Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Уместо за потомство, Влада годишње даје 30 милиона евра за НВО и геј параду


Пре неколико дана у Београду је одржана „мини геј парада“, а најављена је и она велика за јесен ове године. У медијима се намеће да су права самозване ЛГБТ популације највећи проблем Србије.

Наравно, о приоритетном проблему се ћути. Србија ће 2030. године имати тек нешто више од шест милиона становника, од којих ће две трећине живети у Београду, Нишу, Новом Саду и још неколико градова. Данас нас је 311.139 мање него 2002. године. Просечна старост становника Србије је 42,2 године, а у појединим селима у источној и јужној Србији и преко 50 година.

Све ове бројке и слова јасно показују да је Србија на ивици демографског суноврата који ће своје право лице показати већ за двадесетак година.

Нова влада је ове године драстично срезала издатке за труднице и породиље, уз оправдање да “мора да се штеди”. Штедња с једне стране јесте неопходна како би Србија опстала као земља, али се поставља питање шта нам је приоритет за такву штедњу?

Да ли ћемо из државног буџета и даље издвајати веће суме за разне НВО организације сумњивог деловања или је боље да тај новац ипак наменимо за бесплатне вантелесне оплодње паровима који имају проблема са зачећем и бољој здравственој заштити беба и малишана?

Невероватно звучи податак да је држава за безбедносну организацију геј параде у Београду потрошила више од два милиона евра. Такође, према подацима Центра за развој непрофитног сектора, годишње се ово издвоји око 90 милиона евра, од чега 30 одсто иде за НВО. Што значи да грађани Србије годишње финансирају невладине организације са – 27 милиона евра. Ако се на ову цифру дода новац намењен за организацију геј параде, долази се до суме од готово 30 милиона евра, који су и те како могли боље да се искористе у борби против беле куге.

Нејасно је шта је још потребно да као народ схватимо да су заправо труднице и породиље у Србији најуваженија и најугроженија категорија становништва. Можда би на пример требало да прошетају у паради трудница по београдским улицама, да би их напокон сви озбиљно схватили…

И поред тога што се становништво Србије налази буквално на путу сигурног изумирања у сагледивој будућности због трагично ниског наталитета, што се врло прецизно може математички израчунати на основу садашњих трендова – чини се да нема снаге, па чак ни воље, да се нешто. Овакво стање траје већ 15 година, а ниједна влада није се довољно посветила овом озбиљном проблему.

Невоље око породиља
И последњи примери не уливају много наде да ће се ствари покренути набоље. Због штедње, која је српском буџету додуше заиста неопходна, одлучено је да се драстично умањи једнократна финансијска помоћ новопеченим мајкама, која је ионако била скромна и недовољна. У Београду новчана помоћ за њих умањена за читавих 60 посто и од сада ће моћи једнократно да добију мање од 100 евра, чиме не могу да покрију трошкове чак ни потрошног материјала потребног за њихове бебе.

Такође, у сличној незавидној ситуацији су се нашле и младе маме у другим градовима, као на пример у Крагујевцу где су недавно породиље у очајању блокирале саобраћај јер им финанансијска помоћ у износу од једва стотинак евра касни већ годину дана, или рецимо у Крушевцу где нису добиле обећани износ, него само симболичну суму која није довољна ни за колица и пелене.


Нестајемо као народ
За само десет година Србија је од популационе катастрофе у којој је сваки трећи пар имао свега једно дете данас спала на то да сваки трећи пар уопште нема децу. Према последњем попису – у чак 1.458 насеља (31 одсто) није рођено ниједно дете. Поред тога, сваке године у Србији умре око 34.000 људи више него што се роди. Да ћемо као нација изумрети, више је него јасно, упозоравају демографи, али ретко ко је очекивао да ће то се одвијати оволиком брзином.

У Србији је у константном паду и стопа фертилитета. Она показује колико жене у просеку роде деце док су у плодном раздобљу, између 15 и 49 година старости. За просту репродукцију једног народа потребно је да стопа фертилитета буде минимум 2,1 а код нас је она 1,4 још од 2005. године.

Другим речима, спасиће нас једино да свака породица има бар троје деце. Из ове перспективе веома је тешко, јер смо нација која по проценту пензионера предњачи у Европи. С оваквим наталитетом вероватно је да за 10 до 15 година уопште нећемо имати проблем незапослености, напротив. Постоји могућност да ћемо чак бити принуђени да увозимо радну снагу.

Ипак, на пад наталитета не утиче само финансијски проблем и тренутно велика незапосленост. Све мањи број рођених је управо карактеристичан и за богате државе Западне Европе, док је велики прираштај у неразвијеним земљама Трећег света. У целом медитеранском појасу који пати од пада наталитета, доминантни су културолошки и психолошки фактор, отуђеност, проблеми око проналажења одговарајућег партнера, нестабилне емотивне везе.

Данашње генерације су, чини се, у великој мери размаженије од својих предака, који су живели у знатно тежим околностима, али су се ипак одлучивали на рађање и стварање велике породице. Многи сматрају да је први проблем са рађањем настао у послератној комунистичкој Југославији, када је промовисано да „модерна и социјал ноодговорна радничка породица” не би требало да има више од двоје деце. Овакав тренд се наставио све до деведесетих година прошлог века, када су нам дошли ратови и санкције и додатно погоршали економску, али и друштвено-социјалну ситуацију.

Руски рецепт
Примери других земаља, а поготово Руске Федерације, показују да се против “беле куге” може борити једино држава са одлучним системским мерама и великом новчаном подршком Подсетимо, у Русији се већ дужи низ година трудницама додељује такозвани мајчински капитал, који се константно увећава – и ове године износи преко 9.000 евра. Та сума новца се даје породицама, које га могу потрошити на отплату стамбеног кредита, изградњу куће, ремонт стана, а такође и за плаћање дечјег вртића и за образовања детета, али тај новац се може уплатити и у пензиони фонд мајке. Поврх свега тога, вишечлане породице у Русији додатно примају и финансијску помоћ из тамошњих регионалних буџета, па тако укупна сума новца коју добијају за свако ново дете премашује 10.000 евра.

А у Србији сваке године у држави нестане један град величине Неготина, Књажевца или Пожеге… Такође, највећи број села ван Војводине и долине Мораве биће напуштен. Здравствени и социјални фондови да доживе колапс, јер ће бити готово двоструко више старих него младих који раде и стварају.

Стручњаци процењују да ћемо већ за две деценије попити први демографски шамар, који ће упалити аларм у друштву. Сва је прилика да ће тада већ бити прекасно да се било шта промени. У последњих десет година у иностранство је отишло да живи и ради 146.500 махом високообразованих људи на врхунцу репродуктивне зрелости.

