Грешка срца
(Срђан Печеничић)
Слушајући људе који су већ зрели и који имају децу, често се може приметити да нису задовољни својим браком или везом. Реч је о незадовољству које није довољно велико да би се особа развела или напустила партнера, али јесте сасвим довољно да се не осећа добро у браку или вези. Овакви људи су полуразочарани својим интимним животом. Стиче се утисак да је таквих који пола воле, а пола су разочарани, много, да је то нека врста колективног или генерацијског проблема.
Типична прича је следећа. Они су се заљубили, после извесног времена су се и узели, почели заједно да живе и добили дете. А онда су полако почели да схватају да су различити. И она и он су желели да се онај други промени, да се боље уклопи у њену или његову визију како брак треба да изгледа. Зато су почели да се свађају и да оног другог оптужују да недовољно воли, да је себичан, да се променио и да је изневерио обећања или очекивања. И у тој међусобној борби дошли су до неке равнотеже, неког стања тихог незадовољства. Међусобно отуђење у улогама мужа и жене често је надокнађено сарадњом у улогама тате и маме или неким другим улогама.
Овај колективни проблем је настао због разлике између оног што су људи од љубави очекивали и онога што су остварили. Ако су очекивања била нереална, особа је морала да постане разочарана. Оцена неког односа зависи од критеријума на основу којег се оцењује, а када је критеријум неки неостварљиви љубавни идеал, однос мора бити оцењен као лош. Када на однос, који је у ствари добар, особа гледа кроз своја нереална очекивања, тада га види као лош и постаје незадовољна.
Разлог за колективно незадовољство је што смо током последњих стотинак година почели да верујемо у мит о љубави која усрећује. За нас је љубав постала циљ и смисао живота, уместо да буде средство. Почели смо да верујемо да када волимо да је непристојно размишљати да ли ће нам вољена особа бити добар партнер, да ли ћемо се са њом уклопити. Све смо препустили срцу, верујући да су емоције сигурни пут до истине. Нисмо знали да и срце може да погреши, а ни да то често чини.
И зато излаз из овог стања полуразочараности или полуљубави може бити промишљање властитих очекивања од љубави. Промишљање представа о љубави није само за младе. Зрела особа може користећи своје знање и искуство да лакше пронађе и исправи властите нереалне представе о љубави. А након тога, искрен разговор са партнером о себи и својим осећањима, представама и очекивањима може довести до приближавања, нове блискости и задовољства.
Зоран Миливојевић
Објављено: 11.12.2010.
Извор: Политика
Слушајући људе који су већ зрели и који имају децу, често се може приметити да нису задовољни својим браком или везом. Реч је о незадовољству које није довољно велико да би се особа развела или напустила партнера, али јесте сасвим довољно да се не осећа добро у браку или вези. Овакви људи су полуразочарани својим интимним животом. Стиче се утисак да је таквих који пола воле, а пола су разочарани, много, да је то нека врста колективног или генерацијског проблема.
Типична прича је следећа. Они су се заљубили, после извесног времена су се и узели, почели заједно да живе и добили дете. А онда су полако почели да схватају да су различити. И она и он су желели да се онај други промени, да се боље уклопи у њену или његову визију како брак треба да изгледа. Зато су почели да се свађају и да оног другог оптужују да недовољно воли, да је себичан, да се променио и да је изневерио обећања или очекивања. И у тој међусобној борби дошли су до неке равнотеже, неког стања тихог незадовољства. Међусобно отуђење у улогама мужа и жене често је надокнађено сарадњом у улогама тате и маме или неким другим улогама.
Овај колективни проблем је настао због разлике између оног што су људи од љубави очекивали и онога што су остварили. Ако су очекивања била нереална, особа је морала да постане разочарана. Оцена неког односа зависи од критеријума на основу којег се оцењује, а када је критеријум неки неостварљиви љубавни идеал, однос мора бити оцењен као лош. Када на однос, који је у ствари добар, особа гледа кроз своја нереална очекивања, тада га види као лош и постаје незадовољна.
Разлог за колективно незадовољство је што смо током последњих стотинак година почели да верујемо у мит о љубави која усрећује. За нас је љубав постала циљ и смисао живота, уместо да буде средство. Почели смо да верујемо да када волимо да је непристојно размишљати да ли ће нам вољена особа бити добар партнер, да ли ћемо се са њом уклопити. Све смо препустили срцу, верујући да су емоције сигурни пут до истине. Нисмо знали да и срце може да погреши, а ни да то често чини.
И зато излаз из овог стања полуразочараности или полуљубави може бити промишљање властитих очекивања од љубави. Промишљање представа о љубави није само за младе. Зрела особа може користећи своје знање и искуство да лакше пронађе и исправи властите нереалне представе о љубави. А након тога, искрен разговор са партнером о себи и својим осећањима, представама и очекивањима може довести до приближавања, нове блискости и задовољства.
Зоран Миливојевић
Објављено: 11.12.2010.
Извор: Политика