- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Mirjana Karanović: Gledam sebe kroz ključaonicu
Vukica STRUGAR | 04. mart 2011. 20:55 | Večernje novosti
Dobitnica nagrade “Žanka Stokić”, uoči dodele priznanja na velikoj sceni Narodnog pozorišta: Mogu samo da pretpostavim šta bi bilo kad bi mi neko uskratio da budem glumica
Mirjana Karanović
NAGRADA “Žanka Stokić”, koju već devet godina dodeljuje Narodno pozorište, SO Požarevac i naš list, u nedelju će na sceni nacionalnog teatra biti uručena velikoj filmskoj, pozorišnoj i televizijskoj glumici Mirjani Karanović.
Njen raskošni dar, bar se na prvi pogled čini, osvojio je do sada gotovo sva prestižna priznanja u zemlji i inostranstvu. Ali, da nije sve kao što izgleda, posvedočiće podatak da je “Žanka” prva nagrada koja joj je (kada je o teatru reč) stigla posle petnaest godina! I, gle slučajnosti, prethodno priznanje bilo je na Danima komedije u Jagodini, za Gospođu ministarku - ulogu koju je Nušić pisao upravo za Žanku Stokić.
- Pripadam onim srećnijim glumicama koje su imale priliku da igraju jedinu naslovnu žensku ulogu u srpskoj drami. Kada je odigraš, osećaš da si negde stigao - sa osmehom se priseća naša dobitnica Nušićeve junakinje i tačke “dodira” sa slavnom prethodnicom na sceni.
* Nagrada “Žanka Stokić” razlikuje se od svih ostalih ne samo zato što je dobijaju isključivo glumice već i što je umetnička rehabilitacija one čije ime nosi...
- Ženama se za slične postupke više zamera nego muškarcima. Više su i kažnjene, bilo da je o zakonu reč ili o društvenoj osudi. Živimo i dalje u vrlo tradicionalnom društvu. Sećam se kada se devedesetih godina postavljalo pitanje da li treba ili ne da se igra zbog pobune protiv režima. Moj stav je bio da ne želim da napustim scenu. S nje, najbolje i najjače mogu da poručim to što imam. Verujem da umetnici imaju prava da se društveno ili politički angažuju samo ako se ostvare u - umetnosti. Ne mislim da se istovremeno može biti i jedno i drugo, nespojive su te dve ličnosti. Naravno, umetnik treba da da svoj glas, odreaguje kroz delo, ali aktivno bavljenje politikom ga uništava. Zato sam izbegavala da se u nju upustim... Inače, bila sam veoma mlada kada je o Žanki počelo glasno da se priča, krajem osamdesetih godina. Sećam se da sam se pitala šta je uradila, da li je nekog ubila, izdala. Ne. Igrala je predstave. Gde je problem? Da li je vikala “hajl, Hitler”? Ne. U čemu je onda njena krivica i greška? Kasnije sam shvatila da je osuda Ženke Stokić (oduzimanjem građanskih prava) poruka koju je posleratna vlast uputila ljudima. Njena funkcija bila je da ojača tu istu vlast i promoviše njihov moralni kriterijum kao novi sistem vrednosti.
* Kažete da vam je Žanka bliska po sličnom shvatanju glume?
- Kad sam to rekla, mislila sam da je scena za mene životno važan prostor. Mogu samo da pretpostavim šta bi bilo kad bi mi neko uskratio da budem glumica. Preživela bih, ali bi se moje biće, moja suština, počela da gasi. Otud i moje istinsko saosećanje sa Žankom Stokić koja je mislila da je njeno prirodno mesto na pozorišnoj sceni. Iako sam većem broju ljudi poznata kroz filmove, mogla bih da se odreknem filma. Ali pozorište je nešto što za mene postoji do kraja života.
* Gluma je vaš jedini prostor apsolutne slobode?
- U privatnom životu sebe sputavamo ogradama, preprekama i strahovima - šta bi se moglo dogoditi ako se do kraja otvorimo... Lični život mi je prepun ograničenja koje postavljam sebi ili ljudima oko sebe. Na sceni sam slobodna, nemam osećaj krivice, bojazni i stida da ću otkriti one tamne strane koje se u privatnom životu svi trudimo da sakrijemo i budemo u “plusu”.
* Da li se ovakvom posvećenošću u umetnosti plaća cena u nekim drugim segmentima života?