(СРБИН.ИНФО, Новости плус)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Дрога


из књиге ''Деца Апокалипсе''
У бездушном свету, који проповеда материјализам и конформизам, млади су ти који - у својој потрази за другачијим светом - иду до краја. Други начин бекства од таквога света, поред секса, јесте дрога.
И без обзира да ли се ради о младима са плочника предграђа, који кроз бунт покушавају да уздигну свој дух изнад смрдљивог света насиља, сиромаштва и, како изгледа, потпуно безнадежне будућности; или о младим панкерима који покушавају да кроз панк побегну од индустријализованог лудила модерног света; или, пак, о универзитетским студентима, припадницима средње класе, који би да побегну од јаловог света интелектуализма, дрога данашњој младежи стоји надомак руке као средство којим се "лако" отварају врата другога света.
Три су карике у ланцу наркоманије: фасцинираност, обмана, смрт. Од времена када је Тимоти Лири на Харварду почео да експериментише са употребом LSD-а и да проповеда слоган нове контра-културе: "Стимулиши се, укључи се, откачи се", масе младих покушавају кроз употребу дрога не само да побегну од окова угњетачког друштва, већ и да се "укључе" у "духовну" стварност.
Лири је проповедао идеју да се ум кроз употребу LSD-а ослобађа утврђеног начина мишљења и улази у нови начин мишљења који производи много перцептивнију свест. Он је тврдиода корисиик LSD-а у том процесу "трансцендира" своје бивше "ја", које је било обликовано од стране корумпираног друштва, и да на тај начин формира своје нову и "развијенију" личност.
Први корак на путу коришћења психоделичних дрога јесте фасцинираност. Испразни свет се - пред очима онога који експериментише дрогом - одједном појављује у потпуно "новом" светлу. У овој фази корисник дроге заборавља на исквареност тог света и почиње да осећа задовољство због тога што доживљава нешто ново у животу.
Прелест (обмана) већ делује када корисник дроге почне да верује да је дрога кључ за промену сопственога "Ја". Од ове тачке почиње низбрдна спирала сурвавања у зависност, низ коју се корисник дроге суновраћује у психички депресивно стање, постајући на крају потпуни зависник или наркоман. Упавши у ту јаму, корисник постаје роб наркоманске навике и потпуне телесне зависности од дроге. Дрога почиње да га тиранише све док из његовога тела не ишчили и последња трунка живота, односно све док га не прогута смрт.
На крају се сва та магновена светлуцања "више свести", за којом су трагали Лири и генерација контра-културе шездесетих, показују као пуко привиђење. Оно што је почело као потрага за истином показује се на крају као масовна прелест. Контра-културна парола "Власт - људима!" показала се, на крају, као испразни слоган, будући да је љубав паролаша охладнела и да се већина "револуционара контра-културе" вратила у свет материјализма. Идеал побуњеничке генерације - идеал трагања за истином се, на крају, срозао у трку за уживањима и самоугодни-штвом сваке врсте. Када се све завршило, показало се да је тај покрет био само још једна у низу мода, које доносе и односе променљиви ветрови "духа времена".
Овај неуспели човеков покушај да, кроз употребу дрога, оствари најдубље жеље своје душе, открива нам право стање у коме се налази душа савременога човека:
1. човек је незадовољан стањем света,
2. човек је незадовољан празнином коју осећа у себи,
3. човек нема чиме да уздигне свој дух изнад тог незадовољства.
Друго средство бекство од тог незадовољства светом, на које се не обраћа пажња у овом свету уживања, јесте алкохолизам. У савременој култури, култури трке за уживањима, алкохолна пића су постала средство за затупљивање маса и самоуништење несрећника. Поред телевизије, алкохол је најчешће сред-ство коме људи прибегавају да би избегли да се суоче са истином.
Човек непрестано избегава да се суочи са својом савешћу, користећи се притом свим могућим средствима, укључујући ту и бекство од стварности кроз алкохолизам. Празна душачовекова се привремено "пуни" чулном еуфоријом коју производи пијанство, чиме човекова пажња бива привремено одвраћена од сопствене испразности.
Пијење алкохолних пића је - као својеврсно бекство од стварности, са једне, и друштвено уживање, са друге стране - данас постало "идеал" који се јавно велича и слави. Пити алкохолна пића је данас мода. Људи поистовећују омиљено пиво, вино или жестока пића са сопственим идентитетом. Типичан пример јесу призори "пријатељства-по-пићу", којих су препуне ре-кламне кампање за алкохолна пића. Обескорењени савремени човек је увучен у мреже алкохолизма и његова празна душа постајероб "духа времена". А "духом времена" управља зла похота. То је разлог због кога се увек баш секс користи за рекламе које треба да продају алкохолно пиће. Ако то није секс, онда је то нека друга превара, као што је, на пример, идеја да су "истинско пријатељство" и "добра времена" незамисливи без употребе алкохолних пића. И готово да нам је немогуће побећи од утицаја таквих реклама... Чак и онда када смо свесни да Цивилизација таквим рекламама хоће да нам прода маглу, оне кваре наш ум на подсвесном нивоу.
Алкохолизам је, попримивши размере друштвене епидемије, постао омиљена забава, тј. главно средство за избегавање дубљих питања о животу, као што су: "Који је смисао човековог живота?" и "Шта се дешава после смрти?".
Бескрајна пожуда и похлепа модернога човека наново је оживела паганско-римски цдеал, идеал трке за уживањима: као идеал који је поново загосподарио мас-медијском ареном данашњице.
