Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Планска демонтажа међународног права као нова стратегија глобалне власти
аутор: Александар Мезјајев извор: Фонд стратешке културе Москва| 06.04.2011 | 21:46
Уз тутањ рата против Либије дошло је до нове агресије, која говори да је почела нова етапа међународно-правне историје човечанства. 5. априла је започета војна операција на преузимању власти од законитог председника Обале Слоноваче Лорана Гбагбоа. Операцију спроводи француска армија. Према једним саопштењима Л. Гбагбо је опкољен и спреман да се преда, а по другим негира сва саопштења по којима је спреман да преда власт побуњеницима, поново и поново изјављујући да је на председничким изборима победио законито.
Оно што је у претходној најави најважније – то је учешће „мировних“ снага ОУН у војној операцији на свргавању законито изабраног шефа државе. Први пут од јануара 1961. године (када је белгијска војска под заставом „мировне“ мисије ОУН у Конгу извршила операцију убиства премијера Конга Патриса Лумумбе), војне снаге Организације Уједињених Нација поново чине међународни преступ, свргавајући шефа суверене државе.
Западна средства масовних информација, као и руска која понављају за њима, лажу тврдећи да је Л. Гбагбо крајем 2010. год. изгубио председничке изборе и да више није председник државе. Напамет научена фраза, која се стално понавља, о томе да је „Изборна комисија објавила да је А.Утара председник“ сакрива чињеницу да, у складу са уставом Обале Слоноваче, у случају спорног резултата, резултате избора не објављује Изборна комисија, већ Уставни савет(1). Уставни савет је за председника прогласио управо Л.Гбагбо-а. Тако да је једино важно: правно – Л. Гбагбо представља стопроцентно законитог председника земље. А ако је тако, онда се војна операција на његовом свргавању назива – агресија.
Африка је давно постала полигон за испитивање „новог“ међународног права. Тако Међународни кривични суд (МКС) који је основан 2003. праксу стиче искључиво на Африканцима: за 8 година његовог постојања ни један континент, осим Африке, није постао предмет његовог интересовања. Баш је на Африци требало да се провери на делу нова етапа учвршћивања глобалне власти – избори које спроводи ОУН. Природно, уз њихов завршетак „потребним“ резултатом. При том се не ради о изборима са посматрачима ОУН, што није новост, већ о изборима са потпуном контролом и уз потпуно финансирање од стране ОУН. Тако прођоше и ови избори у Обали Слоноваче, а „потребни“ кандидат А.Утара, који је од 1968. – 1988. год. био један од највиших функционера Међународног валутног фонда, изгуби. Суровост догађаја који се тренутно дешавају у Обали Слоноваче у многоме се објашњава чињеницом, да је „проба“ неславно пропала. У тренутку писања овог чланка у главном граду те земље се води рат. Гину и они који подржавају Гбагбоа, и они који подржавају Утару.
Који су поступци коришћени да би експеримент са Обалом Слоноваче био приведен крају? Прво је Међународни кривични суд саопштио да почиње истрага поступака Гбагбое који, „можда представљају геноцид“. 30.03.2011 г. је донета Резолуција СБ ОУН под бројем 1975 којом су уведене санкције против законито изабраног председника земље тако, што је он проглашен за незаконитог, при чему није за то дато никакво образложење, што само по себи представља не само преседан, већ потпуно нов правни поступак.
Учешће снага ОУН у војној операцији на свргавању председника једне суверене земље представља очигледну злоупотребу мандата мисије ОУН. Уосталом, тиме што је стала на страну Утаре, мисија је већ изгубила своју функцију. Али миротворне мисије ОУН уопште представљају проналазак који превазилази Статут ОУН. Ми смо већ навикли на те мисије по белом свету, сматрајући их за потпуно законите. Међутим у Статуту ОУН нема никаквих овлашћења Савету безбедности да може да шаље такве мисије! Да погледамо Резолуцију СБ ОУН од 24.02.2004. године о оснивању Мисије ОУН у Обали Слоноваче. Та је мисија основана „на бази главе VII“. На бази не члана, не ни параграфа у члану, већ одмах - целе главе! Па то је исто као када се, нпр. осуди човек на затвор „на бази кривичног закона“, а судије се чак и не потруде да се позову на неки конкретни члан! Односно – нити је било, нити има икаквих конкретних правних регулатива за оснивање „миротворне“ мисије ОУН. После злочина у Конгу 1961. године ОУН-ове мисије нису привлачиле пажњу само зато, што су слате на молбу или бар уз сагласност власти одговарајуће државе. Што се тиче Обале Слоноваче постојао је директан захтев руководства државе да се мисија уклони са територије те земље. На шта је генерални секретар ОУН одговорио да не сматра Гбагбоа за закониту власт!