- Kada nešto toliko želite, onda ste spremni i da za to platite. Ništa nije besplatno. Zato donosite odluke, šta ste u stanju i za šta treba da se borite. Sumnjam da bih i sada učinila drugačije: bavila se nečim drugim, otišla u drugu zemlju ili odustala od glume da bih se udala za nekog ko namerava odavde da ode. Sve su to tačke u kojima sam donosila odluke. Čovek se, naravno, preispituje. Ipak, sve ono za šta se odlučimo, na kraju se ispostavi da je pravo. Verujem u sliku bebe koja instinktivno na punom stolu hrane poseže za onom koja je za nju najbolja. Postoji nešto više od odluke. Potreba. Čovek postupa u skladu sa samim sobom.
* Da li se umetnik manje raduje, kada neko priznanje dođe kasnije nego što on misli da je zaslužio? Mira Stupica, kao predsednik žirija, izjavila je da je “Žanku” trebalo odavno da dobijete?
- To je škakljivo pitanje jer je povezano sa emocijama. Razlika između sporta i glume je u tome da je u sportu uspeh moguće meriti bodovima. U umetnosti je nemoguće. Sve je, ipak, subjektivno: nagrade dodeljuju ljudi, publika ili neki žiri, a mi pristajemo da nas procenjuju. I tu postoji bazično razumevanje. Onde gde nije lako je, kada se tim istim ljudima ne dopadne to što radite ili bar ne dovoljno da biste vi bili srećni. Ako ulazite u nešto sa mnogo emocija, fizičke snage, truda i vremena da biste napravili neki lik, a izostane povratna reakcija - osećate se prazno, gubitnički. Tako je i sa nagradama. Želiš ih i veruješ u moć prosuđivanja nekog žirija. Ali kad ih ne dobiješ, misliš kako žiri nije dobro procenio. To je malo šizofrena situacija. Uvek sam polazila od toga da su nagrade jedan javni iskaz. I sama sam često bila u žiriju i uverila se kako ponekad odlučuju nijanse... S druge strane, priznanja su vrlo rano počela da mi stižu: prvu nagradu dobila sam kao amater sa četrnaest godina, a bila sam i veoma mlada kada mi je za Petriju stiglo prvo profesionalno priznanje. U međuvremenu sam naučila da je beskrajno uzbudljiv trenutak kada ih dobiješ, ali vrlo brzo nastaviš sa svojim životom. Usreći te, mada te ne hrani večno.
* Jeste li ikada osetili jetkost zato što vas je zaobišlo neko priznanje ili uloga?
- To su samo trenuci kada pomislite “e pa, mogla bih...” Ipak, nikad se nisam time mnogo bavila. Postoji samo jedna uloga tokom ovih trideset godina za koju mi je strašno krivo što je nisam dobila. Bio je to jedini put kada sam gledala glumicu na sceni i mislila da bih ja bolje odigrala. Osetila sam tu ulogu kao svoju. I znam da se koleginica prilično s njom mučila.
* Kako vam iz ove perspektive izgleda Petrija, uloga koju ste na samom početku karijere uradili s, čini se, punom glumačkom zrelošću?
- Gluma na filmu je posebna situacija. Gledati sebe je nekako zastrašujuće. Kao da virite kroz ključaonicu i vidite sebe u sopstvenoj spavaćoj sobi. Glumcu je teško da sebe gleda kao lik, jer uvek vidi sebe. Strašno mi je kad shvatim koliko se razotkrivam. Kao da sebe špijuniram, a znam da pored mene to isto gleda ceo svet. Neprijatno je. Trebalo je da prođe desetak godina od “Petrijinog venca”, da se distanciram i vidim Petriju a ne Mirjanu Karanović. Tek tada mi je postalo jasno zašto je ta uloga bila tako uspešna. Zaista sam sebi izgledala kao talentovan naturščik: bila sam prazan list papira, uletela u ovaj lik bez ikakvog plana i taktike. Sve što sam naučila, naučila sam zahvaljujući Srđanu Karanoviću i Tomislavu Pinteru. Zatrpala sam ih svojim emocijama, a oni su ih oblikovali. Proveli su me kroz tu gustu šumu. Moj sledeći učitelj, Kusturica, bio je veoma važan za moje dalje osvešćivanje. Jer, moji prvi impulsi su emotivni i instinktivni, racionalizacija i osvešćivanje dolaze kasnije. U svaki film i predstavu ulazim do kraja, a onda pokušavam da shvatim šta sam to uradila. Da uočim dobre strane i greške. Tako se stvarala neka kartoteka, vreća iskustva, koju sam naknadno spremala za budućnost.