У Римском царству IV века, хришћански писац Августин пише: "Све људе уједињује један једини циљ - привремена земаљска срећа. И премда их живот - у тим њиховим бескрајним покушајима да стекну земаљску срећу - баца тамо-амо и витла као морске таласе, све што чине усмерено је искључиво ка том циљу".
Мрачни крај те модерне епидемије јесте - алкохолизам. Алкохолизам је звер која прождире мушкарце, жене и децу. Алкохолизам је демон који најпре запоседа душу једнога човека да би, потом, преко њега убио читаву његову породицу. У канџама ове звери личност шчепане жртве се цепа у "доктора Џекила и мистера Хајда".
Алкохоличар се увек брани тако што негира свој алкохолизам. Алкохоличар разбешњено насрће на свакога ко му каже да је алкохоличар, да би се затим, у складу са својом ропскомприродом, поново завукао у јаму свог алкохолизма.
Штета коју наноси алкохолизам је неизмерна. Како измерити крв милиона људи који су због пијанства погинули у саобраћајним несрећама? Како измерити сузе које пролише и проливају деца алкохоличара? Насиље, злостављање деце, разводи и деца без родитеља: све су то последице алкохолизма. Оно што је с почетка била фантазија, временом је постала зависност, а потом и ропство. Оно што је почело у смеху завршава се сада у сузама.
Свакога заболи душа када види човека који је некада био слободан и пун живота, а који је, потом, у алкохолизму постао сужањ што умире у смртоносној клопци овога демона. Човек кога смо волели, пред нашим очима постаје - странац. Временом се све више удаљава од нас и ми схватамо да онај кога смо некада познавали више не постоји. Јер онај кога смо познавалиникада не би могао да буде као особа коју сада гледамо. Не, то није исти човек, већ утвара. Пре или касније морамо себи да поставимо питање: " Шта је то што му је украло душу?".
Неизбежни крај лажне потраге за духовним испуњењем кроз употребу дрога и алкохола јесте смрт душе. Души је неопходна истина да би живела, али у овим трагичним времениматешко је доћи до истине. Непријатељ истине продаје смртоносну лаж дроге и алкохола као истину. Данашње, модерно поколење младих јесте поколење које је гладно и жедно истине, и које ће у тој својој глади појести и попити све што му се понуди.
Текст који следи јесте болни приказ онога што се може десити многим младим људима, припадницима нихилистичког поколења, уколико им се не пружи Истина:
"Познавао сам два брата са којима сам играо фудбал када сам био дете. Живели смо у малом и сиромашном граду. Да би зарадили коју пару, многи људи су се бавили растурањем дроге. Неки су то радили уз посао, а другима је то био једини извор прихода. Већина дилера је носила пиштољ, а неки чак и аутомате. Родитељи те двојице браће су растурали дрогу звану "кранк". Кранк или метамфетамин, дрога јефтине производње, веома је популарна међу младима зато што је врло јефтина и брзо ствара зависност.
Једног дана та два брата су, жешће издрогирана "кранком" и LSD-ом, отишла на језеро за рекреацију. Тамо су срели ренџера кога су замолили да их колима провезе унаоколо и покаже им околину. У једном тренутку, старији брат је извукао лулу и почео да пућка. Ренџер му је рекао да не пуши у колима. Повређеног поноса, овај се у трену разљутио, а одмах потом и потиуно побеснео. Само тренутак касније, ренџер је лежао мртав, пререзаног врата.
Тај старији брат је, касније, размећући се у својој бахатости, испричао некоме причу о свом злочину, а та особа је, пак, неопрезно проширила даље причу међу својим познаницима у супермаркету. Полиција је дошла у кућу убице и тамо га затекла, жешће издрогираног психоделичним гљивама. Полиција је лако изнудила признање и он је сам признао сваки детаљ злочина.
Судбина млађег брата је била још страшнија. Пошто му је старији брат одведен у затвор, он је у својој кући узео превелику дозу " кранка". Три дана и ноћи није могао да спава због дејства дроге. Треће ноћи, нервозно се шетао око куће, чекајући да сване. Одједном је, без икаквог повода, у наступу беса улетео у кућу, зграбио очеву пушку, упао у спаваћу собу својих родитеља, убио оца и мајку, а затпм отрчао у собу где је спавала његова шестомесечна сестрица и њу, такође, убио. После свега, ставио је пушчану цев себи у уста и повукао обарач".
У овој огавној причи о бесмисленом насиљу, убиствима и самоубиству, три ствари су шокантне. Прво, прича се завршава тиме што један млад човек убија свог оца и своју мајку, оне који су му дали живот и родили га на овај свет. Друго, он потом убија и своју сестрицу, недужно детенце. Коначно, он одузима себи живот. Ово није тек један усамљени случај убиства и самоубиства, всћ све чешћа и масовнија појава, која сведочи о томе да је очајна омладина повела рат против самога живота. Каква је то ватра која је спалила душу тог младог човека? Која га је то сила натерала да повуче обарач?
Јасно је да корисник дроге - без обзира да ли се ради о ономе који само експериментише дрогом или, пак, о правом наркоману - под утицајем дроге улази у један свет у коме делују скривени фактори, чије се деловање не може предвидети пре самог узимања дроге, нити разумети током самог њеног деловања. Илузија коју пружа дрога јесте оно што највише привлачи младе. Ономе који се дрогира се, с почетка, чини да је испуњен новим знањем и да му је обећан нови свет. А у шта се, потом, претвара то знање? Одговор је једноставан: у ништавило.
Трагање кроз дроге јесте само пусти сан у коме човек јури за утварама. На крају сна се покаже да је све било само привиђење, које трагатеља оставља у стању потпуне опустошености.
Смрт Свету

