Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Marina Abramović u performansu koji će trajati 63 dana
Marina Abramović ovo leto provešće u galeriji Serpentine, u Kensingtonskim vrtovima u srcu Londona. Kako je najavljeno, zvezda svetske umetničke scene učestvovaće u epskom događaju koji će biti održan od 11. juna do 25. avgusta i trajaće po šest dana u nedelji od 10 do 18 sati.
Publika je takođe pozvana da učestvuje u ovom događaju tokom 63 dana, počevši od 11. juna, prenosi London Evening Standard.
Kako navode, Marina Abramović (67) je rođena u Srbiji, a specijalista je za performanse koji se odigravaju i traju često i više od nekoliko dana.
Potrparol galerije Serpentine izjavio je da će publika postati telo performansa, a svojim učešćem daće doprinos neviđenom momentu u istoriji umetnosti performansa.
Abramovićeva je osvojila Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji 1997. Inspirisala je reperta Džej Z i pojavila se u muzičkom spotu za njegovu pesmu “Picasso Baby”, a na Mančesterskom internacionalnom festivalu premijerno je izvedena opera o njenom životu koja je i najavljena kao biografija boginje performansa.
Događaj u Serpentine galeriji najavljen je kao prvi monumentalni performans, kako se navodi, "u pomeranju granica i fizičkog i mentalnog" od onog koji se odigrao u njujorškom Muzeju moderne umetnosti i njenog poziva posetiocima da sede u tišini i gledaju je pravo u oči.
- Nema formule. Samo umetnik, publika i nekoliko jednostavnih rekvizita u praznom, belom prostoru galerije. Marina zahteva vaše prisustvo, takođe i mi – navode u saopštenju galerije direktor Džulija Pejton Džouns i zamenik Hans Ulrih Obrist.
Spor zbog "Ničega" i "Ništa": Šta istoričari umetnosti zameraju Marini Abramović
Najnoviji performans Marine Abramović, koji će početi da izvodi u londonskoj Serptentajn galeriji 11. juna, ne priznaje uticaje ranijeg dela druge umetnice, smatra grupa kustosa i istoričara umetnosti.
Marina Abramović
Kako prenose britanski mediji, prestižna grupa kustosa i istoričara umetnosti uputila je pismo londonskoj galeriji u kome pitaju zašto najnoviji performans Abramovićeve - koji se bavi značajem "ničega" - ne priznaje uticaj dela druge savremene umetnice kojoj je "ništa" takođe bila okosnica dela.
"Ništa" (Nothing) je projekat Meri Elen Kerol, njujorške konceptualne umetnice, na kome radi od 1990-ih. Kerol je izlagala u Vitni muzeju u Njujorku i londonskom ICA i dobitnik je Gugenhajmove i Rokefelerove stipendije. Takođe je radila sa Abramovićevom na grupnoj izložbi u Smart muzeju u Čikagu 2012.
Nedostatak "priznanja" zabrinuo je grupu stručnjaka koji su od kustosa Serpentajn galerije Hansa Ulriha Orbista zatražili objašnjenje.
Bez priznanja njenog rada, stručnjaci strahuju da će Abramovićeva zaseniti rad Kerolove i da Kerolova više neće moći da izvodi "Ništa".
Među zabrinutim stručnjacima su i istoričar umetnosti, profesor Njujorškog univerziteta i nekadašnji profesor sa Jejla Dejvid Džoselit koji kaže da su radovi obe umetnice različiti, ali da se oba bave "pitanjem ničega".
Abramovićkino delo nazvano "512 sati" podrazumeva da će se umetnica pojavljivati u galeriji od 10 ujutru do 18 sati, šest dana nedeljno od 11. juna do 25. avgusta. Reč je o delu napravljenom specijalno za Serpentajn galeriju.
"Tu smo publika i ja i ništa više", rekla je ona "Gardijanu". "Uklonila sam predmete. Ali susret...nikada nisam uradila ništa ovako radikalno. Ovo je najnematerijalnije moguće".
Abramovićeva je u intervjuu za BBC objasnila poreklo svog dela.
