- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
„Jugo” – „najgori auto u istoriji”
Knjiga o „poslovnom poduhvatu veka” naše „Zastave”
Reklama za američki „Jugo“
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 19. januara – „Jugo” je lane konačno sišao sa proizvodnih traka i definitivno postao istorija, da bi postao predmet istraživanja – i pravih istoričara. Za 2. mart je naime najavljena premijera knjige Džejsona Vuića, profesora istorije sa Vudbridž koledža (država Virdžinija), sa provokativnim naslovom: „Jugo: uspon i pad najgoreg auta u istoriji”.
Ali, epitet „najgori” samo je marketinška provokacija: studija, koja je, prema prvim ovdašnjim prikazima, veoma dobro istražena i pitko napisana, u stvari je hronika jednog poslovnog i istovremeno političkog poduhvata, koji je spektakularno počeo i isto tako gromko je propao. Profesor Vuić (Amerikanac srpskog porekla, koji je jedno vreme živeo u Somboru i Novom Sadu), naime, piše o automobilu, ali i o ljudima i političkim okolnostima koje su deo te priče.
To je, dakle, na neki način i hronika o Jugoslaviji osamdesetih, željnoj da poveća svoj izvoz i uravnoteži spoljnotrgovinski bilans, o američkom preduzetniku Malkolmu Briklinu, koji je započeo mnoge poduhvate (i čija je glavna veština bila da iz svakog izađe pre nego što propadne), američkim diplomatama, pre svega o ambasadoru Lorensu Iglbergeru, a širi plan svega je nesvrstana SFRJ kojoj Amerika, u okolnostima kada se nije znalo da će se pasti Berlinski zid i sa pozornice nestati Sovjetski Savez, želi da pomogne. „Zastava” je tako u rekordnih šest meseci uspela da, uz pomoć Briklinove ekipe, sebe reorganizuje za proizvodnju preuređenog „juga” (kome je baš zbog Amerike tada dato to ime). Automobil iz „egzotične zemlje” je potom uspeo da prođe rigoroznu američku „homologizaciju” i na tržište izađe sa glavnim adutom, koji nije bio ni u dizajnu, ni u snazi ni u kvalitetu, nego – u ceni. U vreme kada je najjeftiniji novi auto na američkom tržištu koštao 9.113 dolara, „jugo” je ponuđen za samo 3.995.
To mu je donelo besplatan publicitet koji se meri milionima dolara. „Jugo” je ovdašnju premijeru imao 1985, postavši instant hit i u anale američke automobilske istorije je ušao kao najbrže prodavani auto iz Evrope na američkom tržištu.
Euforija je trajala godinu dana, koliko je bilo dovoljno da se proda 160.000 komada, ali i da „Zastavin” proizvod pokaže sve mane samoupravnog sistema kontrole kvaliteta. „Jugo” postaje predmet viceva (pretraga „yugojokes” na „Guglu” danas nudi čak 36.000 stranica). Među tim šalama ima i istinski duhovitih i originalnih („proizvođač ’juga’ je upravo smislio najsigurniji način da spreči krađu svojih automobila – povećao je pločicu sa imenom” – glasio je svojevremeni vic jednog od najpoznatijih ovdašnjih TV komičara Džej Leno), mada je većina samo obrada starih fazona o lošim automobilima. (Sa po jednim vicem o „jugu” inače počinje svako poglavlje knjige profesora Vuića koja ima 272 strane, izdavač je „Hil and Vang”).
