Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Ivo Andrić

Diskusija u 'Književnost' započeta od Ana_ana, 07.10.2009.

  1. Ana_ana
    Offline

    Ana_ana pored Bokija Administrator

    Postova:
    26.115
    Zahvala:
    671
    Ivo Andrić


    [​IMG]

    ~Rodjen u Travniku 9. oktobra 1892. Rano je ostao bez oca koji je umro od tuberkuloze, i majka Katarina suochena sa besparicom nakon muzeve smrti, salje svoga jedinca na cuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad, gradu koji ce, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajuci svakodnevno vitke stubove na Drini cuprije, Andric završava osnovnu školu, a potom se vraca majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovacku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andric pocinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu 'U sumrak'.

    ~ Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva 'Napredak', Andric oktobra meseca 1912. godine zapocinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveucilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi u Bec gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. No Bechka klima mu se nije dopala pa vec sledece godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu.

    [​IMG]

    ~ 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andric se pakuje i napušta Krakov.

    ~ Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj ce, kao politicki zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Medu zidovima marburške tamnice, Andric intenzivno piše pesme u prozi.

    ~ 1921. Andric zapocinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujuci pricu 'Corkan i Švabica'.

    ~ 1922. štampa dve pripovetke 'Za logorovanja' i 'Žena od slonove kosti', ciklus pesama 'Šta sanjam i šta mi se dogada' i nekoliko književnih prikaza

    ~ 1923. objavljuje nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju medu njegova najznacajnija prozna ostvarenja: 'Mustafa Madžar', 'Ljubav u kasabi', 'U musafirhani' i 'Dan u Rimu'.

    ~ 1928.godine objavljuje price 'Olujaci', 'Ispovijed' i 'Most na Žepi'

    ~ 1930. objavljuje esej o Simonu Bolivaru, pricu 'Kod kazana' i tekst 'Ucitelj Ljubomir'. U Beogradu sledece godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored prica ranije objavljenih u casopisima, prvi put u celini štampaju 'Anikina vremena'

    ~ 1932. Andric objavljuje pripovetke 'Smrt u Sinanovoj tekiji', 'Na ladi' i zapis 'Leteci nad morem'.

    ~ u martu 1933. objavljuje samo pripovetku 'Napast' i nekoliko zapisa.

    ~ 1934. postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke 'Olujaci', 'Žed' i prvi deo triptiha 'Jelena, žena koje nema'.

    ~ Štampa pripovetke 'Bajron u Sintri', 'Deca', esej 'Razgovor s Gojom' i jedan od svojih znacajnijih književnoistorijskih tekstova - 'Njegoš kao tragicni junak kosovske misli'.

    ~ Tokom sledece godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andricevih pripovedaka koja, medju onima koje su objavljivane u casopisima, sadrži još i price 'Mila i Prelac' i 'Svadba'. Slede price 'Trup' i 'Likovi'.

    ~ 'Travnicka hronika', i 'Na Drini cuprija' su objavljeni nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman 'Gospodica'.

    ~ Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan clan SANU/a, a iste godine objavljuje pripovetke 'Zlostavljanje' i 'Pismo iz 1920. godine'.

    ~ slede 'Prica o vezirovom slonu', nekoliko tekstova o Vuku Karadžicu i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put ce biti štampana 'Prica o kmetu Simanu'.

    ~ 'Bife Titanik' (1950), 'Znakovi' (1951), 'Na suncanoj strani', 'Na obali', 'Pod Grabicem', 'Zeko' (1952), 'Aska i vuk', 'Nemirna godina', 'Lica' (1953).

    ~ 1954.štampa u Matici srpskoj 'Prokletu avliju' , a pripovetka 'Igra' pojavljuje se 1956. godine.

    ~ 1958. objavljuje pripovetke 'Panorama', 'U zavadi sa svetom' i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj caršiji“.

    ~ 'Za epsku snagu' kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andric je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.

    [​IMG]
  2. EuroTurs
  3. Ana_ana
    Offline

    Ana_ana pored Bokija Administrator

    Postova:
    26.115
    Zahvala:
    671
    "...zivot je neshvatljivo cudo jer se neprestano trosi i osipa, a ipak traje i stoji cvrsto, kao na Drini cuprija."

    "Covek koji ne voli nije sposoban da oseti velicinu tudje ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije"

    "Nije ljudska zelja ono sto raspolaze i upravlja stvarima sveta. Zelja je kao vetar, premesta prasinu s'jednog mesta na drugo, zamracuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stisava se i pada, i ostavlja staru i vecnu sliku sveta iza sebe" Trajna dela na zemlji ostvaruju se Bozjom voljom, a covek je samo njeno slepo i pokorno orudje. Delo koje se radja iz zelje, covekove zelje, ili ne dozivi ostvarenje, ili nije trajno..."

    Na Drini cuprija
  4. crvendac_011
    Offline

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    23.490
    Zahvala:
    151
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Književnik, umetnik, radnik je čije radne časove niko ne broji, ponajmanje on sam.

    "Ostareo" čovek, to je prirodna stvar, ali ono što je ružno i teško to je "zastareo" čovek.

    Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.

    Sveske/Znakovi pored puta
  5. Bisernica
    Offline

    Bisernica Član

    Postova:
    15
    Zahvala:
    0
    Na kraju, svi računi i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu, nagonilo ga da uzroke svih svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima, i svima protivrečnostima svog života traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

    Ivo Andrić - Znakovi pored puta
  6. Bisernica
    Offline

    Bisernica Član

    Postova:
    15
    Zahvala:
    0
    A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.