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

КАКО ЈЕ ФРАНЦУСКА ВИДЕЛА СРБИЈУ 1914: Војвода Степа убија монструма Аустроугарску! (Фото)


Француска је била један од значајнијих савезника Србије у Првом светском рату и данас се могу наћи фотографије на којима се види како се Французи и Срби заједно боре против Аустроугара.

Да су у Паризу били одушевљени храброшћу и борбеношћу српских војника доказују насловне странице “Ле Петит Јоурнал” на којима су месецима величавани успеси војске Србије!

На насловној страни поменутог листа из Француске од 20. септембра 1914. године с насловом “Убити монструма” види се како војници Француске и Србије бајонетима јуришају на аждају с круном Аустроугарске!



На овим насловним странама до којих је дошао наш портал могу се видети и генерал Степа Степановић како командује Србима да крену у бој с бројчано надмоћнијим непријатељем, али и историјске чињенице, као што је фотографија војника из Бугарске који забада нож у леђа Србину!



Да су Французи у Великом рату тих година били опчињени српским јунаштвом и славном историјом показују слике Карађорђа, краља Петра И Карађорђевића и Александра Ујединитеља које су красиле издање “Ле Петит Јоурнал” из 28. 03. 1915. године с великим насловом “Хероји Србије“.



Овај лист је пратио сва страдања и борбе Војске Србије, па је тако 1919. објавио слику ослобођења Србије и победе над Аустроугарском на којој народ раздрагано кличе својим јунацима и Степи Степановићу.



Ово извештавање је још само један од разлога чувеног споменика на Калемегдану с натписом: “Волимо Француску као што је она волела нас 1914 – 1918“.

(Телеграф)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ШИПТАРСКИ ЗЛОЧИН: Раскопали гроб српских беба и раскомадали њихова тела (Видео)

Петровићи на окупу. Фотографија из породичног албума.

Септембра 1988. Године, породица Петровић претрпела је злочин почињен над њиховим упокојеним бебама. Двојица близанаца, умрлих убрзо по рођењу сахрањени су 5. И 6. јула у селу Граце, општина Вучитрн. На Крстовдан, деда Станко открива оскрнављене гробове својих унучића. На Крстовдан, 25 година касније, екипа Новинара.Де посетила је родитеље страдалих беба и о том злочину причала са њима.

На наше велико изненађење сазнали смо да смо једина новинарска екипа која их је икада посетила поводом тог догађаја за све ове године. Њихово сећање је, наравно, још увек врло живо. На сам помен разлога зашто смо дошли мајка Драгица прекрива рукама лице и почиње да плаче.