"Nazvala sam Hansa Ulriha i rekla mu: Ne znam da li će ti se dopasti ali želim da radim ovo: ništa... nema ničega'. Ne postoji delo, samo ja sa publikom kao živim materijalom".
"Želela sam da dokažem da mogu ni iz čega da napravim umetnost", dodala je ona.
Kerol je, pišući o svom delu "Ništa" (Nothing) iz 2006. navela: "dela gde se ništa ne dešava. Predstave ničega - da li je to aktivnost? Ništavnost. Ne rađenje? Hibridni minimalizam. Ne objašnjavaj. Ne menjaj ponašanje. Napravi performans: ništa".
U svom najradikalnijem performansu 2006. Kerol je napustila svoj dom u Njujorku bez ičega osim pasoša i otputovala u Argentinu samo sa odećom koju je imala na sebi.
Džoselit kaže da ne optužuje Abramovićevu za plagijatorstvo ali da je rad Meri Elen po mnogo čemu ekstremniji. "Mislim da mora da postoji konverzacija".
Performans Abramovićeve u Serpentajn galeriji je prvi od njenog nastupa u njujorškom Muzeju moderne umetnosti 2010. kada je ta retrospektiva "Umetnik je prisutan" privukla rekordni broj posetilaca i od Abramovićeve učinila zvezdu.
Stotine ljudi čekalo da uđe na performans Marine Abramović
Stotine ljudi čekalo je u redu da bi učestvovali u performansu Marine Abramovič koji je započeo juče u Londonu, a trajaće naredna 64 dana. Poznata umetnica ostvariće interakciju sa publikom.
Marina Abramović u Serpentina galeriji u Londonu
Velika umetnička zvezda, rođena u Srbiji, poziva sve zainteresovane da svrate u prazan studio galerije Serpentina koja u vreme trajanja performansa maksimalno može da primi 160 ljudi, prenose britanski mediji.
U galeriju će moći da uđu novi posetioci tek kada prethodni napuste performans, ali nikada njihov broj neće biti veći od 160. Procena organizatora je da će ljudi trošiti mnogo vremena dok čekaju za ulazak na performans.
Neki od prvih posetilaca svedočili su da ih je iskustvo učestvovanja u performansu Marine Abramovič dovelo do suza. Nije dozvoljno korišćenje mobilnih telefona, foto-aparata, tableta jer je "cilj performansa uživanje u trenutku". Snimanje videa, fotografisanje i kucanje sms poruka odvaličilo bi pažnju umetnice i učesnika performansa.
Na događaju koji je prethodio početku performansa Marina Abramović je vodila za ruku posetioce po galeriji Serpentina i šapatom im davala instrukcije kako da se ponašaju kada njena interakcija sa publikom počne.
Limit poserilaca performansa u jednom trenutku određen je brojem ormarića u foajeu galerije u koje će oni moći da ostave osvoje stvari.
Za performans nazvan “512 dana” očekuje se da postane jedan od najznačajnijih umetničkih događaja u svetu, a učesnici će imati priliku da postanu deo rada svetski poznate umetnice koja živi u SAD.
Svi pamte Marinin performans iz 2010. godine kada je umetnica u galeriji 'MoMA' u Njujorku tri meseca svakodnevno sedela na stolici i gledala se za različitim posetiocima u oči.
Šta se desi kada se udruže Marina Abramović i direktorka kompanije za izradu nameštaja
Teško da biste mogli da spojite dve različitije žene. Na jednoj strani: Marina Abramović - srpska umetnica performansa čiji su radovi poznati širom sveta po dramatičnom intenzitetu i pomeranju granica ljudske fizikalnosti. Na drugoj: Patricija Morozo, srdačna i plahovita kreativna direktorka porodične kompanije luksuznog nameštaja iz Udina.
Sto za brojanje pirinča
Međutim, na neki način saradnja izneđu Moroza i Instituta Marine Abramović (IMA) ima savršenog smisla. To je svima bilo jasno čim su prikazane prve kreacije ovog partnerstva na nedavnim izložbama u Majamiju i Bazelu.
