- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Moje divno "JA"
Egomanija, preokupiranost sobom ili štit od nesigurnosti
On je najbolji, najpametniji, najlepši. Sve što uradi, zaslužuje naklon do poda. Ostali ne mogu ni da mu primirišu, jer su u odnosu na njega bezvredni. A, ako i pokušaju da mu pariraju, neslavno će završiti. U njegovom svetu ori se uvek ista pesma: "Ja, ja, ja i moje grandiozno ja". Jedni mu se i zaista dive, dok je za druge iritantan i nesimpatičan. Oni direktniji ga etiketiraju kao - egomanijaka. Koji god da mu je nadimak, stručnjaci kažu da osobe koje sve gledaju sa visine i u svakoj prilici insistiraju na veličanju svog ega, sasvim sigurno pate od egomanije.
Otkud potreba za takvom vrstom "uzvišenosti"? Kako se manifestuje? I da li se iza svakog preterano superiornog nastupa zapravo krije nesigurnost? Da li je ta svakodnevna predstava samo štit od svega onog što se ne zna, od čega se valja uplašiti? I da li se neko takav rađa ili to postaje u zavisnosti od socijalnog okruženja i vaspitanja? Klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut Leonora Pavlica objašnjava da je egomanija opsesivna preokupacija samim sobom, nekontrolisana težnja da se uvek i svuda zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi.
- Upravo ona često ljude regrutuje da se bave politikom ili medijskim poslom - navodi sagovornica "Života plus". - Međutim, iako se čini da su oni, kako je rekao stručnjak Dejvid Rajnstajn, samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A, ona služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.
Hladni ili previše popustljivi roditelji
Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Na pitanje odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj "liniji", naša sagovornica odgovara da iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za egomanijake, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja.
- Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba. Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima. Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti. Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca, zadojena roditeljskim porukama o tome da su specijalna. U oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvenoj ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje - ističe Pavlica.
S obzirom na to da ne trpe razmenu mišljenja i kritiku, utisak je da sa takvim osobama nije moguć dijalog.
- Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, osuđeni smo na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja i ponižavanja. On će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način kod njega provocira osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik "razoružan", lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć - objašnjava Leonora.
Postavlja se pitanje kako treba da se ponašamo kada smo podređeni, a kako kada smo nadređeni nekome ko misli da je najbolji i najpametniji?
Naša sagovornica upozorava da ako smo podređeni egomanijaku, na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju.
- Iz njegove perspektive nikad ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost. Pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan, odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan.
Strah od odbacivanja
A kako je biti dete egomanijaka? Da li je ono osuđeno na istu "sudbinu"? Psiholog kaže da su moguća dva kontradiktorna scenarija.
- Ako egomanijak doživljava dete kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da i rođeno dete doživljava kao potencijalnog rivala. Ono će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, nedoraslo zadatku, pa lako može da razvije osećaj manje vrednosti, postane pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju - upozorava Pavlica.
U jednom trenutku ljudi sa "grandioznim ja" pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost. Naša sagovornica objašnjava da je u korenu "grandioznog ja" osećaj bezvrednosti koji mora da se nadomesti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu.
- Najveći strah takve osobe je odbacivanje i samoća. Preživeće ako je odbaci neko nebitan i otkloniće ga iz svog socijalnog polja pod parolom da nije dobar. Ali, ako bliske osobe počnu da pokazuju ravnodušnost ili ga izbegavaju, to će egomanijaka nagnati da ih na sve načine, pošto-poto zadrži. Tada na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti, jer je spreman da se ponizi, moli i udovoljava ne bi li osigurao naklonost - pojašnjava psiholog.
Na pitanje kako ego-trip utiče na partnerski odnos i jesu li takvi ljudi sposobni da vole, naša sagovornica podseća da je egomanija bazirana na mehanizmu "usisavanja" svega oko sebe.
- Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora da bude podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner voljan da igra inferiornu ulogu, jer pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može da funkcioniše. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, to je nemoguće, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, uzajamno zadovoljavanje potreba, podeljenu pažnju, ravnopravnu komunikaciju i topao, empatičan odnos.
DANING - KRUGEROV EFEKAT
- Sklonost glupih ljudi je da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto - pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao "Daning-Krugerov efekat". Ovaj fenomen pokazuje da su pametni svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga, oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove - objašnjava psiholog i psihoterapeut.
NARCIZAM
Svi smo čuli za termin "narcis", a Leonora Pavlica kaže da to nije isto što i egomanija.
- Dele dosta sličnih obeležja, ali ih je opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi se opisale osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je njen patološki oblik narcizam. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje, zavist, lažno samopouzdanje. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost dublje emotivne razmene i vezivanja za druge.