Отац ових близанаца, Радојко, говори нам о томе како је све изгледало. „Када сам сазнао да ми је жена родила близанце није било срећнијег човека на свету од мене. Међутим, једно дете је умрло 12 сати а друго 24 сата после рођења. Из болнице у Косовској Митровици њихова тела смо пренели кући а одатле је поворка кренула до вечне куће наших новорођенчади. Сахрањени су по свим српским обичајима“ присећа се Радојко.

Мајка Драгица кроз сузе прича о догађају „близанци су превремено рођени. Доктори су мислили да ће друго дете преживети али пошто су били близанци, ни оно није могло да преживи“.

С обзиром да деца нису била крштена, нису могла да буду сахрањена на православном гробљу. Њима је место за гробницу, на свом породичном имању, уступио мештанин коме је раније умрло дете па је из истог разлога као и ови близанци било сахрањено на том месту.

„Све је било по реду“ каже Радојко не знајући шта би био мотив скрнављења „нисмо били никоме дужни осим Богу за добробит и останак Срба на Косову и Метохији. Убрзо после сахране десило се зло које се не памти у свету. Децу су нам шиптарски зликовци извадили из гробница, ни криве ни дужне. Изгледа да смо били криви само што смо Срби и што смо на свом огњишту“. Радојко верује да су Шиптари – ириденте, имали јачу подршку „јер су готово све Србе протерали са Косова и Метохије а остало је још да гробнице „почисте“ и да у потпуности ослободе територију“. Његов отац, деда Станко, први је открио да су гробићи раскопани.

Драгица се присећа Крстовдана те године „око њиховог гроба је било неког грања и дрвећа. Свекар је дошао кући, мени ништа није хтео да каже да се не бих потресла, а мојој свекрви каже „жено, видео сам неке пелене на трњу“. Моја свекрва је одговорила да то не може да буде јер су деца закопана. Међутим свекар је био упоран и тако су њих двоје отишли на гробље. Кад су стигли тамо имали су шта и да виде. Пелене у којима је беба била замотана биле су бачене на трње. Његова глава је била метнута на неки штап а кости разбацане свуда наоколо“ прича Драгица кроз плач.

„То народ није могао да уради“ каже Радојко. „То је неко ко нема Бога, ко нема веру… а можда није ни човек. Испоставило се да су то урадили Албанци, по нечијем налогу. Нису могли то сами да смисле и ураде“.

Иако је случај пријављен најближој полицијској станици они се тек сутрадан појављују на месту до тада невиђеног вандализма. Злочин су починила петорица малих Шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину. У извештају полиције, тадашњег Комитета нити медија не помиње се у каквом стању и положају се налазила главица раскомадане бебе.

Чудно је што су Шиптарчићи то радили током дана! Мајка Драгица описује тренутак дешавања, по својим сазнањима, и наводи чак и сведока који се ту нашао. „Неки старији Черкез је ту чувао краве и рекао им „децо, немојте то да радите, па то никада није било и никада неће бити да се мртви раскопавају“. Они су му рекли „ћути стари, шта ти знаш“ а он им је само рекао „кад дође полиција ја ћу да кажем да сте ви то урадили“. Они су наставили, неком кашиком су раскопали гроб и све што су нашли разбацали су наоколо. Дошла је полиција а са њима и главни вештаци који су су утврдили како се све одиграло. Онда су сви схватили да се десила велика трагедија. Читаво село је дошло на њихов гроб, деца из школе су дошла, из целе општине су долазили“.

Већ током вршења увиђаја на гробљу су се окупили мушкарци, жене, деца – Срби. Да одају пошту овим малим посмртним мученицима али и да поделе жалост уцвељене српске породице. Повређене и понижене како никада ниједна на свету није била. Народ се на гробљу окупио и сутрадан а онда су се протести наставили у центру села. Ношени су транспренти (у оно време „пароле“) и, између осталог, узвикивало се „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић и тада рекла: „Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за шта су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне„.

Изречено тада било је, у ствари, понављање вапаја Срба са Косова и Метохије. Вапаја који се и данас чује.

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

„Пронађени су захваљујући здруженом одреду полиције из Прокупља и народу. Албанцима и некима из нашег села који су радили у полицији тих година. Случај је расветљен, приведени су и одржано је суђење. Међутим, суђење је тек формално одржано“ присећа се Радојко. Позив за суђење је путовао 7 дана да би га Радојко из своје Општине добио у 19 сати увече за рочиште заказано за сутра у 9 пре подне. Он то тумачи намером општинске администрације да спрече било какве протесте, медије или дизање било какве „буке“ око тог случаја. Једва је успео да издејствује да суђењу присуствује и његов отац, деда Радојко. Њих двојица су били једини над којима је полиција тада извршила претрес.

„Тадашњи судија, Драгиша Морганић, дозволио је да се суђење одвија на шиптарском језику. Колико ја знам суђење се увек одвија на језику већине а не мањине, Албанци су у то време били мањина. Био сам упоран и захтевао да се суђење одржи на српском језику јер то није само моје суђење, то нису само моја деца иако сам ја њихов родитељ. То је губитак селу два становника, школи два ученика, држави два војника“.

Радосав се сећа да то није било пружање било какве надокнаде душевном болу његовој породици већ напротив. Страдање и понижење се ту настављају. „Председник Суда, Драгиша Морганић, нипошто није дозвољавао било какву измену предвиђеног начина суђења али ни одлагање или продужење суђења. Све је обављеном у једном дану. Тројица су осуђена на кућни притвор а двојица на казну од 6 месеци затвора у КП дому, као малолетници. То време је брзо прошло и они су се вратили кући као народни хероји“.

После неколико година Драгица је остала у другом стању. Редовно је ишла на лекарске прегледе у Косовску Митровицу да би јој пред порођај сваки пут Срби доктори препоручили да порођај обави ван територије Косова и Метохије. У то време у болницама су радили и Шиптари па је код свих постојала бојазан да би њој посебно могли да науде.

Овде се намеће недоумица. Постоји освета од када постоји и људски род али шта је то и како би се уопште могло звати да се жртви од крвника понавља злочин само зато што је једном већ била жртва? Чак не од злочинца лично већ уопште, од неког припадника његовог народа?

Следеће порођаје Драгица је имала у Болничком центру у Крагујевцу.

„То се могло десити у било ком селу. Ко се није родио није могао ни да умре“ каже Радојко. „Са нама су трагедију делили сви, сва деца из школе су дошла. То није била само наша трагедија“. Нису се са злочинцима сретали после тога и верују, а и како су сазнали од људи из своје околине, починиоци су се крили и избегавали сусрет са њима. Данас, после 15 година „начин облачења се променио, они су се променили, одрасли су. Не би могао да их препознам и када би их срео“ каже Радојко.