Morozo je već dobro poznat po neočekivanim i divnim kolaboracijama sa Ronom Aradom, Doši & Levijenom i Konstantinom Grčićem, a Patricija Morozo ne krije svoju strast prema savremenoj umetnosti - čak je pre četiri godine pokrenula i Morozo nagradu za savremenu umetnost.
Ipak, u ovom projektu IMA je nadahnuo proizvođača nameštaja da napravi korak van svoje zone komfora - i bukvalno i figurativno.
Prema instrukcijama Abramovićeve Morozo je napravio sto za napornu aktivnost brojanja zrna pirinča. Naime, Marina je zamislila vežbu „Brojanje pirinča” iz umetnosti performansa kao deo svojih brojnih radionica širom sveta.
Marina Abramović
Učesnici imaju zadatak da najmanje šest sati, u sedećem položaju, razdvajaju zrna pirinča i sočiva. Taj proces ih primorava da istraže svoje fizičke i psihološke granice - što je večita tema Marininog rada - i da od svakodnevne aktivnosti načine meditativni ritual.
Poljsko-američki umetnik Danijel Libeskind je dizajnirao sto koji je u prodaji u ograničenoj seriji od 30 komada. Sto je napravljen od cementa i ima ugrađenu sopstvenu klupu kako bi bio što prikladniji za performans a zamišljen je tako da ujedno „prigrli” telo i „pogura” ga kako bi moglo da izvodi beskrajno ponavljajuću radnju. Na radnoj površini su dodate reljefne šare radi što boljeg osećaja vizuelne fragmentacije.
Stolica
Drugi proizvod saradnje Moroza i IMA je „stolica portal” koju je uradila dizajnerka Patrisija Urkiola, takođe za potrebe dugotrajnih performansa. Urkiola kaže da ovaj komad nameštaja nije ni ligeštul ni naslonjača, premda tako izgleda.
- To je metalni portal, kapija, prolaz koji vas vodi do druge lokacije, vremenskog perioda ili dimenzije. Sredstvo koje pruža mentalni komfor, ali i fizički i vizuelni, koje vas može preneti iz jedne u drugu dimenziju. Naziv stolice je nastao od latinske reči „portarius” što znači čuvar ulaza - objašnjava špansko-italijanska dizajnerka.
Patricija Morozo ističe da je u srcu saradnje sa Institutom Marine Abramović ogromno međusobno uvažavanje i dugotrajno prijateljstvo.
- Čim sam upoznala Marinu osetila se neka varnica u vazduhu i od tada nas vezuje duboko poštovanje. Divim se njenom umetničkom putovanju - otkriva Morozova i dodaje da je Marina lično odabrala mnoge komade Morozovog nameštaja za svoju kuću u Njujorku.
Prihod od prodaje komada koji su plod ove saradnje biće poklonjen Institutu Marine Abramović za finansiranje još uvek neotkrivenih umetničkih formi.
Marina Abramović: Umalo nisam umrla zbog ljubavi
U Muzeju stare i nove umetnosti (Mona) na Tasmaniji proteklog vikenda otvorena je izložba 13 autoportreta umetnice Marine Abramović pod nazivom "Privatna arheologija".
Marina Abramović
Snimljeni u periodu između 1975. i 2002. "portreti" pokazuju umetnicu kako jede crni luk, žustro češlja kosu, grize zanoktice, meditira, kako je davi boa i kako leži - ispod kristala, u plićaku, naglavačke...
- Dobra umetnost se nikada ne stvara u studiju. Dobru umetnost stvaram u životu - rekla je Abramović "Gardijanu".
Izložba nije retrospektiva. I Mona i Abramović su po tom pitanju jasni. Reč je o kombinaciji snimaka njenih nastupa uživo, instalacija i vežbi njenog metoda koji podučava u svom Institutu u Njujorku. Tu su i fotografije iz njene lične arhive iz Amsterdama.