    Jelena, žena koje nema
    Andrić
  7. marijica83
    Offline

    marijica83 Član

    Postova:
    22
    Zahvala:
    0
    Šta sanjam i šta mi se događa

    Ko će znati vremenu kraj,
    Vetru put, tišini ime,
    I šta je to
    Što meni podgriza misli i razara san?
    Svake noći podmukli gosti dođu
    Nevidljivi, nečujni,
    I ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.

    I dok se uporno hvatam za sećanja,
    Svetla neba, muškoga hoda,
    Plodne samoce, i dela-
    Oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
    Čekaju da bude
    Mrtvo telo u mrtvom mraku.

    Al` mene jutro izbavlja i diže
    Nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
    Muzika me vida;
    I pramen nestalna dima u daljini;
    Krepi nadu;
    Seća na dane kad sam znao za radost.​
  8. maximetar
    Offline

    maximetar Član

    Postova:
    10
    Zahvala:
    0
    Ovo niste pročitali!

    Mnogo je lepa pesma. Oduvek mi se dopadala, pa sam jednom probao da je prepevam. Znam da nema potrebe za tim, ali sam nekako više sklon metrici i rimama...


    Šta sanjam i šta mi se događa
    (prepev)

    Ko zna tišina kako se zove,
    Kud vetar ide, gde vreme staje;
    I šta to meni razara snove
    I nespokoj mi mislima daje?

    Dođu mi gosti koje ne želim
    Podmukli, nemi svake noći;
    Pa svojim peskom, ognjeno vrelim
    Zasipaju mi usta i oči...

    I uporno se sećanjem branim-
    Sećam se neba, muškoga hoda
    Samoće čijim plodom se hranim
    I svoga dela, najslađeg ploda...

    A iznad glave gosti mi stoje,
    Sasvim bez tela, tihi i sami...
    Čekaju svu noć da telo moje
    Zgasne i bude u mrtvoj tami.

    Ali sa jutrom meni spas stiže:
    Nebesko Sunce pokrov mi skida;
    Voda i mlado lišće me diže
    A muzika me zvucima vida...

    I mali pramen nestalnog dima
    Iz daljine mi svu nadu krepi:
    Govori kako radosti ima,
    Jer mnogi dani bili su lepi...
  9. Angie83
    Offline

    Angie83 Član

    Postova:
    598
    Zahvala:
    0
    Znakovi pored puta

    IVO ANDRIC
    ZNAKOVI PORED PUTA




    Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je
    najlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih
    koji su mu najblizi.


    Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj
    je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna
    nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava,
    a ono sto je dobro ustostruci se.


    Ima zena koje su neugledne i opore za oci, kao seoski hlebac,
    ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti
    spoljasnjoscu, nego gleda i oseca dublje i stvarnije.


    Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono sto
    je predmet nasih zelja, jer telo nase zeli svoju sopstvenu smrt.


    Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
    nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
    se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
    Bosni: ne vezi tugu za srce!
    Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
    a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
    nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
    bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
    rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
    i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
    ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
    gurniji osvetinik.


    Cim neko nesto voli i za nesto se veze - misao neku, predmet
    ili zivo bice - on daje nesto od sebe i spreman je da daje i gubi
    jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzi-
    rnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje
    i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek
    moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto ne
    mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno
    nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i
    primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj
    je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i nerazumljiv.


    Ziveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne
    moci oka sklopiti i ne moci dusom danuti, i pri svemu tome raditi
    i smejati se i razgovarati, to znaci za ljude kao ja ziveti i
    uspevati medju svetom.


    Poslednja stranica sveske.
    Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srecno neznanje s
    kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunceve
    svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nista i velika
    nada onih koji nisu navikli na dobro u zivotu. Neizvesnost je
    za razumne i ponosne ljude ono sto je gatara za budale, slabice
    i sebicnjake: nagovestava dobro i zlo, pogadja retko, ali zato
    dopusta sve, i najprecnije, mogucnosti.
    Kako da ne budemo ispunjeni postovanjem prema neizvesnosti
    koja se stere pred nama, kad ona, mozda, krije u sebi nas spas
    i izbavljenje.


    Ono sto moze i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva,
    pokori onome sto mora biti.


    Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj zivot, nije
    vredan da zivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome
    toliko snage i svezine da mu ne vredi mnogo da zivi.


    Jednom mu je neko - u zao cas! - rekao da je pametan. Kako
    i zasto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je
    taj inace mirni i bezazleni covek postao nemoguc, tezak sebi i
    drugima.


    Da je cutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome
    sto starci i deca vole da pricaju.


    Kad nisam ocajan, ja ne valjam nista.


    U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo
    su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena
    to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo
    zeleli da budu. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo
    mi ovakvi kakvi jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo
    se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.


    U prvoj polovini zivota, covek zeli i radi ono cega ce se u
    drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prodje u
    uzaludnim pokusajima da se popravi ili bar zataska ono sto se
    radilo u provoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu.
    Ostaju samo kajanje i stid.


    Ja sam podlegao u zivotu, ali ja nisam pobedjen, nego
    nadigran.


    Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno sta
    je, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje
    nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio
    ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.


    Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od poslednjeg medju
    ljudima.


    Slabe i strasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono cega
    se najvise boje.


    Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.


    Tesko je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorceno izne-
    nadjenje velikog rodjenog egoite kad ga neko izneveri, napusti
    ili mu ucini ma sta od onoga sto je on vazda drugima cinio.
    Tako ogorceno rikne na svoje ubice tigar koji je celoga veka
    ziveo od toga sto je ranjavao i ubijao sve oko sebe.


    Ljudi koji cisto i bezgranicno vole ne pomisljaju lako
    da se ma sta oko njih menja, a ponajmanje sam predmet njihove
    ljubavi. Oni merom vecnosti mere prolazne i promenljive pojave
    oko sebe. A njihova smelost biva nagradjena, jer im sve oko
    njih izgleda vecno i nepromenljivo, i tako sa tom divnom
    iluzijom provode i svrsavaju svoj vek, oslobodjeni najveceg
    ljudskog zla, uzasa od prolaznosti.