Породица Петровић и данас проживљава одређено страдање. Током истраге и извесно време после окончања судског поступка Петровићи су могли да обилазе гробиће својих близанаца али, у страху од Шиптара, већ годинама не смеју то да чине. „Тамо идем само очима“ каже Радојко. „Иако је то у нашем селу, наше сеоско гробље, ја тамо не смем да идем. Само погледом и враћам се у мислима. Знам. Ту су ми деца закопана.То се ни једној нацији није десило осим Србину. Доказано. Чак су им и српска мртва деца непријатељи. Они су ту, из суседног села. Порасли су у људе и живе животом који нису заслужили, нити су осуђени за злочин који су починили“.

Догађај који је уследио Петровићи сматрају Божијим промислом. „Организатор, односно најстарији од шиптарске деце која су тај злочин починила, доживео је несрећу у непосредној близини. Играо се баш као што је то радио пре извршења злодела“. Мање пластичне флаше, напуњене водом и повезане канапом, представљале су импровизане нунчаке којима је опонашао сцене из борилачких филмова.

У једном тренутку бацио их је високо изнад своје главе а како се налазио испод далековода флаше су се обмотале око жица, вода се просула и направила спој. Под високим напоном вода је шиптара полила и истог тренутка, како Радосав сведочи, спржила му обе ноге. „Иако су на суђењу говорили да не знају српски, тог момента је почео да кука на српском тражећи помоћ. Знао је да у оближњој њиви Срби беру кукуруз. Када је почео да запомаже пришао му је баш мој рођак, пружио му помоћ и одвезао га у болницу у Приштини. Нисмо хтели да злопамтимо. Ми смо народ који може да живи са свим осталим народима око себе“.

Рат, опасност коју је донело повлачење српске војске из овог дела Србије као и окупација Косова и Метохије многе је нагнала у бег. У лето 1999. године и Петровићи одлазе у Крагујевац покушавајући да започну нови живот. Упркос свему Драгица је била најупорнија у својој породици да се врате у Граце и да остану на свом огњишту где су изградили кућу у којој и данас живе. Свим мајкама поручује „да буду храбре, да рађају децу и да се ничега не плаше, као што сам ја рађала. Желим да свачија деца буду здрава и весела и да се што више Срби множе на Косову“. Драгица додаје да је скрнављење гробића била велика трагедија и да неће заборавити ни један детаљ док је жива. „Имам и другу децу, још четворо њих и сву радост су ми дали али њихово место не може да се попуни“.

Током Видовданских свечаности 2004. године Епархија рашко-призренска доделила је “српској мајци, Драгици Петровић орден Мајке девет Југовића“.
Припремио:

Иван Максимовић, Косовска Митровица, СРБИЈА

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Страдање Новорусије и сумрак путинофилске хистерије


Услед злочиначке акције НАТО хунте из Кијева и пасивности Путина и његове тајкунске свите, народ Новорусије претрпео је велко страдање, а њене оружане јединице биле су принуђене на тактичко повлачење из Славјанска и консолидовање у Доњецку и Луганску, где се ових дана припрема терен за велике борбе. Јунаштво команданта Игора Стрелкова и његових бораца, изазива велико дивљење свих слободољубивих људи. Њихов морал и истрајност сведоче да су родољубље и вера у Бога главне полуге њиховог војничког држања. Ипак, најновија дешавања, велика војна материјална помоћ НАТО пакта кијевским узурпаторима, те дефанзива бранитеља Новорусије, изазивају забринутост свих оних којима је Русија на срцу.
Судбина Новорусије као огледало политике Кремља
Све наведено намеће питање (не)одговорности Владимира Путина и његовог режима спрам страдања Новорусије, с обзиром да у схватању и очекивању тамошњег народа, он представља велику наду и заштиту од злочинаца из Кијева.
У нашем веома запаженом коментару „Новорусија – нови бастион националистичке идеје у Европи“ изнели смо, између осталог, и запажање поводом односа режима из Кремља према ситуацији у Новорусији. Осим одобравања и слагања са нашим гледиштем (којих је било у већини), било је и неразумних и неаргументованих напада на нас, јер смо се усудили да се критички осврнемо на лик и дело Владимира Путина и његове свите. Време је показало колико су такви хистерични поборници идолопоконства према Путину били у праву. И још увек показује. А уколико поменути и даље стоје на својим позицијама, нека пробају да их објасне напаћеном народу Славјанска где је мноштво житеља остало без ближњих и без крова над главом услед пасивности режима у Москви, који народ Новорусије препушта на милост и немилост злочинцима и узурпаторима из Кијева.
Недавни пад Славјанска, био је кап која прелива чашу и доказује незаинтересиваност Москве за опстанак Новорусије. Кап која је отрезнила многе који идеализују Владимира Путина, неувиђајући да су калкулантсво и менаџерство, а не Православље и руски патриотизам, главне окоснице његове политике. Понављамо: идеологија Руске Федерације није руски нациоинализам, већ тзв. русијанство као јељциновско-путиновски модел мондијализма. У скалду са тим, по својим животним идеалима, функционери Руске Федерације ни мало не одступају од мондијалистичког менталитета, о чему сведоче бројне чињенице из њихове приватности, од којих је посебно индикативна та да њихова деца листом живе и школују се на Западу. Такође, многи функционери РФ и лично имају девизне рачуне на Западу као и разноразне личне пословне аранжмане и комбинације. Ово све треба имати у виду када се одмерава политика садашње власти РФ, која увек у суштини балансира између државних интереса Русије и личних интереса њених припадника. Примера ради, власти РФ ће ватрено бранити територије које су извор енергетских ресурса (Кавказ, Црно море), јер су „руски“ тајкуни главни експлоататори поменутих ресурса од којих они лично имају велику финансијску корист. Међутим, када је реч о подручјима попут Донбаса, тада је западна претња санкцијама (које погађају пре свега личне интересе тајкуна и функционера при Кремљу) сасвим довољна да предупреди могућност помоћи званичне Москве руском народу у Донбасу. Плус, ако је на челу Украјине тајкун Порошенко („краљ чоколаде“), који има вишеструке узајамне аранжмане са русијанским тајкунима, онда је јасно због чега власти у Москви и Кијеву ужурбано раде на нормализацији односа, при чему је Новорусији одређена улога жртвеног јагњета. Путину се више допада могућност да у Порошенковој Украјини има свој улог, него да растури ову неприродну творевину и ослободи руски народ који не жели да живи под чизмом русофобије.
Власти РФ и србски народ
Пример односа према Новорусији прикладно разобличава и ону познату лицемерну доскочицу званичника РФ, поводом заштите србског народа на Косову и Метохији, а која гласи: „Не можемо ми бити већи Срби од Срба“. Овакав став је лицемеран већ због саме чињенице да су власти РФ у Србији у партијском надметању увек подржавале про-ЕУ опцију насупрот декларативно патриотским странкама. Подржавали су ДСС у периоду када је ова странка била присталица прикључења Србије ЕУ, а потом су подржали СНС који је потом и дошао на власт. Дакле, никада власти РФ нису подржавале србски национализам и проруске опције. То јест, подржавали су их само у ширењу русофилске свести у Србији (која погодује економским интересима „руских“ улагача), али на терену политичке борбе, власти РФ се недвосмислено приклањају про-ЕУ опцији, јер је Србија по плану Кремља замишљена као мост сарадње РФ и ЕУ. Сада је очевидно да власти РФ не само да не желе да уистину помогну србском народу (осим у дипломатској сфери, што је узгред скупо наплаћено багателном куповином НИС-а), већ не желе довољно да помогну ни руском народу у Новорусији, који је показао пуну и потпуну преданост Русији и руководству РФ и који нема никакво прозападно руководство или било шта слично што би Путину и његовој олигархији послужило као изговор.
Могућност расплета
Као што рекосмо, однос Путиновог режима према Новорусији може се објаснити већ образложеним начином његовог калкулантског функционисања. Како год, такво нечињење равно је злочину над руским становништвом Новорусије, чија је народна милиција иако духовно супериорна у односу на непријатеља, технички и материјално ипак инфериорна у односу на украјинску армију којом руководи кијевска хунта и НАТО, па јој је стога помоћ насушно потребна. Јер чак и ако се свест у Москви у последњи час промени (што и даље прижељкујемо, мада је то све мање реално), ништа неће моћи да уклони одговорност Кремља за досадашње масовне жртве народа Новорусије. Ипак, надамо се и верујемо да ће на овај или онај начин, уз помоћ Божију, Федеративна Држава Новорусија као актуелни бастион православне државности, и као симбол слободарске и националне идеје у Европи, одолети свим душманским налетима и опстати. И поред јуначког држања и наношења значајних губитака непријатељу, одбрани Новорусије биће изразито тешко без помоћи војске РФ. Али како год да буде, нека буде по оној Његошевој: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може!
Оно што је добро, јесте чињеница да су одбрамбене снаге Донбаса сачувале преко 90 процената људства и скоро сво оружје. Морал војске агресора срећом није на завидном нивоу, те ће се иста тешко усудити да ступи у крваве уличне борбе у Доњецку и Луганску (које би обема странама узроковале велике жртве). А без тих борби, Новорусија не може потпуно пасти. Стога, врло је могуће да се сукоб приврмено оконча компромисним примирјем, при чему ће русијанско-тајкунска власт у Москви, у евентуалној и вероватној посредничкој улози при таквом споразуму, покушати да се представи као фактор мира. То ће свакако бити лицемерје, јер је управо њена пасивност заслужна за разбуктавање сукоба. Видећемо да ли ће тако и бити, а до тада, нека борба команданта Стрелкова и његових руских спартанаца настави да исписује нове странице славне историје православног оружја.
Нека Бог подари победу руском народу над изродима Словенства, слугама Ватикана и светског ционизма. Као и велику моралну победу над калкулантском и тајкунском кликом у Кремљу.
Слава Новорусији!