Briklin je svoj udeo u firmi „Jugo Amerika” prodao 1988. za 40 miliona dolara, a firma je bankrotirala i likvidirana 1991. (Briklin je i dalje u automobilskom biznisu, sada se, sa firmom „Vizionarna vozila” bavi električnim automobilima). „Jugo” se inače ovih dana pominje i drugim povodima, kada posle nedavnog sajma automobila u Detroitu eksperti recikliraju temu o najlošijem autu svih vremena. „Jugo” je opet u najužem izboru, ali nema konsenzusa da je zaista bio najgori u istoriji. Prema profesoru Vuiću, on je, u stvari, bio „predodređen” da dobije takvu titulu. Sama činjenica, smatra profesor, da je prošao američke testove bezbednosti i emisija, dokaz je da je bio „relativno pristojan auto”. Nije bio najgori čak ni na „kreš” testovima: tu titulu je tada poneo „isuzu”. Titulu prva tri automobila po stopi fatalnih udesa na 10.000 vozila poneli su tri domaća „ševroleta”, a ne jugoslovenski „jugo”. Lošem imidžu je doprinelo mnogo toga, od činjenice da je bio najjeftiniji (a auto je statusni simbol), pa do toga da je dolazio iz „komunističke” zemlje.
Uostalom, titula najgoreg bi sigurno pripala „trabantu” ili „zaporošcu”, da se bilo koji automobilski proizvod iz istočnog bloka odvažio da kroči na najzahtevnije tržište sveta. „Jugo” se pak isprsio, a gledajući unazad, mogao je, da je bilo više poslovne spretnosti, industrijske discipline u Kragujevcu (i drugačije sudbine Jugoslavije), da prođe i mnogo bolje
Pokušaj da među dilerima polovnih automobila ovim povodom vidimo kako stoji „jugo” doneo je mršav rezultat. Samo jedan prodavac je u svojoj garaži imao dva „juga”, oba iz 1988, koja su prešla po oko 150.000 kilometara, i, kako predočava, u odličnom su stanju (jednom je samo neispravan pokazivač goriva). Kupio ih je polovne 1997, i vozio „po jednom nedeljno”. „Odlični su da se provozate za zabavu i usput privučete mnogo pogleda”, ističe u svom oglasu. Cena: po 2.200 dolara. Prodaje ih, inače, zato što bi želeo da „više bude vozač, a manje kolekcionar”.
Milan Mišić
Politika
Knjiga o „poslovnom poduhvatu veka” naše „Zastave”
Reklama za američki „Jugo“
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 19. januara – „Jugo” je lane konačno sišao sa proizvodnih traka i definitivno postao istorija, da bi postao predmet istraživanja – i pravih istoričara. Za 2. mart je naime najavljena premijera knjige Džejsona Vuića, profesora istorije sa Vudbridž koledža (država Virdžinija), sa provokativnim naslovom: „Jugo: uspon i pad najgoreg auta u istoriji”.
Ali, epitet „najgori” samo je marketinška provokacija: studija, koja je, prema prvim ovdašnjim prikazima, veoma dobro istražena i pitko napisana, u stvari je hronika jednog poslovnog i istovremeno političkog poduhvata, koji je spektakularno počeo i isto tako gromko je propao. Profesor Vuić (Amerikanac srpskog porekla, koji je jedno vreme živeo u Somboru i Novom Sadu), naime, piše o automobilu, ali i o ljudima i političkim okolnostima koje su deo te priče.
To je, dakle, na neki način i hronika o Jugoslaviji osamdesetih, željnoj da poveća svoj izvoz i uravnoteži spoljnotrgovinski bilans, o američkom preduzetniku Malkolmu Briklinu, koji je započeo mnoge poduhvate (i čija je glavna veština bila da iz svakog izađe pre nego što propadne), američkim diplomatama, pre svega o ambasadoru Lorensu Iglbergeru, a širi plan svega je nesvrstana SFRJ kojoj Amerika, u okolnostima kada se nije znalo da će se pasti Berlinski zid i sa pozornice nestati Sovjetski Savez, želi da pomogne. „Zastava” je tako u rekordnih šest meseci uspela da, uz pomoć Briklinove ekipe, sebe reorganizuje za proizvodnju preuređenog „juga” (kome je baš zbog Amerike tada dato to ime). Automobil iz „egzotične zemlje” je potom uspeo da prođe rigoroznu američku „homologizaciju” i na tržište izađe sa glavnim adutom, koji nije bio ni u dizajnu, ni u snazi ni u kvalitetu, nego – u ceni. U vreme kada je najjeftiniji novi auto na američkom tržištu koštao 9.113 dolara, „jugo” je ponuđen za samo 3.995.