Marina sa svećom, jedan od izloženih portreta u Muzeju stare i nove umetnosti na Tasmaniji
- Kada razmišljam o svom životu, ranim radovima... uvek kao mlad umetnik naučite da morate da imate stil koji treba da pratite, određenu liniju. Ali ja to nisam radila. Uvek sam imala ogromnu potrebu da radim nešto drugačije. Neke stvari su delovale potpuno nasumično. Nisam znala šta da radim. Ali sada, 45 godina kasnije, sve ima savršenog smisla - kaže Abramović.
Istovremeno, odlučna je da se odupre nostalgiji.
- Promenila sam toliko kuća i mesta gde sam živela, menjala sam ih kao čarape. Nemam tu apsolutnu vezanost. Za mog brata, spavanje u drugom krevetu na odmoru je katastrofa. Ja, pak, mogu da spavam ispod ovog stola ili u hotelu sa pet zvezdica. Svejedno mi je. Ideja da sam na pravom mestu u pravo vreme mi je najvažnija - kaže Abramović.
Trenutno, to mesto je Australija gde je pre 30 godina sedam meseci boravila sa plemenima Pitjantjatjara i Pintupi u Zapadnoj pustinji.
Iskustvo je bilo transformativno, kaže ona.
- To je poslužilo kao osnova za moju umetnost. Ideja ovde i sada. Jer njihovo sanjanje i priče nisu nešto što se dešava u prošlosti ili u budućnosti. To se uvek dešava. Uvek sada. Ista stvar je i sa umetnošću baziranom na vremenu. Ona je nematerijalna. Jedino što se računa je sadašnjost - kaže Abramović.
Sličnu lekciju ali na drugačiji način naučila je, kaže, od monaha sa Tibeta i od šamana iz Brazila.
Profil i pristup Marine Abramović promenio se poslednjih godina od avangardnog umetnika koji se seče, izgladnjuje i ugrožava do neke vrste duhovne kume (iako se grozi tog nadimka) poznatih poput Lejdi Gage ili Džej Zija, ali i običnih smrtnika koji su strpljivo čekali da vide neka njena izvođenja u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku ili galeriji Serpentina u Londonu.
Australijanci će dva pua ove godine imati priliku da se upoznaju sa njenim Metodom. Na izložbi u Mona-i koja traje do 5. oktobra, a potom u Sidneju gde će od 24. juna do 5. jula Abramovićeva mentorisati mlade umetnike.
- Zaista volim što se moj rad iz etikete "umetnost" preliva u svakodnevni život. Ko god da dođe - domaćica, političar, seljak, učitelj ili dete mogu da iskuse ovaj rad i odnesu nešto kući....ali toplo se obucite, jer dugo traje - poručuje umetnica.
Marina Abramović gostuje u Sidneju, od 24. juna do 5. jula
Na pitanje šta će raditi ako cela Kanbera dođe, Abramović poseže za svojom torbom i vadi ajped na kome pokazuje fotografije - majke, oca i sina zatvorenih očiju kako se drže za ruke na njenom performansu 512 sati u Londonu.
- Ljudi, Britanci, koji se dodiruju. A imam na stotine ovakvih fotografija. Na platformi su se našli domaćica iz Bangladešta, ljudi iz Palestine, školarci...svi su bili u tom stanju - kaže umetnica.
Da li su je iznenadile njihove reakcije?
- Ulazim u mesta u svom radu gde nemam ime za njih, to je umetnost - kaže ona.
UMETNICI MORAJU DA BUDU RATNICI
Na otvaranju svoje izložbe u Mona-i, Abramovićeva je pričala o ključnoj ulozi umetnika.
- Živimo u teškim vremenima, verovatno najgorim. Čak i Dalaj lama kaže da ne želi da se reinkarniše. Mada, usput, kaže da bi se vratio kao žena a to nam daje nadu. Cela planeta umire. Vladaju glad, ratovi, zločini, surovost, nasilje...nemamo više dobre dane kao što su ih imali Sezan, Mone, Pikaso, da sedimo u prirodi, uživamo u najboljem vinu, najboljoj hrani, najboljim ženama. Moramo da budemo ratnici. Da odemo gde je problem i damo odgovore ljudima. Radimo - kaže Abramović.
