Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Стрелков – отелотворење духа православног војинства


У пресудним данима битке за Новорусију, главнокомандујући њених одбрамбених снага Игор Стрелков показује не само високе ратничке и официрске способности, већ и истинску приврженост идеалима руског православног војинства. Након што је забранио да се отвара ватра на украјинске војнике који подигну белу заставу или на други начин покажу намеру да се предају, Стрелков је издао наредбу о забрани псовања у војсци Новорусије. Текст ове наредбе преносимо у целости:

ШТАБ
самоодбране
Доњецке Народне Републике
г. Доњецк

НАРЕДБА
о забрани псовања у војсци Новорусије

Ми се називамо православном војском и поносимо се тиме што не служимо Златном телету, већ служимо Господу нашем Исусу Христу и своме народу. На нашим стеговима је изображен лик Спаситеља.
Кад војници користе псовке, то је хула на Господа и Мајку Божију којима служимо и који нас штите у боју.
НАРЕЂУЈЕМ:
1. Забранити употребу псовки.
2. Командири јединица да упознају са наредбом своје потчињене. Командири и официри да војницима објасне право значење псовања и разлоге његове неприхватљивости.
3. Псовање на јавним местима сматрати тежим дисциплинским прекршајем и на одговарајући начин кажњавати.

Објашњење:
Речи псовки нису руског порекла и користили су их непријатељи Русије ради скрнављења наших светиња, да би деловали на дух руских војника, разбили их у борби и народ бацили на колена. Дакле, псовање је богохуљење, које се одувек сматрало тешким грехом. Принцип непријатеља Русије остао је исти, па тако и данас мрзитељи хришћана који су преотели власт у Кијеву наређују православним Украјинцима да пуцају на своје храмове, да се подсмевају заставама са ликом Спаситеља и православном свештенству.
У том смислу, недопустиво је да руски војник користи језик непријатеља. То нас духовно понижава и војску води у пораз.


Командујући самоодбране ДНР

пуковник И. И. Стрелков


28. 07. 2014.
На дан Светог равноапостолног кнеза Владимира – дан крштења Русије
Србска Акција
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Kako iseliti muslimane?

Dva dokumenta iz septembra 1935.



Migracije balkanskih muslimana ka Turskoj vremenski se podudaraju sa slabljenjem i slomom Osmanskog carstva i u neku ruku predstavljaju “evakuaciju” izgubljenih teritorija. Sa druge strane, motivi koji su pokretali iseljenike bili su versko-politički, ali i ekonomski, egzistencijalni. U pitanju je bio i balkanski proces širokih razmera (Grčka, Rumunija, Bugarska, Jugoslavija) u kome se može prepoznati zajednički interes balkanskih država i Turske republike. Jugoslavija je time pokušala da se reši nelojalnog albanskog elementa i dobije zemlju za kolonizaciju, dok je Turska “podesnim elementom” naseljavala opustele krajeve zemlje iz kojih su prethodno iseljeni Kurdi, Jermeni i Grci. Jugoslovenski muslimani su hrlili u Tursku i pod uticajem prigodne propagande (kako jugoslovenske, tako i turske), ali je njihova adaptacija u reformisanoj Turskoj bila gotovo nepodnošljiva.

Takva kontrolisana stihija iseljavanja je legalizovana 11. jula 1938. potpisivanjem Jugoslovensko-turske konvencije u Carigradu. Njome je bilo predviđeno iseljavanje 40.000 porodica jugoslovenskih muslimana “koji govore turski jezik i imaju tursku kulturu” iz 46 srezova Vardarske, Zetske i Moravske banovine. S obzirom da definisani geografski prostor nije obuhvatao BiH, pomenute banovine su postale tranzitno područje za zainteresovane bosanske i sandžačke iseljenike. Turska se obavezala da će primiti 40.000 porodica u roku od šest godina, a dogovorena odšteta koju bi Jugoslavija plaćala Turskoj iznosila je 500 turskih lira po porodici, tj. ukupno 20 miliona lira. Konvencija je predviđala transfer iseljenika i njihove pokretne imovine do solunske luke o trošku Jugoslavije.

