Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
КАКО СМО ИЗИГРАЛИ АМЕРИКАНЦЕ: Кобац против НАТО-а


„Ја ћу се сакрити, успешно дејствовати, ти ћеш ме тражити из ваздуха, ја ћу те оборити!” Савршено једноставна, готово дечја формула, преточена је у стратегију одбране снага ВЈ у рату против НАТО-а.

Неколико година раније, ту формулу скривалице и успешног дејства против снага Северноатлантске алијансе користиле су снаге Војске Републике Српске.

Командант снага НАТО-а у Европи и борбених операција у Југославији генерал Весли Кларк дичио се да је уништио 93 тенка и 153 оклопна транспортера, као и да је елиминисао неколико оклопних јединица Војске Југославије.

Исмеване су српске тврдње да је на Косову изгубљено свега 13 тенкова и шест транспортера, и то већином због герилских напада ОВК, а не због успешности америчких ловаца.

Међутим, када је рат стао и када је започело повлачење српске војске с Косова, изронило је „најмање 220 тенкова и више од 300 оклопних транспортера”, извештавала је агенција АФП 1999. године.

На целом Косову, према извештају самог НАТО-а, нађени су уништени остаци само 26 тенкова или самоходних артиљеријских оруђа. Односно, највећим делом макете – лажни циљеви за авијацију НАТО-а.

Пензионисани пуковник проф. др Душко Бањац, дипломирани електроинжењер, један је од креатора једноставне формуле којом је сачувана већина технике ВЈ од напада из ваздуха. Каже да није ред да ми ћутимо о томе, ако нам већ Американци одају признање.

Официр и научник који је радио у Центру оружаних снага за стратегијска истраживања и студије „Маршал Тито” у Београду као водећи научни истраживач, био је и научни и стручни водитељ државног пројекта „Противелектронска борба у систему Општенародне одбране СФРЈ”.

Још док је беснео рат у Вијетнаму, 250. Ракетни пук ЈНА (сада 250. Ракетна бригада) вежбао је гађање у пустињи у рејону Астрахана, изучавана је до детаља технологија и стратегија, пре свега, америчких снага.

– Тада смо од Вијетнамаца прикупљали сва искуства везана за противваздушну одбрану која су нам пружали Совјети. Вијетнамци су имали велика искуства са совјетском противваздушном одбраном у обарању америчких авиона. Кључ успеха био је у игри технологија и тактике коју је омогућавала техника. Американци су овладали контролом ваздушног простора. Потом су Совјети модификовали своје ракете и изненадили Американце. То се догађало и на Блиском истоку – каже пуковник Бањац.

Дакле, модификације противваздушних ракета у ЈНА вршене су на основу дејстава у Вијетнаму и на Блиском истоку. Југословенске снаге одбране добијале су те податке од Руса кроз билтене и литературу који су у то време представљали војну тајну.

Међутим, сведочи Бањац, југословенска војска и сама је разрађивала модификацију електронске и ПВО заштите и заштите других електронских средстава у оквиру војне и цивилне индустрије.

Пројекат „Противелектронска борба у систему Општенародне одбране СФРЈ” , вођен под шифром „Кобац”, обухватао је учешће 39 доктора наука и више од 40 магистара, великог броја инжењера и официра са завршеним највишим војним школама из различитих научних и научнообразовних институција из цивилних и војних структура ЈНА.

– Читава мудрост била је до детаља упознати противника, а онда наћи решења за супротстављање. Схватили смо да су они технолошки толико супериорни, да смо из свих силних научних истраживања и експеримената створили већ поменуту тактику. Сви резултати у тактичком маскирању разрађени су и дати у студијама које су урађене у Центру за стратегијска истраживања и студије „Маршал Тито”, а потом су јединице вежбале маскирање, коришћење терена, објеката и насеља, прављења макета у миру. Тако су снаге ПВО Војске Републике Српске обориле „мираж” код Сарајева, Ф-16 на Грмечу, „харијер” код Горажда…– наглашава Бањац.

НАТО је, такође, изучавао дејства у Босни. Американци су извршили комплетну анализу дејстава у такозваној „балканској ваздушној кампањи”, која је трајала од 31. августа до 14. септембра 1995. године. Од 1994. године надгледали су небо и дејствовали по позиву Унпрофора.