Trenutno radi na projektu "Sedam smrti" u okviru kog će je sedam velikih režisera (priča se da je Roman Polanski jedan od njih) režirati u ulozi Marije Kalas koja umire u sedam poznatih opera - Karmen, Toska, Otelo, Norma, Aida, Madam Baterflaj, Travijata.
Kaže da je uvek imala fiksaciju na smrt ali sada, sa 68, kaže da je odlučna da preostalo vreme iskoristi najbolje što može.
"Sedam smrti" je deo toga - Kalas i Abramović fizički liče ali je veza mnogo dublja, piše "Gardijan".
ABRAMOVIĆ: UMALO DA UMREM ZBOG LJUBAVI
- Imala sam tešku majku, teško detinjstvo poput njenog. Ona je strelac kao i ja. Umalo nisam umrla od slomljenog srca zbog ljubavi. Ona zaista jeste - kaže Abramović.
Ono što je Onasis bio Kalasovoj, to je Ulaj Abramovićevoj. Dvoje umetnika je 12 godina živelo i radilo ali su se konačno razišli - na spektakularan način - tako što su tri meseca sa suprotnih krajeva prelazili Veliki kineski zid i našli se u sredini.
Ponovo su se videli tokom njenog performansa u MOMA-i "Umetnik je prisutan".
Snimci sa tog susreta hit su na Jutjubu a neki njihovi radovi prisutni su i u Mona-i.
- Svi imaju neku svoju ljubavnu priču. Tog trenutka, kada je taj tip sedeo ispred mene, ceo život mi je prošao kroz glavu. Zaboravi na ovaj život, zaboravi na ovaj performans. To je bila čista ljudska emocija. I zbog toga svi reaguju na nju. To je performans koji se prelio u život - kaže Marina Abramović.
Umetnica objašnjava da u njoj postoje tri Marine. Jedna je heroj. Ide na sve bez obzira na bol. Druga Marina je drugačija, duhovnija, emotivna. Previše emotivna. Može non stop da plače. Pomalo je smor. A treća baš voli budalaštine. Voli modu, da jede čokoladu, bude lenja. ne radi ništa, izbegava nedaće i konfrontacije. Sve tri su stvarne.
Marina Abramović: U sedamdesetim tek počinje život
Šta je sve Marina Abramović otkrila u Budvi o svom životu: Moja baba je živela 103 godine i često ponavljala da u starosti kreće nova energija. Kad gledate u oči čoveka otvara se cela duša. Prijatelji su mi postali neprijatelji
KAD napunite određene godine trebalo bi da pogledate unazad. A ja sam proslavila sedamdeseti rođendan. Moja baba je živela 103 godine i često mi je ponavljala da u sedamdesetim kreće neka nova energija, sve se iznova pokreće. Mnogi kažu da je moja ispovest mračna, ali tako ja vidim život. Htela sam da napišem priču svog života koja će biti razumljiva široj publici. Namenila sam je svima, kako bi mogli da shvate slojevitost života umetnika.
Ovako je Marina Abramović, najpoznatija srpska savremena umetnica, publici u Budvi objasnila razloge zašto je napisala memoare. Njen "Hod kroz zidove" objavljen je na engleskom jeziku, a uskoro će izaći i na srpskom.
- Knjigu sam posvetila prijateljima i neprijateljima, to mi je jako važno. Toliki su prijatelji postali neprijatelji, a neprijatelji prijatelji. Nikoga nisam izostavila. Ova knjiga ima bezobraznih viceva, politički nekorektnih, ljubavi, razočaranja, umetnosti, sećanja o vremenima koja sam provela sa Aboridžinima, šamanima... - rekla je Abramovićeva.
Za razliku od njene prethodne posete Crnoj Gori, kada su je dočekali premijer i drugi visoki državni zvaničnici, Abramovićeva je ovog puta došla na poziv "Dukli art centra", koji vodi ruski galerista i publicista Marat Gelman. Kako projekat prenamene fabrike "Obod", zbog koga je ranije dolazila, nije zaživeo, a umetnica se od njega ogradila, ni reči nije bilo o tome. Sa publikom je podelila delove detinjstva, doživljaj ljubavi, svoja razočaranja, patnje, razmišljanja o smrti, performansu...