Ovom prilikom donosimo dva dokumenta koja prethode potpisivanju Konvencije. Prvi je Zapisnik interministerijalne konferencije koja je održana u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije 20. septembra 1935. i razmatrala iseljenje neslovenskog stanovništva iz Južne Srbije. Drugi tekst predstavlja Projekt plana o iseljenju koji je sačinio uži komitet interministerijalne konferencije, a koji je donet na sednici od 24. septembra 1935. u Beogradu. Među zaključcima ovog projekta koji su sastavili predstavnici pet ministarstava i Generalštaba dominira potreba hitnog donošenja bilateralnih konvencija sa Turskom i Albanijom, dok je u slučaju problema sa iseljavanjem Albanaca predloženo njihovo preseljenje u unutrašnjost Jugoslavije. Poreske povlastice su bile predviđene za one koji bi se dobrovoljno odrekli državljanstva, dok su na besplatan prevoz do Soluna mogli računati samo oni koji bi svoju nepokretnu imovinu ostavili državi. Gotovo svi predlozi predstavnika Generalštaba su jednoglasno usvojeni kao mere koje Projekat predlaže za “uspešnije i brže iseljavanje neslovenskog življa u Tursku, odnosno Arbaniju”: suzbijanje propagande protiv iseljavanja koja se vodila iz Tirane, što češće pozivanje neslovenskih regruta iz graničnih srezova na vojne vežbe i manevre, zabranu primanja u državnu službu “lica koja dolaze u obzir za iseljenje”, premeštaj aktuelnih neslovenskih činovnika u druge krajeve zemlje, nacionalizovanje toponima i prezimena itd. Oba dokumenta čuvaju se u Arhivu Jugoslavije u okviru fonda Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Turskoj-Carigrad, Ankara (370), fascikla 9, arhivska jedinica 42, listovi 637-643. Tekstovi se prenose u izvornoj formi, bez ikakvih stilskih i jezičkih intervencija.


Zapisnik interministerijalne konferencije, održane u Ministarstvu inostranih poslova 20. septembra 1935. god. po pitanju iseljenja neslovenskog stanovništva iz Južne Srbije

Prisutni:

- iz Ministarstva inostranih poslova: g. Ilija Milikić, šef IV otseka Političkog odeljenja, g. Milivoje Milčić, savetnik, g. Petar Cabrić, savetnik, g. Radovan Mitrović, sekretar;

- iz Ministarstva poljoprivrede: g. Vojislav Magovčević, inspektor, g. Đura Tatalović, šef finansiskog otseka;

- iz Ministarstva unutrašnjih poslova: g. Dušan Tadić, inspektor;

- iz Glavnog đeneralštaba: g. Jovan Sokolović, đeneralštabni pukovnik;

- iz Ministarstva finansija: g. Dušan Trajković, savetnik;

- iz Ministarstva saobraćaja: g. Miloš Popović, viši činovnik Komercijal. odeljenja Gen. direkcije drž. žel.

Sednicom je pretsedavao g. I. Milikić. Zapisnik su vodili g. Dr. Feodor Korenić i g. Dr. Jožo Logar, pisari Ministartsva inostranih poslova.

Sednica je otvorena u 18 časova.

***

G. ILIJA MILIKIĆ kaže da je g. V. Magovčević izrazio želju da se na jednoj interministerijalnoj konferenciji pretrese pitanje iseljenja Turaka i ostalih muslimana iz južnih krajeva. Ovo pitanje treba što pre rešiti, jer kompaktne mase Turaka i Arnauta duž arbanske granice pretstavljaju u nacionalnom i vojnom pogledu važan problem. Broj Arnauta, kojih ima preko pola miliona, povećao se je od 1931. godine za oko 65.000. Što nacionalizacija neslovenskog elementa nije uspela, razlog je što je pravoslavni živalj u južnim krajevima malobrojan (svega ima u južnim krajevima 165.000 pravoslavnih) i što naš elemenat nije bio dovoljno pripremljen za vršenje nacionalizacije. Prema tome, ostaje jedino još put iseljenja neslovenskog elementa iz zemlje.

Ministarstvo inostranih poslova smatra da treba naročitu pažnju obratiti na Arbanase, jer su kompaktni i u stalnom dodiru sa susednom Arbanijom, gde se, bez obzira na neodređenost političku, ipak polako stvara nacionalni osećaj.

Politika iseljavanja do danas nije dala neke naročite rezultate. Ovaj elemenat seli se u Tursku i u Arbaniju. Postoji mogućnost da se broj iseljenika u Tursku poveća na osnovu prošlogodišnjeg turskog Zakona o naseljavanju čitavih provincija stanovništvom turske kulture. U ovom cilju Turci su zaključili sporazum sa Rumunijom, a sada se vode pregovori i sa Bugarskom. Sporazum sa Rumunijom predviđa da se Turci iz Rumunije, kojih ima oko 400.000, imaju iseliti u roku od 5 godina. Sva njihova imanja će moći prvenstveno da otkupljuje rumunska vlada. Prilikom iseljenja oni uživaju izvesne povlastice; putuju bez običnih pasoša, zastareli porez im se ne naplaćuje, činovnicima se vraća sav uplaćeni novac za penzioni fond, vojni obveznici se oslobađaju od daljeg služenja vojnog roka, za prenos stvari na brodove ne plaća se nikakva taksa, kao ni za prevoz stoke, alata itd. Vrednost imanja iseljenika, koja zbog kratkoće vremena ostaju neprodata, kao i vrednost vakufskih imanja rumunska vlada će isplatiti iseljenicima iz svojih sredstava, pa će se docnije obračunati sa turskom vladom.

Arbanska vlada, koja je ranije bila voljna da primi izvestan broj naših Arbanasa, sada se izgovara da to ne može učiniti iz fiskalnih razloga. Međutim, naše je uverenje da ona to čini iz nacionalnih razloga: ona ne želi smanjenja broja Arbanasa kod nas zbog budućih teritorijalnih pretenzija. Turska vlada, naprotiv, odobrila je za svoje imigrante do 1936. godine 3,000.000 turskih lira.

§ 55 Zakona o državljanstvu dao je mogućnost za iseljenje neslovenskog stanovništva; no i pored toga postoje izvesne teškoće sa naše strane.

Na prvom mestu je primećeno da je učinjena jedna greška, pošto se među izjavama za iseljenje nalazi veliki broj prijava naših muslimana iz Sandžaka, koji su u stvari naši ljudi. Stoga nema razloga da se oni udalje iz zemlje. Mi smo skrenuli pažnju Ministarstvu unutrašnjih poslova da se ubuduće takve izjave našeg slovenskog življa ne primaju.

Druga teškoća je u likvidiranju imanja iseljenika. Ovo pitanje biće donekle rešeno zajmom koji je Ministarstvo poljoprivrede uzelo kod Državne hipotekarne banke u iznosu od 21,800.000 dinara.

Ne treba zaboraviti da čak oni koji su već likvidirali svoja imanja, nailaze na teškoće za dobijanje pasoša, s obzirom na velike formalnosti oko prikupljanja uverenja. Ministarstvo inostranih poslova je predložilo da se ta uverenja imaju izdavati po službenoj dužnosti.

Oni iseljenici, većinom siromašni, ne mogu da snose sami troškove za transport. Zbog toga je zatraženo da im se osigura besplatan podvoz do granice ili bar popust od 75%. Međutim, Ministarstvo saobraćaja neće da vrši nikakvo odstupanje od pravilnika o tarifama.

U svakom slučaju iseljenje treba vršiti po određenom planu. S obzirom na ograničen kredit kojim se raspolaže, trebalo bi odrediti koje srezove, iz vojničkih i političkih razloga, treba u prvom redu raseljavati.

G. MILIVOJE MILČIĆ iznosi da pitanje iseljenja muslimana nije novo, pošto postoji još od 1878. godine (Muhadžiri). Ono je novo s obzirom na § 55, koji je sve do 1933. godine ostao mrtvo slovo. Tek te godine arbanska vlada pokrenula je ovo pitanje, u nameri da reši pitanje državljanstva onih Arbanasa, koji su iz bilo kojih razloga prebegli iz naše zemlje u Arbaniju. § 55 čija je vrednost isticala 1. novembra 1933. god., produžen je na zahtev Ministarstva inostranih poslova do 1. novembra 1938. god. Od onih koji su davali izjave, retko se ko selio s obzirom na činjenicu, da arbanska vlada nije izdavala dozvole za useljenje.

Do sada je iseljeno svega oko 20.000 lica za Tursku. Za Arbaniju je dano oko 2.000 izjava, ali nijedan od ovih nije dobio dozvolu za useljenje. Turci u našoj zemlji pretstavljaju miran elemenat, otsečen od metropole te nisu podložni nacionalističkoj propagandi. Kod Arbanasa je situacija sasvim drukčija s obzirom na to da su naseljeni u gustoj masi u graničnim predelima (u nekim srezovima preko 90% celokupnog stanovništva).

Mi smo u prijateljskim odnosima sa Turskom te u roku od nekoliko meseci možemo rešiti pitanje iseljenja Turaka. Turska prima sve ljude turske kulture te bi na taj način mogli iseliti i jedan deo Arbanasa.

Nikakve žrtve nisu suviše velike, da se ovo pitanje reši. Ministarstvo poljoprivrede, pomoću jedne planske organizacije, treba da razbije komplekse Arnauta, puštajući u svako selo po nekoliko naših porodica, a duž arbanske granice bi trebalo jedan pojas sasvim očistiti Arbanasa.

G. VOJISLAV MAGOVČEVIĆ kaže da Ministarstvo poljoprivrede sprovodi kolonizaciju punih 15 godina. Najviše je iseljeno iz pasivnih krajeva (Bosna, Lika, Hercegovina, Crna Gora). Ali tim radom iscrpljene su već sada sve slobodne površine, a ima još 17.000 porodica koje su podnele molbe za dodelu zemljišta i koje čekaju da se stvori mogućnost za naseljenje u južnim krajevima. Jedino rešenje problema bilo bi u tome, što bi se iselio turski i arbanaski elemenat, koji je naročito jak u 17 srezova; tu je relacija 73% neslovena prema 27% našeg življa. Nacionalni razlozi traže da se nastavi sa kolonizacijom baš pored arbanske granice. U tu svrhu sada je Ministarstvo poljoprivrede uzelo zajam od 21,000.000 dinara kod Državne hipotekarne banke za kupovinu arbanskih i turskih imanja u Južnoj Srbiji. Kad bi se htelo otkupiti svih 15.000 hektara zemljišta, gde bi se moglo naseliti 3.000 porodica naših kolonista, onda bi za to bila potrebna suma od 30,000.000 dinara. Međutim, neki bi hteli da dobiju samo besplatan podvoz do turske granice, a zato bi ustupili besplatno svoja zemljišta.

Pored arbanske granice, gde ima oko 85% arbanskog življa, aktivan je Arbanski komitet koji pomaže arbanska vlada, a koji Arbanase odvraća da se ne sele.

Mi bi dali novac za prodata imanja samo onim licima, koja budu nabavila uredan pasoš, odslužila vojsku i platila svu porezu; oni bi se odmah ukrcali u vozove. Ranija praksa naših policiskih vlasti, kad se je izdavao pasoš sa važnošću od pola godine, bila je pogrešna, jer ta lica nisu gubila državljanstvo, pa su se vraćala.

Trebalo bi izraditi plan i program za iseljavanje u glavnim idejama. U tom pogledu mogao bi svakako služiti kao osnova aranžman sa Rumunijom.

G. ILIJA MILIKIĆ prelazi zatim na mere koje bi trebalo preduzeti da se otklone teškoće, koje danas ometaju iseljavanje neslovenskog življa na osnovu § 55 Zakona o državljanstvu. Tu bi došlo u obzir: izdavanje besplatnih pasoša, oslobođenje od svih dužnih dažbina, davanje besplatnog podvoza do državne granice u zamenu za ustupljena imanja, sklapanje sa Turskom jedne konvencije, slične onoj sa Rumunijom, oslobođenje od služenja vojske. Takođe bi trebalo uprostiti administrativni postupak prilikom vađenja mnogobrojnih uverenja, koja su inače potrebna za iseljenike.

Kako bi se što brže sprovele ove mere u život, g. I. Milikić predlaže organizovanje jednog užeg komiteta, u koji bi ušli gg. M. Milčić, pukovnik J. Sokolović, D. Tadić i V. Magovčević, sa zadatkom da izradi jedan projekt mera koje treba preduzeti za pospešenje iseljavanja neslovenskog življa, a koji će se podneti na usvojenje Ministarskom savetu.

SVI PRISUTNI se slažu sa ovim predlogom.

G. pukovnik J. SOKOLOVIĆ kaže da on ima nekoliko predloga bez obzira na konvenciju koja će se sklopiti sa Turskom, kako bi se sa naše strane pospešilo iseljavanje neslovena.

1. Silom zakona naterati ih na tačno izvršenje svih obaveza u pogledu poreza;

2. emigrante ukloniti iz sredine naših Turaka i Arbanaca, pošto i oni koji važe kao naši prijatelji, vrše propagandu protiv iseljavanja;

3. pošto se naši Turci ne smatraju kao narodna manjina, naterati njihovu decu u naše nacionalne škole, jer se je do sada dešavalo da tri četvrtine mladića iz ovih krajeva, koji dolaze na odsluženje vojnog roka, pišu samo turski;

4. izdati poverljiv raspis da se oni, koji neće da se isele, ne primaju ni u državnu ni u samoupravnu službu;

5. dati ovim krajevima naše obeležje nacionalizovanjem imena mesta i krajeva;

6. stvoriti zonu naseljenu našim elementom duž arbanske granice. U tu svrhu početi sa kolonizacijom na granici, pa ići sistematski u pravcu unutrašnjosti. To pitanje ne rešavati na parče, već doneti plan za nekih 10 godina.

Kao prvu meru za organizaciju iseljavanja neslovenskog elementa g. pukovnik J. Sokolović predlaže stvaranje stalnog užeg komiteta, koji bi ostao na okupu sa punom odgovornošću, bez obzira na nadležnost.

SVI PRISUTNI se slažu sa ovim predlogom.

Konferencija donosi sledeći zaključak:

1. Treba pokrenuti pitanje iseljenja sa turskom vladom i nastojati da se isto reši na sličan način, kao što je to učinila Rumunija, t. j. putem jedne specijalne konvencije.

2. Svima koji žele da se sele, treba izdati besplatne iseljeničke pasoše.

3. Sva ova lica treba osloboditi svih dužnih dažbina (poreza, prireza itd).

4. Onima od tih lica koja nude svoja nepokretna imanja u zamenu za besplatan podvoz do granice, izaći u susret. Siromašnima koji nemaju svoja imanja, osigurati besplatan podvoz, a onima koji su prodali svoja imanja, podvoz sa 75% popusta.

5. Ova lica treba osloboditi od plaćanja svih dažbina na mrtav inventar, koji nose sa sobom, kao i novac.

6. Ministarstvo vojske i mornarice već je izdalo naređenje da se svima ovim licima izdaju dozvole za iseljenje bez obzira da li su otslužili svoj kadar u vojsci i regulisala vojnu obavezu, ili ne. Isto tako, trebalo bi puštati i one koji žele da se sele, a nalaze se na otsluženju vojnog roka.

Uži odbor izradiće na osnovu gornjih principa jedan projekt plana o iseljenju, koji će sledeća interministerijalna konferencija definitivno primiti i podneti Gospodinu Ministru poljoprivrede. Gospodin Ministar poljoprivrede će ovo pitanje izneti pred Ministarski savet, koji će doneti definitivno rešenje.

Rešeno je da se uži komitet sastane 24. septembra 1935. god. u 9 čas. u Ministarstvu inostranih poslova.

Sednica je zaključena u 20 časova.

Zapisnik vodili: Dr. Feodor Korenić s. r, Dr. Jožo Logar s. r.

Sednici pretsedavao: Ilija Milikić s. r.

20. septembra 1935. god.

Beograd



Projekt užeg komiteta interministerijalne konferencije o iseljenju neslovenskog elementa iz Južne Srbije

U smislu rešenja interministerijalne konferencije od 20. septembra 1935. god. sastao je se 24. septembra o. g. uži komitet, koji je po pitanju iseljenja neslovenskog življa iz naše zemlje, a konkretno iz Južne Srbije po § 55 Zakona o državljanstvu doneo sledeći zaključak:

1. Pitanje iseljenja treba što pre regulisati specijalnom konvencijom između naše države i Turske, kao i između naše države i Arbanije, a na način kako je to pitanje regulisano između Turske i Rumunije.

2. U slučaju da se sa Arbanijom ne bude mogao zaključiti sporazum o iseljenju Arbanasa u Arbaniju, ili da se Arbanasi – naši podanici ne budu hteli iseljavati u Tursku, treba odmah pristupiti postojećim zakonskim odredbama o preseljavanju ovog elementa sa granične zone u unutrašnjost zemlje i naseljavanjem iste zone stanovništvom jugoslovenske narodnosti.

3. Svima onim licima koja na osnovu § 55 Zakona o državljanstvu dadu izjave, da se odriču našeg podanstva i da će se u određenom roku iseliti iz naše zemlje, učiniti sledeće povlastice:

a) izdati im besplatne iseljeničke pasoše, prema prilikama kolektivne;

b) osloboditi ih svih dužnih dažbina (poreza, prireza, vojnice itd);

v) u slučaju da lica koja se sele, imaju hipotekarna i privatna dugovanja (menice, obligacije i slična pismena), učinjena do 1. septembra 1935. god. imaju se zajmodavcima (potraživačima) isplatiti iz procenjene vrednosti njihovih nepokretnih dobara;

g) izdati im besplatan podvoz do Soluna i Svilengrada, ako izjave da svu svoju nepokretnu imovinu ostave našoj državi. Isto se ovo odnosi i na iseljenike siromašnog stanja;

d) izdati popust na železnicama od 75% licima, koja su materijalno obezbeđenija ili koja su ranije prodala svoja imanja;

đ) osloboditi ih svih dažbina za izvoz mrtvog inventara i novca;

e) osloboditi ih od momenta date izjave za iseljenje: regrutovanja, upućivanja u kadar, služenja kadra, pozivanja na vežbe i uzimanja komore i prevoznih sredstava radi izvođenja vežbi i manevara. Od ovoga se mogu učiniti odstupanja u slučaju, ako se iseljenje ne izvrši za godinu dana od date izjave.

4. Za što uspešnije i brže iseljavanje ovog neslovenskog življa u Tursku, odnosno Arbaniju, komitet nalazi da bi korisno bilo preduzeti i sledeće mere:

a) svim sredstvima suzbijati i onemogućavati svaku propagandu koja se među ovim elementom vrši iz Arbanije protiv iseljavanja;

b) od neslovenskog stanovništva koje dolazi u obzir za iseljenje, zahtevati ispunjenje svih postojećih zakona i propisa, a naročito onih koji se odnose na plaćanje fiskalnih dažbina (porez, prirez, vojnica itd);

v) što češće na teritoriji Južne Srbije, a naročito iz graničnih srezova pozivati na vojne vežbe obveznike operativne i rezervne vojske neslovenskog porekla, bilo radi vežbi i manevara, bilo radi izrade strategiskih puteva ili fortifikaciskih objekata;

g) načelno ne primati u državnu službu (i samoupravnu) lica koja dolaze u obzir za iseljenje, a ona koja su već u državnoj (samoupravnoj) službi, raspoređivati u krajevima gde živi naše nacionalno stanovništvo;

d) strogo primenjivati princip o obaveznom školovanju dece u ovim krajevima u našim osnovnim školama;

đ) strogo primenjivati sve propise o naseljivanju južnih krajeva u pogledu ograničavanja potrebnih kompleksa za naseljavanje, a u prvom redu u pograničnim srezovima;

e) odmah pristupiti nacionalizovanju geografskih objekata (naseljenih mesta, reka, planina itd) i osobnih prezimena. Ovo se odnosi i na javne natpise, firme, reklame itd;

ž) sve napred iznete mere prvenstveno i odmah primenjivati počev od granične linije prema Arbaniji ka unutrašnjosti zemlje.

24. septembra 1935. god.

Beograd


Peščanik.net, 05.05.2013.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Србин одликован у специјалним јединицама, обучава про-руске војнике у Украјини


Никола Перовић Србин из Француске, који је 5 година служио у склопу елитних планинских јединица француске војске, прикључи се про-руским добровољцима. Сада своје познавање војних вештина користи за помоћ у обуци про-руских војника у области урбаног герилског ратовања.

Како РТ преноси, Никола Перовић је 5 година служио као професионални војник у француском 13. планинском пешадијском батаљону специјалозованом за ратовање у планинским условима , а сада своје вештине користи у Украјини. Као део интернационалног контигента заједно са другим страним добровољцима он учествује у обуци про-руских војника у областима урбаног герилског ратовања.

О војницима који се боре у Новорусији Перовић каже: ово је народна милиција они нису професионалци или праћеници, њима су потребене инструкције, они стварно имају велику мотивацију, док кијевска војска као маринонета НАТО-а нема никакву мотивацију и њихови војници не знају зашто се боре или чак против кога се боре.

За многе људе на западу ово претставља ситауцију у којој народ долази да подржи оне које западни режими претсављају као лоше момке, зато је важно да покажемо да су људи у земљама запада другачији од своје власти, и да су спремни да ризикују своје животе да би одбранили други део света, додаје Перовић.

Никола Перовић је у периоду од 5. година своје војне службе, 7 месеци провео у Авганистанском рату. У том периоду се истакао храброшћу и за своје учешће у акцијама против Ал Каиде је више пута одликован.

Правда, РТ
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Бели националиста


300%20movie%20spartan%20leonidas%201280x1024%20wallpaper_www.wallpaperno.com_25.jpg

Он је најчешће усамљени вук међу овцама, гледа декаденцију, дегенерацију и отворени геноцид над сопственим народом, често потпуно сам.

Он избегава порнографију, то види као симбол декаденције и експлоатацију мушкараца и жена, намењена да поквари природан поредак ствари.

Он воли живот, заговорник је традиционалне породице,насупрот свему што је дегенерисано и покварено.

Он је религиозан, препознајући праве европске религије као темељ и главни принцип успешног и просперитетног друштва.

Он се гнуша свих лекова, хвали умереност у алкохолу или чак апстиненцију.

Он види феминизам као још један начин да се уништи жена, претварајући жене у мушкараце, а мушкарце у децу.

Он види популарну културу, као што су телевизија, филмови и већина модерне музике, као начин да стави у анестезију обичног човека и промовише дегенерисану мисао.

Он схвата да су разноврсност, мултикултуралност и њен нуспродукт мешање раса, начини да се униште традиционална друштва која су функционисала хиљадама година.

Он не мрзи - радије, он ради уз љубав и поштовање, љубав према својој раси, и поштовање права других раса да раде исто.


Он је заштитник животне средине, воли и брине за природу у свим облицима, и воли све животиње, велике и мале.

Он је здрав, чист и није сујетан.

Он бојкотује капиталистичке компаније и мултинационалне корпорације које промовишу мулти-културу, дегенерацију и друге штетне праксе.

Он би био задовољан да, чак и након свог уложеног труда, спаси само једну душу из таме, која је толико очигледна у нашим модерним временима, и окрене је ка светлу.

Најважније, његов број убрзано расте.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
У сусрет нам долази парада настраних људи које изводи овај трули систем на улице који чине плаћеници са запада.Било како био,паради се мора стати на врат свим средствима.Уколико постоји неко ко одобрава њихову девијацију,нека размисли добро још једном,јер је у заблуди.

Драма деце из хомосексуалних породица: „Од нас су направили социјални експеримент“


parada-pedera-zloupotreba-deteta-332x250.jpg


Жан-Доминик Бинел (Jean-Dominique Bunel) 66 годишњи Француз кога су подигле две лезбејке, објашњава да његова патња не лежи у чињеници што је хомосексуалност била друштвена табу тема, већ што су родитељи били истог пола.
Управо лично искуство га је принудило да устане против закона о браковима и усвајању деце за истополне парове: „Овај закон у име борбе против неједнакости и дискриминације од детета узима његово свето право – да га подигну мама и тата.“

Жанов случај је само једна од многих прикупљених судбина које објављује на свом блогу Роберт Оскар Лопез – амерички професор кога су такође подигле лезбејке и чија се прича, у којој говори о својој патњи, већ проширила широм света.


„Направили су експеримент од нас“

Бронах Касиди (Cassidy Bronagh) је заузврат „ћерка две жене“ које су 1976. прошле вештачку оплодњу. Током поступка оплодње су се одлучиле да сперматозоиде од двојице својих геј пријатеља измешају како би се осигурало да не знају који је од њих отац. Касиди данас каже: „Док сам одрастала, увек сам осећала да ту постоји нешто неприродно ( … ) Искрено сам желела да партнерка моје мајке не постоји. Хомосексуални партнери желе право на дете, али не размишљају како ће се то дете осећати“.

По Касиди, легализација бракова између истополних парова не ствара од ових парова породице. Оваквом насилном конструкцијом у закону се „нимало не решава основно питање самоидентитета деце. Сама могу да потврдим да се никад нисам знала ослободити осећаја да сам само лабораторијски експеримент“.

Сличну ситуациуа описује Чарлс Мичел (Charles Mitchell), кога су заједно са двојицом браће усвојила два човека који су живели у хомосексуалној вези: „Усвајање од стране хомосексуалних парова јетрагичан друштвени експеримент. Хомосексуалност која нам је код куће нуђена ‘на тацни‘ уништили нам је све шансе да живимо нормалан живот“.


Сви заједно на Gay Pride шетњи

Dawn Stefanowicz коју је одгајио отац хосмосексуалац прича: „Моје ментално и физичко здравље је стално било угрожено управо због начина живота који је изабрао мој отац и његови партнери, и то да сам морала да живим са њима ме је трауматизовало. Све ово ми је веома тешко да признам јер, упркос незадовољству изопаченим сексуалним понашањем мог оца и његових партнера, нисам могла да о њему и хомосексуалним везама кажем ништа негативно, и то управо зато што сам била увучена у то“.


pederi-deca-251x250.png

На слици: Недавно је у Америци слика педерског пара
са троје усвојене деце како им праве фризуре изазвала лавину
огорчених коментара (нас слици је „пар“ са двоје усвојене деце).

„Dykes on bikes“ – лезбејке на мотоциклима марширају на Паради поноса

И Џеремија Дека (Jeremy Deck) је одгајио хомосексуалац. Живео је са другим човеком који је претходно напустио жену и децу. „Морали смо да се претварамо да је све то било нормално, али сам осећао све само не да је то нормално“. Џереми даље наводи: „Викенди су за мене и моју сестру били ноћна мора“ али и у његовом случају, „противити се било је најтежа ствар на свету“. Шестогодишње дете је емотивно зависно од својих родитеља и не осећа да има право да каже нешто родитељима: „Ја не желим да идем на то место, или да се сретнем са тим људима“.

Посебна места којих се Џереми сећа, била су спектакуларне ЛГБТ параде поноса: „То је чудно осећање да стојите на углу улице и гледате шетњу за права хомосексуалаца, док се ваш отац – геј смеје хистерично из такозване „Dykes on bikes“ – лезбејки на мотоциклима на крају улице. Гледати те ствари била је моја казна. Живот је од мене направио неповерљивог човека. Заиста, ја нисам у стању да верујем никоме“, закључује Џереми.


Деца улице

Тежак и узнемирујући је и случај Ривке Еделман (Rivky Edelman), коју је одгајио лезбејски пар: „Моја мајка је позивала кући којекакве педере такорећи са улице. Међу њима је био и Џо који је вероватно радио као туристички агент. Кад год је дошао, он је са собом довео новог дечака. Нису то била баш потпуно мала деца могли су да имају око 14, 15 и 16 година. Не знам тачно. Нису били међутим, лепо васпитани, и њихов говор говор је такође био на ниском нивоу. Као деца са улице… Дошли су јер им је као награду дао чоколадицу. Међутим, тек након неколико година сам схватила шта се заправо догађало. Када сам осећајући грижу савести питала маму зашто је дозволила да Џо изводи мог брата напоље, моја мајка је не трепнувши рекла, „Твој брат је имао седам година а Џоу се свиђају дечаци од 12 година“.


zloupotreba-dece-u-gej-kampanji-420x236.jpg

Слика којом се злоупотребљавају деца и шири кампања хомосексуалаца међу децом
била је део поставке изложбе „Наше квир детињство“
Иначе на енглеском реч квир (queer) значи извитопереност, изопаченост.

Сузана Кук (Suzanne Cook) је живела један део свог детињства са оцем, хомосексуалцем, који се развео са њеном мајком и почео да живи са својим љубавником. Она каже: „Њих двојица се нису устручавали да имају секс пред нама (… ) Осећала сам да имам дужност да заштитим мог малог брата пред њима. Чинило ми се као да је терет целог света на мојим плећима“ Након што је прошла кроз те тешкоће, схватила је да „деци треба више љубави да би могла да буду одгајана примерено и здраво. Не би требало да се врше експерименти на новим генерацијама“.


„Недостаје ми тата“

Међу причама које је прикупио на блогу амерички хомосексуалац Лопез су и друга драматична сведочења адолесцената који још увек живе са “родитељима“ хомосексуалцима. Једна девојка, анонимна, која живи са две лезбејке примећује: „Већину времена проводим са мојом најбољом пријатељицом. Са њеним оцем, кога ја никада нисам имала. Фантастично је… “ Затим наставља са самооптуживањем: „Неко то мора да каже, јер ја то не могу, али хомосексуални родитељи су у извесном смислу себични. Не мисле на то шта за мене значи живети у њиховом свету. Јесам ли једина која осећа овако? Јесам ли лоша ћерка ако желим да имам оца? Има ли неко ко има две маме или две тате и пита сам себе како би било да је рођен у нормалној породици? Постоји ли овде још неко ко је у стању да користи реч „нормално“ без да се учи томе „шта је нормално“? Не знам мог оца, нити ћу га икада упознати. Чудно је, али ми недостаје. Недостаје ми особа коју никад нећу упознати“.