О томе, да су организатори „пробе“ за свој циљ поставили избор Утаре за председника државе говори и реакција „међународне заједнице“ на покушај председника Л. Гбагбоа да кризу реши мирним путем, конкретно, његова понуда да се гласови поново изброје. Генерални секртетар ОУН је предлогом био „шокиран“. Зашто? Шта је то могло да изазове шок Бан Ки Муна? Да није можда оно, што је он одлично знао – ко је у ствари победио на изборима у Обали слоноваче?
По чему се догађаји у Обали Слоноваче разликују од свега, што смо до сада видели? Колонијалних освајања и државних преврата, које су правиле иностране оружане снаге, било је и пре, али су тада они чињени тако што је међународно право КРШЕНО! Агресор није могао да рачуна на подршку СБ ОУН, који је сносио главну одговорност за одржавање међународног мира и безбедности. Пре је до агресија долазило без одлука ОУН, чиме је подвлачено њихово злочинаштво. Данас се ситуација променила из корена. Агресије се врше НА БАЗИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА. Регрес човечанства се продубљује поразном брзином: ако је агресија против Либије изведена уз дозволу ОУН, агресија против Обале Слоноваче се чини директно од стране снага ОУН.
Међународно право је престало да буде фактор стабилизације у међународним односима. Више од 60 година термин „међународно право“ се схвата искључиво позитивно, али није одувек било тако – успели смо и да заборавимо! Сада нас опет враћају у колонијално доба, када је међународно право представљало инструмент територијалних освајања и оправдања агресија (сетимо се „права на рат“ Хуга Гроција и „колонијалног међународног права“ 19. века!)
Догађаји у Либији и Обали Слоноваче представљају епохалне регресивне догађаје 21. века. Први пут од 1945. године, када је под знаком Велике Победе, започет узлазни, прогресивни развој међународног права, пуштен је у живот и регресивни процес. Све што се дешава данас је јасно испланирана специјална операција „анулирања“ основних принципа међународног права и рушење основа на којима почива читав светски поредак. Ово није само кршење, ово је враћање у радикално регресивно поједностављење светског поретка!
А ми смо сведоци почетка новог историјског доба на глобалном нивоу, којим се свесно врши демонтажа читавог система међународног права - од врха до самог дна.
___________________
(1) У изванредном чланку Ј.Пустовојтове „Слонова кост у грлу западне демократије“ која је на руском језику објављена на сајту Фонда стратешке културе 4.04. наводи се да ситуација треба да се разреши „у складу са Уставом“. Да додамо, да је у Уставу Обале Слоноваче наведена формулација дата изузетно јасно. Члан 94 тог Устава гласи: „Коначне резултате председничких избора објављује Уставни савет“.
Џин на узици, или Провера у пракси теорије „диригованог хаоса“
Аутор: Сергеј Шашков Извор: Фонд стратешке културе Москва
Конфликт уличног трговца са општинским властима провинцијског туниског градића у децембру прошле године медији су препознали као сигнални конфликт. Масовни немири захватили су Тунис, убрзо се пренели на Египат, а сукоби демонстраната са полицијом, каткада и са армијом, забележени су у Јемену, Ирану, Алжиру, Ираку, Бахреину, Јордану, Кувајту, Либији, Џибутију, Мароку...
Један од најраспрострањенијих аргумената за дешавања су позивање на сиромашно стање већине становништва, вопијуће раслојавање друштва, „прекомерно“ трајућа ауторитарна владавина, диктаторски стил шефова држава, клановске везе и дивљање корупције. Разуверивши се у способности владара да својим поданицима осигурају прихватљиви животни стандард, протестанти су прешли на политичке захтеве, тражећи смену власти и демократизацију друштва. А даље је профункционисала солидарност арапских народних маса, које су подржале своју браћу и сестре у другим земљама. Аргументи су, чинило се, убедљиви, али ако се дубље проуче, испада да није тако, аргументи се расплињују...
