Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Milovan Danojlić: Jezik je najveće umetničko delo našeg naroda
MILOVAN DANOJLIĆ: Jezik je najveće umetničko delo našeg naroda
Pečat | januar 14, 2011 at 22:22 Razgovarala Mira Popović
Jezik nas obavezuje na duhovnu solidarnost s narodom koji ga je stvorio, u prošlosti, i u tekućem istorijskom trenutku. To je najveći dar koji pisac dobija od svog roda, i pisanje je uzdarje plemenu od kojeg smo primili poklon… Miloštu u jeziku, mišljenju i doživljavanju zamenila je nemilosrdnost suvog prosuđivanja, prirodna nadgradnja konkurentske borbe za opstanak. Sve se davi u ledenoj vodi trgovačkog računa
Gotovo da nema književnog roda u kojem se nije ogledao; gotovo da nema značajne književne nagrade koja je zaobišla njegovo delo. Milovan Danojlić, pesnik, romansijer, esejista, prevodilac Bodlera, Klodela, Paunda, Jejtsa i Brodskog (prvi prevod tog nobelovca na neki strani jezik), ne zna za predah. Krajem prošle godine objavio je autofikciju „Dobro jeste živeti“ (Albatros plus), a na francuskom jeziku, (u izdanju kuće L’Až d’Om iz Lozane) izašla je knjiga njegovih pesama na temu slobode „Samo svetlost, 1957-2007“. Danojlićevo delo broji sedamdesetak naslova, kojima je zajednička zaokupljenost jezikom i briga za njegovim očuvanjem i obogaćivanjem. Bez obzira na to što se ogledao, i što se ogleda, u raznim književnim rodovima, Danojlić sebe smatra prevashodno pesnikom. Među njegova najpoznatija dela spadaju „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari – ogledi o sebi i drugima“, „Balada o siromaštvu“, „Dragi moj Petroviću“, „Muke s rečima“… Više decenija, Danojlić, rođen 1937. godine u Ivanovcima kod Ljiga, živi u Francuskoj, danas u Poatjeu. Za francusku kulturu i književnost kaže da su u krizi, kao i da ta kriza može da potraje i čitav vek. Za savremene francuske autore kod nas poznate i popularne, poput nobelovca Le Klezija i Mišela Uelbeka, ne nalazi reči pohvale koje bi ih izdvojile iz osrednjosti i komercijalnosti u koju su, po njegovom mišljenju, široko uplovili francuski pisci.
Dobitnik ste gotovo svih važnih književnih nagrada u Srbiji. Šta za Vas znače ta priznanja?
Sva ta priznanja primao sam sa zahvalnošću, pa i sa nešto radosti, ali i sa uzdržanošću s kojom gledam na sve ljudske odluke i presude, po sili stvari proizvoljne, subjektivne, podložne osporavanju, više ili manje nepravedne. Sujetan sam kao i svi smrtnici, ali sam uz to i lucidan, držim do svoje pronicljivosti, koja me sprečava da sebe i druge uzimam odveć ozbiljno. U svakoj prilici je, umesto mene mogao biti nagrađen i neko drugi, kao što je i meni moglo dopasti priznanje dato nekom drugom da je raspored zvezda, u datom času, bio nešto drukčiji. Nalazio sam se u krugu onih čija su dela dolazila u obzir, a našao bi se neko kome bi moje pisanje bilo po ukusu, dobrom ili lošem, to je drugo pitanje. Nisam se posebno zanimao za rad žirija, nisam se naturao i domunđavao sa onima koji odlučuju, već i zato što sam trideset godina života proveo daleko od naših književnih kuhinja, živeći u inostranstvu. Jednom bi me prijatno iznenadili, drugi put bi zaobišli neku moju knjigu, s pravom ili bez prava, ne znam.
Inače, bilo je nagrada koje su mi olakšale borbu za preživljavanje, izdržavanje sebe i porodice, nekoliko građevinskih poduhvata u rodnom selu, putovanja po belom svetu, pomoć roditeljima dok su bili živi, kao što su, ponekad, dolazile kao dopuna odveć skromnih autorskih honorara koji su, sa uvođenjem kapitalističkog uređenja, skresani na minimum, ili ukinuti. Kako god bilo, u više od pedeset godina aktivnog književnog delovanja dobio sam oko 35 javnih priznanja, moralne ili materijalne prirode, što je podsticaj i nekakva uteha u ovom neizvesnom poslu…
Jesenas ste primili i nagradu Srpske književne zadruge za životno delo…
Nagrada za životno delo je konstatacija da sam objavio pedesetak knjiga poezije i proze, kao i desetak tomova prepeva i prevoda, i da je taj rad imao odjeka u javnosti. Takvo priznanje zaslužio je svaki ozbiljan radnik koji je ušao u osmu deceniju života, što je moj slučaj.
liži se dodela NIN-ove nagrade koju ste Vi osvojili 1997. godine za „Oslobodioce i izdajnike“. Kakvo je Vaše mišljenje o savremenom srpskom romanu?
Tekuću produkciju u Srbiji pratim retko, od slučaja do slučaja, kada mi neko skrene pažnju. Nju karakteriše raznolikost stilova, sadržaja i pristupa. Kraj prošlog veka obeležili su Pavić, Dragoslav Mihailović, Basara, Goran Petrović, Toholj… Ratni sukobi su doneli naplavine destrukcije, nihilizma i mržnje prema životu. Prelistao sam neke od tih knjiga, nisam imao volje da ih čitam.
Vaš književni opus veoma je bogat i raznovrstan – pišete poeziju, prozu, eseje, prevodite… Ipak, Vi sebe smatrate najpre pesnikom.
Počeo sam, davne 1955. godine, sa stihovima, redovno sam se vraćao poeziji, to mi je i danas prirodna potreba. Sve ostalo, što sam radio, može se uzeti kao proširenje osnovnog polja delovanja, kao razvodnjavanje suštine, kao pevanje sa manje brige i tačnosti u tonu. Poezija je u svemu što činimo i mislimo, u svim našim odnosima, u prijateljstvu, ljubavi, ona je živa energija postojanja, a stih je ono što su zlato i bakar među metalima – najjači elektronski provodnik pesničkog doživljaja sveta. Nadahnuće je sublimirana volja za životom, pritisak u krvnim sudovima, napon u mišljenju, sila s kojom se svakog jutra budimo. Uvek se nađe inspiracije za pisanje proze, dok pesma traži dublji podsticaj, jači duhovni potres. U tome je razlika između izražavanja u prozi, i pevanja: ne u prirodi težnje ka izrazu, nego u jačini i hitnosti te težnje… U mojim ranim pesmama bilo je tamnog romantičarskog žara, a u poslednje dve zbirke, „Pešački monolog“ i „Crno ispod noktiju“, preovlađuje ohlađena materija, prožeta gorčinom i ironijom. Promenjen je ugao gledanja, posmatrač je ostao isti, odgovori na izazove su slični. U toku života glava je ponešto naučila, ali se hemijski sastav duševnosti ne menja.
Čini se da poezija na Zapadu zamire. Francuski časopis „Lir“ objavio je, na primer, izbor knjiga godine u svim oblastima – od romana i eseja, preko filozofije, sve do kulinarstva – ali na toj listi nema knjige pesama. Ko je „kriv“ za sumrak poezije: pisci, izdavači ili čitaoci?
Primer koji navodite je rečit za stanje poezije u zemlji Bodlera i Remboa. Ja se sećam jednog još mučnijeg. Kad je, osamdesetih godina, Česlav Miloš dobio Nobelovu nagradu za poeziju, u pariskim knjižarama su se pojavile dve knjige njegovih ogleda, dok je naknadno, sa zakašnjenjem, štampana sveska njegovih stihova. Slično su prošli Oktavio Paz, Brodski, Šimborska i mnogi drugi. Za sumrak poezije nisu krivi pisci i izdavači, već pravac koji je uzela tehnološka civilizacija i posvećenost potrošnji, novcu i materijalnom bogaćenju. Poezija je prognana iz svakodnevnog života; ona se u Francuskoj smatra za ludost i nastranu rabotu; nju su zamenili šansonjeri i televizijski cirkuzanti, kao i politički brbljivci, kojima je sve na svetu jasno, kojima tajna postojanja ne ide na živce. Osećajnost je došla pod strogu kontrolu Razuma, političko suđenje i mišljenje se uvuklo u sve oblasti života, a politika je, u svojoj biti, prostačka delatnost, merkantilna i sirovo pragmatična, ona gleda nisko i cilja nisko. Sputani emocionalni život u Francuskoj se prazni po kabareima i u neprestanim političarskim prepucavanjima, što znači na najnižem, infantilnom nivou. Poezija je potisnuta sa drugim iracionalnim činiocima života – sa religijom, sa narodnim običajima, sa tradicionalnim vrednostima. Stanje u izdavaštvu je odraz te duboke katastrofe kroz koju prolazi društvo.
Likvidacija poezije počela je u Francuskoj sredinom prošlog veka, sa prevlašću esejističkog i političkog diskursa, i sa pojavom časopisa „Tel Kel“, čije je geslo bilo da je poezija nemoguća. Žan-Pol Sartr je napisao čitavu knjigu o Bodleru, a da u toj knjizi nije naveo nijedan stih iz „Cveća zla“! Vodeći intelektualac epohe, Sartr, bio je gluv za pesničku reč, pa šta da očekujete od onih koji su manje obrazovani? Aragon, Elijar, Klodel, Šar, Prever, Keno, Ponž, Emanuel, umirući tokom druge polovine 20. veka, ostavili su prazninu koju niko ne popunjava, a i oni su, već, bili preživeli ostaci 19. veka. Miloštu u jeziku, mišljenju i doživljavanju zamenila je nemilosrdnost suvog prosuđivanja, prirodna nadgradnja konkurentske borbe za opstanak. Sve se davi u ledenoj vodi trgovačkog računa, kako se, pre sto pedeset godina, izrazio Marks.
Vaša velika preokupacija je jezik. Živite u Francuskoj, a pišete na srpskom. Da li se slažete sa shvatanjem Davida Albaharija da je jezik naša otadžbina? Kako sačuvati, pa i obogatiti naš jezik, kada smo daleko?
Ja srpski jezik nosim u sebi, gajim ga u duši, obnavljam a po potrebi i izmišljam, pronalazim tačne reči onamo gde ih nisam ostavio. Jezik je najveće umetničko delo našeg naroda, zapisa, negde, Isidora Sekulić. Ne možemo ga uzimati kao apstraktnu, od životnog iskustva i prošlosti naroda izdvojenu činjenicu. Jezik nas obavezuje na duhovnu solidarnost s narodom koji ga je stvorio, u prošlosti, i u tekućem istorijskom trenutku. To je najveći dar koji pisac dobija od svog roda, i pisanje je uzdarje plemenu od kojeg smo primili poklon. Nije u pitanju samo leksika primljena od roditelja, od okruženja, preuzeta od dobrih pisaca, nego nešto dublje i presudnije: samo delatno, proizvodno načelo jezičkog stvaralaštva. Zahvaljujući tom načelu, kreativnoj moći na kojoj se jezik održava, učestvujem u izgradnji jezičkih modela i kad sam daleko od rodnog tla kojem se, uostalom, svake godine vraćam. Jezik je sve što imam, nezavisno od toga gde trenutno prebivam. Ja u Francuskoj samo boravim, a istinski živim u sebi, u svom jeziku, u svojoj radnoj sobi. Slično je, uostalom, i kad sam u Srbiji, gde se jezikom osvežavam kao što se osvežavam svežim vazduhom, ali se ono najvažnije dešava u meni samom. U tuđini, sa ženom i decom, u kući, govorim srpski, pratim televizijski program iz Beograda, čitam naše pisce, što je dovoljno za održavanje životvorne veze.
Vi ste i prevodilac. Da li ste, u koži prevodioca, ponekad imali utisak da ste napisali tuđe delo?
Ne ponekad, nego često, naročito kad bi mi ponešto pošlo od ruke. Uglavnom sam prevodio pesnike, po svom izboru, što znači da sam ih prepevavao s ljubavlju. Izdao sam desetak knjiga prepeva – Bodlera, Klodela, Jejtsa, Paunda, Brodskog, Aragona, Himenesa, čak i jednog Šekspira, kao i dve knjige ogleda, od Paunda i Siorana. Odnos između izvornog sloja i stvaralačkog dodatka u prepevima je teško uhvatljiv, izneveravanja su čas mala izdajstva, čas lepi doprinosi pesniku kome pozajmljujemo sebe, svoj jezik i svoje stihotvoračko umeće. Ovim se pitanjem – razmenom između izvorne građe i stvaralačkog dometanja u prepevima – kod nas niko nije bavio. O prevedenoj poeziji se malo i nestručno piše.