* Zato se bavite i pedagogijom? Vodite već petu klasu na Akademiji umetnosti u Beogradu.
- To je suština rada sa studentima: da svoje kreativno iskustvo pretvorim u lekcije. One su samo neka vrsta baklji, bolje reći baterijskih lampi kojima može da se osvetli prostor. Nisu ni zahtev ni naređenje, samo pokazivanje puta...
POZAJMLJEN KRVOTOK
* Ima li danas pisaca koji bi poželeli da namenski napišu komad za nekog glumca kao što je to Nušić radio za Žanku Stokić? - Moguće, ali ne znam da li se to dešava. Čini mi se da postoji plodonosna veza između Milene Marković i Jasne Đuričić. Ova glumica kao da je ugrađena u Milenine likove. Slična veza postojala je i između Dušana Kovačevića i Bate Stojkovića... Čak i kad pisci nemaju tako osvešćenu ideju, znaju da postoje glumci upravo za neku ulogu. Sarađivala sam sa rediteljkama čije su se priče na mene naslanjale ili mi se prilagođavale, pa smo zajednički gradile lik. Tako se stvari i dešavaju: likovi ne postoje van ljudi koji ih interpretiraju. Glumac oživi slova i rečenice na papiru, a onda liku pozajmi svoj krvotok.
ULOGE
* Važite za glumicu fascinantne transformacije, ipak, koje uloge su vam zadavale najviše problema? - To su likovi koji su ili doživeli za mene nezamislivo iskustvo ili oni čiji su moralni principi dijametralno suprotni mojima. Jedna takva uloga je Esma u “Grbavici”: nisam imala načina da svojim iskustvom otkrijem kako se oseća zlostavljena žena i kakve trpi posledice zbog toga. Morala sam dugo da razmišljam, ali i da se družim sa osobama slične sudbine. Druga uloga je Eve Braun, način na koji živi život i reaguje na svet oko sebe. Bilo mi je teško da shvatim kako njen mozak funkcioniše, kako ostaje uz čoveka za koga je znala šta radi, pa ipak je mislila da je njena lična sreća važnija od te činjenice.
Vukica STRUGAR | 04. mart 2011. 20:55 | Večernje novosti
Dobitnica nagrade “Žanka Stokić”, uoči dodele priznanja na velikoj sceni Narodnog pozorišta: Mogu samo da pretpostavim šta bi bilo kad bi mi neko uskratio da budem glumica
Mirjana Karanović
NAGRADA “Žanka Stokić”, koju već devet godina dodeljuje Narodno pozorište, SO Požarevac i naš list, u nedelju će na sceni nacionalnog teatra biti uručena velikoj filmskoj, pozorišnoj i televizijskoj glumici Mirjani Karanović.
Njen raskošni dar, bar se na prvi pogled čini, osvojio je do sada gotovo sva prestižna priznanja u zemlji i inostranstvu. Ali, da nije sve kao što izgleda, posvedočiće podatak da je “Žanka” prva nagrada koja joj je (kada je o teatru reč) stigla posle petnaest godina! I, gle slučajnosti, prethodno priznanje bilo je na Danima komedije u Jagodini, za Gospođu ministarku - ulogu koju je Nušić pisao upravo za Žanku Stokić.
- Pripadam onim srećnijim glumicama koje su imale priliku da igraju jedinu naslovnu žensku ulogu u srpskoj drami. Kada je odigraš, osećaš da si negde stigao - sa osmehom se priseća naša dobitnica Nušićeve junakinje i tačke “dodira” sa slavnom prethodnicom na sceni.
* Nagrada “Žanka Stokić” razlikuje se od svih ostalih ne samo zato što je dobijaju isključivo glumice već i što je umetnička rehabilitacija one čije ime nosi...