Теза о томе, да у основи збивања леже социјално-економски узроци, изазива сумњу из простог разлога, што су немири захватили и земље, које се нипошто не могу означити сиромашним. Кувајт, Бахреин, Либија, Тунис, па и тај Иран, према годишњим приходима по глави становника значајно су испред успешне Бугарске – чланице Европске уније и низа других земаља. Чак је и „сиромашни“ Јемен по том показатељу изнад многих земаља света, поред осталог бивших република СССР Молдавије и Таџикистана (оцена за 2010. годину).
Захтеви за побољшање животног стандарда били су тек повод за анимирање маргиналних слојева на активно деловање, у низу случајева отворено усмерено на смену владајућих режима. База протеста у многим случајевима је скривена, а вектор њихових потеза није тешко променити. Скоро сви они, који данас учествују у погромима и који помамно захтевају смакнуће својих лидера, још јуче су их махнито поздрављали и ликовали при самом помињању њиховог имена. Изузетак су криминалци, који су се са запрепашћујућом лакоћом нашли на слободи и од којих је саздана окосница ударних антивладиних одреда.
Позивање на арапско јединство и солидарност нису одрживи по одређењу. Уједињена Арапска Република распала се убрзо након проглашења, Савез Арапских Република потрајао је још мање, и само на папиру. Либија је ратовала са Египтом и Суданом, НДР Јемен са ЈАР, у Јордану је Палестинцима приређен „црни септембар“. Египат, Саудијска Арабија, Сирија и низ других арапских земаља учествовало је у рату против Ирака 1991. године, зашта су многи арапски војници добили медаље САД – списак би се могао још дуго наставити.
Арапи су толико различити од земље до земље по менталитету, традицијама, историји, култури, чак и по генотипу, да је кудикамо једноставније пронаћи оно мало заједничког, што их и заиста обједињава. Чак се и арапски литерарни језик - нешто што би наизглед требало да буде заједничко за све Арапе - користи ограничено, а у свакодневном животу људи говоре на дијалектима којих има на стотине, и који се међусобно разликују до степена потпуног узајамног неразумевања.
Скреће на себе пажњу чињеница, да су садашњи нереди захватили само неке арапске земље (протести у Ирану су у индиректној вези), али не све њих, а „одабране“ су у одређеној доследности по до танчина сличном сценарију. Претпоставке о томе, да су садашња збивања на Арапском Истоку карика у истом ланцу, а да је сам процес био извана испланиран и кординиран, претачу се у уверење ако се упореде чињенице и изанализира примена технологија, остварени резултати и одговори на сакраментално питање: коме је то од користи?
Теоријска основа.Све што се догађа у потпуности се уклапа у разрађену у САД теорију „диригованог хаоса“ (позната такође и као теорија „контролисане нестабилности“), а међу ауторима теорије су трубадур „америчке светске хегемоније“ Збигњев Бжезински, Џин Шарп (аутор књиге „Од диктатуре ка демократији“) Стивен Ман (још 1992. године објавио је у часопису Националног војног колеџа у Вашингтону рад „Теорија хаоса и стратешка мисао“, касније директно умешан у „цветне револуције“ у неким земљама бившег СССР) и други.
На основу теорије створена је доктрина „диригованог хаоса“, чије се основне поставке своде на следеће:
-уједињење у потребном тренутку, и у потребном периоду, разједињених политичких снага, које иступају потив постојеће законите владе;
-подривање уверености лидера земље у своје снаге и лојалност оружаних структура;
-директна дестабилизација ситуације у земљи, стимулисање расположења протеста уз ангажовање криминалних елемената у циљу сејања панике и неповерења у владу;
-организација смене власти путем војне побуне, „демократских“ избора или другим путем.
Морално-правни аспект. У сфери геополитике морал је подређен националним интересима. Што се тиче ратова новог типа – информативних и оних у кибернетичком простору, они и уопште не потпадају под појам агресије, усвојен у међународним нормама. У условима, када не постоји јединствено и међународно признато званично одређење „међународни тероризам“, са правног аспекта ништа не спречава да се против истог бори самостално и у разним деловима света, а при том те регионе Вашингтон најчешће воли да одређује самостално, користећи „право јачег“. Технологије „дириговања хаосом“ при том му сасвим добро дођу.