Слава победи!
Србска Акција

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

О службеној части



Службена част је част људи који обављају послове од нарочите важности за нацију и државу. Где је она данас?


„У првенству није ни радост ни срећа,
но тек служба тежа, и тек мука већа.
Јер који је први, тај је слуга свима,
Само верна служба част првенства има. “
- Свети владикаНиколај Велимировић -

У свеопштем, вишедеценијском тренду напада на све што је србско, чине се напори свеколикој обнови србског националног бића, од стране јасно патриотско опредељених институција, организација и друштава и група, до истакнутих појединаца. Моралној обнови у том смислу припада посебно место. Ваља међутим имати у виду, да значајне моралне обнове не може бити уколико се не вратимо истинским и етичким вредностима части у свим њеним облицима, од личне (мушке и женске), преко породичне и граћанске, до националне и службене, односно професионалне части. У коначном, уз уважавање другим мишљења и уверења, неоспорна је и потврђена чињеница даникакве озбиљне промене и напретка на свим пољима културне, привредне, политичке и других делатности и не може бити без духа, моћи и уплива части. Ваља свакако знати да је част вредност која никадa није оспорена, и да је било периода када су се људи подсмевали свему само части не.
Како од свих наведених врста части посебно место имају службене части, то је прилика да се о њима каже оно што је за њих најважније, тим пре што су ове врсте части поред осталог, изузетно утицајне на укупну свест наше националне елите као духовне заједнице. С друге стране, опште познато и увек актуелно залагање за мир, има своје значајне основе у професионалним, односно службеним частима најзначајнијих занимања у држави и друштву. У том смислу, није на одмет да се о службеној части истакне оно што је за њу најбитније.
Службена част, дакле, представља част лица која обављају нарочито признату и поверену професионалну службу истакнутих духовних и морално-психолошких вредности за државу, друштво и нацију. Најпознатије службене части су: владалачка (у смислу управна, државничка) част, односно част државног функционера, конкретно политичара, затим војничка, судијска, свештеничка, лекарска и професорска част, и част лица са научним степенима звања. У новије време може се говорити о части новинара. На западу, на пример у Канади, се говори о части инжињера у смислу оцене успешности пословања фирми и социјалне сигурности запослених.
Најважнија традиционална занимања, односно професије за које је била значајна службена част јесу: војничка, свештеничка, судијска, лекарска и учитељска професија. Од наведених занимања најстарија су војничка и духовна, односно свештеничка. Самим тим и службене части ових занимања су најстарије. Остале службене части се јављају интензивнијом друштвеном поделом рада и наглим развојем науке и културе. Први препознатљиви знаци професионалне поделе рада уочавају се у робовласничком друштву. Знатно развијенија форма друштвене поделе рада се јавља у епохи феудализма. У овом периоду развоја бројних занимања и професија, створени су многи професионални кодекси: судијски, витешки (ритерски), монашки и неки други; док се даљим развојем друштва јављају нове стваралачке и уметничке професије са себи примереном етиком и одговарајућим кодексима. Првобитно су такви кодекси усвојени у владајућој класи. Раније племенске заједнице а касније родовске аристократије посебно ће развијати част и њене кодексе. Тако ће част постати основни покретачки мотив у васпитању уопште. Преко части и њених кодекса, знатније се испољавао утицај на моћ наведених професија. Уједно се лакше учвршћивала власт кроз привилегије бављења значајним занимањима.
Поједина лица која су по разним основама добијала на управу делове области, преузимала су у своје руке управну власт, а са њом и одговарајуће дужности. Од њих, посебну важност су имале судијска и војничка дужност. Основне дужности попут владалачке, односно у ужем смислу управне, затим, војничке, судијске, свештеничке и лекарске, потврђују чињеницу да су се у тим службама јавиле службене части које су биле најважније за сваку државу.
Грађанска част: добро, али не и довољно
Појавом револуционарних покрета и демократије (као свести у политичком животу), изазване су промене у сфери слабљења моћи култа части у друштву и држави уопште. Част је сведена на потребне вредности једне од врлина грађанске части, уз одговарајуће садржаје, одговорности и признања за значајне друштвене професије са морално-психолошког аспекта њиховог утицаја на грађанство.
Иако постоји велики број других занимања и професија, многе немају толико значајну духовну и моралну друштвену и државну важност. Према томе, њима не припада важност службене части. Не оспоравајући неопходност и значај свих осталих професија, неке од њих нису никада сматране као часне. То су у принципу она занимања која иначе имају низак ниво друштвеног угледа и признања, најчешће на основу саме суштине занимања или ниског степена стручне спреме и садржаја посла који се обавља. Делом се то односило и на занимања која су везана за позорнице и разоноду, затим трговце, али и друга занимања која су имала или имају везе са разним облицима новчаних и финансијских махинација, корупције и мита.
За све службене части је карактеристично да се при ступању у службу полажу заклетве. Ове заклетве се у принципу полажу јавно и имају свечан и протоколаран саржај. Текст заклетве је увек тачно прописан, а заклетва се полаже обавезно усмено, а често и писмено. За поједине службене части заклетве трају и после завршетка службе или до губитка части уколико се казном она изгуби.
Код сваке службене части постоји истакнута важност оних врлина које имају највећи значај за успешно обављање дотичне службе. Према томе, за војничку част нарочито су важне: пожртвовање, јунаштво, верност, послушност, другарство, патриотизам и дисциплина; за свештеничку: ревност у вери, смерност, човекољубље, честитост и великодушност, за лекарску част значајне су: хуманост, човекољубље, великодушност, храброст, уредност и поштење; а када је у питању судијска част, онда су значајне: праведност, истинољубивост, храброст и доследност (у смислу поштовања законитости). За новинарску част то је истинољубивост, правдољубивост, упорност и активност. Ако је реч о владалачкој части, онда је ту неприкосновена високо морална доследност у правичности и пожртвовању на верност Уставу и законима; док су за политичаре, на пример, значајне оне врлине којима се изражава и потврђује њихов ауторитет. То се пре свега односи на принципијелност програмским циљевима, верност предизборним обећањима и културом понашања.
Из наведеног се уочава да су захтеви службене части много већи него у грађанској части, управо због тога што службена част почива на знатно већем броју обавеза које су ширег друштвеног значаја у односу на оно захтева грађанска част.
Имајући у виду значај дотичне службе и по том основу одговорност лица која их обављају, службена част постаје и њихова лична част уз услов да је захтев професионалне части јасно и карактеристично изражен кроз примарни интерес заједнице над интересом поједница. Према томе, појединачни лични и породични живот тих лица, потчињава се захтевима службене части. Уколико се лични интерес ставља изнад службене части, онда је обично посреди егоизам, лични или групни интерес, лажна част, сујета или неодговорност.
Да би се постигао већи степен поузданости, ефикасности а нарочито верности службеној части, за поједине службе, односно професије, бирају се одговарајућа лица и плански школују у релативно затворенм, специфичним и наменским школама интернатског типа са високим нивоом организације, дисциплине, реда и одговорности. Ово је посебно карактеристично за школовање активних старешина војске и милиције и за школовање свештених лица.
Специфична карактеристика службене части је та што она захтева одговарајуће рангирање у служби. То се с једне стране исказује у потреби слојевитости у ранговима обављања службе; а с друге, обавезним условљавањем да је за виши ранг потребна и виша част која је одговорна за веће захтеве и обавезе службе. Из потребе рангирања јавља се потреба хијерархијских односа који носе права на већу власт и одлучивање, а затим на наређивање или захтевање обавеза службе према нижим у рангу.
За сва наведена занимања, односно професије временом су се формирале и усвојиле њихове професионалне етике. Свака професионална етика објашњава, анализира, оцењује и усмерава лица на високо морална понашања која захтева службена част у обављању своје професије. Без обзира о којој се професији ради професионална етика мора да извире из високих етичких вредности које се као такве уважавају и друштвено признају.
Поред тога, важно је истаћи, да се код свих службених дужности показало да се у њиховом квалитету и поузданости не може ослонити на савест и властито просуђивање, те да се мора афирмисати дух обичаја и традиције која се усталила, и у пракси сваке од тих професија потврдила. Управо тако су усвајане одговарајуће етичке моралне норме које се обично обликују у виду деонтолошких кодекса. Значајно је споменути, да кодекси части наведених служби немају правну потврду од државе. Ретки су примери да је држава озаконила кодексе неких од професионалних или службених части.
У циљу већег степена ефикасности, одговорности, хомогености и усмереног ангажовања, поједине професије се организију у корпоративне односно струковне организације, односно коморе. У овим организацијама постоје одговарајући органи од којих су значајни судови части. Они имају основну намену да суде о поступцима којима се нарушавају или крше етичке норме кодеска части.
Општи кодекси части
Опште етичка правила и кодекси части захтевају да се не клевеће, оговара и омаловажава било ко. Захтева се ангажовање осталих у смислу заштите и одбране колега по струци када за то има основа и када је то од интереса за углед своје организације. Али, ово подразумева обавезу да се штити заједница уколико има оних који њен интерес нарушавају. У корпоративним, односно струковним организацијама, се развија колегијалност у другарству до братства, с тим да оно не може ићи толико далеко да се штите етички прекршаји колега. У својој струци се морају поштовати све колеге, њихов рад и углед. Уколико неко недостаје, морална дужност захтева замењивање. У приватном животу постоји обавеза чувања достојанства свог позива, те се због тога морају избегавати сваке ситуације у којима може да дође до штетности и нарушавања сопственог угледа, и угледа своје службе у целини.

Имајући у виду важност службене части, држава носиоцима ове части даје посебна обележја од којих су најуочљивије униформе и одговарајући симболи. Војна лица су типични представници службе којима друштво и држава дају униформу са посебним ознакама и симболима службене части. Поред тога, многа и највиша одликовања додељују се управо у овим службама. Када је у питању додела признања за изузетно и часно обављање службе, онда су од посебне важности медаље части или њима адекватна друга одликовања.
Свака од наведених служби или професија у принципу има своју узвишену дужност и идеал своје части. У вези са идеалом части, треба имати у виду битну чињеницу да све службене части на себе преузимају велике одговорности и ризике. Због тога је неопходно да оне увек морају имати одговарајуће оправдање у својој истинској службеној намери према свом врховном добру, односно идеалу. Ако оваквог одговарајућег оправдања нема, људи једноставно напуштају таква занимања, зато што би и најмања случајна, несвесна, туђа или грешка по основу неке „више“ силе, безусловно захтевала казне од губљења службе, службене и грађанске части, до тешких затворских казни, итд. Међутим, „одговарајуће оправдање“ се не може добити ако је оно израз незнања. Незнање се у службеној и професионалној части сматра и третира као морални недостатак, јер може бити узрок великих штета. Управо због тога се захтева стално и неопходно усавршавање и обнављање знања да би се што боље задовољиле потребе службе и захтева врховног добра или идеала части

Врховно добро односно идеали службених части су различити мада су узајамно поштовани и делом повезани. Тако је за свештеничку част идеал части је служење Богу у духу хришћанске вере; за официрску, односно војничку част познат отаџбински идеал; код судија, правника и адвоката је идеал правда: код учитеља, наставника и професора је идеал у успешном васпитању, развијању достојанства и потребне образованости код васпитаника; код лекара је служење идеалу здравља и продужење живота људи. За владалачку част (част највиших органа државне власти) идеал је у служењу интересима државе, народа и отаџбине у складу са Уством и законима, док је идеал части политичара специфичан и може се назвати „политички идеал странке“, улокико га као таквог има. Како је од службених части наведена и новинарска, онда је неопходно истаћи њене идеале који се односе на благовремену истинитост информисања и одговорност јавности за дата саопштења.
Коначно, ако се има у виду да је циљ и сврха идеалне части мир, који се испољава у синтези идеала правде, отаџбине, вере, здравља, истине, великодушности и других узвишених добара, онда се уочава да су све службене части: владалачка, судијска, војничка, свештеничка, лекарска и друге, свака на свој начин, усмерене и вођене тако да у узајамно-повезаној целини чине саставне делове општег идеала части, дакле мир, благостању и етици добра. А та се у ствари дешава, какав живот живимо, откуд толике посебно моралне и духовне кризе? Где су ту службене части као примерне, и која је од њих најодговорнија за таква стања? Проведимо их све кроз њихове кодексе части и вредносни идеал којима су, или би морали да буду посвећене, па ће нам се јавити одговори као додатни светионици према којима се, док је још време, ваља усмеравати, радити и стварати.
На том пољу, пре свега, политика и част људи који се њом баве, има пресудан значај. Јер, како каже Др Марко С. Марковић. «Добра политика може једном народу да донесе и живот и част, лоша га доводи да бира између живота и части, а она најгора га лишава и једног и другог». И зато, ако не сва, онда бар најважнија национална, лична и животна искуства, ставимо пред огледало и тест ове поруке у припреми за престојеће изборе и гласања, како би се изборили њену прву варијанту.
Др Раде С. Н. Рајић

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Гледала сам како Харадинај мучи и убија српске полицајце


Зар је 15 година преду период да би се сећали? Није довољно близу ни што је пре шест година, током истражног поступка и саслушања сведока, до детаља описано неколико зверстава Харадинаја над Србима од сведока “из прве руке” да би се данас несметано појавили (сензационалистички) наслови у тим истим медијима како “Срби подржавају Харадинаја”?

Сведочење Албанке Љ. К. открило је сву бруталност Харадинаја
БЕОГРАД – О зверствима Рамуша Харадинаја (40) највише доказа пружили су Албанци који су били његове жртве и они који нису хтели да прећуте злочине које су видели. Последњи сведок је пре само осам дана дошао са Косова и Метохије да би дао исказ о злочину у коме је Харадинај лично учествовао, сазнаје „Блиц“ у српском Тужилаштву за ратне злочине.

Сведочење Албанке Љ. К. (42), са којим је упознато и Хашко тужилаштво, открило је сву бруталност Харадинаја. Она је маја 1998. отета са групом Албанки и Ромкиња и одведена у логор на планини Јуник близу границе са Албанијом. Чим су ушли у логор, указао им се стравичан призор. Два измасакрирана српска полицајца била су везана за дрво. Полицајци су, како је Љ. К. касније сазнала, отети у заседи код места Раставица.

Све жене су виделе као су им били одсечени делови тела и извађене очи, а у ране им је стављана со. Полицајци су још били живи и због страшних болова су јаукали. Према речима Љ. К., Харадинај је тада пришао полицајцима са укљученом моторолом подешеном на фреквенцију српске полиције. Извадио је нож и почео да их коље. Полицајци су уз јауке умирали, што су све могле да чују њихове колеге. У српском тужилаштву наводе да ће покушати да дођу до тонског записа овог ужасног злочина.

Према сведочењу Љ. К., Харадинај се, након што је убио полицајце, окренуо отетим женама. Везао јој је руке бодљикавом жицом, од чега и данас има ожиљке, и силовао је. Истовремено је несрећну жену секао по телу ножем којим је убио полицајце. Још неколико жена из те групе Харадинај је такође силовао и мучио.

Љ. К. је након неколико дана изведена у групи на стрељање, али је успела да побегне и напусти Косово. Љ. К. је сведочила да је од других Албанаца чула да су Харадинајеви људи убили њеног оца, тако што су дошли обучени у униформе српске полиције и позвали га да изађе из куће. Он је изашао, а они су му одсекли главу.
hara

Сведок, Албанац с Косова, кога је српско тужилаштво саслушало пре осам дана, говорио је о злочинима Харадинаја, кога је лично познавао. Његов идентитет неће бити откриван из безбедносних разлога. Он је описао како га је група Харадинајевих људи мучила 1998. јер им је неко јавио да сарађује са Србима. Он је тај случај хтео да пријави СУП-у у Ђаковици, али су га српски полицајци избацили из станице. Овај сведок је 1999. доживео стравичну несрећу, када је Харадинај са још четворицом терориста упао у његову кућу.

- У кући смо били два моја брата, супруга, петогодишњи син и ја. Они су упали маскирани. Сигуран сам да су то били они, јер знам Харадинајев глас. Један брат се сакрио у бунар, а ми смо остали у кући. Жену и дете су ми извели напоље, а нас су задржали у кући. Чуо сам рафале – описује овај сведок.
Он наводи да је касније изашао напоље и затекао тело петогодишњег сина у чије грло и стомак су били забодени ножеви, а жена је била убијена рафалима у груди.

Остатак ове приче, која нас упућује на српску “светлу будућност” како је у Бриселу обећано, можете прочитати на сајту ( ВЕЗА ДО ТЕКСТА) “Блица” који је ово објавио 05. априла 2008. године.



Временска линија КМ Новина

Никада незаборављај,никада неопраштај.