- Ženama se za slične postupke više zamera nego muškarcima. Više su i kažnjene, bilo da je o zakonu reč ili o društvenoj osudi. Živimo i dalje u vrlo tradicionalnom društvu. Sećam se kada se devedesetih godina postavljalo pitanje da li treba ili ne da se igra zbog pobune protiv režima. Moj stav je bio da ne želim da napustim scenu. S nje, najbolje i najjače mogu da poručim to što imam. Verujem da umetnici imaju prava da se društveno ili politički angažuju samo ako se ostvare u - umetnosti. Ne mislim da se istovremeno može biti i jedno i drugo, nespojive su te dve ličnosti. Naravno, umetnik treba da da svoj glas, odreaguje kroz delo, ali aktivno bavljenje politikom ga uništava. Zato sam izbegavala da se u nju upustim... Inače, bila sam veoma mlada kada je o Žanki počelo glasno da se priča, krajem osamdesetih godina. Sećam se da sam se pitala šta je uradila, da li je nekog ubila, izdala. Ne. Igrala je predstave. Gde je problem? Da li je vikala “hajl, Hitler”? Ne. U čemu je onda njena krivica i greška? Kasnije sam shvatila da je osuda Ženke Stokić (oduzimanjem građanskih prava) poruka koju je posleratna vlast uputila ljudima. Njena funkcija bila je da ojača tu istu vlast i promoviše njihov moralni kriterijum kao novi sistem vrednosti.
* Kažete da vam je Žanka bliska po sličnom shvatanju glume?
- Kad sam to rekla, mislila sam da je scena za mene životno važan prostor. Mogu samo da pretpostavim šta bi bilo kad bi mi neko uskratio da budem glumica. Preživela bih, ali bi se moje biće, moja suština, počela da gasi. Otud i moje istinsko saosećanje sa Žankom Stokić koja je mislila da je njeno prirodno mesto na pozorišnoj sceni. Iako sam većem broju ljudi poznata kroz filmove, mogla bih da se odreknem filma. Ali pozorište je nešto što za mene postoji do kraja života.
* Gluma je vaš jedini prostor apsolutne slobode?
- U privatnom životu sebe sputavamo ogradama, preprekama i strahovima - šta bi se moglo dogoditi ako se do kraja otvorimo... Lični život mi je prepun ograničenja koje postavljam sebi ili ljudima oko sebe. Na sceni sam slobodna, nemam osećaj krivice, bojazni i stida da ću otkriti one tamne strane koje se u privatnom životu svi trudimo da sakrijemo i budemo u “plusu”.
* Da li se ovakvom posvećenošću u umetnosti plaća cena u nekim drugim segmentima života?
- Kada nešto toliko želite, onda ste spremni i da za to platite. Ništa nije besplatno. Zato donosite odluke, šta ste u stanju i za šta treba da se borite. Sumnjam da bih i sada učinila drugačije: bavila se nečim drugim, otišla u drugu zemlju ili odustala od glume da bih se udala za nekog ko namerava odavde da ode. Sve su to tačke u kojima sam donosila odluke. Čovek se, naravno, preispituje. Ipak, sve ono za šta se odlučimo, na kraju se ispostavi da je pravo. Verujem u sliku bebe koja instinktivno na punom stolu hrane poseže za onom koja je za nju najbolja. Postoji nešto više od odluke. Potreba. Čovek postupa u skladu sa samim sobom.
* Da li se umetnik manje raduje, kada neko priznanje dođe kasnije nego što on misli da je zaslužio? Mira Stupica, kao predsednik žirija, izjavila je da je “Žanku” trebalo odavno da dobijete?
- To je škakljivo pitanje jer je povezano sa emocijama. Razlika između sporta i glume je u tome da je u sportu uspeh moguće meriti bodovima. U umetnosti je nemoguće. Sve je, ipak, subjektivno: nagrade dodeljuju ljudi, publika ili neki žiri, a mi pristajemo da nas procenjuju. I tu postoji bazično razumevanje. Onde gde nije lako je, kada se tim istim ljudima ne dopadne to što radite ili bar ne dovoljno da biste vi bili srećni. Ako ulazite u nešto sa mnogo emocija, fizičke snage, truda i vremena da biste napravili neki lik, a izostane povratna reakcija - osećate se prazno, gubitnički. Tako je i sa nagradama. Želiš ih i veruješ u moć prosuđivanja nekog žirija. Ali kad ih ne dobiješ, misliš kako žiri nije dobro procenio. To je malo šizofrena situacija. Uvek sam polazila od toga da su nagrade jedan javni iskaz. I sama sam često bila u žiriju i uverila se kako ponekad odlučuju nijanse... S druge strane, priznanja su vrlo rano počela da mi stižu: prvu nagradu dobila sam kao amater sa četrnaest godina, a bila sam i veoma mlada kada mi je za Petriju stiglo prvo profesionalno priznanje. U međuvremenu sam naučila da je beskrajno uzbudljiv trenutak kada ih dobiješ, ali vrlo brzo nastaviš sa svojim životom. Usreći te, mada te ne hrani večno.