Снаге и средства. 1996. године у САД је формирана председничка комисија за разраду офанзивних планова информативних ратова, а у ЦИА се појавила Група за критичне технологије и Оделење за транснационалне проблеме. Истовремено се активно радило на стварању система, који омогућава да се у аутоматском режиму прати комплетна информација на Интернету, укључујући приватну преписку, и да се сумњива саопштења скидају по кључним речима. Један од основних одељака програма било је проналажење кључних алгоритама за откривање интересантних података и генерисање саопштења на арапском језику.
Пентагон је развио послове на датој тематици још и раније, 1990. године, када је у Оружаним снагама (ОС) САД утврђен теренски статут ФМ-100-20, а 1994. године и ФМ-100-23. У априлу 2010. године окончано је формирање специјалне Киберкоманде у саставу Здружене стратешке команде ОС САД. На чело нове структуре постављен је генерал Кејт Александер, бивши шеф Агенције за националну безбедност. У октобру 2010. године генерал је објавио, да је његова команда у потпуности борбено спремна.
У складу са концепцијом „информативне супериорности“, која је одражена у документу о стратегији развоја ОС САД „Јединствена перспектива - 2020“, супериорност у информативној сфери један је од кључних фактора. Главни задатак нове команде био је у реализацији целовитог спектра информативних и мрежних операција у глобалном киберпростору свим доступним средствима, користећи челне информатичке технологије.
У реализацији послова ангажоване су и недржавне компаније. У јуну 2009.године команда специјалних операција САД је склопила уговор са компанијом GallupPollsо обради података анкета јавног мнења у различитим регионима света ради даљег коришћења приликом планирања и спровођења мера утицаја на циљни аудиторијум у току „психолошких операција“. Корпорација SAIC је радила на стварању методика и програмских производа, а такође техничких средстава за вођење киберратова.
Крајем јануара 2011. године Бела кућа је саопштила, да је председник Б.Обама знао за сазревајуће кризе у Тунису, Египту, Бахреину и Јемену, па је још у августу прошле године наложио да се припреми тајни извештај о ситуацији у арапским земљама.
Реализација разрада. Практично у свим земљама, увученим у хаос, оперативно-стратешки „флеш-моб“ био је организован путем дистрибуирања саопштења о изгледним митинзима и другим акцијама путем социјалне мреже и електронске поште, као и слањем информације на мобилне телефоне. Дириговани сервери Facebook, Twitter,а такође Hotmail, Yahoo и Gmail налазе се у САД. То да су сви они под контролом одговарајућих служби, које имају доступ целоклупној неопходној информацији, може изазвати сумњу једино ноторних романтичара.
Располажући неопходном базом података, није тешко организовати дистрибуцију саопштења унапред одабраној „клијентели“, која потом, укључивши веома ефикасни и популарни у арапским земљама „сарафински радио“, сасвим лако окупља на потребном месту неоподни број људи, који никада нису чули ни за Твитер, али су увек спремни да разбијају излоге и бацају каменице. То да ће чињеница дистрибуције таквих саопштења свакако бити позната локалним службама безбедности, не мења ствар, јер, као прво, извор дистрибуирања је лако учинити технички неухватљивим, а као друго, и најважније, властима није могуће да оперативно и адекватно одреагују на скуп десетина, па и стотина хиљада људи, када на сцену ступају нови закони. Искључивање доступа мрежи и мобилној вези дешавало се са закашњењем од 3 до 12 дана, што је у низу случајева било фатално за власт.
Циљеви и задаци По свој прилици, дата широка операција изводи се у оквирима глобалног преформатирања света и има за циљ смену руководилаца три државе, које су од стратешког интереса за САД у дугорочној перспективи. Замена лидера новом, млађом генерацијом прозападних технократа требало би да кардинално ојача лидирајуће позиције САД у свету, уз истовремено слабљење утицаја Кине, ЕУ и Русије.
Посебна пажња поклања се стављању под контролу покрета исламиста различитих струја. Фундаменталисти су се фактички одавно разбежали по „националним становима“, али „Браћа муслимани“ су и дан-данас основни актери протеста у муслиманском свету. При том се одвија процес њихове легализације у замену за одустајање од радикализма. У резултату је та организација у Египту фактички забрањена, али је имала значајно представништво (скоро 20%) у парламенту земље (до његовог распуштања фебруара 2011. године). Нема сумње да ће они по резултатима нових парламентарних избора ојачати своје позиције.