- Rodila sam se odmah posle rata - priča umetnica. - Moji roditelji su se upoznali u ratu, i zavoleli. Ali, njihova ljubav je bila tragična. Kad je došao mir shvatili su da su potpuno različiti i da je rat bio njihova jedina zajednička tačka. Majka nije iskazivala nežnosti. Nikad me nije poljubila. Kada sam je kasnije upitala da mi objasni zašto, odgovorila je da nije htela da me razmazi. I to je za nju bilo normalno. Osuđivala sam je sve dok nisam pročitala njene dnevnike. Čitajući te zapise, shvatila sam da je bila užasno nesrećna. Da sam to znala dok je bila živa, drugačije bih se ponašala.
Umetnica performansa je govorila i o retrospektivnoj izložbi u njujorškom muzeju MOMA.
- Bila sam presrećna kada su me pozvali. Videla sam ogromnu šansu za performans. Shvatila sam da mogu da pokažem da performans ima transfomativnu moć. Rekla sam: Umetnik je prisutan. I bila sam prisutna tamo, sve vreme puna tri meseca. Sedela sam nepomično na stolici i svako je mogao da sedne preko puta mene. Gledali smo se u oči. Kad gledate u oči čoveka, otvara se cela duša. Oči su vrata duše. Moja energija se tada promenila. Bilo je naporno. U mojoj glavi prolazili su ljudi, pokušavala sam da uđem u njih. Pripremala sam se godinu dana za taj performans!
Abramovićeva se seća tuge, bola i samoće koje je videla u njihovim očima.
- I ja sam bila ranjiva - kaže. - Kada sam konačno ustala, bila sam drugi čovek. Shvatila sam da ljudima moram da pokažem put kako da podignu svest. Lako je svest spustiti, lako je ljude ponižavati, ali kad se svest podigne prestaće ratovi!
Marina je opisala događaj iz mladosti koji je odveo u performans.
- Tražila sam od oca da mi kupi uljane boje za četrnaesti rođendan - seća se. - On je bio ratnik i nije se razumeo u umetnost. Zamolio je svog prijatelja, slikara Fila Filipovića, da mi da časove slikanja. Prvi čas nikad neću zaboraviti. Sećam se da je isekao platno za sliku, stavio ga na pod i posuo ga pigmentima. Stavio je tutkalo u konzervu i preko svega terpentin. Uzeo je šibicu i zapalio. Bukvalno je eksplodiralo na moje oči, pogledao me je, rekao da je to zalazak sunca i otišao. Sliku sam stavila na zid i otišla sa roditeljima na letovanje. Kada smo se vratili, slika se pretvorila u prah. Tada sam shvatila da je sve u procesu, nije u rezultatu, to me je usmerilo prema performansu.
Umetnica je priznala da je neki kritičari vole, a drugi ne.
- Kada sam bila student, performans, fotografija, video, nisu bili priznati kao umetnost. Četrdeset pet godina kasnije performans je postao mejnstrim. Trebalo je toliko godina da verujem u sebe kada niko nije verovao.
Razgovor u Budvi završila je pokazivanjem razglednice koju joj je svojevremeno poslao brat Velimir. Na njoj su Crnogorac, njegova ćerka i žena. On uspravan korača sa malim cegerom u ruci, a one iza njega nasmejane, povijene od prtenjača i tereta na leđima.
- Srećna sam što sam izbegla ovakvu sudbinu - zaključila je umetnica.
VEZIVANjE U BIOSKOPU
JA sam bukvalno nomad - priča Marina Abramović. - Putujem s jednog kraja sveta na drugi. Prošle godine sam bila samo sedamnaest dana kod kuće. Promenila sam toliko aviona da sam, kad sam pre nekog vremena otišla u bioskop, sela u stolicu i počela da tražim opasač od aviona. Potpuno sam zaboravila gde sam.
