- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Mira Banjac: Ne žalim ni za čim
Glumica o šest decenija rada, malim i velikim ulogama, kolegama koji joj nedostaju, ravnici: Jedini moj film zbog kojeg nikad ne menjam kanal je “Balkanski špijun“.
MOŽDA prvi put u poslednjih šezdeset glumačkih godina, za Miru Banjac nastupilo je malo zatišje na profesionalnom planu. Posle odigranih uloga u filmovima Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“ i Slobodana Skerlića „Top je bio vreo“, kao i serijalima „Vojna akademija i „Bela lađa“, legendarna glumica najzad ima vremena da se posveti i nekim drugim stvarima.
- Ovih dana mnogo mislim na Anu Ilić, 16-godišnju devojčicu iz Vladičinog Hana bolesne kičme i nogu, kojoj sam pomogla da bude smeštena u banju „Trepča“ - kaže Mira Banjac. - Tom prelepom anđelu darovan je spisateljski dar. Pročitala sam njenu divnu knjigu pesama, odnela joj neke knjige za čitanje i naprosto sam zadivljena njenom unutrašnjom snagom.
* Nije li slična unutrašnja snaga i vas pre šest decenija iz rodnog Erdevika u Sremu najpre dovela u SNP, potom u Atelje, i ceo taj put sabrala u nedavno objavljenu monografiju „Lica Mire Banjac“?
- Taj put od Erdevika do monografije bio je jako dug, neravan kao i Srem, sa mnogo padova i podizanja. Presrećna sam što sam dobila tu monografiju, koja pripada svim laureatima „Dobričinog prstena“. To je treća knjiga o meni, jer mi je povodom nagrade „Pavle Vuisić“ Petar Volk napisao prvu monografiju, a Vesna Krčmar je u jednu knjigu sabrala sve moje intervjue. Bila sam i sama iznenađena šta sam sve i koliko govorila.
* Monografije svedoče o raznovrsnosti uloga koje ste kreirali. Smeta li vam što šira publika najviše pamti role iz TV serija?
- Znam da me publika najčešće poistovećuje sa tim malim-velikim ženama, i na te likove sam veoma ponosna. Ali ni Ljubice, ni Marije, ni Ruže, ne bi bilo da nisam na početku, kao mlada glumica, prošla u pozorištu širok klasičan repertoar. Te male-velike uloge su poseban izazov, jer takve ljude publika sreće svakodnevno, tu iza ugla, upoređuje ih i lako proverava da li ih je glumac verno dočarao ili je omanuo.
* Kojim ste, u mnoštvu tih uloga, posebno zadovoljni?
- Uopšte ne selektujem na taj način svoje uloge. Isidora Sekulić je rekla divnu misao: „Vredi samo ono što ostaje, samo to je pravo“. Ono što je ostalo u sećanju ljudi - to je moj glumački učinak. Bilo je uloga, pozorišnih i filmskih, od kojih sam mnogo očekivala, a one na kraju nisu donele to profesionalno zadovoljstvo. Bilo je često i obrnuto.
* Gledate li često svoje filmove?
- Ne, jer prečesto se repriziraju, a to su uloge koje sam odavno ostavila iza sebe. Nemam žal za tim da vidim kako sam izgledala pre dvadeset i više godina, a sve svoje greške u nekoj ulozi uočila sam odmah posle premijernog prikazivanja. Zato radije pogledam tuđe filmove. Jedini film zbog kojeg ne mogu da promenim kanal je „Balkanski špijun“. Odgledam ga svaki put, ne samo zbog sebe, nego zbog odličnog scenarija, režije, mojih izvanrednih kolega. To je film sa dubokom, večnom porukom.
* Žalite li za nekim ostvarenim ili, možda, neodigranim ulogama?
- Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu. Rado se sećam svojih glumačkih početaka u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci. Tu sam igrala 20 godina, dobila Sterijinu i druge nagrade. Odlazak u Atelje 212, za mene je bio poseban izazov, jer koliko je SNP negovao klasičan repertoar, toliko je Atelje bio provokativan i moderan, prepun glumačkih velikana.
* Imate li utisak da se teatri danas nerado hvataju u koštac sa klasičnim repertoarom?
- Klasici nisu zastupljeni kao ranije, ali još uvek se na našim scenama igraju Sterija, Šekspir, Nušić, Molijer...Velika literatura traži velika pozorišta. Ne može se raditi raskošna klasična predstava, ako nema para za kostime. Pozorišta su u opštoj besparici, na početku sezone ne znaju ni koliko će premijera imati te godine. S druge strane, mladi reditelji, shodno modernom vremenu, eksperimentišu, pomeraju granice, što nije loše. Slično je i na filmu.
* Koji je reditelj imao najneobičniji zahtev, a vi mu niste odoleli?
- Kada me je Živko Nikolić pozvao u „Lepotu poroka“ uz uslov da svoj ponos, svoju negovanu plavu kosu podšišam „ni na muško ni na žensko“ i prefarbam u boju crnog gavrana, ja sam se lomila. Neka druga glumica bi zahtevala periku, a ja sam na kraju podredila sve toj izazovnoj ulozi. Nisam pogrešila, jer bez takve frizure, ta žena ne bi bila tako efektna.
* Neki divni glumci, vaši prijatelji i filmski i pozorišni partneri, nisu više među nama. Ko vam od njih naročito nedostaje?
- Svi mi nedostaju. Naročito Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Paja Vuisić, Čkalja, Pera Kralj...Nedostaje mi i taj mag teatra Mira Trailović i celo jedno vreme koje su ti veliki ljudi ispunili, a sa kojima sam i ja radila velike stvari. Recimo, jako mi je žao što se vrlo retko sećamo Mije Aleksića, divnog glumca koji je ostavio veliki trag u teatru. Ta naša zaboravnost me rastužuje.
VOJVODINA NAIZUST
* Kao što je „Santa Maria della Salute“ nezamisliva bez glasa Pere Kralja, tako je i vaš glas naprosto srastao sa „Vojvodinom“ Mike Antića...
- Polovinu te poeme Mika je pisao u mojoj kući ili mi je doturao te stihove na papirićima od cigareta. Od tih delića on je napravio poemu koja izvire iz mene prirodno, kao što ja izvirem iz ove ravnice, tog blata, sunca, kiše i vetrova. Izgovorila sam je na stotine puta, a samo jednom sam imala tremu, kada je trebalo u SNP da je ponovim povodom 60 godina mog glumačkog rada. Plašila sam se da ću ispustiti koji stih. Srećom, nisam.
DOMANOVIĆ VIZIONAR
* Kako se nosite sa samoćom?
- Samoća nije za lenje ljude. U samoći se mora mnogo raditi, promišljati, nadoknađivati sebe sebi. Nisam usamljena, nisam ni sama, ali imam svoje samotne trenutke. Sada čitam više nego ikada ranije, okrenuta sam lepim stavrima. Nedavno sam čitala Domanovićevu „Stradiju“ i na drugi, do sada nepoznat način, začudila sam se njegovom vizionarstvu i poznavanju sopstvenog naroda.
Izvor: Večernje novosti
Glumica o šest decenija rada, malim i velikim ulogama, kolegama koji joj nedostaju, ravnici: Jedini moj film zbog kojeg nikad ne menjam kanal je “Balkanski špijun“.
MOŽDA prvi put u poslednjih šezdeset glumačkih godina, za Miru Banjac nastupilo je malo zatišje na profesionalnom planu. Posle odigranih uloga u filmovima Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“ i Slobodana Skerlića „Top je bio vreo“, kao i serijalima „Vojna akademija i „Bela lađa“, legendarna glumica najzad ima vremena da se posveti i nekim drugim stvarima.
- Ovih dana mnogo mislim na Anu Ilić, 16-godišnju devojčicu iz Vladičinog Hana bolesne kičme i nogu, kojoj sam pomogla da bude smeštena u banju „Trepča“ - kaže Mira Banjac. - Tom prelepom anđelu darovan je spisateljski dar. Pročitala sam njenu divnu knjigu pesama, odnela joj neke knjige za čitanje i naprosto sam zadivljena njenom unutrašnjom snagom.
* Nije li slična unutrašnja snaga i vas pre šest decenija iz rodnog Erdevika u Sremu najpre dovela u SNP, potom u Atelje, i ceo taj put sabrala u nedavno objavljenu monografiju „Lica Mire Banjac“?
- Taj put od Erdevika do monografije bio je jako dug, neravan kao i Srem, sa mnogo padova i podizanja. Presrećna sam što sam dobila tu monografiju, koja pripada svim laureatima „Dobričinog prstena“. To je treća knjiga o meni, jer mi je povodom nagrade „Pavle Vuisić“ Petar Volk napisao prvu monografiju, a Vesna Krčmar je u jednu knjigu sabrala sve moje intervjue. Bila sam i sama iznenađena šta sam sve i koliko govorila.
* Monografije svedoče o raznovrsnosti uloga koje ste kreirali. Smeta li vam što šira publika najviše pamti role iz TV serija?
- Znam da me publika najčešće poistovećuje sa tim malim-velikim ženama, i na te likove sam veoma ponosna. Ali ni Ljubice, ni Marije, ni Ruže, ne bi bilo da nisam na početku, kao mlada glumica, prošla u pozorištu širok klasičan repertoar. Te male-velike uloge su poseban izazov, jer takve ljude publika sreće svakodnevno, tu iza ugla, upoređuje ih i lako proverava da li ih je glumac verno dočarao ili je omanuo.
* Kojim ste, u mnoštvu tih uloga, posebno zadovoljni?
- Uopšte ne selektujem na taj način svoje uloge. Isidora Sekulić je rekla divnu misao: „Vredi samo ono što ostaje, samo to je pravo“. Ono što je ostalo u sećanju ljudi - to je moj glumački učinak. Bilo je uloga, pozorišnih i filmskih, od kojih sam mnogo očekivala, a one na kraju nisu donele to profesionalno zadovoljstvo. Bilo je često i obrnuto.
* Gledate li često svoje filmove?
- Ne, jer prečesto se repriziraju, a to su uloge koje sam odavno ostavila iza sebe. Nemam žal za tim da vidim kako sam izgledala pre dvadeset i više godina, a sve svoje greške u nekoj ulozi uočila sam odmah posle premijernog prikazivanja. Zato radije pogledam tuđe filmove. Jedini film zbog kojeg ne mogu da promenim kanal je „Balkanski špijun“. Odgledam ga svaki put, ne samo zbog sebe, nego zbog odličnog scenarija, režije, mojih izvanrednih kolega. To je film sa dubokom, večnom porukom.
* Žalite li za nekim ostvarenim ili, možda, neodigranim ulogama?
- Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu. Rado se sećam svojih glumačkih početaka u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci. Tu sam igrala 20 godina, dobila Sterijinu i druge nagrade. Odlazak u Atelje 212, za mene je bio poseban izazov, jer koliko je SNP negovao klasičan repertoar, toliko je Atelje bio provokativan i moderan, prepun glumačkih velikana.
* Imate li utisak da se teatri danas nerado hvataju u koštac sa klasičnim repertoarom?
- Klasici nisu zastupljeni kao ranije, ali još uvek se na našim scenama igraju Sterija, Šekspir, Nušić, Molijer...Velika literatura traži velika pozorišta. Ne može se raditi raskošna klasična predstava, ako nema para za kostime. Pozorišta su u opštoj besparici, na početku sezone ne znaju ni koliko će premijera imati te godine. S druge strane, mladi reditelji, shodno modernom vremenu, eksperimentišu, pomeraju granice, što nije loše. Slično je i na filmu.
* Koji je reditelj imao najneobičniji zahtev, a vi mu niste odoleli?
- Kada me je Živko Nikolić pozvao u „Lepotu poroka“ uz uslov da svoj ponos, svoju negovanu plavu kosu podšišam „ni na muško ni na žensko“ i prefarbam u boju crnog gavrana, ja sam se lomila. Neka druga glumica bi zahtevala periku, a ja sam na kraju podredila sve toj izazovnoj ulozi. Nisam pogrešila, jer bez takve frizure, ta žena ne bi bila tako efektna.
* Neki divni glumci, vaši prijatelji i filmski i pozorišni partneri, nisu više među nama. Ko vam od njih naročito nedostaje?
- Svi mi nedostaju. Naročito Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Paja Vuisić, Čkalja, Pera Kralj...Nedostaje mi i taj mag teatra Mira Trailović i celo jedno vreme koje su ti veliki ljudi ispunili, a sa kojima sam i ja radila velike stvari. Recimo, jako mi je žao što se vrlo retko sećamo Mije Aleksića, divnog glumca koji je ostavio veliki trag u teatru. Ta naša zaboravnost me rastužuje.
VOJVODINA NAIZUST
* Kao što je „Santa Maria della Salute“ nezamisliva bez glasa Pere Kralja, tako je i vaš glas naprosto srastao sa „Vojvodinom“ Mike Antića...
- Polovinu te poeme Mika je pisao u mojoj kući ili mi je doturao te stihove na papirićima od cigareta. Od tih delića on je napravio poemu koja izvire iz mene prirodno, kao što ja izvirem iz ove ravnice, tog blata, sunca, kiše i vetrova. Izgovorila sam je na stotine puta, a samo jednom sam imala tremu, kada je trebalo u SNP da je ponovim povodom 60 godina mog glumačkog rada. Plašila sam se da ću ispustiti koji stih. Srećom, nisam.
DOMANOVIĆ VIZIONAR
* Kako se nosite sa samoćom?
- Samoća nije za lenje ljude. U samoći se mora mnogo raditi, promišljati, nadoknađivati sebe sebi. Nisam usamljena, nisam ni sama, ali imam svoje samotne trenutke. Sada čitam više nego ikada ranije, okrenuta sam lepim stavrima. Nedavno sam čitala Domanovićevu „Stradiju“ i na drugi, do sada nepoznat način, začudila sam se njegovom vizionarstvu i poznavanju sopstvenog naroda.
Izvor: Večernje novosti