Позиције фундаменталиста јачају и у другим земљама, које су подвргнуте војно-политичком кибернападу, али ће то бити фундаменталисти новог кова – под контролом и управљањем по типу Турске, где се „Браћа муслимани“ налазе у власти. Они користе исламске пароле као параван, а на делу се баве питањима међународне интеграције.
Они пак, који не прихватају нова „правила игре“, биће стављени пред избор – или да се подвргну драстичним репресалијама, или да оду у места у којима могу наставити своју делатност.
Ток операције пореметио је либијски лидер, који је по ко зна који пут помрсио све конце САД. Да се ослободи Гадафија – то је одавнашња машта многих администрација Беле куће, али су сваки пут с тим у вези настајали проблеми. Реално независни и харизматични вођа, он је као и до сада „тврд орах“ за Запад. Управо се у Либији прекинуо ланац – Гадафи је фактички спасао лидере неких арапских земаља, који су се налазили на „листи чекања“, али они за сада нису стигли на ред.
Остварени резултати су, међутим, очигледни, и у целини су позитивни за САД. Осим што су успостављени политичка доминација и поуздана контрола најкрупнијих нафтних и гасних налазишта и саобраћајница, САД ће овладати и тржиштима за пласман, у првом реду свог наоружања. А ништа није мање значајна и чињеница, да регион остаје у доларској зони.
Осим Вашингтона, задовољство осећа и Израел – у арапским владајућим круговима нестале су чак и назнаке које упућују на конфронтацију са јеврејском државом – тамо су сада заокупљени сопственим опстанком. По „јединству умова“ нанесен је такав ударац, од кога се Арапски свет неће скоро опоравити. И ма како то парадоксално звучало, на добитку је и Саудијска Арабија, којој сада практично није остао ривал у борби за лидерство међу Арапима и којој предстоји да конкурише са Израелом у томе, ко је од њих већи пријатељ САД у региону.
Можемо признати, да се у геополитичком преформатирању света доктрина „диригованог хаоса“ у пракси показала као удобније и ефикасније средство за постизање постављених циљева, уз прихватљиве финансијске издатке. Изузетак само потврђује правило – М.Гадафи ће остати на власти у Либији, али то већ неће бити она Џамахирија, коју је он створио. Раније поменути Стивен Ман је 2008. године изјавио, да је Белорусија једина земља у којој није успео да оствари постављене циљеве. Али Вашингтон не губи наду.
Извор: Фонд стратешке културе Москва Аутор: Александар Савченко Превод - Рајко Досковић
Америчка политика „меке снаге“ сродна је коришћењу кремена, никада не знаш на којем месту, у које време и од какве варнице ће букнути ватра.
Нешто слично десило се у северној Африци и на Блиском истоку. Неоспорно је да горива у региону има довољно. Чак се види у неким телевизијским репортажама да међу стотинама хиљада „избеглица“ нема ни жена, ни старијих, ни деце. Само млади, здрави момци. Незапослена омладина. Стиче се утисак да је револуција за њих само начин да пређу у просперитетну Европу. Саосећајни Европљани традиционално се „ужасавају“ репресије од стране диктаторских режима, чак иако полуписмени човек који такве речи не зна, тражи азил.
Чак ни бензин не гори сам од себе. Треба га запалити. Присутан је и знак постојања таквог система у америчкој политици на Блиском истоку, тим пре што већ неколико година она демонстрира нове тенденције и нови стил.
На пример: најстарији традиционални метод за САД да задржи земље које се развијају у зони свог утицаја био је установљен у Африци, Азији и Латинској Америци диктаторским режимима са жестоким убијањем воље народа за независношћу. При свему томе Вашингтон се није либио да често употреби проверени метод као што је војни преврат. Сада је Бела кућа у улози браниоца „бунтовног народа“ и могла би да прети смрћу тим својим штићеницима који покушавајуда се одупру промени сценарија на сцени блискоисточног позоришта. Више се то односи на пуковника Гадафија. Либијски лидер је дошао на власт уз подршку СССР-а, а не САД-а и већ самим тим, ако ћемо искрено, на амерички начин он је дужан да ослободи место за поузданијег партнера, са тачке гледишта запада који вене без нафте.
