Mnogo lakše nego što izgleda

[Nostradamus]

Mnogi se ne usuđuju da krenu u posao formiranja žive ograde smatrajući da je to složen posao i rezervisan samo za stručnjake. To nije tačno, treba vam samo malo više volje i strpljenja





Žive ograde formiraju se sadnjom biljnih sadnica u uzastopnom ili cik-cak nizu na dužini planiranog prostora, sa prekidima za propuste ili kapije ili iz kakvog drugog razloga. U svakom slučaju taj pravac i položaj žive ograe treba dobro isplanirati kak ne bi došli u situaciju da nam jednog dana predstavlja smetnju u komunikacijama na našem placu.

Obeležavanje pravca prostiranja buduće grade obavićemo pomoću kanapa i kočića, ili još bolje krečnjačkim prahom. On će nam pomoći da pri kopanju i pripremi zemlje za sađenje održavamo približan pravac. Tek pri sadnji biljaka taj pravac ćemo bolje utvrditi kanapom.



Priprema zemljišta nije ništa drugo do kopanje rova određenih dimezija. Dubina je uvek ista, 50-60 santimetara, ako je zemljište kvalitetno. Jedino ako je zemljište izuzetno siromašno, plitko i nepogodno kao baza za uspešni rast žive ograde, treba kopati i ašov-dva dublje i taj prostor popuniti kvalitetnim humusom, zgorelim stajnjakom ili kompostom kao hranljivu rezervu sledeće godine razvića.

 

[Nostradamus]

Naravno, najbolje je kad se rov iskopa u jesen a sadnja izvrši čim prođe sneg. Mraz će isitniti zemlju, sadnja će potom biti lakša i uspešnija, sleganje zemlje bolje. Pri tom jesenjem kopanju, oba sloja zemlje treba izbaciti van rova na dno, pred sadnju, pokriti zgorelim stajnjakom u debljini oko 5-10 santimetara, zavisno od kvaliteta zemljišta. Pred sadnju, na taj sloj đubriva vratiti prvi sloj zemlje pa tek postavljati sadnice. Pogrešna je praksa da se na same žile stavlja đubrivo. Ono se stavlja tek pošto se one prekriju baštenskom zemljom. Stajnjak se znači postavlja iznad i ispod žila, nikako na njih direktno!



Osnovno pravilo sadnje je posaditi sadnice mnogo ranije od kretanja vegetacije. što ranije – to bolje. Ne treba čekati prve tople prolećne dane već to učiniti negde između novembra i marta, najkasnije do druge polovine marta. U tom periodu, svaki dan bez mraza i snežnog pokrivača dobar je za sadnju svih sadnica pa i ovih za živu ogradu. To je period kada biljke miruju i kada najbolje podnose vađenje i sađenje a sa druge strane, posađenoj biljci treba ostaviti jedan period u kome će se zemlja oko korena dobro i prirodno slegnuti otapanjem snega ili pod dejstvom tihih kiša krajem zime.

 

[Nostradamus]

Za četinare i druge zimzelene vrste važi pravilo da sadnice moraju posle sadnje učvrstiti. Ta preporuka nije slučajna. Kako zimzelena sadnica ima priličnu zelenu masu, a korenov sistem još nije “srastao” sa zemljištem, vetar je brzo rasklati i nakrivi tako da nam ograda ubrzo postane “pijana”. Zato svaku sadnicu učvrstiti kočićem ili na krajevima ograde postaviti čvrste stubove, između njih zategnuti čeli-čnu žicu (na dve trećine visina sadnica) a potom svaku sadnicu labavo vezati uz tu žicu.



Sadnica četinara ili zimzelenih vrsta ne treba rezati posle sadnje kako se to inače obavezno čini sa listopadnim sadnicama. To se čini tek uk punoj vegetaciji i nema potrebe da se to čini u godini sadnje već tek naredne godine, početkom leta. Ako su sadnice neujednačene visine, ili uopšte neujednačenog razvoja, sadnju obavljati tako da se udružuju razvijene sa razvijenima a slabe sa slabima, nikako mešati naizmenično. Selekciju ne vršiti samo po visini. Često je bitnije kako je razvijen koren i debljina stabla, a ne visina biljke. Svrha klasiranja sadnica je da jedna pored druge rastu rav-nopravno a ne da stvorimo situaciju da jače guše one slabije

 

[Nostradamus]

Naravno, pred sadnju sadnice treba pripremiti. Prvo ih klasirati po razvijenosti a potom urediti žile. Makazama za rezidbu voća prekratimo sve preduge žile okomitim rezom, kao i one nalomljene, suve ili znatnije oštećene. Pošto su to uglavnom mlade jednogodišnje ili dvogodišnje ožiljene reznice, odnosno vegetativnim putem razmnožen materijal, posla oko uređivanja korenovog sistema nećemo imati mnogo. Jedino u slučaju da sadnice vidimo u šumi, u prirodi, taj deo posla ostaće značajan.



Zalivanje je mera ne samo za listopadne vrste već za sve vrste koje zasadimo, ne samo tog proleća već i čitavog leta, sve dok osećamo da je ograda zavisna, da je slaba, da se nije u rastu razmahnula. Znači, cele te godine nakon sadnje ne smemo dozvoliti da se zemljište osuši, ponajmanje da se stvaraju pukotine. Protiv tih pukotina borimo se ne samo zalivanjem, već i češćim okopavanjem. Takođe, tokom godine ne dozvoliti da se oko sadnica pojave trava i korov.

Ako smo zasadili sadnice listopadnih vrsta, nakon prvog zalivanja sadnice treba orezati na podjednaku visinu. Na koju to visinu treba rezati? To zavisi od slučaja do slučaja, od vrste do vrste biljke, ali nikad nećete pogrešiti ako sadnice prekratite tako da se na”patrljku” (koji ostaje da viri iz zemlje) vide najmanje tri zdrava pupoljka ili, da rez bude na 10 do 15 sanatimetara od zemlje. Želja nam je znači da iz svake sadnice “krenu” dva, tri ili četiri izbojka (pruta). Koliko će ih krenuti, određujemo mi, rezidbom. I naravno, ako je zemljište jako, ako su sadnice jake, pustićemo više lastara i obratno. Ako postupimo drugačije, dobićemo brojne ali vrlo nežne izbojke, jednostavno, sadnice će da se “muče” cele godine.