Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Ispovest uplašene majke: "Dan kada sam ostavila svog sina u kolima"

Diskusija u 'Kutak za roditelje' započeta od maja_jevtic, 22.06.2015.

  1. maja_jevtic

    maja_jevtic Urednik

    Postova:
    9.146
    Zahvala:
    10.500
    Pol:
    Ženski
    Ispovest uplašene majke: "Dan kada sam ostavila svog sina u kolima"
    Od svih teških delova roditeljstva, najteža je ipak činjenica da nikad nećemo moći da osiguramo našu decu od svih strahota.

    B92
    [​IMG]

    Thinkstock


    U deliću sekunde donela sam odluku da skoknem do prodavnice. Nisam ni sanjala da će me ta odluka proganjati godinama.

    Dan kada se to desilo ne razlikuje se mnogo od mojih dotadašnjih roditeljskih dana. Bila sam kao i uvek zabrinuta i veoma umorna. Dan mi je kao i većini roditelja bio prekratak, pa sam nedostatak vremena nadoknađivala na uštrb svog nespavanja. Bili smo u poseti mojoj porodici dovoljno dugo, da sam jedva čekala da se vratim svojoj kući, i svom mužu, počinje svoju ispovest mama po imenu Kim Bruks.

    Predamnom je bio let avionom od dva i po sata, sa decom od 1 i 4 godine. Mlađa ćerka je upravo bila zaspala, kada sam pakujući nas, shvatila da su slušalice mog sina, one koje koristi za gledanje filma u avionu, slomljene. Rešila sam da brzo odem do prodavnice i da ih zamenim.

    "Sledećih nekoliko sekundi odluke pamtiću čitav svoj život. Izgledalo je tako jednostavno. Ono što radim svaki dan, svake sekunde, uradila sam i tada – roditeljsku analizu dobiti i rizika.“
    "Idem i ja sa tobom", oglasio se moj sin.

    Bila sam iznenađena tom odlukom, jer nije voleo odlazak u prodavnicu. Upitala sam ga da li je siguran da ne želi da ostane kod kuće sa bakom. Ne, ne želim, odgovorio mi je. Trebalo je da shvatim da mu je jedino zanimljivo u ovom putu do prodavnice, bila nova igrica u kolima mojih roditelja na koju su ga oni navadili.

    Bila sam baš u žurbi, imala sam dva sata da zamenim slušalice, stignem kući, rasanim ćerku koja trenutno spava, nahranim je, presvučem i stignem na aerodroma, pa nisam na vreme shvatila njegov predumišljaj.
    Čim sam stala i otvorila vrata auta, moj sin je rekao: "Ja ne želim da idem".

    "Kako to misliš da ne želiš? Tražio si da pođeš", odgovorila sam.
    Pogled nije skidao sa ekrana i sa igrice koju je igrao.

    "Sada ne želim. Predomislio sam se", bio je njegov odgovor.
    "Sajmone", pokušavala sam da moj glas bude smiren i odlučan, "ako ne dobijemo slušalice, nećeš moći da gledaš film u avionu. A to je veoma dug i naporan let. A kad ne gledaš film u avionu, ti si obično vrlo nervozan i nemiran dečak. Treba nam samo koji minut da ovo završimo. A sad polazi".

    To je bio trenutak kada sam odlučila da uradim nešto što do tada nikada ne bih. Ostavljam svoje dete u kolima. Zaključavam ga, uključujem alarm i govorim mu da se odmah vraćam.
    Konačno me je pogledao, pogledom koji je obećavao izliv besa i histeriju. “Ne, ne ,ne! Ja ne želim da idem.”

    Duboko sam uzdahnula i pogledala na sat. Sledećih nekoliko sekundi odluke pamtiću čitav svoj život. Izgledalo je tako jednostavno. Ono što radim svaki dan, svake sekunde, uradila sam i tada – roditeljsku analizu dobiti i rizika.
    Vreme je bilo prijatno, jedva nekih, možda 22 stepena. Nije bilo gužve na parkingu, tek nekoliko automobila parkirano naokolo.

    Zamišljam sebe kako utrčavam u radnju i za nekoliko trenutaka istrčavam obavljenog posla.
    To je bio trenutak kada sam odlučila da uradim nešto što do tada nikada ne bih. Ostavljam svoje dete u kolima. Zaključavam ga, uključujem alarm i govorim mu da se odmah vraćam.

    I zaista se veoma brzo vraćam. Zatičem ga u kolima, kako sam ga i ostavila. Nije umro, niko ga nije kidnapovao, nijedan auto nije udario u moj. Sve je u redu.

    Tokom sledeće dve godine, vrlo često sam u sećanju premotavala u glavi taj dan, iznova i iznova. Pokušavala sam da se setim bilo čega sumnjivog, bilo čega što bi ukazivalo na agoniju koja će ugalopirati u moj život, i i te kako ga obeležiti.