Без обзира колико се неко трудио, револуција за разлику од војног преврата, треба да сазри без обзира да ли је обојена или цветна. Чак и њени пројектанти не знају тачно каква ће искра да упали пожар народног гнева. Сматра се да је узрок почетка протеста против корупције и незапослености у Тунису, која је прерасла у панарапску „револуцију јасмина“, послужоло је самоубиство младог човека коме су забранили да продаје воће због непоседовања лиценце, и он се убио зато што није могао да нађе други посао. То је било довољно да у земљи почну улични нереди, а председник Бен Али, не покушавши чак ни да им се супротстави, кукавички је побегао у иностранство. И сада мало ко се сећа да недуго пре почетка туниских таласа на сајту WikiLeaks-а се појавио чланак америчке дипломатске преписке у којој је Тунис био назван „полицијском државом“, а Бен Али вођом те државе који је заборавио на потребе свог народа.
Нешто слично се догодило у Египту. Иако „жескоки“ диктатор Хосни Мубарак неко време се опирао и на крају је срамно напустио своју функцију, чак не покушавајући да прихвати многобројну подршку својих присталица, самим тим и армије. И у случају ове револуције претходило је појављивање тајних докумената Стејт департмента на WikiLeaks-у, што показује да је САД већ дуго убеђивао египатског председника да одустане од диктаторских навика и спроведе у земљи демократске реформе.
Овим нећу да кажем да су публикације WikiLeaks-а биле средство за утицај на масу и послужиле као окидач за „јасмин револуцију“. Нимало. Једноставно у арсеналу информационих ратова постоји такво средство, као „информациона бомба“ која служи као детонатор за почетак процеса, а постоји и такав термин – „информациона мина“. А њена дестинација је сасвим другачија. Мина се поставља раније и треба да експлодира у одређеном моменту, када је „процес већ кренуо“, али њега је потребно довести до краја и ставити тачку.
„Цурење“ информација из Стејт департмента је баш могло да послужи као таква мина одложеног дејства. Објављени материјали, преписке америчких дипломата могли су бити средство психолошког притиска на будуће жртве, тих истих Бен Алија и Мубарака. Циљ таквих акција је лишавање одређених политичара и државних радника, воље за супротстављањем, да им се унапред усади осећај безизлазности и неизбежног краха, да до њих доведе чињеницу да је Вашингтон њима незадовољан и да их неће подржати у тешком тренутку, без обзира на вишегодишње заслуге у заштити америчких интереса. Осетивши себе „обрађеним материјалом“ било који политичар ће доћи до закључка, да је борити се за власт бескорисно и да је боље кукавички отићи, али остати жив, него бити обешен по вољи „стратешких партнера“.
Зато је само Гадафи решио да се суптротстави. Он сигурно не треба да чека милост од запада. Није заслужио. Било би лакомислено сматрати да Вашингтон није очекивао и да се није припремао за такав развој ситуације. Очекивао је, спремао се и спремио. Он је већ одавно забринут за „демократизацију“ Блиског истока, сада већ подржаног англосаксонским носачима авиона у Средоземном мору.
Нисам био лењ и прегледао сам дугачак списак пројеката који се од 2001. године до дана данашњег налазе у раду Савета спољне политике (ССП ), водећег амерчког „невладиног“ аналитичког центра. Како се показало, у том списку наводе се, на пример, овакве теме: „лобирање политичких и економских реформи на Блиском истоку“ (руководилац Лиса Андерсон, члан Савета спољне политике). Некада је Лиса Андерсон заузимала положај директора Института Блиског истока на Колумбијском универзитету и председника Асоцијације блискоистичних испитивања САД-а. Тренутно је члан Савета фонда Карнеги по етици међународне политике – и то баш на време! Копрецедавајући организацијом за заштиту људских права Human Rights Watch на Блиском истоку и преседник Америчког универзитета у Каиру. Лиса Андерсон посебно препоручује чланак у којем се наводи њена научна специјализација: „професор спољне политике, експерт за формирање држава и смене ражима“ (special expertise in state formation and regime change). По свему судећи у америчкој професури постоје и такве научне страсти.
„Реформе у арапском и исламском свету“ (лидери Стивен Кук и Насиб Сабах, ССП одељење блискоисточних студија). Стивен Кук, већ наведен, поред тога и као директор који се финансира од Савета „независне“ политичке групе САД-а у правцу реформисања арапског света (Independent Task Force on U. S. policy toward reform in the Arab world);
Иницијатива арапске реформе (руководилац Хенри Сигма 2005. године – директор пројекта ССП „САД/Блиски исток„, а до доласка у савет био је извршни директор америчко европског конгреса; рабин ортодоксне школе јудаизма Torah Vadath).
„План деловања САД-а: ширење политичке и економске либерализације Блиског истока“ (руководилац Елиот Шреџ 2005. године – научни сарадник ССП-а, а затим потпредседник Google-a за глобалну комуникацију и ПР).
То је само део блискоисточних програма ССП-а. А у САД-у постоји још много таквих организација.
Који је интерес Американаца да шире „демократију“ у региону где су већ успели да се опеку у том процесу? Зато што је 2006. године баш на инсистирање Вашингтона била „демократизована“ палестинска аутономија и спроведени су избори за палестински национални савет, као разултат свега тога у сектору Газе су дошли исламисти. Зар лекција није била научена? Или је обрнуто – баш то Вашингтон и хоће да постигне у Северној Африци. Највероватније ни једно ни друго. Није искључено да су Американци схватили да у борби са исламистима они губе и зато Вашингрон жури да већ сада искористи незадовољство народа Северне Африке и Блиског истока својим владарима, да им сами помогну да смене корумпирани врх који влада у арапским земљама. И тако кроз 2-3 године после одласка САД-а из Ирака и Авганистана и неизбежног краха „антитерористичке“ операције НАТО-а, то ће урадити Хизб-ут-Тахрир, Ал Каида и „Браћа муслимани“ који ће у очима осталих муслимана бити победници, наследници дела чувеног Салах ад-Дина, ослободиоца исламских земаља од крсташа.
Зато није ни чудно, да у тако критички важној држави као што је Египат први изрони као потенцијални наследник Мубарака и покуша да постане „опозиционар“ исти такав као Мубарак, штићеник САД-а, Мухамед ал-Барадеј, члан Међународне кризне групе (International Crisis Group), која се финансира из фонда Карнеги, Форда, Гејтса и, наравно, из фонда Сороша, чији је власник у списку руководства ICG као и Мухамед ал-Барадеј.
Симболично је то још да се у априлу 2010. године бивши директор МАГАТЕ јавно изјавио да би хтео да се врати у египатску политику као „агент промена и заштитник демократије“. Као да је знао да ће убрзо доћи до тога.
Уосталом, то је неважно. За сада САД не мора да брине. Ко год би дошао на власт у арапским земљама на таласу „демократизације“, чак и сам Бин Ладен, у прво време он би свеједно био приморан да се оријентише на Вашингтон и његове европске савезнике. Нафта мора некоме да се продаје, ако хоћеш да обуздаш народну стихију која је осетила укус слободе и некажњивости! А власт и новац брзо бришу идеолошке разлике, претварајући у безличну масу било конзервативце, било либерале, било комунисте. Мислим да би и исламисти који би сели у председничке и министарске фотеље при индиректној подршци САД-а, кренули тим истим путем, од храма до мамона. Али ми то сазнати нећемо. Већ смо испробали на себи америчко буре барута.
Geopolitika turske i američki projekat "velikog bliskog istoka"
GEOPOLITIKA TURSKE I AMERIČKI PROJEKAT "VELIKOG BLISKOG ISTOKA"
Autor: Ajeksandar Knjazev Izvor: Fond strateške kulture Moskva, 12 april 2011.
Za Tursku postaje sve nepoželjnija regionalna dominacija SAD, i sva njena spoljna politika postaje sve balansiranija
Burni događaji u zemljama Magreba i na Bliskom Istoku pokazuju da je istorija najzad izgubila prirodnost svog razvoja i da je dobila zadati karakter. „Teorija zavere" (konspirologija), iako možda nije najbolja vrsta metodologije naučnih istraživanja, ipak je potpuno prihvatljiva za gradnju hipoteze o suštini onoga što se sada dešava. Tim pre što su otvoreni pokušaji najkrupnijeg centra - SAD - da se tok svetskog razvoja preusmeri na interese njihove globalne vlasti.
* * *
Dejstva SAD u Iraku su od proleća 2003. dala snažan podstrek aktivnostima turskih i sirijskih Kurda, što je u okviru američkog projekta „Veliki Bliski Istok" u potpunosti u skladu sa zadatkom sitnjenja regije prema anglo-američko-izraelskim planovima formiranja „luka nestabilnosti" od Libana i Palestine do Sirije, Iraka, Persijskog zaliva, Irana, pa zatim do granica Avganistana, i dalje do Kašmira, Sinczjana, Tibeta - kao usmerenje „nove avganistanske politike" Obamine administracije.