    Slabe i plasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono
    cega se najvise boje.


    Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda
    ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom,
    tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.


    Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi
    prema osetljivosti njihovih najblizih.


    Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na
    sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera posto-
    vanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj
    dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do
    koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi
    smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po
    prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja
    vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne
    pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju
    stetu.


    Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa
    strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto
    je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj,
    visoj ceni.


    Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama
    cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da
    nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko
    ono bilo.


    Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku
    brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki,
    postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima.
    To opet uvecava njihovu muku.


    Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih
    "borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju
    razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore
    se - samo da ne bi morali misliti i raditi.


    Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne
    umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.


    Retko se desava da nasa radost gori zaista svojim
    plamenom.


    Sto ne boli - to nije zivot, sto ne prolazi - to nije
    sreca.


    Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da
    da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i
    kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo
    spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.


    Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.


    Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I
    nikad potpuno. A sto je najgore, to se ne primecuje na prvi
    pogled.


    Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu
    misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
    u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
    Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i
    odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena
    tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.


    Sapucu da ne bi vikali jedan na drugoga, jer ne umeju
    da razgovaraju.


    Svetiti se zivotu - zaboravom.


    - Ne treba se bojati ljudi.
    - Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga sto je neljudsko u
    njima.


    Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili
    nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno - izgledaju
    takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih
    osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im
    ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na
    sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih
    smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju,
    naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer,
    tako su sazdani.


    Kad neke stvari nema i ne moze da se dobije u prodaji
    (nekog leka ili caja na primer), onda tek vidimo da je mnogo
    manje neophodna nego sto smo mi to mislili dok je trajala i
    dok nam je polako nestajala iz ociju.


    Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.


    To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta
    u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo
    da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego
    sto je. To je kvarilo.


    Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se
    ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima -
    to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez
    toga nikad mira ni prave srece.


    Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog
    coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti,
    a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti
    ili nece umeti.


    Najmanje stvarnog osnova imaju i najvise nam stete nanose
    osecanja bilo gordosti bilo manje vrednosti i stida zbog toga sto
    smo takvi kakvi jesmo, bolje receno kakvi mislimo da jesmo.
    U onom sto mi o sebi mislimo ima vrlo malo od onog sto stvarno
    jesmo, a mnogo svega drugog, narocito onog sto bismo zeleli da
    budemo ili sto se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju
    imamo o sebi nikad nije tacna; cesto se menja, a ponekad je po-
    tpuno neverna. I covek nema razloga ni opravdanja da zbog nje
    bude ni narocito ponosan ni preterano postidjen.


    Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -
    nece nikad ozdraviti.


    I tuga je jedna vrsta odbrane.


    - Sta radi tvoja zalost dok ti spavas?
    - Bdi i ceka. A kad izgubi strpljenje, budi me.


    Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.


    Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni.
    Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce-
    kivano i podmuklo napadaju.


    Imati veliku snagu, fizicku ili moralnu, a ne zloupotrebiti
    je bar ponekad, tesko je, gotovo nemoguce.


    Mnoge velike i sudbonosne strasti nase mladosti pocivaju
    na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevest i nespretan covek
    koji udje u neku radnju, pokaze na neku stvar u izlogu i kaze
    tonom coveka koji je resen na sve:
    - Uzimam ovo i placam koliko trazite.
    A posle, posle kad je sve dockan, pokaze se da ste usli
    u pogresnu radnju i trazili nesto sto vam ne treba i sto stvarno
    niste nikad zeleli da imate.


    Ko ljudima sve veruje, prolazi rdjavo; ko nista ne veruje,
    jos gore.


    Svaka stvar ima svoje lice i svoje nalicje. A ono sto se
    zove slava ima - ma kako to nemoguce izgledalo - jedno lice i
    stotinu nalicja.


    Strah je u coveku kao oduvek pritajen, i samo trazi i
    nalazi prvi zgodan povod da ispliva na povrsinu i da se objavi
    i razvije u svoj svojoj strahoti.


    Svasta je umeo, a narocito da lepo govori: samo jedno nije
    nikad naucio: sta se moze kazati, kada i na kom mestu, a sta ne.
    To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, recitom i
    dobrom coveku.


    Zivotna snaga jednog coveka meri se, pored ostalog, i nje-
    govom sposobnoscu zaboravljanja.


    Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje
    neizdrzljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje nece biti, jos
    manje pomisljajte na bezanje natrag, jer se od toga pobeci ne
    moze. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do
    apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne
    ogadi. U tome je lek. Preterati, znaci isplivati na povrsinu,
    osloboditi se.
    To vazi za sve: za rad, za nerad, za porocne navike kojih
    se stidite a kojima robujete, za zivot cula, za muku duha.


    Na telefonu lakse i jasnije izbijaju neke karakterne
    crte coveka nego u usmenom razgovoru.


    Oni uvek idu u pravcu nipodastavanja protivnika nego u pravcu
    sopstvenog usavrsavanja. Oni se vise trude da umanje ugled proti-
    vnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.


    Mi bismo bili potpuno srecni, ili bar blizu srece, kad
    bismo zaista imali sve ono sto zavidljivci koji nas okruzuju
    misle da imamo, i kad bismo sve to imali i onako i pod onakvim
    uslovima kako to njima izgleda.


    - Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo
    pepeo.
    - Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati
    samo balav trag, kao iza puza.


    Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit ci-
    novnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina du-
    znost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto
    sultan kaze".


    Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu,
    oni misle da sve znaju.


    Dok covek zivi sam, on u svojim mislima nosi saznanje o
    nesavrsenstu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. A kad
    se ozeni, on sve to posmatra na drugom, tj. na svojoj zeni i deci,
    i sa mucnom nelagodnoscu oseca da to isto oni posmatraju na njemu.


    Zasto se cudis sto ljudi ne traze tvoje drustvo, sto ga
    vecina njih izbegava? Seti se samo sta ti mislis o njima, a sta
    sam o sebi. I sve ce ti biti jasno.


    Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije
    trebalo. Trebalo je ziveti.


    Ne postoje zene ruzne ni smesne ni odvratne po onome sto im
    priroda oduzima ni po onome sto s vremenom gube od svoje lepote,
    nego po onome sto one same zele da joj dodaju.


    Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.


    Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i
    mucio sebe, lakse bi mu prastali sve uvrede, nepravde i udarce
    koje im je zadavao.


    Dum sinunt fata, vivite lieti!
    Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
    god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
    vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
    nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
    su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
    tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
    u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti.


    Dvaput bivamo, izgleda, kaznjavani za nase lude i "gresne"
    zelje. Prvi put kad patimo sto ne mozemo da ih ostvarimo, i drugi
    put kad, videci svoje zelje ostvarene, sa stidom i ocajanjem uzalud
    bezimo od svoje srece. To vazi narocito za slavu i novac.


    Tesko onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi,
    da bi se on sam uzdigao, ili bolje receno: da bi imao iluziju da se
    uzdigao.


    Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili
    tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo.
    Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozes videti cilja ni
    smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju
    i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas.


    Nesreca je stooka i svevideca, a ipak slepa na najgori i
    najstrasniji nacin, jer vidi i ono cega nema.


    Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo
    obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama.
    Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u
    trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo
    ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku
    stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao
    neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi
    prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti
    neka usluga, ali od njih primiti, nikako.


    Kako da se ocuvas i odrzis medju ljudima kojima nije
    toliko vazno sta je covek po sebi, sta ume i zna, ni kakav je
    u toku dugih godina, svakog dana, pri svakom poslu i na svakom
    mestu, nego sta moze i sme da kaze, u jednom trenutku, na
    jednoj stranici novina, o sebi i o drugima.


    Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka zena
    ima svoju unapred odredjenu dozu suza koju mora u toku svog zivota
    da isplace. (Samo izuzetni dogadjaji mogu to da izmene!) I ona ce
    ih isplakati. Povodi mogu biti razni. Ljubav, nesrecna ili srecna,
    deca, porodica, roman ili film. Prolice ih cak i bez ikakvog odre-
    djenog povoda. Ako se to ipak u nekom slucaju ne desi, onda je to
    izuzetak od pravila. A ta zena i nije zena nego cudoviste.


    Kad stanemo da od ljudi i dogadjaja oko sebe ocekujemo mnogo
    vise nego sto oni mogu da nam daju, to je pocetak nemira i nereda
    u nasem zivotu, a cesto i znak bliskog pada.


    Cuvajte se onog koji zivi u vama i na kojeg zaboravljate, a
    koji cesto, pred vece, donosi brza resenja zbog kojih se, te iste
    noci, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
    olovom, propadate od sramote zbog sinocnih lakomislenih odluka.


    Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako
    uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja
    se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.


    Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje
    haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgo-
    licenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju
    i zene i same i njihovi krojaci.


    Da mi je naci nekog ko bi ziveo umesto mene. Kao bedel.


    Tesko nama kad bismo jednog dana zaisa postali oni i onakvi
    kakvi cesto zamisljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi -
    blago nama - nikad necemo uspeti da budemo.


    Tajna se cuva najbolje onda kad smo po necem - po cem bilo -
    i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a najsigurnije
    je cuva onaj ko to cini nesvesno. Inace, nikad covek ne moze biti
    siguran da ce dokraja sacuvati ni svoju ni tudju tajnu; a ona se
    krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku koji po-
    nistava sve godine vernosti i cutanja.
    Ima i takvih slucajeva da mi nosimo u sebi neku tajnu, kao
    skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, reseni da sve podnesemo
    i da umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tome i ne slutimo
    da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi
    sami, ali iz sazaljenja ili obzira ili ravnodusnosti nece to da
    nam kazu ili pokazu.


    Cuvaj se nejasnog i varljivog predvecernjeg sata, case i
    cigarete, i coveka koji stoji pored tebe, smeska ti se u lice i
    govori malo, otezuci reci, a pazljivo slusa ono sto ti kazes.


    Savfet beg.
    - Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego
    i lakse boluje i umire.


    Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim
    najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da
    se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja
    znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.


    Kad se zalimo da nam mnogi ljudi dosadjuju i kradu vreme
    svojim posetama i razgovorima i svojim trazenjem saveta ili
    usluga, mi to cinimo samo napola iskreno. U stvari, jedino sto
    mi zalimo to je: sto to nisu neki drugi i drukciji ljudi. I nista
    drugo.


    Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas
    mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci,
    po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u
    njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro,
    pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu
    i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci
    i bolji od njih.


    To je obicno tako. Igra pocinje sa smehom, a zavrsava se
    placem ili gluvim i nemim kajanjem i zaljenjem, sto je gore od
    placa. I to vazi za svaku igru.


    Sramotices se dok si ziv. Prilike ces za to imati uvek.
    Svet ce ti je pruzati dovoljno, a i kad to ne bude, ti ces se
    sam potruditi da je nadjes.


    Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan
    slucaj! - bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim
    se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste
    od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se
    ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka
    vaseg zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je
    mocnija od svega sto vas okruzuje. Samo cete celog veka, sve
    do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u
    svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve
    mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano: duga
    patnja i sigurna pobeda.