Још једна анонимна особа, син геј оца и мајке, која је само дала своју јајну ћелију у сврху сплођења детета, описује свој живот са „два оца“. „Моја биолошка мајка (донатор јајне ћелије) долази код нас кући често. Има 38 година. Желим да је ословљавам мајка, али моји очеви се страшно буне када то покушам. Шта мислите о томе? Не мислите ли да је природно да мрзим своје очеве? Морам да се понашам као добар син, јер су они одлучили да ме имају? Не кажем да мрзим педере, ја бих само желео да су моји родитељи хетеросексуалци. Јесам ли зао кад то тако осећам? Сви желе да прихватим оно шта ја не могу и не желим“.



Извор: facebookreporter, hlavnespravy
Превод: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
(FOTO 18+) Tursko carstvo bilo pederasto: Istanbul pre 200 godina bio pun gejeva!



Grupni seks Turaka sa mladićem u turskom kupatilu, Foto: Vikipedija

Postoji, međutim, jedna interesantna crta ovog sultanata i kalifata o kojoj se zna tek ponešto, sa kojom su upoznati samo malobrojni akademici, a koja je našoj javnosti posve strana.

Homoseksualnost je bila široko rasprostranjena, posebno u prestonom Stambolu. Tačnije, pederastija: seks između starijeg muškarca i golobradog momka ili dečaka.

Središte ovih i ovakvih zbivanja u osmanskoj državi bili su hamami, odnosno ono što se kod najčešće naziva turskim kupatilom, u kojima su radili telaci, mladi momci ili dečaci koji su pomagali odraslima u kupanju.

I ne samo u kupanju. U tamošnjim arhivama možete naći knjigu “Beleške o telacima” u kojima se spominju oni najčuveniji prestonički, sa sve ocenama njihove lepote, opisima umešnosti u “servisiranju” mušterija, cena njihovih usluga, koliko puta mogu da dovedu klijenta do orgazma, i tako dalje.

Mnogi pesnici pisali su pesme o svojoj ljubavi prema mladićima, o tome koliko su lepi, a poneki su se i žalili kada bi njihovim ljubavnicima počela da raste brada.


Homoseksualnost u Osmanskom carstvu, Foto: Vikipedija

Derviši, sufijski mistici, takođe su kontemplirali o “golobradima”, što je bila posebna praksa duhovne realizacije. Konzervativni islamski teolozi su ovo naravno osuđivali, pošto su neki derviši išli toliko daleko da su tvrdili da su videli Boga ljubeći se sa dečakom-robom. Čini se da je međutim veći problem bila tvrdnja da se božanstvo može otkriti čoveku ljubavlju bolje nego religijskom praksom, nego što im je bio problem to što su iskorišćavali decu. Pojedini zapadni sholastičari tvrde da je ova praksa opstala u islamu sve donedavno.

Pederastija nije bila zabranjena zakonom, u suštini, pa su se čak i sultani upuštali u ovakve afere. Jedno od poznatijih govorkanja se ticalo Mehmeda II Osvajača; jednom je Grku odrubio glavu jer ovaj nije hteo da mu pokloni svog 14-godišnjeg sina, a pričalo se tada po evropskim dvorima i da je bio zaljubljen u Radoslava, brata Vlada Cepeša po kome je nastala legenda o Drakuli. Postojala je i palata u Bursi u kojoj su živeli samo dečaci-robovi koji su opsluživali vladare i naslednike bega Osmana, ali tokom pohoda i janičare koji nisu smeli da se žene (iako ih je puno kršilo ovu zabranu; toliko da je zabrana na kraju ukinuta).


Turski plesač,Foto: Vikipedija

Još jedan oblik homoseksualnosti i pederastije manifestovao se u obožavanju kočeka, golobradih momaka ne-muslimanskog porekla koji su se bavili plesom, koji su smatrani lepima i zgodnima tamošnjim Turcima, i koji su se oblačili i šminkali kao žene. Karijera im se završavala čim bi brada počela da im raste. Do tada, međutim, ako su bili dobri i umešni a njihov ples seksualno provokativan, imali su status zvezda i bili mnogo traženiji od žena.

Osmanlije nisu žalile para za njihove seksualne usluge, a ovi su se podavali onima koji bi ponudili najviše. Tokom plesa gledaoci bi divljali, lomili čaše, vikali i tukli se međusobno a ponekad i ubijali, ne bi li stekli naklonost kočeka. Zbog nasilja koje je ih je pratilo, sultan Abdulmedžid I ih je zabranio sredinom 19. veka.


Grupni seks Turaka,Foto: Vikipedija

Znamo za puno čuvenik kočeka, a među njima i ljudi sa ovih prostora. Bujuk Afet je recimo bio hrvatskog porekla, Benli Ali je bio grčki Ciganin, Afet Kaspar je bio Jermenin, i tako dalje. Najčuveniji među njima, na primer izvesni Ismail, bio je bukiran i mesecima unapred po veoma visokoj ceni.

Naravno, turski istorijski izvori mahom sve negiraju. Što je i razumljivo.

Izvor: Telegraf
 
Natrag
Top