- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Knjiga leči bolje od doktora
Mislila sam da u životu ništa drugo neću da radim, sem da pišem, ali bilo je drugačije – kaže Mirjana Urošević, dobitnica nagrade Politike Bazar „Žensko pero” za roman „Park Karmen Maćado”
Mirjana Urošević Foto A. Vasiljević
„Kad sam bila mlada moj san je bio da odem u Ameriku i da pišem scenarija za Holivud. U tim godinama ljudi imaju snove, a ja sam do danas ostala sanjalica. Kod mene je čaša uvek do pola puna.”
Ovim rečima počinje svoju priču za naš list Mirjana Urošević, dobitnica nagrade „Žensko pero” za svoj prvi roman „Park Karmen Maćado”, u izdanju „Aleksandrije”, koju deseti put dodeljuje list Politika Bazar za najbolji roman ili zbirku priča objavljenu u prethodnoj godini.
– U svim mojim životnim krizama, a bilo ih je, uvek sam mislila da će sve proći, ali da ću jednog dana da sednem i da pišem. Kad god sam bila bolesna, ili kad mi je bilo teško, nijedan lekar nije mogao da me izleči već samo ta misao. Bila sam vrlo usamljeno dete koje nije znalo da se igra i oduvek je čitalo. To je bio samo moj svet. Sa deset godina čitala sam knjige Stendala, sa jedanaest Dostojevskog. Mislila sam da u životu ništa drugo neću da radim, sem da pišem, ali bilo je drugačije – kaže dobitnica „Ženskog pera”, koja je u Beogradu diplomirala srpski jezik i književnost, i apsolvirala dramaturgiju. Već 32 godine živi u Bad Homburgu (Nemačka), gde je predavala maternji jezik deci naših iseljenika.
– Fascinirala me je ideja da u Nemačkoj pojedini romani imaju milion i po čitalaca, pa sam se zapitala šta je to što ljude natera da kupe jednu knjigu, a prethodno su gledali i njenu ekranizaciju na televiziji. Shvatila sam da se oni bave najobičnijim temama iz života: ljubavima koje se nisu ostvarile pa su ostale nezaboravne, starim roditeljima zaboravljenim od nezahvalne dece, ženama ostavljenim od muževa koji sad imaju mlađe žene... To su teme koje žene tragično doživljavaju, a muškarcima su nevažne, i mislim da se zato govori o muškom i ženskom pismu. Njihov emotivni svet je drugačiji. Zato sam imala cilj da napišem interesantan roman o tim svakodnevnim temama, ali na jednom višem nivou. Rezultat je njegov izbor u osam najboljih, po odluci NIN-ovog žirija – kaže Mirjana Urošević.
Ona podseća da je Prust napisao „U potrazi za izgubljenim vremenom”, a da je sama htela da piše o potrazi za ljubavlju i identitetom. Knjiga tematizira životne priče nekoliko žena u periodu od pre trideset godina do danas, kao svojevrsni roman o razvoju i sazrevanju.
– Htela sam da narodu pružim zabavu ali nisam uspela da izbegnem komplikovanost fabule. Knjiga je pisana na nekoliko ravni kao triler, jer je i život takav, pun iznenađenja. Moju junakinju put vodi iz Srbije u inostranstvo, a to je kao da iščupate biljku iz korena i napravite raskorak sa jednom nogom u jednoj, a drugom u drugoj zemlji – kaže Mirjana Urošević.
Sagovornica „Politike” naglašava da je teško napisati prvu knjigu jer čovek ima toliko toga da kaže. Zato je pokušala da u prvi roman ne stavi sve probleme koje želi da reši. Kvalitet njene knjige je prepoznat, pa roman uskoro izlazi na nemačkom, u prevodu Jelene Bjelić.
– Nagrada koju sam dobila predstavlja lep povratak u moju zemlju, a u „Bazaru” su me dočekali toliko toplo, kao člana porodice. I nadam se da tokom godina ovu nagradu neće preimenovati u „Muško penkalo”! Kad žena napiše knjigu to ispada kao neka mana, kao da joj nešto nedostaje, a za sada ne znam nijednog muškarca koji je uspeo da rodi dete. Zato zahvaljujem fondu „Madlena Cepter” pošto ulaže u kulturu koja je u ovoj zemlji ostala zakinuta, dok su neke druge pojave došle do izražaja. Imamo radnje „Prada” i „Guči”, a bojim se da nam deca ne znaju ko je dobitnik NIN-ove nagrade.
-------------------------------------------
Časovi srpskog kao kazna
O svom profesorskom iskustvu Mirjana Urošević kaže:
– Kada sam došla u Nemačku 1978. bilo je toliko naše dece u školi da nije bilo dovoljno stolica za sve. Sada, pošto ih ima malo, spajaju ih u nekoliko razreda, kao u seoskim školama. Deca pre podne idu u školu, a popodne imaju časove srpskog, i to doživljavaju kao kaznu. Očuvanje njihovog identiteta umnogome zavisi od roditelja. Intelektualci sa decom pričaju kod kuće na nemačkom, dok radnici pošto-poto sa decom govore srpski. Očekivali biste obrnuto…
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 17.06.2010.]