Postoje različite vrste prevodilaštva. Pored pesničkih prevoda, postoje i oni čisto lingvistički, informativni. Po jednim merilima se prevodi fikcija, po drugim stručni radovi, filozofija, ili esejistika. Najveći umetnički doprinos prevodilac daje u poeziji, i u prozi…
Vaša najnovija knjiga „Dobro jeste živeti“ može se ubrojiti u autofikciju. Autofikcija je kao književni rod snažno prisutna u Francuskoj. Ovdašnji dobitnik Gonkura, Mišel Uelbek, u romanu „Mapa i zemljište“ taj žanr još više usložnjava jer se u njemu pojavljuje dvostruko – u liku fotografa i slikara Žeda Martena, i kao on sam, pisac Uelbek. Šta mislite o Uelbekovom romanu i o njemu kao piscu?
Sve moje autobiografske knjige – a njih ima desetak – spadaju u autofikciju, mada sam tu reč upotrebio jedino u podnaslovu romana „Priča o pripovedaču“. Nagrađeni Uelbekov roman sam prelistao, imam utisak da ulazi u kolotečinu, da se približava širokoj publici. Čitao sam njegova prva dva romana, u kojima je nastupio kao provokator, prodrmao je pariski književni Establišment, da bi potom, upravo kao neukrotivi disident, našao komforno mesto u njemu. Nema izlaza iz ukletog kruga jalovosti i osrednjosti, gde je zapala francuska kultura. Romane koji dobijaju ovdašnje književne nagrade prestao sam čitati oko 1980. godine. U najboljem slučaju to su pristojna čitljiva štiva, zabavljena sitničavim međuljudskim odnosima, bez izražajnih novosti, konzervativna u stilskom postupku i u mišljenju, plitkoumna i samoživa, kakva je i svakodnevnica koju, nehotice, odražavaju. Francuska ima staru i vrednu kulturnu baštinu, i od polovine prošlog veka je ušla u razdoblje ozbiljne krize. Predah može potrajati i stotinu godina. Jedna tako stara kultura ima prava da se odmara, i da čeka čas svoje obnove; ljudski vek je mnogo kraći i ja, kao čitalac, nemam razloga da se bavim prazninom u koju je ta kultura ušla. U 20. veku Francuzi su imali dva velika pisca, Prusta i Selina, što je dovoljno za očuvanje kontinuiteta.
Da li biste, ipak, izdvojili nekog savremenog francuskog pisca?
Studirao sam, u Beogradu, francusku književnost, dosta dobro poznajem sve što je od Vijona do Bodlera, i od Kretjen de Troa do Flobera objavljeno, a kad se držite takvih, najviših merila, svakako nećete čitati prozu Bernara Anrija Levija… Moje interesovanje se okončalo sa romanima Natali Sarot, Semjuela Beketa, Kloda Simona. Le Klezio, koji je lane dobio Nobelovu nagradu, tanušan je i dosadan, uz to politički angažovan kao advokat zaštite životne sredine. Novi filozofi, nekadašnji levičari, završili su kao glasnogovornici američkog imperijalizma i propagatori bombardovanja Srbije. Njihove knjige, iz principa, ne uzimam u ruke. Odavno sam prestao kupovati francusku štampu koja se istakla u pripremama rata protiv Srbije. U Jugoslaviji sam, do 1984. godine, živeo kao unutrašnji emigrant, a to sam, zbog zbivanja u kojima je Jelisejska palata odigrala aktivnu ulogu, postao i u Francuskoj.
Vi ste jedan od obnavljača Demokratske stranke. Šta mislite o političkom, a naročito o stranačkom angažovanju pisaca i umetnika?
Politikom se bavim onoliko koliko moram. Bavim se i kupovinom voća i povrća na pijaci, a nisam trgovac. Pravo govoreći, politike se gadim, mada sam gotovo svakodnevno u njenoj blizini. Godine 1989. Kosta Čavoški mi je predložio da uđem u Inicijativni odbor za pokretanje, tj. oživljavanje Demokratske stranke Davidovića i Grola. Tako sam se našao među njenim osnivačima. Onda mi je Đinđić predložio da nastupim na prvim višestranačkim izborima, u poslaničkom srezu za Mali Mokri Lug, gde sam, kao kandidat, slavno propao. Kasnije je Čavoški otišao svojim, Koštunica svojim, Đinđić svojim putem, a ja sam, kao član stranke, odumro. Pisci su se, u prvi mah, našli u politici zato što nije bilo drugih ljudi, mi smo imali nekakva imena u javnosti. Tu se traže neke vrline koje pisci nemaju, i koje nimalo ne cenim.
Koju biste knjigu poneli sa sobom na pusto ostrvo?
Tamo bi mi pre svega bila potrebna knjiga „Kako se hraniti u pustinji“, gde bi se nalazila uputstva koji se insekti mogu jesti, koje su travke hranljive, i kako se, trenjem suvih cepanica, dobija vatra, i sa lukom i strelom, lovi divljač. Ima takvih priručnika, hvala Bogu. Od knjiga bi dobro bilo imati Sveto pismo, Paskalove „Misli“, jednu Antologiju naših junačkih pesama, nešto od Andrića – ono što i inače često čitam u tuđem svetu, da ne zaboravim ko sam i odakle sam.
Milovan Danojlić je rođen 1937. godine u selu Ivanovcima u Srbiji. Gimnaziju je učio u Ljigu, i Beogradu, gde je i diplomirao na Filološkom fakultetu. Živi i radi u Beogradu i Parizu.
Danojlić piše pesme, romane i oglede, a cenjen je i kao vrstan prevodilac. Prvu zbirku pesama za decu Kako spavaju tramvaji objavio je 1959, a sledile su je Furunica jogunica (1969), Rodna Godina (1972), Kako živi poljski miš (1979) i druge.
Danojlić je snažan i samosvojan stvaralac: neke njegove knjige primljene su kao pravi kulturni dogaćaj. Peva u onom nasleću J. J. Zmaja i V. Ilića koji je prenebregnut u modernoj dečjoj struji pretežno u nasleđu nadrealizma. Sem paradoksa i humora, njegove su pesme još svečane, uzvišene, ozbiljne i mudre, duboko misaone pohvale životu i ljupka premišljanja o njegovim darovima. Književnost za decu u njima se definiše po proširenoj recepciji: može je čitati mlad čitalac kao i čitalac odnegovanog književnog ukusa.
Nosilac je visokih nagrada za poeziju, roman i prevođenje (Mladog pokolenja, Mladosti, Zmajeve nagrade, nagrade Miloš Đurić i dr.).
Podaci preuzeti iz knjige M. Danojlića
Sunce je počelo da se zlati
KAKO SPAVAJU TRAMVAJI
Noć kad odmakne,
Kad tek ponekad sijalica ko zlatna kruška zasjaji,
I svakom na srcu kad odlakne
— Šta rade tada tramvaji?
U noći toplog gradskog meseca video sam ih kako
su spavali,
Na neki veliki internat podsećao je depo;
Nisu se mnogo razlikovali ni raspoznavali,
U dvorištu su šumele grane ko nebo, beskrajno,
lepo.
Noć kad se spusti bez zvonjave i vike
Kako spavaju tramvaji u svom stosobnom, stanu?
Imaju li možda neke ružne navike?
Ležu li na levu li na desnu stranu?
— Na levu stranu počinak nije zdrav,
Na desnu ne mogu da se okrenu, jer je u
spavaoni tesno.
Na leđa — žulja trola. — Tramvaj spava prav,
Na točkovima, dakle, ni levo, ni desno.
Treperi svetlost — crvena magla u noći,
Tek ako ponegde odjeknu na cipelama đonovi.
Tramvaji spavaju u vanrednoj samoći
Spokojni, kao krave, i dobri, kao slonovi.
Sedmica, još topla od putnika sa železničke
stanice,
Dvojka, obnevidela od neprestanog kruženja,
Četvorka, ljubav između grada i Čukarice,
Kako je prijatna noć kratkog tramvajskog
druženja!
Desetka, ponosita, — futbaler kad nastupa,
Devetka, svetlost Voždovca kad tamo nestane
struje;
Trojka, što se svakoga jutra negde u
Košutnjaku okupa,
Kroz njihove otvorene uši sad blagi vetrići huje.
Spavaju, na nogama. Samo im čistačica čisti
Uši, pere im zube, da beli nikad ne trunu.
Sutra, svi moraju biti primerno uredni i čisti
Pre nego što u grad ko velika vojska grunu.
Trepere sijalice ko tihi pozdravi u noći.
Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.
Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći
Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.
Noć kad duboko odmakne,
Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji
I svakom na srcu teret dana odlakne,
— Eto šta rade tramvaji.
Nemam iluzija o položaju naše književnosti u belom svetu. Oni koji se u našim novinama hvale velikim uspesima u Evropi, uglavnom vam pričaju bajke
Milovan Danojlić Foto Tomislav Janjić
Iz Poatjea, u Francuskoj, gde trenutno živi, Milovan Danojlić se sprema na put u Lajpcig, gde će biti predstavljena njegova knjiga „Dragi moj Petroviću”, na nemačkom jeziku (izdavač „Zurkamp”). Knjiga je objavljena u prevodu Jelene i Maše Dabić.
Na Sajam u Lajpcigu putujete kao jedan od pisaca čija je knjiga izašla u Nemačkoj. Lep uspeh, zar ne? Kako se uzme... Naše knjige na Zapadu nemaju zavidnu prođu, ni naročiti prijem kod kritike. Previše je izdanja po knjižarama da bi se one uopšte zapazile. Uspeh je čisto statističke prirode: što je više prevedenih naslova, to se jače potvrđuje naša materijalna prisutnost u ovom delu Gutenbergove galaksije. Stvara se kritična masa koja se, svojom brojnošću, nameće eventualnim izučavaocima i onima koji, iz bilo kog razloga, požele da se obaveste o kulturnom naporu jedne male zemlje i jednog malog naroda. Dobit valja računati na duže staze. U eri numeričke civilizacije ni knjiga nije ono što je nekad bila.
Roman je i kod naših čitalaca naišao na lep prijem? Objavljen je pre punih 25 godina i odslikava nezdravu atmosferu iz poslednjih godina Brozove vladavine, u predvečerje raspada zajedničke države. Dosad je izišao u Francuskoj i Švedskoj, gde je, takođe, naišao na lep prijem.
A u Nemačkoj? Od izdavača sam dobio poruku da je, po oceni vodećih kritičara, stavljen na prvo mesto Bestenlisteza mesec februar. Ne znam kako to da shvatim. Možda sam na prvo mesto izbio zahvaljujući abecednom redu... Nemam iluzija o položaju naše književnosti u belom svetu. Oni koji se u našim novinama hvale velikim uspesima u Evropi, uglavnom vam pričaju bajke.
Koliko je Vaših dela prevedeno na strane jezike? Ne mnogo, a opet dovoljno s obzirom na vrstu proze koju pišem. Izišle su mi četiri knjige u Francuskoj, dve u Makedoniji, po jedna u Nemačkoj, Švedskoj, Mađarskoj i Sloveniji, i jedan veći izbor stihova u Rusiji. Ne spadam u tiražne pisce. Bavljenje književnošću je težak posao, za brigu o plasmanu nemam volje ni snage.
Time bi trebalo da se bavi država... Naša je, kao što znate, siromašna, a i kad bi imala sredstava, ne verujem da bi to radila dobro. Tu bi tek nastao haos, borba između povlašćenih i zapostavljenih, razne nameštaljke i zloupotrebe. Država bi trebalo da daje stipendije za lingvističke boravke darovitim stranim studentima, budućim prevodiocima, a oni bi već nalazili izdavače, ili bi izdavači nalazili njih.
Kako ste Vi našli prevodioca za roman „Dragi moj Petroviću”? Jelenu i Mašu Dabić ne poznajem lično, našao ih je izdavač. Nisu mi se, za vreme rada, javljale. Saradnik „Zidojče cajtunga” reče mi preko telefona da je prevod dobar, pa mi ostaje da im, ovako, preko novina zahvalim.
Vi ste i sami preveli desetak knjiga sa ruskog, engleskog i francuskog jezika. Jesu li muke s prevođenjem veće nego muke s pisanjem? Slične su, a ipak nešto drugačije. Uglavnom sam se bavio prepevavanjem poezije, gde su teškoće specifične, a stvaralački udeo ako ne veći, ono vidniji nego u prevođenju proze. Jedan izdavač mi je nedavno predložio da izda komplet mojih pesničkih prevoda, u šest knjiga. Biće tu dvadesetak hiljada stihova.