(Novosti)
Egomanija, preokupiranost sobom ili štit od nesigurnosti
On je najbolji, najpametniji, najlepši. Sve što uradi, zaslužuje naklon do poda. Ostali ne mogu ni da mu primirišu, jer su u odnosu na njega bezvredni. A, ako i pokušaju da mu pariraju, neslavno će završiti. U njegovom svetu ori se uvek ista pesma: "Ja, ja, ja i moje grandiozno ja". Jedni mu se i zaista dive, dok je za druge iritantan i nesimpatičan. Oni direktniji ga etiketiraju kao - egomanijaka. Koji god da mu je nadimak, stručnjaci kažu da osobe koje sve gledaju sa visine i u svakoj prilici insistiraju na veličanju svog ega, sasvim sigurno pate od egomanije.
Otkud potreba za takvom vrstom "uzvišenosti"? Kako se manifestuje? I da li se iza svakog preterano superiornog nastupa zapravo krije nesigurnost? Da li je ta svakodnevna predstava samo štit od svega onog što se ne zna, od čega se valja uplašiti? I da li se neko takav rađa ili to postaje u zavisnosti od socijalnog okruženja i vaspitanja? Klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut Leonora Pavlica objašnjava da je egomanija opsesivna preokupacija samim sobom, nekontrolisana težnja da se uvek i svuda zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi.
- Upravo ona često ljude regrutuje da se bave politikom ili medijskim poslom - navodi sagovornica "Života plus". - Međutim, iako se čini da su oni, kako je rekao stručnjak Dejvid Rajnstajn, samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A, ona služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.
Hladni ili previše popustljivi roditelji
Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Na pitanje odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj "liniji", naša sagovornica odgovara da iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za egomanijake, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja.
- Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba. Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima. Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti. Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca, zadojena roditeljskim porukama o tome da su specijalna. U oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvenoj ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje - ističe Pavlica.
S obzirom na to da ne trpe razmenu mišljenja i kritiku, utisak je da sa takvim osobama nije moguć dijalog.
- Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, osuđeni smo na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja i ponižavanja. On će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način kod njega provocira osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik "razoružan", lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć - objašnjava Leonora.
Postavlja se pitanje kako treba da se ponašamo kada smo podređeni, a kako kada smo nadređeni nekome ko misli da je najbolji i najpametniji?
Naša sagovornica upozorava da ako smo podređeni egomanijaku, na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju.
- Iz njegove perspektive nikad ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost. Pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan, odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan.
Strah od odbacivanja
A kako je biti dete egomanijaka? Da li je ono osuđeno na istu "sudbinu"? Psiholog kaže da su moguća dva kontradiktorna scenarija.
- Ako egomanijak doživljava dete kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da i rođeno dete doživljava kao potencijalnog rivala. Ono će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, nedoraslo zadatku, pa lako može da razvije osećaj manje vrednosti, postane pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju - upozorava Pavlica.
U jednom trenutku ljudi sa "grandioznim ja" pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost. Naša sagovornica objašnjava da je u korenu "grandioznog ja" osećaj bezvrednosti koji mora da se nadomesti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu.
- Najveći strah takve osobe je odbacivanje i samoća. Preživeće ako je odbaci neko nebitan i otkloniće ga iz svog socijalnog polja pod parolom da nije dobar. Ali, ako bliske osobe počnu da pokazuju ravnodušnost ili ga izbegavaju, to će egomanijaka nagnati da ih na sve načine, pošto-poto zadrži. Tada na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti, jer je spreman da se ponizi, moli i udovoljava ne bi li osigurao naklonost - pojašnjava psiholog.
Na pitanje kako ego-trip utiče na partnerski odnos i jesu li takvi ljudi sposobni da vole, naša sagovornica podseća da je egomanija bazirana na mehanizmu "usisavanja" svega oko sebe.
- Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora da bude podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner voljan da igra inferiornu ulogu, jer pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može da funkcioniše. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, to je nemoguće, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, uzajamno zadovoljavanje potreba, podeljenu pažnju, ravnopravnu komunikaciju i topao, empatičan odnos.
DANING - KRUGEROV EFEKAT
- Sklonost glupih ljudi je da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto - pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao "Daning-Krugerov efekat". Ovaj fenomen pokazuje da su pametni svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga, oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove - objašnjava psiholog i psihoterapeut.
NARCIZAM
Svi smo čuli za termin "narcis", a Leonora Pavlica kaže da to nije isto što i egomanija.
- Dele dosta sličnih obeležja, ali ih je opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi se opisale osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je njen patološki oblik narcizam. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje, zavist, lažno samopouzdanje. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost dublje emotivne razmene i vezivanja za druge.
(Novosti)