девојчице из Преоца имају 12 и 14 година, и њихова мајка каже да нема дана да им на улици Албанци погрдно не добацују из аутомобила. Нема српске средине на Косову и Метохији да се дневно не деси да нека Српкиња од Албанаца не доживи непријатност на улици. Добацују разне вулгарности, погрдно гестикулирају, и то ће вам рећи у Гораждевцу, Липљану, гњиланском крају, Грачаници, Лапљем Селу, Ораховцу, и да не набрајам даље. Лоша искуства имају и монахиње када изађу на улицу.

Лично познајем неколико породица чије су девојчице доживеле сличне нападе, али њихови родитељи нису желели да то пријављују полицији, јер не верују да ће то нешто променити. Нападачи на малолетну девојчицу у Грачаници су ухапшени и пуштени. Њени родитељи су одлучили да их туже, али то не значи да ће бити и осуђени нити значи да ће такви напади престати.

Ове нападе сам издвојила од, рецимо, паљења поватничке куће у селу Томанце у општини Исток, крађе стоке повратничкој породици у селу Бање у општини Србица, напада на српске новинаре у Обилићу или напада на возило ПТТ Србије у селу Ћушка код Гораждевца. (Сви инциденти, изузев напада на две сестре у Преоцу, десили су се у само неколико дана.) Издвојила сам их зато што они код Срба изазивају највећи страх. Не мислим само на нас што смо остали већ и на расељене, на оне који би желели да се врате. Страх који код родитеља изазива помисао да вам на улици непознати људи могу зауставити дете – женско дете – вући га за руку, ударати, додиривати или, не дај Боже, стрпати у ауто и негде одвести, не може се речима објаснити. Све то родитеље враћа у прошлост, јер су Албанци и на њих кидисали – и они су одрастали под тим притиском. Овде људи у буквалном смислу почињу да луде, јер се све понавља, исти сценарио више од пет деценија. Тај страх убија све у нама, не да нам да се опустимо, да видимо ишта лепо, под њим све губи смисао – паралише нас.

milica.jpg

Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену (фотографија преузета са eparhija-prizren.com)


ЋУТАЊЕ НИЈЕ У НАШЕМ ИНТЕРЕСУ
Помињући тај страх у разговору са колегама на послу, један од њих ми рече да не треба све да посматрам на овај начин. Напади на девојчице дешавају се свуда у свету, не смеју, каже он, Албанци да нас нападају као што су то некад радили, јер су све очи упрте у њих. Каже још да није све црно и бело и да не треба таласати.

Већина Срба са Косова и Метохије ипак верује да Албанци све раде по задатку. Неколико дана прође мирно, а онда талас насиља, од свега по нешто. Да случајно не заборавимо шта све могу са нама да раде.

Верујемо да Албанци кидишу на девојчице само зато што су Српкиње. Ако грешим, онда улицама у српским срединама свакодневно пролази велики број манијака – нема другог.

Напади на Србе, 99 одсто њих, етнички су мотивисани. Тачка!

Шта би се догодило и како би се напади назвали да Срби то раде албанским девојчицама?

Откад је званични Београд дао зелено светло Србима да учествују у раду такозване владе и парламента „државе Косово“, полако се народу прилази са причом да не би требало дизати буку, да ћутимо, да није све како изгледа и слично испирање мозга.

После напада на девојчицу у Грачаници велики број људи је очекивао да ће се организовати неки протесни скуп, да скренемо пажњу да су такви напади учестали. Ништа се није догодило, наређено је да се ћути, да се трпе батине и понижења, да се не диже глас.

Ђути и трпи због братства и јединства у Брозовој Југославији, ћути и трпи због придруживања Србије Европској унији. Нема другог објашњења, јер Косово и даље треба прљавом Западу.

milicaa.jpg

Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену (фотографија преузета са eparhija-prizren.com)


ПАТРИЈАРХ У ПРИЗРЕНУ
Док је већина Срба са Косова и Метохије у страху и у сенци последњих напада, у Призрен је дошао партијарх српски Иринеј са владикама и позвао Србе да остану у покрајини а расељене да се врате. Народ да се врати, али не и он у Пећку патријаршију, не владика Теодосије у Призрен.

Није рекао „за мном“; рекао је „напред“!

Оно што је видео тог дана у Призрену јесте лепа слика. Хиљаду људи у призренском Шадрвану – центру града где се налазе зграде Богословије, црква Светог Ђорђа и Епископија. Најмање је у тој гужви било Призренаца, јер расељени Срби из овог града нису имали организован долазак на литургију. То су људи доведени чак из Звечана, Лепосавића, централног Косова, Косовског поморавља, али не могу да тврдим да је то патријарх знао. Да је било да се окупе само призренски Срби, једва да би их било 15 – толико их је остало. Ето, и мала Милица најесен мора из Призрена, јер полази у пети разред. Нема српске школе у граду.

Још да кажем да новооткривена биста Симе Игуманова није враћена на место где је и била – поред Каменог моста. Постављена је у дворишту Богословије, коју је основао. Склоњена је од очију Албанаца, вероватно да их не провоцира, а и да не таласамо.

Само дан после литургије у Призрену Срба готово и да нема. Капија на згради Богословије затворена је а богослови ће у њој бити још недељу дана, онда иду на распуст. У читавом комплексу који је освештан остају само чувари. Срби који живе растурени по граду не причају гласно на улици, када им неко добаци праве се да нису чули и тако им пролазе дани.

Срби који су се вратили из Призрена причају да су видели тројицу млађих Албанаца како се шетају Шадрваном. На главама су носили кече на коме је писало „УЧК“. Сви су схватили да су намерно ту да Србима пошаљу поруку.

Инцидената у Призрену ипак није било јер је све организовано на највишем нивоу. Припадници Кфора и Еулекса су данима пре окупљања Срба боравили у Призрену и припремали терен. Кад они хоће да све буде како треба, онда и буде, то ми знамо. Из Призрена је тако отишла у етар слика да је све на Косову и Метохији сређено, још само да се расељени врате.

Тачно је да овде није све црно и бело. Црно је да црње не може да буде, а слика белог што се у свет шаље има наш потпис. Знајући да та слика не одговара општем стању на терену, и да је све супротно од онога што глуматамо – нема друге речи, играмо своју улогу и код очију се правимо слепим, код памети глупим, па сами рекламирамо „државу Косово“ како они нити умеју нити знају. Они раде оно што им најбоље иде – малтретирају Србе, уништавају и отимају њихову имовину. Ми стварамо бољу слику о њима јер смо са њима у власти, имамо министре, заменика премијера, ето, и Сабор СПЦ је почео на Косову, није се наставио, додуше, али, признаћете, лепа је реклама била. Припадници Кфора и Еулекса ће косовско друштво да похвале у својим извештајима, оцене да је напредовало, и тако им још мало одшкрину врата за пријем у Уједињене нације.

Док у ових неколико дана релативног мира чекамо нов талас насиља, изнова се питамо ко је уствари крив за све оно што нам се дешава?

Извор: standard.rs
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Марија Захарова заиграла „Каљинку“ на пријему поводом самита Русија—АСЕАН
Представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова одржала је обећање дато на конференцији за медије и одиграла „Каљинку“ на пријему организованом поводом самита Русија—АСЕАН.



Говорећи о пријему на конференцији за медије Захарова је рекла „Обећавам да ће на програму у оквиру пријема бити руске народне игре, а ја ћу одиграти „Каљинку“.

Најављујући „Каљинку“ конферансије је рекао да је то омиљена песма не само становника Русије и навијача Челсија, већ и многих странаца. Након тога је почела песма, и Марија Захарова је изашла на подијум…


Само играј...Пркосно...моћно...Да Бог да заиграла на месту где је данас Бела кућа!СЛАВА РУСИЈИ И РУСКОМ ОРУЖИЈУ!
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Матуранти у Пљевљима певали „Ој Косово, Косово“, директор звао полицију (ВИДЕО)!
Омладина у Црној Гори већински остаје привржена вриједностима истинске Црне Горе и њеним српским коријенима, упркос невиђеној пропаганди актуелног режима.



Тако су матуранти Средње стручне школе у Пљевљима пјевали о српском Косову и Метохији.

Док је тај патриотски гест матураната за сваку похвалу, за сваку осуду је срамно понашање директора те школе који је, вјеровали или не, позвао полицију.

То, међутим, није спријечило матуранте да још више и гласније покажу свој патриотизам.


 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Мали Момчило великог срца
momc48dilo-gavric487-je-ranjen-u-proboju-solunskog-fronta.jpg


Момчило Гаврић је на почетку Првог светског рата имао једвао сам година и био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва у којима је настрадала и породица Гаврић. Отац је, спремајући укућане за збег, Момчила послао код стрица да нађе запрегу. У међувремену су стигли аустроугарски војници запалили кућу и почели убијати редом чланове породице Гаврић. Мали Момчило се у том тренутку управо враћао кући, био је сведок покоља.

„Видео сам у свом дворишту да су направили један покољ и масакр. Убили су ми седморо браће и сестара и оца и мајку. Кад сам видео пламен да горе чардак и кућа ја сам стао испред једног грма и гледао сам, и када сам видео ону крв, пуно двориште крви, поклани сви, побијени… Ја нисам смео ни једне речи да проговорим. “

Мали Момчило је оставши без најмилијих кренуо на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије и испричао шта се догодило. Војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу а он је постао војник.

„Питали су ме војници „Шта ћеш ти бато овде?“ ја сам им плачући каз’о „Швабе су ми убили оца и мајку и седморо браће и сестара, дошао сам да тражим овде од вас неки топ да побијем ону швапску жгадију“ на то су они мене одвели код мајора Стевана Туцовића који је био комадант шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Одведу ме коњ њига и ја њему то исто поновим а он каже „Синко не можемо ми теби дати топ. Топ је једно велико оружје које се не може носити у руци или у џепу. Него даћемо ти бомбе и то ћу ти дати једног ужичанина који ће отићи да ти освети ту твоју фамилију. И онда ми је он изнео једну малу пушкицу. Можда је била пола килограма тешка. “

Учествовао је у Церској и Колубарској бици, албанској голготи, рањен је на Кајмакчалану, учествовао у пробоју Солунског фронта и демобилисан је са дванаест година као најмлађи поднаредник на свету.

За јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици мали Момчило унапређен је у чин каплара, најмлађег на свету. Почетком 1915. преживео је епидемије које су десетковале становништво Србије. Последњи се повлачио са својим „Дринцима“ под тешким борбама, јер је дивизија имала задатак да штити непрегледне збегове у клисури Ибра. Држећи се за шињел ратног поочима Милоша, мали Момчило је прешао преко завејаних албанских планина.

„Са тешком смо муком подносили ту Албанију. Ја сам такође тешко подносио. Да ми није било једног венчића, сарага који ми је један војник дао и казао „Капларе ово ти дајем и име мог унука ако је он жив њему за живота ако је он мртав за покој душе. Води рачуна да не једеш ништа више него једну рибицу на дан.“ То су биле мале рибице, то су укеви или сарагле. Хватали су их у Скадарском језеру и сушили. Биле су много слане. Ко поједе две или три он је буквално издахнуо пијући воду. Ја сам послушао оног старца и јео сам стварно једну рибицу. Тако да сам месец дана кроз Албанију преживео…“

Момчило је стигао до Крфа 15. Јануара 1916 године. У грчким маслињацима, пружена им је адекватна здравствена нега и још добра француска храна. Мали Момчило се брзо опоравио. Добио је нову униформу и нову пушку те упућен на Солунски фронт.

„Наишао је генерал Живојин Мишић и видео ме на положајима. Питао је Стевана Туцовића „Шта тражи ово дериште на фронту?“ он му је одговорио „Није то дериште. То је борац још од Церске битке. Њему су побијени сви у кући. Седморо браће и сестара и отац и мајка.“ На то му не Војвода Живојин Мишић одговорио: „Мајоре Туцовићу произведите Гаврића у чин поднаредника и нека се то прочита пред целом дивизијом“

После пробоја Солунског фронта пешке је стигао до Београда и наставио ка Словенији, где је на Караванкама бранио „браћу“ од Италијана. Кад се Дринска дивизија вратила у Београд, пуковник Туцовић му издаде последњу наредбу, да иде у Енглеску, чији су добротвори преузели бригу о школовању српских сирочића. Био је једини дванаестогодишњи ђак у подофицирској униформи.

После три године у гимназији „Хенри Рајт“, стигла је Пашићева наредба да се сва српска деца врате, јер су неопходна Србији коју је рат преполовио. Сирочиће су, уместо лепе речи, на београдској железничкој станици сачекали жандари са задатком да их разводе кућама. У Трбушници је затекао демобилисане ратнике, како животаре у беди. Одлучио је да крене својим путем.

  1. године Момчилу је стигао позив за регрутацију. Јавио се у касарну у Славонској Пожеги и рекао да је четири године ратовао, да је рањаван и носилац Албанске споменице. Официр Хрват издрао се и тражио да напише признање да лаже. Момчило то није хтео да уради и одлежао је два и по месеца у затвору.
После војске Момчило се вратио у Београд и завршио графичарски занат и обуку за возача. Оженио се Косаром, с којом је радио у фабрици хартије „Вапа“.

Мобилисан је пред Априлски рат 1941. у артиљеријски пук Војске Краљевине Југославије у Колашину. Његову дивизију заробили су Немци и окружили бодљикавом жицом, али је он успео да побегне Успео је да се врати у Београд, где су пријатељи успели да га врате у фабрику „Вапа“, где је био асистент Јеврејину кога нацисти нису дирали до 1943, јер им је био потребан као стручњак.

Тада су их ухапсили обојицу. Момчила Гаврића су одвели у логор на Бањици, одакле је пуштен после неколико месеци. Постоје претпоставке да је спасен захваљујући Драгом Јовановићу, злогласном шефу полиције. Он је његов досије показао Немцима а ови су пустили старог ратника. Момчило Гаврић је са радошћу дочекао ослобођење 1944. али му је оно брзо пресело. Неко га је оптужио за колаборацију и изведен је пред стрељачки строј. Срећом, наишао је скојевац коме је током окупације давао драгоцени папир, и то га је спасло од смрти.

Ипак, то није био крај Момчиловим мукама, иако се повукао у себе и ретко је с ким разговарао.

Активисти „Народног фронта“ дошли су 1947. на врата Момчила Гаврића и тражили новчани прилог за „братски народ у Албанији“. Момчило преко тога није могао да пређе, рекао је:

„Не дам ништа Арбанасима. Осетио сам ја добро то њихово братство 1915. кад су нас убијали“.

Због тога је осуђен на годину и по затвора. Кад се вратио, дуго није говорио. Споразумевао се само покретима руку и мимиком. Његова породица мислила је да је онемео. Касније је почео да говори, али до смрти није рекао где је био у затвору и шта су му радили.

Свој живот, након тога, наставио је са породицом – супругом и два сина, причајући им догађаје из Великог рата, али му нису веровали. Чак и најближи пријатељи, познаници мислили су, попут људи из војног одсека 1929. године, да је Гаврић надарен за бајке, јер прича нешто што је потпуно немогуће.

Његов живот мења лист Политика, који 19. јануара 1964. године објављује чланак под називом „Где је поднаредник Гаврић.“ Наиме, угледни пуковник Ћирић, раније потпоручник из Великог рата, отишао је у Политику и затражио да напишу текст о Гаврићу како би га пронашао након тачно пола века. Иначе, Ћирић је све време провео са Гаврићем, током ратовања.

Убрзо, поднаредник Момчило Гаврић се јавио на рапорт пуковнику, који му је сачувао капларску и поднаредничку плату из рата, претворену у златнике због инфлације, војничку књижицу и Албанску споменицу, а тражио га је читавих педесет година да му то уручи. Њихов сусрет, веома дирљив, испратили су новинари, а од тада, па до краја живота, Момчило Гаврић није се сусретао са неповерењем. Гостовао је по школама и Домовима културе, где је радо причао о својим ратничким данима, када је са славном Дринском дивизијом ослободио Србију.


Момчило Гаврић преминуо је 28. априла 1993. године у Београду.


Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез. Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. доделио орден, а генерал Лепардије је рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.

Од Србије је овај велики јунак добио велики заборав!

10. мај 2016.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Барски гимназијалци: Срце за Косово!
Матуранти барске гимназије „Нико Роловић“ су у петак прославили матуру и показали да су заиста зрели. Објављено је пар прилога са матурских прослава од крајњег сјевера па до српског приморја и порука је иста.

gimnazija-bar-700x398.jpg


Српско срце у српској Црној Гори куца за српски Космет.

Поред тога што су спремни да недвосмислено покажу своју националну припадност и љубав према светој српској земљи барски гимназијалци су већински одбили понуду да свједочанства о завршеној гимназији буду на латиници.

gimnazija-barska.jpg


Ово је још једна потврда да омладина у Црној Гори већински остаје привржена вриједностима истинске Црне Горе и њеним српским коријенима, упркос невиђеној пропаганди режима.


----------------------------------------------------------------------------------------
Није то какво монтенегро већ нај веће Србско легло!
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
НАЈМЛАЂИ ХЕРОЈ КОШАРА: Албанци се плаше карауле јер тамо чују српског војника!

- У тој првој линији одбране, у рејону карауле Кошаре, бранила се цела Србија - рекао је Војислав Вукашиновић

Kosare-700x438.jpg


Војислав Вукашиновић имао је 19 година када је у марту 1998. године отишао на редовно одслужење војног рока Војске Југославије у Косовску Митровицу и тако постао део последње генерације војника која је положила заклетву директно на Косову и Метохији!

У априлу 1999. године, на почетку НАТО бомбардовања, он и остали из чувене 125. моторизоване бригаде на продужетку војног рока, били су одговорни за одбрану карауле Кошаре, на самој граници југословенско-албанске границе.

– У тој првој линији одбране, у рејону карауле Кошаре, бранила се цела Србија. Не само територија Косова и Метохије, него цела Србија. Ми смо мислили да бранимо наше породице, мајке, сестре, родбину, комшије, пријатеље – рекао је овај херој, један од оних који су успели да спрече даљи продор знатно бројнијих копнених снага албанске војске и терориста ОВК на територију Метохије.

Војислав је у борби која је трајала до 10. јуна, погођен у главу. Многи од његових сабораца, 108 њих, погинули су.

Љубинко Ђурковић, пуковник Војске Југославије у пензији и командант одбране Кошара рекао је да је међу њима било и добровољаца.

– Најмлађи војник је са 19. година тражио да буде регрутован и на жалост, дао је свој живот на Кошарама – рекао је Ђурковић, коме је жеља да студенти сазнају за “геноцид” који је над њима почињен.

О томе да ли би Војислав поново отишао на Кошаре, шта каже о својим саборцима и шта мисли, да ли Албанци сада радо одлазе на караулу, више у видео прилогу.
--------------------------------------------------------------------------------------
Нека је твојој мајци хвала што те је родила.И тебе и твоје погинуле другове...Њима нека је вечна Слава и велико хвала,а теби се клањам,ти осветниче Косова.Клањам се зато што сам имао само 8 година када сте чували мене,моју породицу и Отаџбину!
 
Natrag
Top