Zoran Radisavljević Objavljeno: 14.03.2011. Izvor: Politika
Rođen sam 1 jula 1937, u selu Ivanovcima u Šumadiji. Osnovnu školu sam završio u istom selu, a niže razrede gimnazije u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od moje kuće. Četiri godne sam svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići-nižegimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putem, dosađivali se, igrali, krali orahe i šljive i — čitali. Čitali smo tako, u hodu.
Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala "Stari hrast". Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Ovu i još nekoliko sličnih pesama pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda ih sasvim izgubio.
Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, najpre nedeljnom listu "Republika", a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, o sušnim letima, jednom rečju: o svemu i svačemu.
Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953, proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas braće mnogo. Otac — strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je novac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno — jer na asfaltu nema trnja.
Ipak, od prve zarade sam kupio cipele. Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao?
Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne, pesme bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima prepoznati seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, postao sam moderan pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo... I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.
U međuvremenu, tačnije rečeno, početkom 1958. godine, ovladala je mnome strašna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto — napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko sam puta, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku ti dugo skupljani utisci organizovali su se u pesmu. I onda su teme navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padale su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu — negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma liči na moje detinjstvo.)
Pošto je u mojoj sobici bilo hladno, jednoga jutra sam zamolio susetku da pređem u njen stan, koji je bio dobro zagrejan. Preneo sam hartije i knjige i dao se na posao. Pišem ja stalno, a jednim uhom slušam susetku kako sama sa sobom razgovara:
— Nema Cice!
Malo-malo, pa:
— Nema Cice!
Odložim papir i zapitam je o čemu je reč.
Poslala je, veli, svoju kćerćicu u grad da kupi hleba, pa je nikako nema.
Vratim se poslu i napišem i o tome jednu pesmu.
Tako, ili nekako tako, nastala je knjiga "Kako spavaju tramvaji".
Nju je napisao jedan mladić čije detinjstvo nije bilo veselo. U tim se pesmama taj mladić radovao i igrao, možda i zbog toga što se, kao dete, nedovoljno radovao i nedovoljno igrao.
A "Dečji zakonik"?
Kad sam bio mali, činilo mi se da sam prepušten na milost i nemilost odraslih koji su me okruživali. Kad god bi me neko uvredio, ili nezasluženo istukao, ili ponizio, osećao sam se kao žrtva neke teške nezakonitosti. Maštao sam o jednom zakonu koji bi štitio decu. Verujte da sam se takvim mislima vrlo ozbiljno nosio. Nešto od tih maštarija ušlo je i u ovaj prednacrt "Dečjeg zakonika", koji vi, deco, kad porastete, treba da proširite i dopunite...
Iz lektire za osnovnu školu, 1966.
PESME O NEPOSREDNIM ŽIVOTNIM IZVORIMA Evo, mali čitaoče, izbora pesama koje će te privući svežinom reči i zanimljivim temama. Pesnik Danojlić peva o plodovima na tvom stolu: jabukama, kruškama, grožđu lubenici, onako kao čovek koji ih po prvi put pronalazi. Peva o avanturi slasti, ukusa, mirisa i boja, o susretu sa razumljivom i bliskom prirodom. Unjegovoj trešnji prepoznaćeš svoju trešnju ili trešnju svoga prijatelja, koja stoji pored zida i čeka da se popneš na njene grane što te, pružajući seudruge predele, vode do otkrića veselja, dobrote i, konačno ljubavi.
Tu su i druge pojave koje te svakodnevno okružuju: dobrota vode na izvoru ili u čašiuruci, vazduhau kome se izobilno kupaš, sunčeva svetlost u kojoj polako zri i tvoj lik, proplanak koji prepoznaje šetačev korak i poziva ga na igru. Ova će te poezija iznenaditi svojim na izgled malim junacima; maslačak se upinje oblaku; puž ustrajava na velikom putu; mačku hvata trenutak neobičnog predaha na rubu šume; časovnik odbrojava dane a meseci sedmice. To nije lažno ulepšani, utešno lakirani svet slikovnice. Kao i plodovi, najkratkovečniji junaci ove poezije, svi ovde uzimaju i daju dobijaju i gube. Iznad svega stoji velika rodilja-godina, koja nam donosi i veselje i žalost.
O zavičajnim predelima Danojlić peva na tako svoj način da, kako to obično biva u pravih pesnika, u njima lako prepoznajemo vlastite zavičajne predele, svejedno koliko se oni činili krajnje različitim. Nijansovana i duboka osećanja više su zajednička, bliska i razumljiva svima no široke ineproživljene izjave. Ona nas ovde vraćaju neposrednim životnim izvorima.
Milovan Danojlić
JABUKE
Crvene jabuke sa plantaže
na pijaci se najviše traže;
a one kvrgave, sirotinjske,
petrovdanske ili ilinjske,
tu su, tek da se čovek podseti
kud se sve nekad pentrao, leti,
i šta mu je, kad zima stigne jaka,
krišom, s tavana, skidala baka.
LUBENICE
Sazrele su lubenice
pokraj vode Studenice.
Spolja plave, iznutra zrele,
svaka ko burence, — slatke, medene;
sa donje strane žućkasto-bele,
nabrekle, ladne, ledene, ledene.
Da mi je preplivati Studenicu
da ukradem jednu lubenicu!
otrčao bih negde u goru,
pojeo bih joj čak i koru!
DUNJA
Ko svetiljka koja tinja i kunja,
mutnim se sjajem preliva dunja;
taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše,
sjaj, al i miris, jošte više,
koji nas, uvek iznova, seća
da negde — van zemlje — postoji sreća,
i da smo, pre no što smo na zemlju pali,
sve već videli i sve znali.
*
MOJ NOS
Moj nos vrlo širi se
čim oseti neke mirise:
hleb vreo, u pekari,
pred zoru, na Zvezdari;
zapršku od aleve paprike
nedeljom, i za praznike;
cepanice suve, hrastove;
grede, i ragastove;
proširi mi se nozdrva
gde god se stružu drva;
zadrhtim kad mi se došulja
miris peglanih košulja.
*
PUŽ
Jedan puž vukao se
za rose, za rose,
a spavao ispod grana
za dana, za dana;
teglio je noge bose
za rose, za rose;
mlad list mu je bio hrana
za dana, za dana;
šunjao se kroz otkose
za rose, za rose;
spavao je poput bana
za dana, za dana;
tri godine vukao se
i najposle —
idući sve tako
ka jugu
ka jugu,
iz jedne je livade
prešao u drugu.
Milovan Danojlić Sunce je počelo da se zlati
Stihovi Milovan Danojlić
ROMAN
Glava I
Odozdo žulja, a odozgo duva.
Tu sam petstotina devedeset godina,
Pod daskom, između temeljnice i praga.
U neke odaje još nisam povirio.
U moju utrobu povremeno
Kuljnu sokovi iz odleđene crnice:
Prolećne vode razmiču kosti zemlje.
Uznemirim se, što samo pogoršava
Moj ionako neudoban položaj.
Glava II
Prvo bejah čovek, pa ovca, pa zec.
A sad sam uistinu postao miš.
Kud god nogu pomerim, napipam ništa,
Blago ništa unapred potrtih života.
Postojim u gramatici istorije,
U obrascima opšte sudbine,
I nemam razumevanja za one koji drže
Da se mora pošto-poto živeti.
Glava IV
Trenuci kad piljim: piljim: jedini trenuci
U kojima sklop postaje prihvatljiv.
Oči su uviđavne prema gluposti.
Na šta god se usmere, s tim se srode.
Kroz gole grane briše košava
I ubrzano pada noć.
Tačno utvrđen redosled vetrova
Za poslednjih osamdeset stoleća
Ispunjava se : uz prag treperi loza.
Na đubrištu istorije uzroci i posledice
Otimaju se oko otpadaka.
Glava V
Ni sam ne znam šta me to drži,
Ali priznajem da mi je ponekad dobro.
Upoznao sam blaženstvo nepripadanja.
Volim da zaspim nedeljom u podne,
Da se predam službi izvan datuma.
Kad se ispavam, sebi dođem čist
I čaša vode sa česme mi prija.
Valjda je to ono što me drži.
JA SAM MIRAN I PROPOVEDAM SJAJ
Nepronađena svetlost na kraju svega biće
Pomirenje jutra i noći, nemo
I gledaćemo kako plavetnilo sviće
Oštro od sjaja, golemo
Kao ostrvlje u magli. Zlato očiju skriće
Crni početak puta kojim idemo
Do reke utopljenog sunca, u dan koji će
Da nam oprosti verovanje.
O, da li smemo
Biti drugi i sami? Ali večnost
Uvek jedna, uvek bez dna, plod koji
Nikad ne zri, niti trune, tužno otkriće
Nade i straha, osvaja pore ko tečnost.
— Ili pod nekom travkom, u nekoj godini stoji
Svetlost što na kraju svega pronađena biće.
KNJIGA PROTIV SVETA
Knjigu "Oslobodioci i izdajnici" Milovana Danojlica primetili su tek retki kriticari i malobrojni citaoci pre nego sto je, dobivsi nagradu nedeljnika "NIN", proglasena za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u prosloj godini. Tek tada se ovo delo naslo u svetlu povisene paznje. To bi se dogodilo i s romanom "Looney tuns" Svetislava Basare glavnim Danojlicevim konkurentom za ovu nagradu, da je ta knjiga dobila glas vise koji odredio ovogodisnjeg dobitnika ovog prestiznog priznanja. Sada bi se u knjizevnim krugovima, tokom ovih dugih kisnih dana, caskalo o Basarinoj "manicno-paranoicnoj istoriji srpske knjizevnosti od 1979-1990.godine", umesto visokoparnih natezanja, da li je Danojliceva knjiga roman ili ne, posto pisac narusava formalne zahteve zanra, da li je to lirska hronika kako autor kaze na pocetku knjige ili obican pamflet, jer dobitnik NIN-ove nagrade na tematskom planu nedvosmisleno nastoji da rehabilituje cetnicki pokret Draze Mihajlovica.
Radnja Danojliceve knjige, ako se radnjom uopste mogu nazvati razvuceni razgovori izmedju clanova jednog zabacenog seoskog domacinstva, dijalozi bez pocetka i kraja izmedju dede, oca, strica ujaka jednog decaka, naklonjenih "drazinovcima", "njihovim bradonjama", koji su im bliski "kao sume i njive, kao poljski radovi, kao rodne i susne godine, kao sedenja, mobe i pesme..." svedena je na nekoliko epizoda kroz koje prolazi mladi junak ove knjige.
Njeni izbor za najbolji roman, propratio je na poslednjem sastanku zirija nesvakidasnji incident, jer je predsednik zirija Nikola Milosevic napustio taj sastanak. Milosevic nije hteo da potpise i procita saopstenje o dobitniku sto je uobicajeno, vec godinama. Dok sada govori o ovom gestu Nikola Milosevic kaze, da nije hteo da potpise obrazlozenje jer ni ranije nije potpisivao tudje tekstove, a sam nije hteo da ga napise mada mu je to ponudjeno, jer ova knjiga "ne zavredjuje da dobije nagradu". On ovo delo vidi pre svega kao hroniku, a ne kao roman u pravom smislu te reci, a Milovana Danojlica "kao darovitog hronicara koji lepo vlada jezikom". To za Nikolu Milosevica nije dovoljna kvalifikacija za najboji roman.
Ovakvu odluku nije mogao da precuti ni Svetislav Basara, unoseci u citavu pricu elemente knjizevnih skandala koje sa nestrpljenjem ocekuje, prekracujuci vreme retkim procitanim knjigama, takozvana "kulturna carsija". Ljutit zbog ovakvog izbora, on je javno rekao da neki clanovi zirija pripadaju "prostackom delu srpske kulture pod komandom Dobrice Cosica", sumnjajuci da je sve to smisljeno samo da njegov roman "Loony tunes" ne bi dobio ovu nagradu, najavivsi u gnevu konacni obracun sa "maloturskom knjizevnom carsijom".
Svetislav Basara je medjutim svoj obracun vec zapoceo na stranicama romana "Looney tuns" pisuci o Velikom disidentu, "spodobi sede kose" kojoj iz torbe krcate "buducim tragedijama" i geografskim kartama ispada u jednom trenutku parce slanine, coveku koji je raskrstio sa svojim kamaradima povukavsi se demonstrativno na Dedinje da "asketski promislja sudbinu naroda i drzave", pseudotradicionalisti i velikom pripovedacu cije je romane lektorisao Borislav Mihajlovic-Mihiz, autoru balkanske kosmogonije i koji je propisao da "budemo slabi na lazne mitove". Takve reci o ocu nacije u kome se lako prepoznaje Dobrica Cosic, ocito nisu bile podobne za ovu, ali ni za bilo koju drugu knjizevnu nagradu, sto je vec primetio jedan knjizevni kriticar napisavsi, da je Basara sve dalji od onih "muklih prostorija i divana" na kojima se kroji knjizevna sudbina.