Politika
Mislila sam da u životu ništa drugo neću da radim, sem da pišem, ali bilo je drugačije – kaže Mirjana Urošević, dobitnica nagrade Politike Bazar „Žensko pero” za roman „Park Karmen Maćado”
Mirjana Urošević Foto A. Vasiljević
„Kad sam bila mlada moj san je bio da odem u Ameriku i da pišem scenarija za Holivud. U tim godinama ljudi imaju snove, a ja sam do danas ostala sanjalica. Kod mene je čaša uvek do pola puna.”
Ovim rečima počinje svoju priču za naš list Mirjana Urošević, dobitnica nagrade „Žensko pero” za svoj prvi roman „Park Karmen Maćado”, u izdanju „Aleksandrije”, koju deseti put dodeljuje list Politika Bazar za najbolji roman ili zbirku priča objavljenu u prethodnoj godini.
– U svim mojim životnim krizama, a bilo ih je, uvek sam mislila da će sve proći, ali da ću jednog dana da sednem i da pišem. Kad god sam bila bolesna, ili kad mi je bilo teško, nijedan lekar nije mogao da me izleči već samo ta misao. Bila sam vrlo usamljeno dete koje nije znalo da se igra i oduvek je čitalo. To je bio samo moj svet. Sa deset godina čitala sam knjige Stendala, sa jedanaest Dostojevskog. Mislila sam da u životu ništa drugo neću da radim, sem da pišem, ali bilo je drugačije – kaže dobitnica „Ženskog pera”, koja je u Beogradu diplomirala srpski jezik i književnost, i apsolvirala dramaturgiju. Već 32 godine živi u Bad Homburgu (Nemačka), gde je predavala maternji jezik deci naših iseljenika.
– Fascinirala me je ideja da u Nemačkoj pojedini romani imaju milion i po čitalaca, pa sam se zapitala šta je to što ljude natera da kupe jednu knjigu, a prethodno su gledali i njenu ekranizaciju na televiziji. Shvatila sam da se oni bave najobičnijim temama iz života: ljubavima koje se nisu ostvarile pa su ostale nezaboravne, starim roditeljima zaboravljenim od nezahvalne dece, ženama ostavljenim od muževa koji sad imaju mlađe žene... To su teme koje žene tragično doživljavaju, a muškarcima su nevažne, i mislim da se zato govori o muškom i ženskom pismu. Njihov emotivni svet je drugačiji. Zato sam imala cilj da napišem interesantan roman o tim svakodnevnim temama, ali na jednom višem nivou. Rezultat je njegov izbor u osam najboljih, po odluci NIN-ovog žirija – kaže Mirjana Urošević.
Ona podseća da je Prust napisao „U potrazi za izgubljenim vremenom”, a da je sama htela da piše o potrazi za ljubavlju i identitetom. Knjiga tematizira životne priče nekoliko žena u periodu od pre trideset godina do danas, kao svojevrsni roman o razvoju i sazrevanju.
– Htela sam da narodu pružim zabavu ali nisam uspela da izbegnem komplikovanost fabule. Knjiga je pisana na nekoliko ravni kao triler, jer je i život takav, pun iznenađenja. Moju junakinju put vodi iz Srbije u inostranstvo, a to je kao da iščupate biljku iz korena i napravite raskorak sa jednom nogom u jednoj, a drugom u drugoj zemlji – kaže Mirjana Urošević.
Sagovornica „Politike” naglašava da je teško napisati prvu knjigu jer čovek ima toliko toga da kaže. Zato je pokušala da u prvi roman ne stavi sve probleme koje želi da reši. Kvalitet njene knjige je prepoznat, pa roman uskoro izlazi na nemačkom, u prevodu Jelene Bjelić.
– Nagrada koju sam dobila predstavlja lep povratak u moju zemlju, a u „Bazaru” su me dočekali toliko toplo, kao člana porodice. I nadam se da tokom godina ovu nagradu neće preimenovati u „Muško penkalo”! Kad žena napiše knjigu to ispada kao neka mana, kao da joj nešto nedostaje, a za sada ne znam nijednog muškarca koji je uspeo da rodi dete. Zato zahvaljujem fondu „Madlena Cepter” pošto ulaže u kulturu koja je u ovoj zemlji ostala zakinuta, dok su neke druge pojave došle do izražaja. Imamo radnje „Prada” i „Guči”, a bojim se da nam deca ne znaju ko je dobitnik NIN-ove nagrade.
-------------------------------------------
Časovi srpskog kao kazna
O svom profesorskom iskustvu Mirjana Urošević kaže:
– Kada sam došla u Nemačku 1978. bilo je toliko naše dece u školi da nije bilo dovoljno stolica za sve. Sada, pošto ih ima malo, spajaju ih u nekoliko razreda, kao u seoskim školama. Deca pre podne idu u školu, a popodne imaju časove srpskog, i to doživljavaju kao kaznu. Očuvanje njihovog identiteta umnogome zavisi od roditelja. Intelektualci sa decom pričaju kod kuće na nemačkom, dok radnici pošto-poto sa decom govore srpski. Očekivali biste obrnuto…
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 17.06.2010.]
Politika