    _ Ljudi se ne radjaju zato da bi ziveli dugo, bili zadovoljni,
    ili cak srecni...
    - Pa onda zasto?
    - Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.


    Ko laze - to sam primetio - njegov recnik je originalniji
    i bogatiji, biran i malo neobican. Time se odaje, bar preda mnom.


    Kad ne mogu da vidim, necu ni da gledam.


    Ljudi koji su u mladosti bili anarhicni, neradni, rasipni,
    neuredni i netacni, cesto postaju docnije, u zrelim godinama i pod
    staros, uredni, pedantni, stedljivi, vredni, i strogi prema onima
    koji nisu takvi.
    (To pomalo lici na nekadasnje kurtizane, za koje se prica da
    su u starosti postajale pobozne i darivale crkve i manastire.)


    U toj muci sto se zove zena i zelja za zenom ima stvari
    koje su predmet sala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim
    ima drugih o kojima moze samo da se sapuce sa dobrim drugovima,
    u cetiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni
    sa najblizima, koje se ne mogu nazvati imenom, nego se o njima
    ponekad samo masta, kao o necem dalekom i bolno nedostiznom.


    Nase najdublje i najzivlje zelje i njihovi susreti (ili
    sudari) sa svetom koji nas okruzuje - to je, uglavnom, ono sto
    odredjuje nasu sudbinu.


    Nas covek ne ume i ne moze da se lako i pravovremeno za-
    ustavi ni pri usponu ni u padanju.


    Veliki praznici i svecani dani najbolje mogu da pokazu koliko
    su nam daleki i oni koje smatramo najblizima.


    Ko bi mogao verovati da uzas moze postati svakidasnji zivot
    jednog coveka!


    Odlazim zbunjen i postidjen, kao da sam mnogima duzan mnogo,
    a znam: sve sam platio, sve, i ono sto sam samo pozeleo, a nikad nisam
    ocima video ni rukama taknuo.


    Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli,
    prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma
    i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To
    znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od pro-
    slosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom
    svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo
    u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu.
    Naravno, sve je to lako kazati.


    Misliti, kao sto vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale
    i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tom.
    Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogresne kritike
    i podnozjem sopstvene velicine, to nalazim da je sasvim naopako
    i zalim takvog coveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u
    njegovoj blizini zive i sa njim rade.


    Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak
    koliko i zivot ceo.


    Sve mozes, ali ne mozes onoga koji se ispeo na uzvisenije mesto
    spreciti da, kad gleda one ispod sebe, ne gleda - nanize.


    Priznacu bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo
    da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, cesto i nepitan,
    sve sto zele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima,
    kao i osecanjima koja ih prate.


    Svi znamo i vidimo kako cesto i lako ljudi propadaju, ali
    isto tako cesto i lako zaboravljamo da covek ne propada samo i
    jedino stoga sto se propadljiv rodio.


    Pravo ocajanje moze da obuzme coveka kad kod onih koje
    smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoci naidje na
    hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka.


    Zena se zamori da bude coveku prijatelj.


    Covek je nezadovoljan i nesrecan sto se bar dvaput u jednom
    danu ne desava cudo.


    Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primer, oni osecaju
    potrebu da se bacaju jedno na drugo (narocito muskarac na zenu)
    sitnim predmetima, cvetom, loptom, snegom, mrvicom sa stola.


    Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore
    da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj
    strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu
    stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati
    ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi
    sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci
    ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda
    to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih
    nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne
    borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko,
    jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.


    Imao sam prilike da vidim nekoliko zena i nekoliko porodicnih
    sreca koje one daju, i da osetim, kao zadah pakla, neobjasnjivu
    slepu zlocu zene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe.


    Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot
    coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.


    Kao dva nejednaka kamena osecam u utrobi strah od minulog dana
    i neizvesnost sutrasnjeg.


    Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanadjanske ladje:
    I'm alone (Ja sam sam). Ali ja sam i bez devize.


    NIje muski, nije lepo plakati, a stidno je plakati pored
    puta, na ocigled sveta.


    Jedanput ucinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati.
    Pokusaji da se ona ispravi ili otkloni, samo radjaju nove nepravde
    Nepravda se kao sve na svetu mnozi i siri, ali ne gine i ne nestaje
    kao sve ostalo sto se radja. I da nema oprastanja i zaborava,
    nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.


    Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao
    sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag,
    dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad je
    ostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj
    ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao
    jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje.
    Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu,
    slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju
    niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i
    svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota
    kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise
    ni zivot ni smrt ne mogu nista.
    I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito
    napred, a smrt mi poravnjava puteve.


    U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa,
    da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno
    i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku,
    da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta
    delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom,
    zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni
    tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na
    kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja.
    Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod
    njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored
    njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne
    upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo
    vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego
    stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka
    razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.


    Kad posmatrate naseg coveka pri radu i razgovoru, vi mo-
    zete nesumljivo utvrditi da u njega vrlo cesto ima jedan suvisak
    maste i doza lenjosti, veca nego kod vecine drugih naroda. -Da
    li je masta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili jedna i druga po-
    ticu iz nekog zajednickog nevidljivog izvora iz kojeg poticu
    toliki drugi nedostaci i besporedci naseg zivota, to nije lako
    utvrditi. A trebalo bi ispitati.


    Beograd je pun takvih nakratko nasadjenih ljudi. To je
    stil zivota. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi
    ne bi bili, jer se tako bolje pliva i lakse odrzava ili, prosto,
    jer i drugi tako rade .Ne moze se kazati da u njihovom drzanju
    i ponasanju nema neceg slobodnog, neke snage i tesko odredljive
    velicine.