Sama mogucnost da neko ko pripada takvom poetickom ili politickom kljucu bude nagradjen, bila je predupredjena jos ranije izborom NIN-ovog zirija u kojem su se ove godine nasli i neki ljudi, koji ne pisu knjizevnu kritiku vec dugi niz godina. Prethodni ziri je raspusten bez obzira sto mu je produzen mandat za jos jednu godinu, naposredno nakon sto je izvrsena smena urednistva ovog nedeljnika. Zbog toga vecu paznju privlaci ova odluka nego sama knjiga koja ni do sada nije imala bilo kakvu recepciju. Nagradu je dobio pisac, integrisani autor koji se nalazi na liniji establismenta, stalni saradnik lista "Politika", jedan od retkih intelektualaca koji se ogradio od zimskih protesta opozicije, sto nesumnjivo govori o njegovom odnosu prema rezimu, ali i o njegovom statusu u okviru sadasnjeg politickog poretka. Nekadasnji opozicionar, kriticar rezima i jedan od prvih clanova "Odbora za zastitu umetnicke slobode", odusevljeno je pozdravio dolazak na vlast Slobodana Milosevica jednim servilnim napisom, zalegavsi poslednjih godina iz Francuske gde zivi za srpsku stvar i odbranu vaskolikog srpstva od mrskih nasrtaja iz nepravicnih svetskih sila.
Dok razgovaramo sa Milovanom Danojlicem o njegovom angazmanu on kaze, da se pasivizirao i da rezim ne napada niti da ga podrzava: "Ja sam pisac patriota. Ovaj rezim ne volim, ali ono sto nudi ovakva opozicija, odgovara mi jos manje. Prema tome, prinudjen sam da cutim." Milovan Danojlic, pisac patriota, govori, da nikad nece odustati od podrske narodu kome pripada "jer se on psiholoski identifikovao i solidarisao sa svojim plemenom". Nekad je i bio kritican prema svom plemenu i silno se izgrugivao njegovim manama, ali kada je zagustilo, kako kaze, manuo se poruga, jer "kakvi da smo i mi imamo pravo na postojanje."
Mozda se zbog toga u njegovoj knjizi najpre polako pojavljuje slika srpskog sela iz polovine ovog veka, zarenjenog u sebe i tradiciju, kojoj je strano sve sto ne potice iz dvorista i okucnice, i ciji se pogled zadrzava na vrhovima Jareca brda koja se uzdizu iznad sela? Taj duh omedjuje kruti, zdravorazumski pogled na svet, koji ne moze da se uzdigne iznad najednostavnijih relacija i odnosa. To je onaj tvrdi nacin razmisljanja kome je sve jasno i poznato, koji "cepa" stvari po granici onoga sto je u stanju da razume po cenu njihovog iskrivljavanja. To je duh koji se plasi svega sto dolazi sa strane i koji zazire od grada. Njega reprezentuje u Danojlicevoj knjizi seljak-domacin kome na srcu leze sajkaca a ne kacket, sesir ili nedaj Boze titovka, koji nikad ne bi zamenio opanke za cokule ili kakvim slucajem, cipele. To je senzibilitet i duh knjige koja je proglasena za najbolji roman ove knjizevnosti u prosloj godini.
U njenoj srzi nalazi se prica o dolasku komunista na vlast i nacinu na koji je u seoskoj srpskoj sredini docekan prevrat koji, prema pisanju Danojlica, nije niko ocekivao, koji niko nije pozdravio, niti doziveo kao nesto svoje. U tom svetu komunisti su prikazani kao ubogi i gotovo osakaceni ljudi koje je Bog ostetio, kao otpad koga mora biti u svakom narodu i koji jedino moze izazvati sazaljenje, kao oni koji, kako kaze decakova baba Stevka, boluju od zivcanih bolesti i nalikuju sekti Subotara.
Mada su u knjizi ukrsteni glasovi vise likova razlicitog doba, njihova razmisljanja pretvaraju se u usaglasen stav u kojem dominira hvalospev seljackoj Srbi. U tom navodnom pokusaju preispitivanja ko je oslobodilac a ko izdajnik, cure stranice ove knjige. Samog pisca su toj temi privukli, kako sam kaze u dodatku na kraju knjige, dogadjaji sa pocetka ove decenije. Vazdusni udari NATO izazvali su u njegovoj svesti zaslepljujuci kratak spoj i "polunapisana prica dobila je okvir, znacenje i unutrasnju cvrstinu." Huka aviona iz avgusta 1995, "kada su Amerikanci uz otvorenu pomoc Engleske i Nemacke, a uz blagoslov Vatikana, lupili po bosanskim Srbima" delovala je Milovanu Danojlicu kao osvescujuci udarac u glavu, jer su "nas opet tukli sa iste strane, i opet zbog neuklapanja u njihove zamisli o preuredjenju sveta". Decje mirenje s nasiljem, kod pisca koji se sada nalazi u zrelom dobu, zamenila je "ocajnicka mrznja prema najvecoj sili planete". On je izgubio decju trpeljivost prema velikima i jakima zamisljajuci protivudare na mocnike i nadajuci se da ce se naci ljudi kadri da njegovu "ocajnicku zamisao, jednog dana kako treba razrade i ostvare."
Taj govor o "sudbinskim sukobima" i "najvecim nesrecama srpskog naroda" bio je presudan da se pojedini clanovi zirija, prema sopstvenom priznanju, opredele za ovu knjigu. Cak i da su u pravu, to nije knjizevni argument. To je eventualno argument o nekakvoj nacioanlnoj podobnosti i to onakvoj kako je vidi jedna strana koja pripada takozvanoj "patriotskoj opoziciji". To naravno nema veze sa literarnom vrednoscu ove knjige. Mozda ima veze jedino sa kolektivnim samoosecanjem jednog naroda u okrilju cije knjizevnosti i dalje nastaju dela koja svet dozivljavaju kao nesto mrsko, tudje i strano i koja podsticu osecanje da se taj narod moze jedino dobro osecati iza svoje tarabe, zaklonjen od pogleda drugih.
Slobodan Kostić
NE GRADIM CRKVU ZA SEBE
Zaputili smo se u Ivanovce. Selo je poznato po vrednim i umnim seljacima, ali i po književniku i pesniku Milovanu Mići Danojliću koji je ovde rođen, a već godinama živi i radi u Parizu. Sa porodicom svakog leta dolazi u zavičaj na letovanje. Ove godine je stigao nešto ranije. Gradi u selu svoju zadužbinu — ckrvu.
Brdo koje se uzdiže iznad Ivanovaca zove se Kamalj. Uspon i krivine velike a put makadamski prilično neravan. Ali, stari dobri "fića" Dobrivoja Alempijevića iz susednog sela Brančića kojim se vozimo poskakuje kao jarac, krklja, mislite sad će stati, ali on gura uzbrdo.
Sa tog glavnog seoskog puta skrenusmo desno, kako su nam seljaci objasnili, na tek kroz šumu probijen put. Svojim buldožerima probio ga je Dragoljub Vesić Bubonja, poznati ovdašnji biznismen da bi njegov zemljak Danojlić, mogao da doveze građevinski materijal za crkvu koji je kupio na Bubonjinom stovarištu, dole na Ibarskoj magistrali.
Na jednom proplanku usred šume na vrhu Kamalja ukaza se mala lepa tek sagrađena spolja neomalterisana crkvica, pokrivena crvenim crepom, sa otvorenim zvonikom i tek postavljenim bronzanim zvonom. U hladu pod jednom improvizovanom nadstrešicom sedi Milovan sa radnicima koji završavaju poslednje radove.
• Ovde, na ovom brdovitom Kamalju — priča nam pisac — rođen sam ravno pre šezdeset tri godine, 3. juna 1937. Na očevini sam, tamo prema Moravcima, davno podigao skromnu kuću za odmor u koju svakog leta dolazim sa porodicom. Ovog leta sam ovde, takođe na očevini sagradio crkvicu, koju još treba samo da spolja okrečim i unutra oslikam freskama. Ali, to ću učiniti kasnije, kad smognem para. Sutra ću osveštati nastanak ove bogomolje, a kad potpuno bude gotova, onda ću i celu crkvu.
PEŠAČIO I ČITAO
Danojlićev otac Veselin i majka Vinka, čiji se grobovi nalaze nedaleko od crkve, bili su čestiti i vredni ljudi. Imaju četiri sina. Sve su lepo odgojili, školovali i izveli na put. Milovan je, eto, postao poznat i ugledan pisac i van granica naše zemlje. Milutin je direktor Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Beogradu i, takođe, uspešan pisac. Dragutin radi u Beogradskoj indutriji piva, a Draža u tamošnjem Gradskom vodovodu.
• Svi smo — kaže Milovan — hvala Bogu, živi i zdravi i porodični ljudi. Volimo se i slažemo.
Milovan je, kažu seljaci, bio neobično živo i bistro dete. Izdvajao se od drugih mališana. Mnogo je voleo knjigu.
• Sećam ga se — kaže 73-godišnji seljak Radovan Bušić — kad je ono pošao u gimnaziju u Ljig. Pešačio je svaki dan po četrnaest kilometara od kuće do škole. Sretao sam ga kako idući putem bos drži u rukama otvorenu knjigu i naglas uči. Toliko je bio zanesen učenjem da nije primećivao prolaznike. Voleo je i da radi. Da pomaže ocu, a i drugima. Čuvao je stoku, plastio seno, skupljao vlatove pšenice, okopavao kukuruz... A bio je prilično buntovan, nije voleo nepravdu. Ustajao je ovde na seoskim zborovima i javno kritikovao vlast. A i u školi. To onda nije bilo baš uputno, pa su ga nekoliko puta isterali iz škole, i ovde u Ljigu i tamo u Beogradu.
I kad je 1953. godine bio isteran iz gimnazije u Ljigu, Milovan se obreo u Beogradu.
I POSTADE PISAC
• Bio sam presrećan — kaže naš sagovorik. — Sva moja čula su pirovala. Pesme i prozu već sam počeo da pišem. Hteo sam da postanem novinar. Književni poziv mi se činio pretežak, odviše uzvišen. Tri godine sam se u Beogradu snalazio kako sam znao i umeo i mogao. Bio sam ulični prodavac novina i od toga se uglavnom izdržavao. A onda sam se usudio da nekoliko napisa pošaljem ondašnjem nedeljnom listu "Republika". Neki su objavljeni. Za mene je u tim člančićima najvažniji bio potpis na kraju. Sramota me da to priznam, ali tako je.
Negde 1954. godine Milovan je sreo na ulici Oskara Daviča i usudio se da mu u ruke tutne hrpu svojih napisa.
• Pročitao je neke letimično, tu na ulici — seća se Milovan — i rekao mi: "Ovo nije loše. Pošalji mi, pokrećem nov časopis "Delo". Poslao sam i on ih je objavljivao.
Milovan se na kraju zaposlio kao novinar u "Borbi".
• Stanovao sam u sobičku na Banovom brdu, hladnom kao ledara. Nabavio sam neku bubnjaru i ložio je uglavnom novinama koje sam pokupio po raznim redakcijama. Te 1958. godine dobio sam želju da napišem nešto novo, jedinstveno, živo, razumljivo svima i svakome. I odraslima i deci. Nije mi se išlo u onu moju hladnu sobu, pa sam često noći provodio u redakcijskoj sobi, gde mi je bilo toplo, dremuckajući za pisaćim stolom. Duša mi je bila puna, prepuna. Voleo sam život i Beograd, sve što je lepo u njemu. Bio sam srećan i bogat što sam svoj duh pomešao sa disanjem velikog grada.
I tako dremuckajući preko noći u redakciji mladom piscu su na um pali tramvaji. Pitao se šta li oni sad rade i napisao pesmu o tramvajima: "Noć kad odmakne, / Kad tek poneka sijalica kao zlatna kruška zasija / I svakom na srcu odlakne, / Šta rade tada tramvaji."
• U dve-tri sledeće noći napisao sam još pedesetak pesama i zaokružio knjigu.
"Kako spavaju tramvaji", ubrzo su štampani u Beogradu.
• Tako sam sa dvadeset godina — kaže Milovan, položio vanredno maturu, imao zbirku objavljenih pesama, sobičak na Banovom brdu, dva-tri ljubavna poraza i uverenje da je svet moj, i dao sam otkaz u "Borbi".
Tako se, eto, rodio pisac Milovan Danojlić koji je do sada napisao oko četrdeset veoma čitljivih knjiga poezije i proze. Dobio je i dosta vrednih nagrada: Oktobarsku nagradu Beograda, Zmajevu, Miloša Đurića, Isidore Sekulić, "Neven", NIN-ovu...
Milovan nije zaboravio da opeva i onu svoju bubnjaru koja začas plane, zabubnji, ali se začas ugasi i ohladi. Napisao je veoma lepu pesmu: "Furunica — jogunica".
• A onda sam se — nastavlja pisac — vratio selu. Postao sam vegetarijanac. Oduševljen prirodom napisao sam "Rodnu godinu". Knjigu sam posvetio majci Vinki. Kad je ona prošle godine umrla, našao sam je među njenim stvarima, brižno uvijenu u srebrnasti papir. Posveta joj je očigledno mnogo značila.
U Parizu, kad je otišao 1968. godine, nastavio je da stvara u svom prizemnom stanu u Devetnaestom kvartu.
• Pisao sam — seća se — pored otvorenog prozora. Prolaznici su me pozdravljali. Mlade mame su dizale decu na rame i objašnjavale: "Gledaj, ovo je pisac, on sad piše knjigu." Ali, ja nisam pisao o onome što sam video kroz prozor. Mašta mi je bila u Beogradu.
BOGOMOLJA ZA OCA
Ova crkva nije prva zadužbina Milovana Danojlića. Kad je drugi njegov brat Milutin stigao za školu, otac Veselin je smogao snage i para i u Žarkovu podigao malu kuću da bi mu sinovi u njoj stanovali i školovali se. Pored kuće je tekao potok na kome nije bilo prelaza. Svakog jutra đaci koji su išli u obližnju školu morali su da ga preskaču i obično su upadali u vodu i onako mokri, čak i zimi, odlazili na čas. Milovan je stalno išao kod nadležnih u opštinu i molio i kumio da na potoku naprave mostić. Oni su mu obećavali, ali od toga nije bilo ništa. I on jednoga dana više nije mogao da gleda nevolje đaka. Skinuo je vrata sa one svoje kuće i njima premostio potok, a na jednoj tabli, pričalo se, napisao: "Zadužbina Milovana Danojlića".
• Ne, nisam ja to napisao — kaže Milovan. — To su drugi uradili. Nisam mogao više da gledam kako se deca muče i upadaju u vodu. Ali sam se divio umešnosti seljanki. Noseći na drvenim obramicama dve kante sa mlekom u grad, one kad dođu do potoka, onako iz mesta, ripnu i preskoče ga. Pri tom se one kante sa mlekom i ne zanjihaju.
Zašto se odlučio da podigne ovu crkvu?
• Pa, zato što selo nema bogomolju. Seljaci moraju da idu u Moravce ili Ljig da se mole Bogu. Gradio sam je isključivo od svojih para zarađenih pisanjem. Ni od koga nisam tražio niti uzeo dinara. Štedeo sam godinama. Crkvu poklanjam ljiškoj parohiji kojoj moje selo pripada, odnosno ovom narodu. Kad je budem uskoro završio, daću im ključ pa neka se narod kada im zatreba služi njome. Parohijski sveštenik će za tu priliku dolaziti iz Ljiga. Crkvu sam posvetio Svetom Nikoli, mojoj krsnoj slavi.
Za gradnju ove bogomolje Milovan je dobio pismeni blagoslov od vladike žičkog Stefana. U njemu, između ostalog, stoji: "Vaša zadužbina, koju nakon završetka prilažete Bogu i svom rodu u večni amanet našoj Svetoj Crkvi je nešto najbolje što možete da učinite za Vas i Vaše pokolenje. Sa toplim željama i blagoslovom Božijim, episkop žički Stefan."
• Ne. Neću kad umrem počivati u ovoj crkvi ili u njenoj porti. Kažem, nisam je zbog sebe, nego zbog ovog naroda gradio. Počivaću gde i ostali moji seljani, na obližnjem seoskom groblju.
Crkvu je projektovala arhitekta Ljubica Bošnjak iz Beograda, a gradili su je Milovanovi zemljaci vični zidanju: Radojko Danojlić i Radovan Jelić. Zvono teško oko pedeset kilograma, dar crkvi, kako na njemu piše, "braće Danojlića", izliveno je u Futogu.
Odlazimo kod Milovana kući da bismo sutradan ponovo došli na osvećenje crkve.
SIN POMUZAO KOZU
Malo dalje odavde, na samoj granici između Ivanovca i Moravaca, Milovan je na očevini još davno sagradio skromnu kuću za odmor, kupio i tu doneo dva stara vajata.
Dočekuje nas supruga doktor književnosti Sanja Bošković, nekadašnji profesor na Sarajevskom univerzitetu, sada lektor za srpski jezik na starom uglednom univerzitetskom centru Poitieres između Pariza i Bordoa. I sinovi sedmogodišnji Stefan i godinu dana stariji Borislav. Sanja sva radosna kaže suprugu:
• Bora pomuzao jutros komšijsku kozu.
Milovan se obradovao ovoj sinovljevoj veštini.
• Svako leto provodim ovde — kaže naš domaćin. — Vidite, ovde je lepše nego u Švajcarskoj. I deca jedva čekaju da dođu ovamo. Učio sam ih, a i oni vole da rade seoske poslove, iako su rođena u Parizu i da ovde žive na seoski način. Da kupe šljive, plaste seno i drugo. A Bora je želeo pošto-poto, i danima pokušavao, da pomuze komšijsku kozu. I, eto, jutros je uspeo. U Parizu, inače, igra fudbal.
Milovan trči da nam iz svog bunara donese hladnu vodu, a ljubazna domaćica Sanja na to iznosi slatko od kupina koje je ovde sama skuvala i med sa orasima. Kasnije dođoše i kolači.
Sutradan smo se ponovo našli kraj crkve. Već oko deset sati narod je pristizao sa svih strana: pešice, kolima, u traktorskim prikolicama. Svako je nosio neki prilog. Flaše i balone sa rakijom i vinom, prasiće i jagnjiće na ražnju, tepsije sa gibanicama i raznim pitama, raznovrsne torte, velike hlebove i druge đakonije, kako je to red u ovim prilikama i u ovim krajevima. Milovan je sa suprugom dočekivao goste i primao darove.
A onda je paroh ljiški sveštenik Svetolik Zečević sa kolegom iz Belanovice Ratkom Radojčićem osveštao crkvu, malu da primi sve koji su došli, pa je narod stajao i ispred bogomolje. Na kraju Milovanov sin Bora je bez i jedne greške očitao pred svetom "Oče naš".
• Eto, vidite, šta znači dobro domaće vaspitanje — kaže jedna starica. — On se rodio i živi u Parizu, a tako je tečno i naizust izgovorio celu molitvu. Retko to koje naše dete ovde zna.
A onda sa crkvenog zvonika, sa brda Kamalja, odjeknu zvono. Ovaj događaj okupljeni narod je prvo propratio smerno krsteći se, a onda je došlo do naglog izliva oduševljenja. Svi su snažno zapljeskali. Od radosti uvis su poletele šajkače i šeširi. Danojlići su stajali ozarena lica. Milovanu i njegovoj supruzi Sanji zaiskrila je i suza u očima.
Bogosav Marjanović,
PESNIK JE VOĐA
DUHOVNOG OTPORA
Gospodine Danojlicu, pre svega, nesto mi nije poznato da li ste ranije bili u Kraljevu. Kako Vam se sada, dopada nas grad?
• Bio sam ja u Kraljevu, u vise navrata, bio sam i u Biblioteci ovde, u nekoj sali, ne secam se vise tacno, mozda u Pozoristu. Prolazio sam i onako, i sam sam prolazio. Ja volim Kraljevo, mozda vise od svih ovih okolnih gradova. I danas sam setao, citavo pre podne. Ima nesto smisljeno, pre svega u arhitekturi i rasporedu ulica. Ibar je ovde izuzetno lepo uredjen, sa ovom obalom, ne govorim o kvalitetu vode. Jednostavno — lep grad!
Da, dobili ste i priznanje koje Vas od sada pa ubuduce trajno povezuje sa Kraljevom, pa ce verovatno cesce biti prisutno u Vasim mislima i secanjima.
• Mene je uzbudilo i prijatno iznenadilo to priznanje. Utoliko pre sto ga dodeljuju pisci i sto ima neki smisao iznad onog uobicajenog takmicarskog, pa i lukrativnog. To jest, nema jagme za takvom nagradom jer je prosto manje vazno da li je dosla ili nije dosla, a nema ni finansijskog udela tako da vam niko ne moze zavideti ni na parama, ni na toj vrsti slave. Ipak, to je neka vrsta izbora koji covek citavim zivotom nacini da bi imalo smisla da mu ponude takvu nagradu. A ima i pisaca kojima to ne pristoji i kada bi uzeli, kao sto su levicari, ateisti, mondijalisti i jos neki.
Da li Vi mislite da bi pesnik trebalo da bude angazovan u politickim desavanjima ili da se iskljucivo drzi svog pisanja?
• Vi ne mozete da izbegnete reagovanja na svakodnevni zivot, cak i kada biste hteli. Politika me profesionalno ne zanima ali se ona stalno uplice u moj zivot i ja moram da se sa njom svakodnevno susrecem. Onako kako se susrecem sa hranom na pijaci, a da nisam trgovac, mislim po zanimanju, ni proizvodjac hrane. Pitanje je kako to sublimisete, kako to sprovodite, sta iz toga ispada. Politika kao delatnost, kao utakmica za osvajanje vlasti nikada me nije zanimala i cini mi se da je to gubljenje vremena, narocito za pisca, jer ne moze da bude ozbiljan, u smislu profesije. Nije isto biti lekar i ministar.
Ne bi trebalo da bude isto, ali ovde je sve moguce, a lekara je najvise u politici i to na vrlo vaznim i visokim funkcijama.
• Da, ali onda vise nisi lekar, onda vise nisi nista, ne mozes biti hirurg, a sedeti u skupstini po ceo dan. Ni seljak, ni pisac, nema vremana da se na taj nacin bavi politikom. Politika, pre svega, kao sila koja odredjuje nase zivote, jadna sila, je li, a onda kao arena sukobljavanja odnosa medju ljudima, to je jedna tema kao i svaka druga tema za pisca romansijera i za pesnika. Tako da kada govorimo o politici ne znamo o cemu tacno govorimo, ja mogu imati simpatija prema ovoj ili onoj licnosti ili stranci, ali to je savrseno nevazno.
Mnogo ste vremena proveli u inostranstvu mada mislim da ste pre toga kao pisac usli u srz psihologije ovog naroda. Da li sada sa te distance mozete da definisete ovo sto se nama dogadja?
• Ovo je za mene okupirana zemlja, pod protektoratom, pod pritiskom, delimicno zaista okupirana, duhovno okupirana, elita je pokorena, ova koja se racuna, koja nastupa u javnosti. Ovo sto mi pricamo ovde izmedju sebe to se ne racuna. Uglavnom, Srbija je i osiromasena spolja, na silu. Ovu vrstu siromastva nasa zemlja ne poznaje, ovo je za Srbiju novo. Ovo je bila skromna zemlja u oskudici, ali to je tada bila prirodna, klasicna seljacka oskudica koja nije imala ni predstavu da je siromasna, ni upropascena, ni da joj nesto fali, da joj mnogo fali. A ona je sada uterana u logor treceg sveta zajedno sa juznoamerickim drzavama koje su postale trziste za njihovu robu sa korumpiranom i kupljenom vojskom i policijom i drzavnom upravom. Na tome se ocigledno ubrzano radi. E, sad da li ce uspeti — ja se nadam da nece. Ali ovo bespuce na kojem sada stojimo programirano je spolja, neko sve konce drzi spolja i dozirano nam pusta ono sto misli da bi trebalo da dobijemo, a nasi ljudi su onemoguceni da rade i proizvode, naviknuti na te kredite investitora sad ponovo ocekuju da ce nesto dobiti. Nasi politicari, cini mi se da psiholoski ne umeju dovoljno da upravljaju ovom situacijom, nisu se spremali kako bi se sami u tome snasli i nesto uradili. A ta prica o Evropi to su kojestarije. To je prica o ludom i zbunjenom, obecanja u prazno, vrlo se malo radi. Nije se taj svet zaverio protiv nas i napravio ne znam kakav program otpisivanja Srbije, ali on ima svoj kapitalisticki program osvajanja celog sveta kao trzista na kojem ce se prodavati njegova roba.
KULTURA JE U OČAJNOM POLOŽAJU
Gde je mesto pesnika i poezije u svemu tome?