* Jeste li ikada osetili jetkost zato što vas je zaobišlo neko priznanje ili uloga?
- To su samo trenuci kada pomislite “e pa, mogla bih...” Ipak, nikad se nisam time mnogo bavila. Postoji samo jedna uloga tokom ovih trideset godina za koju mi je strašno krivo što je nisam dobila. Bio je to jedini put kada sam gledala glumicu na sceni i mislila da bih ja bolje odigrala. Osetila sam tu ulogu kao svoju. I znam da se koleginica prilično s njom mučila.
* Kako vam iz ove perspektive izgleda Petrija, uloga koju ste na samom početku karijere uradili s, čini se, punom glumačkom zrelošću?
- Gluma na filmu je posebna situacija. Gledati sebe je nekako zastrašujuće. Kao da virite kroz ključaonicu i vidite sebe u sopstvenoj spavaćoj sobi. Glumcu je teško da sebe gleda kao lik, jer uvek vidi sebe. Strašno mi je kad shvatim koliko se razotkrivam. Kao da sebe špijuniram, a znam da pored mene to isto gleda ceo svet. Neprijatno je. Trebalo je da prođe desetak godina od “Petrijinog venca”, da se distanciram i vidim Petriju a ne Mirjanu Karanović. Tek tada mi je postalo jasno zašto je ta uloga bila tako uspešna. Zaista sam sebi izgledala kao talentovan naturščik: bila sam prazan list papira, uletela u ovaj lik bez ikakvog plana i taktike. Sve što sam naučila, naučila sam zahvaljujući Srđanu Karanoviću i Tomislavu Pinteru. Zatrpala sam ih svojim emocijama, a oni su ih oblikovali. Proveli su me kroz tu gustu šumu. Moj sledeći učitelj, Kusturica, bio je veoma važan za moje dalje osvešćivanje. Jer, moji prvi impulsi su emotivni i instinktivni, racionalizacija i osvešćivanje dolaze kasnije. U svaki film i predstavu ulazim do kraja, a onda pokušavam da shvatim šta sam to uradila. Da uočim dobre strane i greške. Tako se stvarala neka kartoteka, vreća iskustva, koju sam naknadno spremala za budućnost.
* Zato se bavite i pedagogijom? Vodite već petu klasu na Akademiji umetnosti u Beogradu.
- To je suština rada sa studentima: da svoje kreativno iskustvo pretvorim u lekcije. One su samo neka vrsta baklji, bolje reći baterijskih lampi kojima može da se osvetli prostor. Nisu ni zahtev ni naređenje, samo pokazivanje puta...
POZAJMLJEN KRVOTOK
* Ima li danas pisaca koji bi poželeli da namenski napišu komad za nekog glumca kao što je to Nušić radio za Žanku Stokić? - Moguće, ali ne znam da li se to dešava. Čini mi se da postoji plodonosna veza između Milene Marković i Jasne Đuričić. Ova glumica kao da je ugrađena u Milenine likove. Slična veza postojala je i između Dušana Kovačevića i Bate Stojkovića... Čak i kad pisci nemaju tako osvešćenu ideju, znaju da postoje glumci upravo za neku ulogu. Sarađivala sam sa rediteljkama čije su se priče na mene naslanjale ili mi se prilagođavale, pa smo zajednički gradile lik. Tako se stvari i dešavaju: likovi ne postoje van ljudi koji ih interpretiraju. Glumac oživi slova i rečenice na papiru, a onda liku pozajmi svoj krvotok.
ULOGE
* Važite za glumicu fascinantne transformacije, ipak, koje uloge su vam zadavale najviše problema? - To su likovi koji su ili doživeli za mene nezamislivo iskustvo ili oni čiji su moralni principi dijametralno suprotni mojima. Jedna takva uloga je Esma u “Grbavici”: nisam imala načina da svojim iskustvom otkrijem kako se oseća zlostavljena žena i kakve trpi posledice zbog toga. Morala sam dugo da razmišljam, ali i da se družim sa osobama slične sudbine. Druga uloga je Eve Braun, način na koji živi život i reaguje na svet oko sebe. Bilo mi je teško da shvatim kako njen mozak funkcioniše, kako ostaje uz čoveka za koga je znala šta radi, pa ipak je mislila da je njena lična sreća važnija od te činjenice.