    Kada smo sleteli u naš grad, pored prtljaga je stajao moj muž sa jednim od svojih karakterističnih izraza lica koji znače da sam napravila katastrofu: "Zovi odmah mamu", samo je rekao.
    Odmah sam je okrenula. Kada se vratila kući sa aerodroma gde nas je odvezla, ispred kuće je dočekao policijski auto.

    Statistiku i crnu hroniku znam. Svake godine, 30 do 40 dece, obično mlađe od 6 godina, umre nakon što ih roditelji ostave same u kolima. Njihove smrti, obično gušenja ili toplotni udar, zaista su mučne i tragične. Uglavnom je u pitanju nemar, ali vrlo često uzrok je nesrećna okolnost ili promena rutine roditelja. Recimo, uvek majka uzima dete iz vrtića, ali se dogodi da to treba da uradi otac, koji ubrzo zaboravi da mu je dete u kolima. Ili suviše umoran i nečim drugim iznerviran roditelj u žurbi zaboravi na dete. Bila sam svesna razmera takvih tragedija, i kao i većina brižnih, anksioznih i previše zaštitnički nastrojenih roditelja, bila sam pažljiv roditelj koji vodi računa o svojoj deci. Deci koja su mu najveće blago i radost.

    Isto tako znam, da auto već na 30 stepeni postaje užarena peć. Znam da je kuća sa punim bazenom vode podjednako opasna kao kuća sa napunjenim pištoljem. Isto tako svesna sam koliko je bitno da pravilno instalirate auto sedište. Znam koliko je lako da se beba uguši u sopstvenom sadržaju bljucke, ili sa navučenim prekrivačem preko glave. Vakcinisala sam ih svim dostupnim vakcinama. Uvek pregledam sadržaj njihovih sendviča kupljenih van kuće. Njihovi tanjiri i čaše ne sadrže u sebi toksične materije, ne puštam ih da previše vremena provode pored ekrana.

    Mažem ih zaštitnim faktorima čim prvo sunce grane. Sve što inače većina normalnih i odgovornih roditelja radi, radila sam i ja. Možda čak i više. Baš iz tog razloga je moj šok bio veći, kada sam na putu od aerodroma do kuće preslušala govornu poštu i čula kako mi policajac govori kako je “posmatač” primetio “incident” kada sam u gradu svojih roditelja ostavila sina samog u zaključanim kolima, i taj “incident” snimio kamerom telefona!

    U vreme kada su oni stigli pred kuću moje majke, čiji sam auto vozila ja za vreme incidenta¸ mi smo već bili u avionu.
    "Baš iz tog razloga je moj šok bio veći, kada sam na putu od aerodroma do kuće preslušala govornu poštu i čula kako mi policajac govori kako je “posmatač” primetio “incident” kada sam u gradu svojih roditelja ostavila sina samog u zaključanim kolima, i taj “incident” snimio kamerom telefona!“

    Unajmila sam advokata da razgovara u moje ime sa policijom. I on je bio zadovoljan ishodom tog razgovora. Rečeno mu je da nema tu nekog težeg prestupa, da su saznali da sam odgovorna majka koja voli svoju decu i brine o njima. Najverovatnije nikakve optužnice neće ni biti.

    Ali …devet meseci kasnije, tek što sam decu ostavila u školi zazvonio mi je telefon. Glas sa druge strane žice je pitao da li sam ja Kim Bruks i obavestio me da ima nalog za moje hapšenje.

    U danima agonije i stida koji su usledili, pitala sam se po ko zna koji put šta se desilo sa svetom, koji je ne tako davno, pre nekih 25 godina, puštao roditelje da odgajaju decu onako kako žele. Da ih ostavljaju same kod kuće, da podgrevaju ručak, obavljaju i kućne poslove, budu do mraka napolju sa još druge dece, pale vatre, igraju se po šumi, trče preko ulice. Za sve one stvari koje smo radili kao da su najnormalnije, danas za to prete socijalnim radnicima i oduzimanjem dece.

    Maloletnički sud u kome sam čekala suđenje upamtiću za ceo život. Jedva sam suzdržala ruke i noge da se ne tresu. Stomak mi je pulsirao. Moja optužnica je glasila “doprinos maloletničkoj delikvenciji”. Zvučalo je kao da sam šestogodišnjaku svaki dan kupovala pivo. Advokat mi je već objasnio da je moj predmet u domenu sive zone pravnog sistema. Nekoliko godina ranije, data je na usvajanje uredba baš o “prestupu” ostavljanja deteta samog u kolima. U njoj je bilo predloženo da, ako su vremenski i svi drugi uslovi adekvatni, i ako nema izražene opasnosti, za prvi takav prestup kazna bude novčana i simbolična. Nažalost, ta uredba nije usvojena.

    Čekajući suđenje, prijatelji su mi bili velika podrška, pričajući mi kakve vratolomije su njima bile dozvoljene u detinjstvu. Niko od njih me nije krivio. Najgore što sam tada čula bilo je da je moja odluka da ga ostavim u kolima bila loša.