• Nije nigde. Kultura je sada u ocajnom polozaju. Mi smo potpuno izbaceni na marginu. Sa druge strane to je mesto vrlo povoljno, na kraju krajeva niko te tu ni na sta vise ne obavezuje, niti sta trazi, niti ti sta daje. Medjutim, moram da kazem da, koliko ja znam, nema ni jednog znacajnijeg srpskog pisca koji je usao u ovu okupacijsku logiku svega ovoga. Ima dosta novinara, uvodnicara, politikanata, ali cak i vrlo skromnih pesnici koji vrlo tesko zive, nema medju kupljenima.
Ne cini li Vam se da je status pesnika danas, za razliku od one stare Jugoslavije, potpuno degradiran, materijalno i duhovno?
• Da potpuno se slazem, imali su komunisti metode vladanja drzavom i svim njenim oblicima i imali su postovanje svoje vrste prema kulturi. Znali su koliko je to vazno pa su iz burzoazije, iz te gradjanske klase, iz tih skola koje su zavrsavali pre rata birali ljude, a imali su postovanje cak i neobrazovanih ljudi. To je bio taj epski mentalitet medju njima, kao i medju cetnicima, uostalom. Svi su nesto pisali, imali su to jedinstvo kulture i nacije. U toj svojoj iskljucivoj i pomerenoj varijanti ipak su imali to patriotsko nadahnuce. A sad dolazi medjunarodni divlji kapitalizam, imperijalisticki, koji preko svega toga prelazi kao da su sve to gluposti. Zna se koje su vrednosti u opticaju tako da pesnik u svemu tome postaje suvisan iz njihove perspektive, sto sustinski uopste nije tako. On tu funkciju na razlicite nacine, kao funkciju cuvara tradicije, pamcenja i jezika mora da iskoristi i da se postavi kao vodja duhovnog otpora. To moze da bude na vrlo razlicitim nivoima, da ne pomene ni jednu od ovih reci koje ja u ovom intervjuu izbacujem. Ovaj okupator koji je sada dosao moze svasta ovde da uradi i u zivotu i u politici, u vojsci, ali ono u sta nikako ne moze da udje to je dusa naroda i jezik.
Mislite li da smo mi, kao narod, sacuvali svoj izvorni jezik?
• Mi se uopste ne trudimo da ga sacuvamo. Naprotiv, stice se utisak da se trudimo da to izgubimo, ali to postoji i to opstaje. Mi znamo o cemu govorimo izmedju sebe i pesnici su ukljuceni u to. I jedna dobra lirska pesma je neosvojiv teren za ovu vrstu nasilja. Nije to jedini teren, drugi su tereni vazniji i vidljiviji i ostavljaju utisak nase totalne propasti, ali ovo se ipak drzi i ako malo ojaca pritisak spolja, a i iznutra, ja ne znam sta ce biti. Pa nisu oni slucajno poceli od promene skolskog programa i izbacivanja pojednih znacajnih licnosti i dogadjaja kao sto su uradili Turci sa Svetim Savom. Sada pokusavaju raznim sredstvima preko raznih kanala da taj posao privedu kraju.
U kojoj su meri intelektualci krivi i da li su uopste krivi za sve ovo sto nam se dogodilo i dogadja? Nije li i necinjenje, odnosno cutanje, krivica?
• Koga god sam video od pisaca, intelektualaca svi otprilike govore ovo sto ja govorim, niko ne brani ono sto se dogodilo, pocev od bombardovanja nase zemlje. Zasto ne govore? pa i govore, ali to je sustinsko nepristajanje koje ti ljudi nose. Izdrzali su pod Titom, izdrzali su razna cuda, a izdrzace valjda i ovo.
U PROVINCIJI SE OSEĆAM BOLJE NEGO U BEOGRADU
Vidite li razliku izmedju provincije i velegrada buduci da se uglavnom, kada je Srbija u pitanju, sve dogadja u Beogradu?
• Klizavo je davati takve ocene, ali ja Beograd poslednjih desetak godina ne volim, a jako sam ga voleo. Dosao sam sa sela, kao mlad i poceo sam da pisem. Tad sam ga mnogo zavoleo. Sad budem dan dva i "brisem" na selo. Da dajem neke ocene o tome ne mogu, mozda sam ja omatorio, pocepao se taj svet, nestali moji drugovi i prijatelji. Ali ja se u takozvanoj provinciji, ako pod tim podrazumevate Kraljevo, Valjevo ili Cacak i druga mesta u kojima sam bio, mnogo bolje osecam nego u Beogradu. Mogucno je, sasvim je mogucno i bilo bi dobro za Srbiju kada bi provincija preuzela nesto od odgovornosti i kada bi krenuo zivot iz nje.
Kakav je Vas odnos prema knjizevnim nagradama i ne mislite li da veliki broj ovih priznanja na neki nacin umanjuje njihov znacaj?
• Ne, ne mislim. U Francuskoj ima godisnje oko 2600 nagrada, i to dosta uglednih, ima lokalnih, nagrada koje daju bogatasi, a ima i skromnih koje dodeljuju kafedzije. Nagrada samu sebe brani ili unistava, a broj nista ne govori. Bilo bi kontraproduktivno kada bi postojala samo jedna drzavna insitucija koja bi odlucivala o nagradjivanju pisaca. Postoje razni motivi, inicijative, kanali. Kod nas je jedan veliki nered u svakoj oblasti, broj ne govori nista ali govori ozbiljnost, solidnost. Posebna prica su novokomponovani kapitalisti, a ima ih i kod nas, koji pocnu sa pljackom i sa krvlju, a onda deca pocnu da im uce sviranje na klaviru, oni naprasno zaborave ko su i sta bili i pocnu da dodeljuju nagrade i da zidaju crkve.
VIDEO SAM SVE ŠTO JE TREBALO DA VIDIM
Imate li nameru da se vracate ovamo, ili ostajete u Francuskoj?
• Ja bih se vratio. Meni je u Francuskoj dosadno. Video sam sve sto sam nekada voleo da vidim, ali sta cu ovde? Niko me ne zove, a i zivot je tezak. Tamo se ja lakse organizujem mada ne zivim od pisanja, vec sa suprugom zivim od neke penzijice koju imam, ali nama je to dovoljno.
Sme li, po Vama, pisac danas da se usudi da ostatak zivota posveti pisanju sa uverenjem da ce od toga i on i njegovi citaoci imati neke koristi? Ocigledno je da ono sto je komercijalno u svim oblastima zivota preuzima primat nad umetnicki vrednim.
• Ja sam skroman covek, a imao sam i srece da sam do sada na taj nacin, dakle pisuci, izdrzavao svoju porodicu. Ali, pisanje je ipak rizik koji ste sami na sebe preuzeli. Mi smo mala i siromasna zemlja, ne po mogucnostima, vec po polozaju u svetu. Pre neki dan mi je Kostunica rekao da ima platu 38.000 dinara. Ako predsednk vlade ima toliku platu, sta onda mi ostali, a pogotovu pisci, da ocekujemo? To sto mi radimo ne moze niko da plati, onda idemo u neku drugu kategoriju.
NEMAMO MI TU ČAST DA DOŽIVIMO PROPAST
Cini mi se da sve vise drzavljana ove zajednice ima osecaj da iz ovog beznadja koje nam se dogadja nema spasa i da je ovo zapravo brod koji definitivno tone. Da li je tako?
• To ne moze biti tacno, nemamo mi tu cast da dozivimo smrt naroda. Ovi napolju moraju da naprave neku glupost i da nas ostave na miru. Ni taj svet na Zapadu nije jedinstven, a nisu nam ni svi zapadnjaci neprijatelji. Zivot mora da pocne, samo kad i kako, ne znam. Sve ovo sto se nama dogodilo moze da se promeni za dva sata, ali negde napolju. Mi o tome vise ne odlucujemo, niti nas iko ista pita. A kad se dogodi neki zaokret onda cela ova prica pada u vodu, ali treba sacekati, a ta dva sata se mogu cekati i 30 godina.
POKRETANJE ŽIVOTA
Sta biste Vi, kao laureat najznacajnijeg ovdasnjeg pesnickog priznanja, porucili sa ovog mesta mladim piscima, a i svim ostalim gradjanima?
• Pa, zivot je ovde stao, i najveca potreba je da krene. Na zalost sto zbog nase lenosti i pod Titom stecene navike da se oslanjamo na inostranstvo, a sto zbog rata, svega sto nam se pre i posle toga dogadjalo i uticaja spolja MMF i Amerike, Londonskih i drugih klubova ta stvar sa pokretanjem zivota nije dovoljno u nasim rukama. Kako tu naci meru u tim okolnostima kad pokretanje privrede uslovljavaju izrucenjem Mladica i Karadzica? Sta tu uraditi — ja pametan nisam. Hvala Bogu da nemam tu politicku odgovornost. Ponekad mislim da bismo se ipak malo iznutra trebali organizovati, da se razmenjuje to sto radimo. Mislio sam da ce ovo iskustvo koje nam se dogodilo ljude opametiti ali nesto sporo to ide.
Ivan Rajović
Milovan Danojlić: "NAIVNA PESMA"
• U nizu sloboda za koje smo se izborili, sloboda detinjstva se najmanje poštuje. Ta se sloboda, sa različitim izgovorima, neprestano narušava, i detetu se grubo, povremeno nameću dovršeni pogledi na svet u kome živi. Ne podučavamo ga slobodnom razmišljanju, nego podaničkoj vernosti. Naš zadatak bio bi da mu pomognemo da postane čovek a ne homo politicus. Nastavnik istorije dužan je da mu objasni društvena kretanja, neke zakone tih kretanja; nastavnik maternjeg jezika — kako da skladno i tačno — lepim jezikom, izrazi svoje doživljaje, a ne svoja politička uverenja — pisao je, između ostalog, Milovan Danojlić još 1973. godine u Postscriptumu svoje poznate knjige "Ovde potok onde cvet" objavljene u Novom Sadu, u izdanju Zmajevih dečjih igara i Radničkog univerziteta "Radivoj Ćirpanov" i uzvitlao kulturnu i političku javnost, podigao ideološku prašinu i aktivirao (sve)moćni partijski aparat i aparatčike.
Odmah po izlasku iz štampe knjiga je, zbog "neprihvatljivih stavova" u citiranom zapisu "Pismo osnovcima" doživela javnu osudu pa je, po odluci partijske organizacije izdavača, povučena iz prodaje. Urednik Gojko Janjušević (1936-2000) je bio otpušten s posla, dok je drugom uredniku i recenzentu Milanu Pražiću (1938—1981) oduzet poslanički mandat u Saveznoj narodnoj skupštini. Pražić će kasnije tragično nastradati, pod točkovima voza, u Novom Sadu.
Kako je knjiga bila nedostupna čitalačkoj publici i čitala se krišom, Danojlić je esejistički deo knjige objavio 1976. u "Nolitu", pod naslovom "Naivna pesma", bez dva sporna teksta, ali sa napomenom da ih se ne odriče. Sada se ovaj naš značajan pisac i akademik, koji živi u Francuskoj, ponovo vratio svojoj gotovo opsesivnoj temi i oblasti u kojoj je ostavio važan esejističko-teorijski i prevratnički pesnički trag.
A upravo su Danojlićevi eseji i ogledi uneli više svetlosti, znanja i pameti u jednu novu oblast, koja je svoje obale širila na sve strane i pretila da preplavi i književnost, dobar ukus i normalno detinjstvo. Odvojiti žito od kukolja, skribomane od pesnika, dečje sastave od literature, uspostaviti hijerarhiju vrednosti i bilo kakav istorijski pregled, bez navijanja na svoju vodu i vodenicu, bio je posao od prvorazrednog značaja i do tada neobavljen.
Uspelo je to upravo Milovanu Danojliću, posebno u njegovom uvodnom ogledu, koji je, s pravom, na čelu sve tri knjige - Jedan vek dečje književnosti. To je i danas alfa i omega ove grane literature, koji, teorijski, dopunjavaju i tekstovi "Naivna pesma" i "Jedan vid upotrebe dečje književnosti". Sve što je bitno, i što se ovde podrazumeva, Danojlić je razradio takvom svežinom, pojmovnom aparaturom, smislom za komponovanje i dekomponovanje, analizu i sintezu, da ovi tekstovi ostaju neprevaziđeni, bar za ovu oblast duhovnog ispoljavanja. Vreme im nije oduzelo ništa, a primeri su se samo potvrdili, zablude razbokorile. Otuda je, u novoj opremi i kod novog izdavača, knjiga/temeljac zaslužila da još jednom bude na oku javnosti i pred čitalačkom publikom, posebno onom pedagoškom.