Како нису могли да пронађу скривене тенкове и артиљерију, бомбардовали су стационарне радарске центре и центре везе на Пљешевици, Козари и другим местима.

– Та анализа НАТО-а показала је да им не одговара да одлуку о бомбардовању доносе заједно УН и НАТО, јер то подразумева да се гађају циљеви које одобре искључиво УН. Тај двоструки кључ ограничавао је НАТО и зато су, спремајући напад на Југославију, елиминисали други кључ, односно УН – указује пуковник.

Али, за рат се припремала и Војска Југославије. Зато су, уочи бомбардовања, производиле макете авиона и оклопних возила.

– Користили смо терен и били смо маскирани. Употребљавали смо мамце, како би противнички ловци остајали што дуже у ваздуху, као мета – прича пуковник Бањац.

Позиција беле кокошке у снегу

Током целе каријере пуковник Бањац је изучавао тактику НАТО-а. „Ако добро познајеш мач, наћи ћеш штит да се заштитиш”, поентира пуковник Бањац. Читава стратегија била је створити позицију „беле кокоши у снегу”. Читава мудрост била је – бити невидљив.

„Апсурд је да су снаге ВЈ, без стелт-технологије, постале невидљиве. Као што је апсурд што је невидљиви ловац Ф-117, са стелт-технологијом, оборен старом совјетском ракетом”, каже пуковник Бањац.

(Политика)
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Зашто избијају несреће?


Знаш ли дете моје?
Зашто се затварају облаци онда када су поља жедна кише, а отварају онда када поља кишу не желе? Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој. Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву? Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје и убијају га у цвету. Знаш ли, дете моје, зашто извори пресушују и плодови земаљски немају више сласти оне које имадоше? Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу. Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу? Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи. Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју? Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу. Знаш ли, дете моје, зашто људи постадоше ружни и изгубише лепоту својих предака? Зато што одбацише лик Божји што изнутра из душе деља лепоту лика и навукоше образину земљу. Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни? Зато што људи почеше сматрати да је здравље отмица од природе, а не дар од Бога. А што се отима с муком, с двојном муком се мора бранити. Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу и не стиде се свога равенства с кртицама? Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо. Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредиће све.
Свети владика Николај
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Хвала Вам за све,синови Србски.
10155333_615428758533544_312179055308435182_n.jpg


Желим да поручим свима који су већ клонули духом што се тиче светог парчета Србске земље,Косова и Метохије.
БОЈ НЕБИЈЕ ОРУЂЕ,ВЕЋ СРЦЕ У ВОЈНИКА.
Ево и зашто:
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ: Не дам вам српску земљу


(Ненад Благојевић)

„Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.



Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.„[1]

Да ли знате период историје дужи од 30 год. a да у њему Срби нису били на неки начин страдални? Вековима нас прогоне, убијају на најсвирепији начин, силују, отимају, ваде органе и продају, одузимају територије, прекрштавају, забрањују нам веру, гурају туђе и стране идеологије, измишљају нове нације (бошњаке, црногорце, македонце, хрвате …) који сем новог имена немају ништа друго јер су им имена и презимена српска, јер пишу, читају и говоре српски, јер су им преци срби православне вероисповести, јер су им најзнаменитије личности којима се диче Срби … Желе да не видимо, да не размишљамо, свака слобода мисли је забрањена, намештају нам злочине, мењају нам историју, поништавају нам свест. Бомбардују нас по не знам који пут, наравно за наше добро, умањују наше жртве а жртве наших звери пропорционално увећавају и праве невинима. А онда наступа оно „најлепше„, кад заврше са отвореном рафалном паљбом, са геноцидом над људским разумом, кад нам затворе било какву могућност за маневар спаса, стављају нас у руке политичког олоша и шљама који нам наметну.

То је истина времена у коме живимо, делује безизлазно, изгледамо беспомоћно, али то може да помисли само онај ко не познаје српску душу, само онај ко не зна да је Србин најжилавији кад га доведеш до последње линије одбране, јер се онда у њему поново буди дух предака, у његовим жилама се јавља крв уснулих старина. Тада нема назад, нема више сагињања, понижавања, пропадања, јер то не дозвољавају пробуђени гени великана, војсковођа, генерала, писаца, родољуба и оног најважнијег, светосаваца. Јаве се сећање на кости предака који почивају на Косову, Кајмачалану, Дрини, Куманову, Албанији, Крфу, Солуну, Церу, Марици, Мојковцу, Велбужду, Колубари … А онда Србин зна да мора да испуни завет, завет косовских јунака, завет цара Лазара, завет Светом Сави.