    Na njihov nagovor, srela sam se i sa Leonor Skenazi, ženom koja je proglašena za najgoru majku Amerike jer je svog maloletnog sina ostavila u metrou sa mapom grada i nešto novca da se snalazi, upozna grad i vrati se kući.
    Skenazijeva je bila dugogodišnji kolumnista Njujork dejli njuza i Njujork sana, i u ovom slučaju bila je na mojoj strani.

    "Slušajte", rekla je, "postoji rizik za svaku odluku koju donesemo. Ko želi da mu dete bude 100 odsto bezbedno, neće ga ni stavljati u auto. Ne. Svaki dan se dešavaju saobraćajne nesreće i najčešće stradaju deca. Isto tako ste mogli da u tom tržnom centru budete meta razbojnika, da pucaju u vas i vaše dete, ili meta terorista. Moglo je biti leda ispred radnje, pa da dete padne i dobije frakturu lobanje. Pitanje je samo, ko je i zašto određeni rizik proglasio protivzakonitim, a drugi ne? Možda je baš zato proglašen za protivzakonit onaj izbor koji roditelju ostavlja veću slobodu i pruža za nijansu više komfora. Mi sada živimo u društvu u kome je duboko ukorenjeno uverenje da dete ne smete ispustiti iz vida ni jedan jedini trenutak.

    Deca su prezaštićena, jer su nama duboko usadili imaginarni strah, da sve tragedije za koje smo ikada čuli, mogu da se dogode baš nama, i našoj deci.”

    Suđenje je proteklo baš onako kako sam priželjkivala. Kazna je bila 100 časova društveno-korisnog rada i pohađanje časova roditeljstva!

    Iako smo se trudili da deca ne budu u toku sa onim što nam se sve vreme dešavalo, vrlo često bi shvatili da su traume ostale, i da su oni sve skapirali. Desilo se, recimo, da kada sam izašla iz auta da platim parking mesto, koje je bilo sa suvozačeve strane, moj sin zavrišti iz auta: “Ne, mama, nemoj, doći će policija.”

    Ili da jednom nakon plivanja u bazenu, kada sam ga sa leđa ogrnula peškirom i malo jače stegla, on brizne u plač, i kaže:“Mislio sam da neko hoće da me kidnapuje! Bila sam potrešena takvim reakcijama. Dugim razgovorima sam ga jedva ubedila da je svet ipak bolje mesto od one slike koju je protekljih meseci o njemu stekao.

    Šta to pravimo od svoje dece, zapitala sam se po hiljaditi put?
    U svom eseju “Prezaštićeno dete” Hana Rosin piše kako “deca uglavnom uzimaju zdravo za gotovo činjenicu da su da su uvek pod prismotrom". Inače su i ostali mediji preplavljeni novim istraživajima i tekstovima o pogubnom i sasvim pogrešnom “helikopter roditeljstvu.”

    Odgajamo narcisoidne mlade ljude koji imaju previše naduvan osećaj vrednosti i osetljivosti, i koji, naviknuti da u svemu imaju podršku i rešenje problema od strane roditelja, pucaju na najmanju neprijatnost sa kojom su ne sposobni da se izbore.

    A kako je do toga došlo? Svet je postao mnogo opasnije mesto za život, govore istraživanja.
    Aktivnosti koje su nekada izgledali bezazlene – klinac koji gleda predstavu u parku bez nadzora ili sedi u kolima za nekoliko minuta – sada su postali ne samo društveni tabu, već i osnova za krivično gonjenje?

    Moja prijateljica i pisac Džulija Fijero smatra da roditelji danas imaju “previše informacija “o roditeljstvu, što ih vodi u roditeljsku anksioznost. Knjige, blogovi, sajtovi, časopisi, svega je previše. Mislim da sve te informacije sve sukobljene, ekstremne filozofije roditeljstva i stalne polemike čine da mi kao roditelj ne verujemo sebi.

    Možda je za naše roditeljske greške kriva i činjenica da smo se udaljili od svojih primarnih porodica, odbacili sve njihove metode i kao ambiciozni mladi profi roditelji – zadali sebi nemoguću misiju i nedostižne standarde.

    Zapravo, naš najveći problem je imaginaran strah od života. Od svih teških delova roditeljstva, najteža je ipak činjenica da nikad nećemo moći da osiguramo našu decu od svih strahota. Ta želja da oni doveka budu bezbrižni i srećni, jača je od svih naših osnovnih ljudskih nagona. A ipak, bez obzira na sve upinjanje, niko od nas to ne može da uradi. Svet se raspada. Škole ne funkcionišu, srednja klasa nestaje, antibiotici otkazuju poslušnost, bakterije mutiraju, klima se menja, hrana je uglavnom otrovna. Oružje je na sve strane a ljudi sve bolesniji i nervozniji… A naši strahovi sve veći. U tom strahu od svega na šta ne možemo da utičemo, mi se previše trudimo oko drugih stvari koje jesu u našoj moći, ali su manje bitne. I ne samo da su manje bitne, nego štiteći decu od tih drugih, ne tako riskantnih stvari, mi ih nesvesno onesposobljujemo za život i činimo im tako medveđu uslugu.
     

Preporučite stranicu