Drugi deo knjige, znamenite knjige, čine ogledi o Zmaju, Branku Ćopiću, Draganu Lukiću, Dušanu Radoviću, Aleksandru Popoviću, Ljubivoju Ršumoviću, Dobrici Eriću, Danijelu Defou. Sve klasični primeri kako može i treba pisati o piscima i delima za decu.
Treća sreća za one koji žele da imaju knjigu/priručnik/udžbenik za ličnu upotebu i za više čitanja, za dugotrajnu upotrebu.
M. Živanović
M i l o v a n D a n o j l i ć
KADA BI NESTALO POEZIJE,
NESTALO BI I ŽIVOTA
Poezija je u svakom čoveku i u svakom društvu, a tehnologija je spoljašnja maska i ne verujem da ono što je u nama istinito i doživljeno, što je stvarno poetsko, da može tako da nestane zbog nekih elektronskih aparata. Može da se menja jezik, mogu da se menjaju uslovi za iskazivanje poezije i onoga što čovek doživljava kao poetsku istinu sveta. Kada bi poezija sasvim nestala, nestalo bi i života i smisla i nečega što je u čoveku najdragocenije.
Ovo je u intervjuu za "Glas Srpske" rekao proslavljeni srpski pjesnik, esejista, romansijer i prevodilac Milovan Danojlić, dobitnik najviših književnih nagrada i društvenih priznanja, pronicljivi posmatrač i precizni hroničar svog vremena i okruženja, čovjek je koji gdje god da se pojavi izaziva pažnju i poštovanje. Danojlić je čovjek pedesetogodišnjeg literarnog i ogromnog životnog iskustva. Već trideset godina živi u Francuskoj, te nas je pogledom sa strane sve vrijeme pratio iznutra i bio jedan od rijetkih pisaca koji je razložno ulazio u srpski mentalitet i to nimalo nježno, čak vrlo bespoštedno.
GLAS: Okušali ste se u mnogim književnim pravcima, koji je Vama najbliskiji?
DANOJLIĆ Verujem da sam pre svega pesnik, a ovo sve drugo ide kao prateća artiljerija te osnovne vokacije, poezije.
GLAS: Koje je mjesto kulture i duhovnosti danas, ovdje i u Evropi gdje dugo živite?
DANOJLIĆ Mesto kulture je oduvek bilo prvorazredno važno, ali trka za materijalnim vrednostima potiskuje ove druge, duhovne i kulturne. Nadamo se da je to prolazno, da čovek ne može izvan sebe i protiv svoje sudbine.
GLAS: Od autora koje ste prevodili koji su Vam je najdraži?
DANOJLIĆ Voleo sam sve koje sam prevodio; to su uglavnom bili pesnici. Sada više ne prevodim, ali to su posebni doživljaji i susreti sa velikim pesnicima francuskim, engleskim, američkim i ruskim.
GLAS: Budući da ste već pedeset godina u svijetu poezije, da li se ponekad okrenete u prošlost i sumirate rezultate svog rada, odnosno da li ste tim rezultatima zadovoljni?
DANOJLIĆ Nekad sam jako voleo Beograd, a danas se pitam šta sam to tamo voleo, a to je druga priča. Dugo sam odrastao i dugo izgrađivao sebe, a danas više nema popravnih ispita; šta je tu je; imao sam raznih iluzija kao i svi: o Jugoslaviji i svetu i našem mestu u svetu. Devedesete godine su me protresle i sve sam počeo da gledam drugačije. Imam utisak da sam dugo učio u bukvalnom i prenosnom smislu reči i te jezike, i te pesnike koje sam prevodio; prošao sam kroz njih, proživeo ih, doživeo i mnogo naučio od njih, tako da to učenje ni danas nije prestalo. Često se i danas desi da prekinem rad i odem da uzmem enciklopediju da pročitam nešto što ne znam ili da se podsetim nečega što sam zaboravio. To je neka odlika mog životnog puta, što je opet seljačka vrlina: ta upornost i tvrdoglavost da isteraš nešto, išlo — ne išlo.
GLAS: Šta radite u posljednje vrijeme?
DANOJLIĆ Trenutno se odmaram na selu i naučio sam kao i svaki seljak da ustanem ujutro i radim - i ako ide i ako ne ide opet radim; ako rodi dobro je, ako omane šta možemo. Idemo dalje. Tako sam ređao i knjige. Čini mi se da sam u osnovi pesnik. Kakav? Dečiji, razvodnjen, poluuspeli i sve što radim dovodim u vezu sa istim izvorom i nadahnućem. U smislu u kojem je bakar najbolji provodnik struje, tako je i stih najbolji provodnik poezije. Ne znam ni da se obrijem kako treba bez nekog nadahnuća. To je ta neka pesnička sudbina. U poslednje vreme pišem epigrame i napisao sam ih dve hiljade.
MLADI I POEZIJA
GLAS: Gdje su danas mladi kada je u pitanju poezija i književnost?
DANOJLIĆ Mladi su danas u velikim problemima uključivanja u grad i posao. To je prva teškoća mladih kod nas i u celoj Evropi. Ne mogu mladi biti ništa drugo od onog što smo mi bili i što su ljudi oduvek bili; to je pitanje kojim će putem doći i do sebe i do svoje uloge u životu.
Autor: Snežana Tasić izvor:riznicasrpska
Književnik Milovan Danojlić, dobitnik nagrade "Pečat vremena", za knjigu "Pisma bez adrese": Celoživotni zbir bekstava daje prazninu koja se nema čime ispuniti
SAMO su budale zadovoljne onim što su uradile. Ja nisam. Sa svakom novom knjigom pokušavao sam da popravim i dostignem ono što u prethodnoj nisam uspeo. I tako sam naređao četrdesetak naslova. Valjda sam, ovde-onde, bio na domaku cilja - kaže za "Novosti" pisac Milovan Danojlić, kome će u nedelju u podne, u Zvezdara teatru, svečano biti uručena nagrada "Pečat vremena" za književnost, koju dodeljuje nedeljnik "Pečat", za knjigu "Pisma bez adrese" u izdanju "Službenog glasnika".
Znameniti srpski romansijer, pesnik, esejista i prevodilac, nagrađen je za izuzetan književni opus, a povodom "Pisama" koja su prava danojlićevska mešavina poetske proze, esejistike i zapisa. Ovo je knjiga o dramatičnom odnosu između osetljivog pojedinca, zavičaja, otadžbine, Zapada i sveta. Danojlić je, po rečima Jovana Delića, predsednika žirija, ostavio snažan individualni pečat na vreme od 1957. godine, kada se pojavila njegova prva pesnička knjiga "Urođenički psalmi", do danas. Početnu i aktuelnu knjigu povezuje stih što ga je Danojlić napisao kao osamnaestogodišnjak: "Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba". Iako se naputovao svetom, stekao u Francuskoj i Evropi drugu domovinu, nije se obeskorenio, nije se poevropio ni pokondirio, već se neprestano utvrđivao u svome jeziku, proširujući njegove i svoje moći. U jeku bombardovanja Srbije 1999. godine, stao je uz svoj narod.
* Kažete da ste kroz vek prošli primenjujući strategiju bežanja? - Postoje mnoge situacije u kojima je lakše pobeći nego na strašnom mestu postojati i boriti se. Bojim se da celoživotni zbir bekstava daje prazninu koja se nema čime ispuniti. Bežeći, izbegao sam neka poniženja, ali sam ih zamenio drugim, podnošljivijim. Odgovorni smo za neučinjeno koliko i za učinjeno. Bežanija je opojna muzika nade koja, i neostvarena, greje dušu. Bežanje počinje onoga dana kad napustimo rodnu kuću. Kod mene je potrajalo malo duže. Još sam na putu.
* Ima li razlike u razmišljanju i pisanju, kada ste pisac u tuđini i kada ste pisac u zavičaju? - Uticaj okruženja je plitak, površinski. Ono što je najdublje u nama uobličilo se u detinjstvu i u ranoj mladosti. Zavičaj i tuđina su dva podneblja koja se dopunjuju. U tuđini se rodni kraj prikazuje u lepšem svetlu nego da sam ga stalno imao pred očima, kao što je i svet, zamišljen na kućnom pragu, bio čudesniji nego kasnije, kad smo se u njemu fizički obreli. Dobro je upoznati i jedno i drugo, a čovek nema kuda iz sebe.
* Stoje li tu zavičaj i poreklo kao teret ili kao podsticaj piscu? - Bez zavičaja, i bez porekla, čovek se pretvara u olupinu lišenu pamćenja. Da, to je teret mog postojanja: jednom podsticajan, zanosan, drugi put mučan, pa i bolan. Taj teret je, u stvari, sama težina postojanja. Sretao sam, s one strane Okeana, ljude oslobođene tog "tereta". Ličili su mi na niža, nedovoljno rođena stvorenja.
* Kakav vam je pečat ta dvostrukost ostavila u životu? - Ukrštaj je, čini mi se, bio plodotvoran. Iskustva s ove strane pomogla su mi da bolje shvatim suprotnu stranu, i obrnuto. To su dve stajne tačke. Postoji i ona treća, nadzemna, metafizička. Ona je najvažnija, rekao bih.
* Knjiga"Pisma bez adrese"ocenjena je kao pesnički otpor nadmoćnoj sili. Može li reč pisca da ima težinu i vidljivi uticaj u javnosti? - Važno je da neke stvari budu rečene i valjano uobličene, da se, bar negde, pojave, pa će se, samim tim, proširiti prostor slobode i srećnog razumevanja životnih tokova. Pisac je jedna malo svetlija tačka kolektivne svesti, on uvek radi za druge, to jest, i za druge. Znam da je odjek onoga što ostvarimo slabašan, neznatan; ali dokle god se oglašavamo, može se reći da vršimo svoju dužnost. Moja poslednja knjiga nosi naslov "Pisma bez adrese". Uputio sam je svima, i nikome posebno. Sve što sam mogao da učinim, učinio sam time što sam je napisao. Čujem da nailazi na izvestan odjek. Pa lepo. Da je drukčije, ne bih se ljutio. Život svake knjige je velika tajna. Naša čitalačka publika je osiromašila, ljudi se bore za golo preživljavanje. Kako oni, tako i lepa književnost: i ona se bori da preživi.
* Poručujete da su u svetu ljudi postali"robovi, prosjaci, varalice", da je od reči" ljudska prava", "sloboda"i"demokratija", napravljena krvava karikatura i orvelovska sprdačina? - U svim razdobljima istorije život je bio mučan poduhvat. Ako ičemu, književnost nas, od Homera do Andrića i Foknera, podučava tome. Liberalni kapitalizam je muku postojanja razotkrio do vulgarnosti, ponizio čoveka na način nepoznat u prošlosti, učinio da se lepota i duhovnost, po Marksovoj reči, udave u ledenoj vodi računice i biznisa. Istovremeno, porasla je svest o nasilništvu, o otuđenju, o pretvaranju radnih ljudi u robove, prosjake, varalice. Bez obzira na sve nepravde i zla, na siromaštvo i oskudicu, na Krizu koja je zakonito čedo kapitalističke proizvodnje, životni vek je gotovo udvostručen u odnosu na srednji vek, a i standard je viši nego ikada. Zdravstvena zaštita je poboljšana, smrtnost dece umanjena.
* Zašto su Srbi, uprkos svojoj bogatoj i dugotrajnoj kulturi, učešću na pravoj strani u oba svetska rata, postali dežurni evropski krivci? - Od svršetka Drugog svetskog rata mi nismo upravljali svojom sudbinom. Posle propasti bivšeg ideološkog uređenja našli smo se u vakuumu, na udaru novih osvajača planete, kao smetnja lakom i brzom prodiranju na Istok, sumnjivi zbog naših neizlečivih simpatija prema Rusiji. Loša slika o nama je plod ratne propagande koja je pripremila bombardovanje i otmicu Kosova. Ne razumem, zašto tu sliku uzimamo ozbiljno. Otkud ta potreba da se svidimo celom svetu? Kao da su ti arbitri u Briselu i Vašingtonu porotnici Strašnog suda od čijeg mišljenja zavisi hoćemo li ići u Raj, ili u Pakao. Kakav bolan nedostatak dostojanstva i samopoštovanja. I vere u sebe.
* Savetuju nam denacifikaciju, predlažu promenu svesti... - Oni koji nam daju te savete počinili su u Aušvicu, u Vijetnamu, i drugde zločine kakvih, u našoj prošlosti, nema. Mi nismo anđeli, ali smo od njih svakako čistiji.
* Snosimo li i sami deo krivice za ono što nam se sada dešava? Upozoravali ste, recimo, da napuštanje ćirilice u Srba ima dugu istoriju i da je valja braniti pre svega od nas samih. - Razume se da snosimo. Pročitajte dokumentarni roman "Dželat" Slobodana Gavrilovića o Srbinu koji je, svojeručno, ubio oko dve hiljade Srba! U prisustvu vlasti, naravno. Dok se takvi gresi ne okaju, nema nam osvešćenja ni pomirenja.
* Mislite li da Srbi i dalje ne umeju da razluče ko su oslobodioci a ko izdajnici? - Narod sve vidi, i sve zna, ali je izgubio snagu i volju za životom, što se vidi i u opasnom padu demografije. Preporod će doneti mladi, a kad, i kako, ne znam.
MUDROST U PORAZU - PORAZI upućuju ka mudrosti, a za nju se traži i fizička snaga, koju mi, danas, nemamo. U Vukovom "Rječniku", i u oba prevoda Svetog pisma, uman čovek je zapisan kao "mudrac"; reč se dovodi u vezu sa pridevom "mudat".
Za sve što je bitno treba imati muda: za nebesko opredeljenje, kao i za povećanje nataliteta. Za ovo drugo pogotovo - zapisao je Danojlić.
KNJIŽEVNOST I ŽIVOT
- KAD bi knjige bile dovoljne za mudro postupanje i ispravno držanje mi, koji okapavamo nad njima, ne bismo pravili tolike gluposti, činili nepromišljene poteze, ulazili u nemoguće ljubavne odnose, dopuštali politici da nas vuče za nos. Književnost, svakako, razvija moralnu osetljivost, pročišćava osećajnost, ali njeni saveti, u praktičnom životu, ostaju nedelatni pred stihijom prirodnih izazova. U najboljem slučaju, knjige nas podržavaju na putu kojim smo, po sili vlastitog sazrevanja, već pošli - smatra pisac.
Milovan Danojlić: Ćirilica je naša sudbina
Književnik Milovan Danojlić za „Novosti“ o slobodi mišljenja, tradiciji i novom vremenu, srpskim duhovnim i društvenim neprilikama...
KNjIGE Milovana Danojlića dočekivane su kao pravi kulturni događaj. Kritika i publika slažu se da je reč o piscu koji je visoka mera književne kulture i odgovornosti, koji hrabro dotiče ono o čemu još nismo progovorili.
Jedan je od naših najplodnijih autora: i kao pesnik, i kao prozni pisac, esejista ili prevodilac. Za vrhunsko jezičko umeće i ono što je postigao tokom šest decenija pisanja i verovanja u reč i jezik, nagrađen je „Izviiskrom Njegoševom“ za celokupno književno delo.
Danojlić, za „Novosti“, govori o književnim počecima, slobodi mišljenja u nekadašnjem i sadašnjem svetu, tradiciji i novom vremenu, srpskim duhovnim i društvenim neprilikama i trajnom značaju pisane reči.
*Kada se osvrnete unazad, šta vam je u književnom poslu davalo snagu da idete dalje, šta je bilo mučno?
- Osnovno je, čini mi se, bilo osećanje da je bavljenje ovom rabotom vredno truda. Pisanje je neprestano obećanje lepote i smisla, izazov kome je teško odoleti. Na književnu scenu sam izašao pre punih šezdeset godina, kao đak šestog razreda gimnazije, sa ciklusom pesama objavljenim u prvom broju časopisa „Delo“. Nisam bio svestan težine i ozbiljnosti pustolovine u koju se upuštam. Sva sreća. Kad bi čovek ozbiljno promislio o svakom koraku u životu, malo šta bi preduzeo. Vukla me je sloboda mišljenja i disanja imanentna književnosti, a mučne su bile okolnosti u kojima smo tu slobodu ostvarivali. Bila su dopuštena sva moguća formalna istraživanja, jedino je komandant parade, šef države, bio nedodirljiv. To je izazivalo gađenje i tegobe nečiste savesti. S druge strane, situacija je bila podsticajna, razvijala inventivnost i domišljatost, nije nam dopuštala da se opustimo...
*Ima li razlike između sveta u kome danas živimo i onoga u kome ste počinjali kao pisac?
- Ulazeći u književnost, dočekan sam sa blagonaklonošću koju je danas teško zamisliti. Svaka zbirka pesama, roman ili pripovetka prihvatani su sa živim zanimanjem, pozdravljani kao znak dobrog zdravlja društvene zajednice i oporavka od ratnih potresa. Književni rad je i materijalno nagrađivan, skromno, ali uredno. Od honorara za prvu zbirku stihova hranio sam se, punih deset meseci, u restoranu „Bosna“, u ulici Majke Jevrosime...
Svesno ili nesvesno, učestvovali smo u širenju prostora slobode. Zatvor, u kome smo pevali, imao je vrlo liberalan režim. Mogli ste ga i napustiti, i ponovo se u nj vratiti, što sam ja često činio, da godine 1984. konačno odem u dobrovoljno izgnanstvo. Odonda živim kao vodozemac: malo u tuđini, malo kod kuće, u Šumadiji.
*Šta biste savetovali mladom piscu?
- Ne volim da dajem savete, ali znam: mladima je danas i teže i lakše nego što je nekad nama bilo. Sve im je dopušteno, ali im nije sve od koristi, da se poslužim rečima apostola Pavla. Da bi se dobro pisalo i mislilo, treba živeti istinito, izbegavati lake puteve i širom otvorena vrata, opirati se zahtevima politički korektnog mišljenja. Odricanje od lakoće nije po ukusu potrošačke civilizacije, ali i u njoj ima mesta za one koji se odupiru, koji traže svoj put kroz prašumu.
*Čini li vam se da smo mogli dostojnije obeležiti dva veka od rođenja Njegoša?
- I mogli smo, i nismo mogli. Ovo je prava slika pesnikove, i naše situacije. Zarobili smo sebe u tuđinstvu. Vladika Danilo i iguman Stefan ne bi se u našem društvu dobro osećali. A tek vojvoda Draško, sa svojim iskustvom Evrope... Naš najveći pesnik je gajio organski otpor prema stranim zavojevačima, dok smo mi prema njima mnogo popustljiviji. Njegoš je, u svakom pogledu, nezgodan sagovornik. Njegova jaka nacionalna opredeljenost ne odgovara duhovnim težnjama ni užeg mu zavičaja, ni šireg narodnog prostora. Kako da, u atmosferi ćutanja, zataškavanja i krivotvorenja, nekoga „dostojno slavimo“? Rodoljubivi pesnik među mondijalistima i globalistima je nepoželjan uljez. Još je i dobro prošao...
*Mislite li da još nismo utvrdili temelje i oslonce naše duhovnosti i kulture?
- Temelji se utvrđuju punih dvesta godina, a u našem vremenu se razgrađuju, odbacuju se kao prevaziđeni. U tome ima zrno istine. Nameće se potreba obnove tih temelja, njihovog prilagođavanja novom vremenu, njihovog formulisanja savremenim izražajnim sredstvima. Tradicija je vrednost koja se stalno obnavlja i modernizuje. Ona se danas našla u procepu između nihilista i konzervativnih lenština. Prvi je ubijaju na nepromišljen način, drugi je dave kao zakonitu suprugu, na koju polažu isključivo bračno pravo. I opet, temelji se, kako-tako, održavaju. Ako ih ne obnovimo i ne dogradimo, urušiće se.
*Šta je, po vašem mišljenju, dobra književnost?
- Do vrhunca dovedene izražajne mogućnosti maternjeg jezika. Dobro napisan tekst, bez obzira na žanr, utvrđuje veru u život i usrećuje duh. To važi za sve grane umetnosti, a posebno za književnost, pošto je jezik zajedničko dobro živih i mrtvih članova narodne zajednice. Moć vaskrsavanja života pomoću reči jedno je od čuda ljudske kreativnosti.
lZnači li književna umetnost nešto današnjem čoveku?
- Onome kome zatreba, svakako znači. Tu je, stoji mu na raspolaganju, spremna da uteši, prosvetli pamet, zabavi, nasmeje ili rastuži. Kako god stanje bilo loše, niko za nju nije trajno izgubljen.
*Kako sada stoje savremena srpska proza i poezija u odnosu na one pisane na velikim jezicima?
- Stanje u velikom svetu nije naročito privlačno, koliko stižem da ga pratim. Poezija je potisnuta na marginu, a u prozi se odustalo od istraživanja i izražajnih avantura. Preovladava neki tupavi, upristojeni, školski realizam, sitna privatnost. Oseća se zamor materijala. Slično je i kod nas. Pod mediokritetskim vođama, koji danas upravljaju planetom, ne može nastajati velika književnost. Nadajmo se da je sve to privremeno, prolazno, predah pred sutrašnji zalet. Razvoj teče u ciklusima, u uzletima i padovima. Biće da prolazimo kroz negativnu amplitudu, ako se tako može reći.
*Brinemo li dovoljno o kulturi jezika i našem pismu?
- O jeziku malo, o pismu nimalo. Za očajan položaj ćirilice sami smo krivi. Vođeni osećanjem niže vrednosti i pokondirenošću, dajemo prednost latinici. Državna administracija je, bogu hvala, vratila u upotrebu ćiriličke pisaće mašine, ali nije u stanju da nam vrati ćirilicu u srca i duše, tamo gde joj je mesto. Ćirilica je naša sudbina. Naši neprijatelji to shvataju mnogo bolje od nas, zato je i progone. A mi im, iz gluposti i nepromišljenosti, pomažemo.
Dobro je znati latinicu, kao i goticu, klinasto, kinesko i japansko pismo, arapska slova, hijeroglife, ne zaboravljajući, pritom, ko smo i gde smo, i šta je naše.
*Rekli ste jednom da je narod izdržljiva raga, navikao na svašta. Kako ocenjujete sadašnje prilike i neprilike u društvu i kulturi?
- Na sve strane vlada zbrka, voda se uzmutila, isplivava svakojaki krš. Opijamo se samoobmanama i ludim nadama. Uz to, život je vrlo težak, neki slojevi stanovništva jedva sastavljaju kraj s krajem. Preživećemo, valjda, i ovo. Treba se nadati u dolazak mladih. Kad krene u svetu, krenuće i kod nas...
*Da li su mnogobrojni potresi koje smo pretrpeli uticali i na naša shvatanja moralnih vrednosti, na izbor načina života?
- Uticali su, još kako, u negativnom smislu. Samo, moral ne postoji zbog morala, nego zbog očuvanja života. Sadašnje rasulo će samo sebe uništiti. Čovek je stara i jaka životinja, ume da se zaustavi pred ponorom i da krene iz početka. Sama nužnost će nas privesti pameti...
*Imate li još neki neispunjen san?
- O snovima je nepristojno pričati. U život sam krenuo bez velikih i jasnih planova, sa željom da opstanem. I uspeo sam, u tome. Sreo sam mnogo plemenitih ljudi, u Srbiji i u Francuskoj, koji su mi u tome pomogli. Umem da se zadovoljim malim stvarima, da uživam u njima. Bog mi je dao dobru ženu i pametnu decu. Šta je od toga važnije?
CRNOGORCI
MOJ otac, običan seljak, malo neobičnih sklonosti i zanimanja, čitao je „Gorski vijenac“ kao da je to zbornik njegovih ličnih misli i zapažanja koje je tvorac speva tamo negde sročio verno i ubedljivo onako kako on, ipak, ne bi znao. Dok je na sav glas iščitavao neke odeljke, činilo se kao da je on, ta najjača mesta, izdiktirao pesniku, da bi onaj to uobličio. Tada, sredinom prošlog veka, od mog roditelja, oduševljenog čitaoca „Vijenca“, čuo sam i prva važna obaveštenja o Crnogorcima. „Mi ovde u Srbiji - govorio je otac - mi smo ti ajde de Srbi, možemo da poslužimo, ali da znaš, pravi Srbi žive u Crnoj Gori“. Kao mobilisani partizan prisustvovao je pogubljenju nekog crnogorskog četnika i divio se njegovom držanju u smrtnom času. „I još jedno znaj: kad je Crnogorac dobar, onda nema boljeg čoveka na svetu, a kad je rđav - nema goreg“. Prve Crnogorce sreo sam godine 1954. u Beogradu. Bio sam uzbuđen i počastvovan kao da se upoznajem sa sinovima visokorodnog plemstva. Jedan od njih, neću da mu pominjem ime, danas je istaknuti Dukljanac. Hoćete li ga svrstati u red najboljih ili najgorih, zavisi od vašeg trenutnog raspoloženja, te od moći razumevanja i praštanja - rekao je Danojlić na svečanosti proglašenja dobitnika nagrade „Izviiskra Njegoševa“.