    Za ljude kao sto je on ne bi bilo tesko stvoriti raj na
    zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre
    dorucka traje nepomucen dvadeset i cetiri sata, i on bi bio i
    miran i srecan.


    Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
    Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga
    ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim
    sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi
    za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i
    svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe
    do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost
    na reci i delu.
    Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji
    i koji nisu pravi "nasi ljudi".


    Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto
    zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri
    se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog
    zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i
    usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.
    U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o
    svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da
    ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno.
    To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno
    na svakom koraku.


    Mozda su, u sebi, najstrasljiviji oni ljudi koji izgledaju
    nasmejani i vedri, pricala i saldzije. Na sve sto iskrsne pred
    njihovim duhom i njihovim ocima, oni odgovaraju odmah prvom
    salom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu
    samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izmedju sebe i stvari
    stavili kakav-takav zastitni zid, samo da se ne bi morali
    suociti sa nekom novom stvarnoscu, misliti o njoj i doneti
    neki zakljucak za sebe, pa mozda cak i za druge.
    To postane s vremenom navika i potpuno izopaceni ne samo
    drzanje nego i nacin misljenja i ceo zivot covekov. Takav
    covek u stvari i ne misli i ne zivi, nego sve odlaze za
    drugi put i sa svakim danom sve je vise duzan svemu oko
    sebe.
    Desava se da takvi ljudi postanu cuveni zbog svoje
    duhovitosti i svojih uspelih sala. Ali za onog ko zna sta
    se iza toga krije, sve to nije ni saljivo ni utesno. Ta
    tuzna slava suvise je skupo placena jer sve sale ovog sveta
    ne vrede jednog parceta stvarnog zivota.


    Cuvajte se prvih vecernjih casova kad se smenjuju dan
    i noc, sjaj sunca i blesak naseg ljudskog osvetljenja. To su
    trenuci kad se cine pogresni koraci, kad nicu izdajnicki osmesi
    i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice,
    trazite spasenje u snu i cutanju, i cekajte da ponovo svane
    dan.


    U nas ima mali broj ljudi koji resenje svojih glavnih
    zivotnih pitanja ocekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od
    nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje
    bi same mogle resavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom
    resavanju.
    Ponekad mi se cini da nas ima takvih srazmerno vise
    nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni
    koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgle-
    daju da jesu.
  10. PYC
    Offline

    PYC Član

    Postova:
    11.552
    Zahvala:
    28
    Lokacija:
    Prijedor, Republika Srpska
    Meša Selimović o Ivi Andriću

    Šta će u tom paklu porodica



    Izvor: Politika



    Meša Selimović
    Ovaj neobjavljeni tekst autora „Derviša i smrti“ izgovoren je povodom 80. godišnjice Andrićevog rođenja

    [​IMG]
    U „Mostu na Žepi”, jednoj od najljepših pripovijedaka cjelokupne svjetske literature, vezir Jusuf će izbrisati i posljednju riječ s natpisa na tek dovršenom mostu: umjetničkom djelu nije potreban komentar niti ikakva dopuna izvan njega samog. Ono je cjelovito takvo kakvo je, „hair i lepota”, samo sebe najbolje objašnjava, samo najpotpunije govori o sebi.

    Poštujući tu Andrićevu misao, ne bih želio da se o nju ogriješim: umjesto nepotrebnog i uvijek nesigurnog komentara o djelu, neka ovih nekoliko riječi ljubavi i poštovanja prema našem najvećem piscu, i jednom od najvećih savremenih pisaca svijeta, budu i zahvalnost za moje osjećanje duga prema njemu.

    Ali i svi mi zajedno mnogo dugujemo Andriću za ljepotu i značaj njegova djela, jer nas je sve povuklo naviše, jer je označio visoku crtu do koje se može ići, kao što mu dugujemo za ugled što su ga naša literatura i naša kultura dostigle u svijetu: u tom pogledu on je učinio više od svih naših pisaca, i današnjih i dosadašnjih, više od svih komisija za kulturne veze sa svijetom, više od svih naših ambasada zajedno. Mislim da naše prisustvo u svijetu možemo periodizirati kao vrijeme do Andrića i od Andrića. Do 1961. godine, naši pisci, i oni najveći, probijali su se u svijet rijetko i slučajno; poslije Nobelove nagrade, Andrić je našim piscima široko otvorio prostor mnogih svjetskih jezika, i našoj kulturi mogućnost da izađe iz svog neželjenog geta.

    Zahvaljujući Andriću i njegovu djelu, mi smo primljeni za svjetsku duhovnu trpezu kao ravnopravni učesnici: pružena nam je mogućnost da dajemo drugima a ne samo da primamo od njih. Poslije zasluženog svjetskog priznanja koje je dobio veliki pisac malog naroda, taj narod nije više tako malen. Ispravljena je, bar u izvjesnoj mjeri, nepravda zapostavljenosti zbog jezika malog radijusa, i danas smo vidljivije prisutni među drugim narodima.
    [​IMG]


    U čulnoj groznici

    Andrić je slučajno iz Bosne. Ali nije slučajno što piše o Bosni i što je njegovo djelo toliko višeslojno i duboko. Taj osobeni pisac je na izgled vrlo jednostavan – po fakturi rečenice i načinu izražavanja, po dohvatnoj misli, po nezakučastom pripovijedanju, ali, u stvari, nije tako: Andrić je prilično složen i dosta protivurječan. Izgleda tradicionalan po načinu pisanja, a rijetko je ko tako savremen po umjetničkim idejama i po senzibilitetu (još je Put Alije Đerzeleza prožet osjećanjem mučnine, a još potpunije Mustafa Madžar i druge pripovijetke; filozofiju podsvjesnog magistralno je izrazio u Anikinim vremenima; teško objašnjivu surovost ljudskih postupaka i mučnu jezu teških tajni naći ćemo u mnogim djelima Ive Andrića).