To mu je donelo besplatan publicitet koji se meri milionima dolara. „Jugo” je ovdašnju premijeru imao 1985, postavši instant hit i u anale američke automobilske istorije je ušao kao najbrže prodavani auto iz Evrope na američkom tržištu.
Euforija je trajala godinu dana, koliko je bilo dovoljno da se proda 160.000 komada, ali i da „Zastavin” proizvod pokaže sve mane samoupravnog sistema kontrole kvaliteta. „Jugo” postaje predmet viceva (pretraga „yugojokes” na „Guglu” danas nudi čak 36.000 stranica). Među tim šalama ima i istinski duhovitih i originalnih („proizvođač ’juga’ je upravo smislio najsigurniji način da spreči krađu svojih automobila – povećao je pločicu sa imenom” – glasio je svojevremeni vic jednog od najpoznatijih ovdašnjih TV komičara Džej Leno), mada je većina samo obrada starih fazona o lošim automobilima. (Sa po jednim vicem o „jugu” inače počinje svako poglavlje knjige profesora Vuića koja ima 272 strane, izdavač je „Hil and Vang”).
Briklin je svoj udeo u firmi „Jugo Amerika” prodao 1988. za 40 miliona dolara, a firma je bankrotirala i likvidirana 1991. (Briklin je i dalje u automobilskom biznisu, sada se, sa firmom „Vizionarna vozila” bavi električnim automobilima). „Jugo” se inače ovih dana pominje i drugim povodima, kada posle nedavnog sajma automobila u Detroitu eksperti recikliraju temu o najlošijem autu svih vremena. „Jugo” je opet u najužem izboru, ali nema konsenzusa da je zaista bio najgori u istoriji. Prema profesoru Vuiću, on je, u stvari, bio „predodređen” da dobije takvu titulu. Sama činjenica, smatra profesor, da je prošao američke testove bezbednosti i emisija, dokaz je da je bio „relativno pristojan auto”. Nije bio najgori čak ni na „kreš” testovima: tu titulu je tada poneo „isuzu”. Titulu prva tri automobila po stopi fatalnih udesa na 10.000 vozila poneli su tri domaća „ševroleta”, a ne jugoslovenski „jugo”. Lošem imidžu je doprinelo mnogo toga, od činjenice da je bio najjeftiniji (a auto je statusni simbol), pa do toga da je dolazio iz „komunističke” zemlje.
Uostalom, titula najgoreg bi sigurno pripala „trabantu” ili „zaporošcu”, da se bilo koji automobilski proizvod iz istočnog bloka odvažio da kroči na najzahtevnije tržište sveta. „Jugo” se pak isprsio, a gledajući unazad, mogao je, da je bilo više poslovne spretnosti, industrijske discipline u Kragujevcu (i drugačije sudbine Jugoslavije), da prođe i mnogo bolje
Pokušaj da među dilerima polovnih automobila ovim povodom vidimo kako stoji „jugo” doneo je mršav rezultat. Samo jedan prodavac je u svojoj garaži imao dva „juga”, oba iz 1988, koja su prešla po oko 150.000 kilometara, i, kako predočava, u odličnom su stanju (jednom je samo neispravan pokazivač goriva). Kupio ih je polovne 1997, i vozio „po jednom nedeljno”. „Odlični su da se provozate za zabavu i usput privučete mnogo pogleda”, ističe u svom oglasu. Cena: po 2.200 dolara. Prodaje ih, inače, zato što bi želeo da „više bude vozač, a manje kolekcionar”.
Milan Mišić
Politika
Poslednja izmena:
