- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
ХИМНА СУНЦУ
Песма „О соле мио” није написана у Италији, у Напуљу, како би неко помислио, већ у Украјини! Не на обали Тиренског, већ Црног мора
На Олимпијским играма у Антверпену, у Белгији, 1920. године, између осталих, победио је италијански маратонац Уго Фригерио. Свечаности уручивања златне медаље присуствовао је белгијски краљ Алберт. Баш као и данас, тај чин пратило је извођење химне земље из које долази победник. У то време оркестар је уживо изводио химне земаља учесница и нису биле унапред снимљене као што се чини данас. Дакле, оркестар је требало да свира „Краљевски марш”, тадашњу италијанску химну.
У последњем часу диригент је с ужасом приметио да нигде нема нота ове химне. Шта да ради? Тренутак је био врло непријатан. Маратонац, победник трка на три и десет хиљада метара – иначе познат по томе што је утрчавао у циљ с узвиком „Живела Италија!” – чекао је да се попне на постоље... Диригенту је тада синула спасоносна замисао. Дошапнуо је члановима оркестра да одсвирају „О соле мио”, песму коју су често свирали и знали напамет. С првим тактовима почеле су овације: одушевљење публике било је огромно. Цео стадион је певао. И сви су знали да то није италијанска химна, већ мелодија која је могла да се поистовети са сваким Италијаном.
Зора у Одеси
Вољом судбине, композитор и писац стихова те 1920. године нису више били међу живима: напустили су овај свет сиромашни и заборављени, готово као просјаци. А овај светски хит настао је само двадесет две године раније. То, међутим, није једина необична ствар везана за песму „О соле мио”.
Ову својеврсну химну сунцу многи сматрају музичком сликом Средоземља, сунчане Италије, пре свега Напуља. Па ипак, није написана у Италији, у Напуљу, како би неко помислио, већ у Украјини! Не на обали Тиренског, већ Црног мора.
Едуардо ди Капуа (1865–1917), млади музичар из Напуља, с успехом је похађао напуљски Конзерваторијум. Студије, ипак, није окончао. Следио је свог оца виолинисту који је свирао у различитим оркестрима у иностранству. Између осталог, и у Украјини. Током дугих путовања и боравака у иностранству, Едуардо је научио две ствари: да се коцка и да пише музику. Легенда каже да је после једне бурне ноћи проведене за коцкарским столом, видевши како свиће дан на Црном мору, а мислећи на свој Напуљ, у хотелској соби у Одеси написао једну мелодију. Пре одласка из Италије стихове, написане на напуљском дијалекту, поклонио му је његов пријатељ Ђовани Капуро. Разуме се, Капуро није могао да замисли како изгледа зора на Црном мору, али је добро знао како изгледа у Напуљу. Музичка и поетска тема као да су се поклопиле. Била је то 1898. година.
Ђовани Капуро (1859–1920), флаутиста, а пре свега новинар и песник, био је уредник културне рубрике у напуљском дневном листу „Рома”. Његови стихови, као својеврсна химна сунцу, заправо су заувек поништили сваку потоњу помисао на Одесу и Црно море. Едуардова музика и Ђованијеви стихови звучали су недвосмислено медитерански.
Песма за три гроша
По повратку у Напуљ Ди Капуа је окончао компоновање песме уз помоћ пријатеља Алфреда Мацукија, а затим предао музичкој издавачкој кући „Бидери”. У то време није било никаквих ауторских права. Композитор је за песму „О соле мио” добио тек неки ситниш – готово ништа. У септембру те исте године песма је била на музичком такмичењу „Округли сто”. Капуро и Ди Капуа били су наведени као аутори. Нажалост, песма није победила, мада је у рукопису остала забелешка једног члана жирија да је управо та песма најбоља.
Дакле, писци нису добили ништа. С друге стране, издавач „Бидери” могао је задовољно да трља руке. Оставши удовац у тридесет првој години, Едуардо ди Капуа, композитор песме „О соле мио” био је принуђен да се сналази како уме. Свирао је у биоскопским салама, пратећи пројекције немих филмова. Умро је 1917. године, а његов клавир продат је како би били враћени дугови. Једнако несрећан био је и песник Капуро који је умро три године касније, у главном граду Мексика.
Остало је историја. Песму „О соле мио” певали су и снимили многи чувени певачи. Од Енрика Каруза, Ђузепа ди Стефана, Марија дел Монака, преко Елвиса Преслија, до Паваротија, Доминга и Карераса. Три тенора без даха су оставили милионско телевизијско гледалиште током директног преноса концерта у Каракалиној бањи крај Рима, 7. јула 1990. године, у част финала Светског првенства у фудбалу. То је снимак који се последњих десетак година врло често могао чути и видети. Павароти, Доминго и Карерас певали су уз пратњу оркестра Мађо музикале под управом Зубина Мехте.
Међутим, прошле године појавила су се нова три тенора који изводе славну песму. Не би се баш могло рећи да ће ускоро помутити славу претходника. Јер, Ињацио Боскето, Ђанлука Ђинобли и Пјеро Бароне имају смо четрнаест, односно петнаест година. Њихови снимци с телевизијског такмичења Италијанске радио-телевизије (RAI) „Остављам ти песму” круже Интернетом као право музичко чудо и сведочанство о томе како музичку баштину успешно настављају млади нараштаји. Дечаци снимају компакт диск, а већ су одржали низ концерата у земљи и иностранству. Њихова даровитост призната је и свуда су испраћани овацијама. Славна оперска певачица Катја Ричарели, наступивши с њима, рекла је да ће врло брзо најважнији податак у њеној биографији бити чињеница што је певала с овим обдареним дечацима. Без сумње, Ињацију, Ђанлуки и Пјеру песма „О соле мио” донела је срећу.
Горко-слатка прича о судбини наполитанске песме из 1898. године и њених аутора може да буде и наше краткотрајно опраштање од сунца. Јер, лето је тек прошло у овом делу света. Следе јесен и зима кад ћемо чезнути за сунчевом топлотом. Право време да мислимо о химни сунцу која је настала у Одеси, односно – Напуљу .
Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин Забавник
Песма „О соле мио” није написана у Италији, у Напуљу, како би неко помислио, већ у Украјини! Не на обали Тиренског, већ Црног мора
На Олимпијским играма у Антверпену, у Белгији, 1920. године, између осталих, победио је италијански маратонац Уго Фригерио. Свечаности уручивања златне медаље присуствовао је белгијски краљ Алберт. Баш као и данас, тај чин пратило је извођење химне земље из које долази победник. У то време оркестар је уживо изводио химне земаља учесница и нису биле унапред снимљене као што се чини данас. Дакле, оркестар је требало да свира „Краљевски марш”, тадашњу италијанску химну.
У последњем часу диригент је с ужасом приметио да нигде нема нота ове химне. Шта да ради? Тренутак је био врло непријатан. Маратонац, победник трка на три и десет хиљада метара – иначе познат по томе што је утрчавао у циљ с узвиком „Живела Италија!” – чекао је да се попне на постоље... Диригенту је тада синула спасоносна замисао. Дошапнуо је члановима оркестра да одсвирају „О соле мио”, песму коју су често свирали и знали напамет. С првим тактовима почеле су овације: одушевљење публике било је огромно. Цео стадион је певао. И сви су знали да то није италијанска химна, већ мелодија која је могла да се поистовети са сваким Италијаном.
Зора у Одеси
Вољом судбине, композитор и писац стихова те 1920. године нису више били међу живима: напустили су овај свет сиромашни и заборављени, готово као просјаци. А овај светски хит настао је само двадесет две године раније. То, међутим, није једина необична ствар везана за песму „О соле мио”.
Ову својеврсну химну сунцу многи сматрају музичком сликом Средоземља, сунчане Италије, пре свега Напуља. Па ипак, није написана у Италији, у Напуљу, како би неко помислио, већ у Украјини! Не на обали Тиренског, већ Црног мора.
Едуардо ди Капуа (1865–1917), млади музичар из Напуља, с успехом је похађао напуљски Конзерваторијум. Студије, ипак, није окончао. Следио је свог оца виолинисту који је свирао у различитим оркестрима у иностранству. Између осталог, и у Украјини. Током дугих путовања и боравака у иностранству, Едуардо је научио две ствари: да се коцка и да пише музику. Легенда каже да је после једне бурне ноћи проведене за коцкарским столом, видевши како свиће дан на Црном мору, а мислећи на свој Напуљ, у хотелској соби у Одеси написао једну мелодију. Пре одласка из Италије стихове, написане на напуљском дијалекту, поклонио му је његов пријатељ Ђовани Капуро. Разуме се, Капуро није могао да замисли како изгледа зора на Црном мору, али је добро знао како изгледа у Напуљу. Музичка и поетска тема као да су се поклопиле. Била је то 1898. година.
Ђовани Капуро (1859–1920), флаутиста, а пре свега новинар и песник, био је уредник културне рубрике у напуљском дневном листу „Рома”. Његови стихови, као својеврсна химна сунцу, заправо су заувек поништили сваку потоњу помисао на Одесу и Црно море. Едуардова музика и Ђованијеви стихови звучали су недвосмислено медитерански.
Песма за три гроша
По повратку у Напуљ Ди Капуа је окончао компоновање песме уз помоћ пријатеља Алфреда Мацукија, а затим предао музичкој издавачкој кући „Бидери”. У то време није било никаквих ауторских права. Композитор је за песму „О соле мио” добио тек неки ситниш – готово ништа. У септембру те исте године песма је била на музичком такмичењу „Округли сто”. Капуро и Ди Капуа били су наведени као аутори. Нажалост, песма није победила, мада је у рукопису остала забелешка једног члана жирија да је управо та песма најбоља.
Дакле, писци нису добили ништа. С друге стране, издавач „Бидери” могао је задовољно да трља руке. Оставши удовац у тридесет првој години, Едуардо ди Капуа, композитор песме „О соле мио” био је принуђен да се сналази како уме. Свирао је у биоскопским салама, пратећи пројекције немих филмова. Умро је 1917. године, а његов клавир продат је како би били враћени дугови. Једнако несрећан био је и песник Капуро који је умро три године касније, у главном граду Мексика.
Остало је историја. Песму „О соле мио” певали су и снимили многи чувени певачи. Од Енрика Каруза, Ђузепа ди Стефана, Марија дел Монака, преко Елвиса Преслија, до Паваротија, Доминга и Карераса. Три тенора без даха су оставили милионско телевизијско гледалиште током директног преноса концерта у Каракалиној бањи крај Рима, 7. јула 1990. године, у част финала Светског првенства у фудбалу. То је снимак који се последњих десетак година врло често могао чути и видети. Павароти, Доминго и Карерас певали су уз пратњу оркестра Мађо музикале под управом Зубина Мехте.
Међутим, прошле године појавила су се нова три тенора који изводе славну песму. Не би се баш могло рећи да ће ускоро помутити славу претходника. Јер, Ињацио Боскето, Ђанлука Ђинобли и Пјеро Бароне имају смо четрнаест, односно петнаест година. Њихови снимци с телевизијског такмичења Италијанске радио-телевизије (RAI) „Остављам ти песму” круже Интернетом као право музичко чудо и сведочанство о томе како музичку баштину успешно настављају млади нараштаји. Дечаци снимају компакт диск, а већ су одржали низ концерата у земљи и иностранству. Њихова даровитост призната је и свуда су испраћани овацијама. Славна оперска певачица Катја Ричарели, наступивши с њима, рекла је да ће врло брзо најважнији податак у њеној биографији бити чињеница што је певала с овим обдареним дечацима. Без сумње, Ињацију, Ђанлуки и Пјеру песма „О соле мио” донела је срећу.
Горко-слатка прича о судбини наполитанске песме из 1898. године и њених аутора може да буде и наше краткотрајно опраштање од сунца. Јер, лето је тек прошло у овом делу света. Следе јесен и зима кад ћемо чезнути за сунчевом топлотом. Право време да мислимо о химни сунцу која је настала у Одеси, односно – Напуљу .
Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин Забавник