    Njegovo osjećanje života je teško i gorko.
    Neki kritičari su rekli: zbog Bosne mučne i zaostale.
    Andrić za to nije kriv. Ni Bosna, naravno.

    Okrenuvši, od prvih pripovjedačkih početaka, svoj pogled u prošlost, Andrić je zauvijek odlučno raskinuo sa svojom ekspontovskom lirskom neposrednošću i jaukom nad životnom grozom i nepravdama, ali iskustvo je ostalo, muka se ne zaboravlja. Nije lako, a možda nije ni potrebno, postavljati pitanje: zašto se Andrić zadržao na prošlosti? Ali sigurno nije uputno tu tajnu objašnjavati Andrićevom rečenicom iz romantičnog, mladićkog Ex Ponta, da je to traganje za tajnom koju sačinjavaju „blagoslovene baštine djedova” koji su položili „jednostavne i jake vrline svoje u temelje naših duša”. To nekritično stavljanje znaka jednakosti između dva različita perioda života dovelo je do prilično nelogičnih zaključaka. U čemu su te blagoslovene baštine djedova i jednostavne vrline? u poganoj krvi? u seksualnom opterećenju? u mračnim djelima? u mržnji kojom ljudi truju svoj život? u zlobi, lukavstvu, prevarama? Prije su to proklete baštine djedova i manijačke, patološke osobine, od kojih su mnoge i nama ostavili u nasljeđe. Većina Andrićevih likovi živi ne samo u „čulnoj groznici”, već su „sudbinski kažnjenici”, žrtve nečiste krvi, samo teže nego kod Bore Stankovića. Oni svoju mučnu kob nose svijetom kao prokletstvo i kaznu.
    [​IMG]


    Kao demonijačni kobac

    Andrić svoje junake presreće na ulici, u hanu, na javnim mjestima, gde je pokazuju svoju ćud, rijetko kad pitomu i običnu. Porodični život i interijer ne postoje kod Andrića, kaže Isidora Sekulić, jer su oni „na starom islamskom Istoku bili mahom nedokučni”. „Ako je neko ulazio u njih, imao je oči i uši da ostavi u predsoblju, zajedno sa kondurama”. Lijepo rečeno, ali prilično neubjedljivo. Andrić jednostavno nije htio da slika porodični život i intimne trenutke. Porodica – to je kakav-takav red, smirenost, normalnost, a Andrić hoće da vidi (ili, ako hoćete: ne može da ne vidi) nered ljudske duše, njenu izvrnutost, opterećenost. Šta će u tom paklu porodica, ako nije već biološki i moralno posrnula, pošla niz brdo?

    Ne, Andrić nije hladni, nepristrasni slikar onoga što vidi.

    Njegova slika svijeta najbolje se vidi po slici ljudi. Andrićevi likovi su predimenzionirani, namjerno deformisani, da bi bili upečatljiviji. Deformacija je normalan umjetnički postupak, suprotan dagerotipiji: proizvoljno, slobodno pronalaženje razmjera, odnosa, rakursa; prije ideja o liku nego slika viđenog lika. Ono što nazivamo objektivno-realističkim načinom pisanja, mirnim, sporim, čak pedantnim navođenjem mnogih detalja, kod Andrića je, rekao bih, zametanje tragova, postepeno stvaranje uvjerljive, obične, svakodnevne atmosfere, da bismo lakše prihvatili njegov iznenadni skok, zalet u neobično, neočekivani prodor u misterij neobične ljudske duše. I tek tada (a to je pravi Andrić), u tom usovu usijanih podataka o liku, snažnih, poražavajućih, šokantnih, u tom tjesnacu u koji nas je pisac iznenadno stjerao, doživljavamo susret s jednom gotovo demonijačnom snagom umjetničke sugestije: kao kobac, Andrić je odjednom prestao da mirno kruži oko neke mete što ju je njegovo oko fiksiralo, i furioznom brzinom se sručio na cilj. Začudo, taj strašni ritam naglih osvjetljenja, oznaka, boja, taj karteč oštrih i nezaboravljivih obilježja, pred kojima čitalac zastaje bez daha, fasciniran, završava se mirno, kao da je sve bilo slučajno. Grom je udario iz vedra neba, uzdrmao vas, i opet je horizont miran i vedar. Ali vi ne zaboravljate tutnjavu groma.

    I kao što su Andrićeve ličnosti više ideje o likovima nego slika ljudi koji su postojali, isto tako je njegova slika života prije ideja o životu nego životna faktografija. Da li je Andrić do svoje ideje o mučnom, surovom i teško objašnjivom životu došao sasvim rano, pa se okrenuo istoriji, da pobjegne od savremenog besmisla, a u istoriji našao isti haos i besmisao, teško je reći. Pretpostavljam da je, vjerovatno, uvidio kako se suština života ne mijenja lako, možda i nikako, da vijekovi mogu da donesu promjene ali ne i poboljšanje, i da ideja o životu ne zavisi od vremena u kojem ga posmatramo: zlo je njegova vječna suština. Zato je svejedno o kojem vremenu pišemo, važno je da pišemo o životu, uvijek istom.
    [​IMG]

    Po Andriću („Razgovori s Gojom”), „ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i oružjem, nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom i naseljenim zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni od brodoloma”.