Давно је Јован Дучић рекао и написао „верујем у Бога и у Српство„. А то је рекао јер Српства нема без Бога, а оно што нам се догађа, догађа нам се јер су нам вође људи који верују само у материјално. Морам да признам да они имају неку чудну храброст, јер ја никад не бих могао и имао храбрости да због пар лажних тренутака славе своје поколење ставим на стуб срама и проклетства, али они ваљда у том страшном заносу славе помисле да су краљеви па се поистовете, aли као и увек са погрешним. Aови наши су се поистоветили са Лујем XV(1710 – 1774) краљем француске па и они као и он кажу „после мене потоп„.

Ако неко и сумња или размишља шта је исправно чинити, има једноставан одговор. Нека помисли шта би му рекао и посаветовао онај који га највише воли. А ко је особа која те највише воли? Па мајка. Нико не воли као мајка. Нико не жели боље, него мајка своме чеду. А историја је записала шта кажу српке мајке. У нама треба увек да одзвањају речи мајке Јевросиме:

„Марко сине једини у мајке!

Не била ти моја рана клета,

немој сине изгубити душе,

боље ти је изгубити главу,

него своју огрешити душу“.

Када овако говори српска мајка ко се сме одрећи Српске земље, ко се сме одрећи Косова, ко сме да стави на своја поколења вечни крст проклетства и Јудин белег. Србин мора да зна да неко може да отме, али оно што је отето биће и враћено. Али Србин нема права да се одрекне. Моменат када човек схвати „да се част не може одузети, част се може само изгубити“ је последња линија одбране, а ево шта о томе опет каже онај који вас највише воли, мајка.

Мајка Ивана на одру П.П.Његоша каже:

„Браћо Његуши соколови, брђани. Није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег и српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.

Ја сам била и сада сам најсретнија српска мајка, када ми је Бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине, који си био најлепши међу најлепшима, не само тијелом него и душом. Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер кад бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лепог узео …„.

Мали су људи који не слушају своје претке, који се не воде заветима свога рода, који мајку не остављају поносну. Они кратко трају, јер и сам живот је кратак. Али остављају нешто велико. Остављају велику срамоту, остављају најтежи крст срама својим потомцима.



Не дозволите да вас завара лажна слика њиховог живота, не доводите себе у сумњу шта је исправно, живите часно, биће те испуњени. Размислите о речима Далај Ламе, који је на питање шта га је највише изненадило о човечанству, одговорио:

„Човек! Јер он жртвује своје здравље како би зарадио новац, тада жртвује новац како би оздравио, а онда је толико забринут за будућност да не ужива у садашњости, а резултат тога је да не живи ни у садашњости ни у будућности, живи као да никад неће умрети, а потом умире као да никада није стварно ни живео„.

У овој последњој реченици је садржан њихов живот. Они никада нису стварно ни живели. Зато немојте никад сумњати у исправност часног живота, не смете проћи овај живот тако као да нисте живели. Јер се човек ни у гробу не може сакрити од своје истине, а да је то непобитно прочитаћу вам још један део завештања великог жупана српског Стефана Немање:

„Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. Што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати„ …

[1] “Завештања Стефана Немање”, Миле Медић, Филип Вишњић, Београд.

(Фонд стратешке културе)
 
Učlanjen(a)
23.11.2011
Poruka
2
Србско јунаштво


Драги брате Србине, да си има прилике и да си гледа јунаке које сам ја гледа, не би ти дало срце мира доклен се не би озва јунацима који весело мру за своје и свија нас право. Мене се ова заслуга сјајна чини, више но великија господство, с којим оте свијету да угоде, па баш и од калуђера у Свету Гору, који у самоћу носи гвоздени ланац на голо тијело и угађа Богу. Ја не желим зло калуђеру, ни да Бог, но ми се чини да је милији Богу који на муке мре за његову правду, но да носи ланац. Укратко, за мене је најстрашнији светац, који мре за општу и за божу правду, а то ми се чини греота и штета да се заборави.
Марко Миљанов
 
Natrag
Top