- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.640
Kada neko u razgovoru kaže da mu se ona sveti jer joj je povredio sujetu, drugi klimajući glavom daju znak da su razumeli
Ali, šta je to sujeta? Kakvi su u stvari sujetni ljudi? Da li je sujeta neka vrsta ponosa, ljubavi prema sebi, pozitivne slike o sebi, samopoštovanja?
Sigurno ćete biti iznenađeni kada saznate da reč sujeta u stvari znači praznina. To se jasno vidi u nekim drugim rečima kao što je sujeverje koje znači praznoverje, ili osujetiti što znači onemogućiti ostvarenje nečega.
Druga reč koja se koristi u našem jeziku je taština. Reći da je neko tašt je isto kao i reći da je sujetan. Zato je taština sinonim koji takođe označava prazninu. Na primer, kažemo da lek treba uzeti natašte, odnosno na prazan želudac.
Kako onda možemo misliti da neko ima povređenu prazninu? Očigledno je da ovu reč tako masovno nepravilno upotrebljavamo jer smo tokom vremena zaboravili njeno pravo značenje, a da nas na to niko nije upozorio. A priznaćete da je malo čudno kada neki narod pokušavajući da govori o samopoštovanju govori o praznini.
Kako je do takve greške došlo?
U mnogim društvima se osuđuje ono ponašanje kada neki pojedinac veliča svoje nepostojeće vrline pokušavajući da kod drugih izazove prihvatanje i poštovanje.
Ljudi slušaju nekoga šta priča o sebi, a onda, gledajući tu osobu, zaključuju da je to sve prazna priča, sujeta. I zato je osoba koja se često ovako "duva" nazvana sujetnom.
Ali onaj koji o sebi priča pozitivno ne mora biti umišljen, on može govoriti o kvalitetima koje zaista poseduje. Tada ne možemo reći da je sujetan.
Problem nastaje kada se ne razlikuje prepotentnost od samosvesti, lažni ponos od stvarnog samopoštovanja. A kada u jezičkoj ravni ne postoji takvo razlikovanje, onima koji koriste taj jezik je teško da razumeju razliku između ovih pojmova.
Možemo pretpostaviti da nekada davno, kada je hrišćanstvo bilo tesno povezano sa svakodnevnim životom, kada su ljudi težili da žive kao sluge božje, ovo razlikovanje nije bilo važno. Tada su u težnji da odbace grešno samoljublje, a istaknu skromnost, ljudi poricali svoje vrline.
Danas je za kvalitetni ljubavni odnos potrebno ne samo da osoba voli drugoga, već da voli i samu sebe. Žrtvovanje i samoponištavanje u ljubavi više nije prihvatljiv model, piše "Politika".
Devojke ne žele da u svojim samopožrtvovanim majkama vide uzor za sopstveni život. Savremena formula ljubavi je volim sebe, ali volim i tebe.
(Mondo)