    Umjetnost je prije jauk zbog života nego slika njegova. (Sjetimo se „Mosta na Žepi”: „Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.”)
    [​IMG]


    Uboge bosanske staze

    Besmislu života i njegovoj efemernosti suprotstavlja se samo umetnost. Kao Aska pred zubima životnog vuka, umjetnik odgađa smrt umjetničkim stvaranjem. Ali to je zaista novo stvaranje a ne reprodukcija postojećeg: „Mi stvaramo oblike kao neka druga priroda… i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućeg naraštaja.” Osim toga, umjetnik potencira i mijenja linije i forme: „To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovu, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život.”

    Ali način na koji Andrić stvara nove oblike nije samo u tome da dodaje nove boje i nijanse, da otkriva nove uglove gledanja i nove odnose i srazmjere među stvarima i ljudima, on pronalazi i odjek životnih pojava, njihovu rezonancu, njihovo novo i šire značenje, princip opšteg, koji, neočekivano, sagleda u pojedinačnom. Ma od čega da pođe, ma od kako sitnog detalja, misao se odjednom proširi, razbokori, preraste skromni značaj početnog povoda, postane opšta, poveže se sa širokim svijetom, mada je pošla sa uboge bosanske staze: „Na početku svih staza i puteva, u osnov same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao…” Na tim višegradskim stazama „koje vetar mete i kiša pere, a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda srca, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab, i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nevesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti”. Na tim zavičajnim putevima, „gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu”, bio je, bez ikakva razloga, srećan: ubogi zavičaj mu nije mogao biti nikakva osnova za sreću. A kad se otkinuo od staza djetinjstva i zavičaja, u lijepom i bogatom svijetu o kojem je sanjao nije našao niti sačuvao ni svoju lijepu misao o njemu ni svoju sreću. Stekao je gorko iskustvo o životu.
    I opet smo pred tajnom, i možemo samo da nagađamo i naslućujemo pravi odgovor na pitanje: zašto je Andrić svoju mučnu misao o cijelom svijetu i o svim ljudima ovaplotio na terenu svoga zavičaja? Pitanje je nepotpuno i neprecizno, jer, gdje god pisac smjestio svoje likovi, ma kako precizno odredio mjesto njihova boravka, pravo umjetničko djelo dobija snagu opštosti. Pa ipak, zašto? Možda zato što je svejedno. Možda zato što je to psihološki neizbježno, jer gdje bi pisac locirao svoju misao o svijetu ako ne na terenu koji mu je najbliži, da ne kažem i najdraži, i koji ga bolno podsjeća na njegovu ranu misao o bogatom i lijepom svijetu negdje izvan rodne Bosne?
    [​IMG]


    Granginjolsku viziju čovečanstva

    Bosna je Andrićeva stvarna i apstraktna (jer opšta i svugdje moguća) pokrajina, kao Foknerova Yoknapatawpha, ali on je suviše veliki pisac da bi bio hroničar i ilustrator samo jednog kraja. Možda baš zbog ljubavi prema Bosni Andrić, na mjestima nazvanim njenim imenom, razvija složenu, često granginjolsku viziju čovječanstva.
    U svom „Pismu iz 1920”, na primjer, Andrić govori o mržnji u Bosni. Ali, zar samo u Bosni ima mržnje? Zar samo u Bosni satovi otkucavaju u različito vrijeme? Zar je samo Bosna zemlja straha? Da, Bosna to jeste, i Andrić to izričito kaže. Međutim, budući da je posebno zainteresovan za Bosnu, jer je voli, jer mu je teško zbog svega što jest, jer bi volio da je više ljubavi među ljudima, on baš u svojoj Bosni insistira na fenomenu mržnje. Ali ovo je jedna od rijetkih pripovijedaka u kojoj pisac jednu temu, vezanu za Bosnu, izvodi na široke svjetske prostore. Kako se završava „Pismo iz 1920”? Maks Levenfeld od bosanske mržnje bježi u Trst, a odatle 1938. u republikansku armiju u Španiju. „Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo sa gotovo svim svojim ranjenicima. Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.” Gorčina ove Andrićeve završne rečenice je jasna: Levenfeld je pobjegao od mržnje u Bosni, ali je u svijetu poginuo od druge, još teže mržnje. I njegovi ranjenici s njim, ni za njih nema milosti, i to: u po bijela dana, zabune nije moglo biti.
    [​IMG]
    Ukopavši se u jednom vremenu koje omogućava legendu i ne traži provjeru pragmatičkog iskustva i u jednom neobičnom, mitskom svijetu, naselivši ga svojim teškim, slojevitim ličnostima, Andrić je stvorio u našoj literaturi najcjelovitiju misao o životu, složenom, teško saznatljivom i još teže objašnjivom, trošnom i efemernom, pa ipak vječnom, jer – i pored svih smrti – „traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija”.
  11. erinija
    Offline

    erinija Član

    Postova:
    1.098
    Zahvala:
    2
    Najteže je čovjeku kad sam nad sobom osjeti samilost. O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?
    O, koliko se puta tako vraćah kući, rastrešen, razdražen razgovorima i pogledima, uvrijeđen, ojađen, orobljena srca i rasplakane duše, sa sumnjom u ljubav, u prijateljstvo, u sva osjećanja koja ljudi između sebe izmjenjuju.
    Život je dug i čudan, kako da ga prebrodim, kad na mene naiđe umor i želja smrti.


    Ivo Andrić, Nemiri
Slične teme
Forum Naslov Datum
Domaći Filmovi Andric i Goja (1984) 11.12.2013
Zahtevi za srednju školu analiza dela ''O prici i pricanju'' Ivo Andric 01.10.2013
Domaće Knjige Ivo Andrić - Ex Ponto, Nemiri, Lirika 14.01.2013
Domaće Knjige Dragoslav Andric - Stereo Stihovi - Antologija rok poezije 09.10.2012
BiH Andrićgrad: Otvoren bioskop, gradska kuća... 05.10.2012

Preporučite stranicu