U toku iračkog rata 2003. godine Turska je, prvi put posle potpisivanja Lozanskog ugovora 24. jula 1923.god, bila prinuđena da se pomiri sa dispozicijom nametnutom od SAD, prema kojoj je pokret Kurda počeo u međunarodnom životu da nastupa kao samostalan faktor. U skladu sa tim agresija SAD protiv Iraka je kod turske političke elite postala tačka odbrojavanja za shvatanje sopstvene uloge, a takođe i novog kvaliteta turske spoljne politike. Zajedno sa faktorima, kao što je nezadovoljstvo stavom Evrope u odnosu na stupanje Turske u EU i još nekim, ta antizapadna ideologija učvršćuje novi geopolitički status Ankare.
Najnovije izmene u spoljnoj politici Turske znače da njeni interesi ne moraju obavezno da se poklapaju sa pozicijom SAD. U Turskoj je primetno oslabio višegodišnji interes za stupanje u EU i ona sada više teži Bliskom Istoku, a takođe je spremna da povede računa o regionalnim interesima Rusije i Irana. Za Tursku postaje sve nepoželjnija regionalna dominacija SAD, i sva njena spoljna politika postaje sve balansiranija. Tendencije NATO ka stvaranju kriza, američki scenariji za formiranje Kurdistana (sa promenom sadašnjih granica Turske, Irana, Iraka i Sirije) i protivrečnosti u bazenu Crnog mora i na Kavkazu dozvoljavaju da se hipotetički pretpostavi verovatnoća da će u srednjeročnoj (a možda i kraćoj) perspektivi doći do ozbiljnih transformacija u spoljnopolitičkim željama Turske. U stvari, te transformacije su već počele, a kao ishodnica tog plana može da se smatra izjava Ankare iz avgusta 2010 godine o nameri da se iz strategije nacionalne bezbednosti isključi podsećanje na to da glavnu spoljnu pretnju za Tursku predstavljaju Rusija, Grčka, Iran i Irak. Turska radi na kardinalnoj promeni svoje geopolitičke orijentacije u svetu.
Pre oko dve godine jedan od ruskih autora je izrazio mišljenje prema kome će, ukoliko se kurdski iredentistički pokret pokaže kao uspešan, biti neophodno da se hitno uspostavi dijalog sa kurdskim političkim snagama, i da se prizna nezavisnost Kurdistana(1). Nije teško dosetiti se da bi takav korak Moskve ne samo izbrisao sve pozitivno što je dotle postignuto u rusko-turskim odnosima, već bi on imao snažan uticaj i na rusko-iranske i rusko-sirijske odnose. U stvari, neophodni su koraci koji bi predvideli odbijanje promene granica u oblasti Velikog Kavkaza, kao i Bliskog Istoka, a takođe i promene mnogih drugih granica. Ukoliko bi Rusija priznala Kurdistan to bi u uslovima lomljivog sopstvenog - ruskog - federalizma, pogotovo za Kavkaz, predstavljalo zamajac za „balkanizaciju regije".
* * *
Ankara smatra da je jedan od najvažnijih mehanizama za jačanje uticaja Turske u regionalnim pitanjima razvoj ekonomskih veza sa državama u regiji. Odatle inicijativa o potrebi formiranja slobodne trgovinske zone Turske sa arapskim zemljama. Turska je preko svojih leđa osetila uticaj regionalnih kriza, koje su delimično predstavljale i rezultat politike SAD i ima nameru da preuzme inicijativu u sopstvene ruke tako što će sređivanjem ekonomskih odnosa sa zemljama iz regije, sa jedne strane, oslabiti uticaj zapadnih država na zemlje susede, a sa druge, preuzeti poluge delovanja u sferi bezbednosti.
Na isti način treba posmatrati i tursku aktivnost u zemljama Centralne i Južne Azije. Predstave o „novom svetu, u kome će regionalne države poželeti da imaju pravo na sopstveno izjašnjavanje kada se radi o pitanjima regionalne i međunarodne politike" umnogome se ispoljavaju u ponašanju Turske u Avganistanu. Za dobre tursko-avganistanske odnose postoji nekoliko povoljnih faktora. Prvi je konfesionalni. Turska je muslimanska zemlja i prisustvo njenih vojnika u Avganistanu lokalno stanovništvo prihvata mnogo mirnije nego razmeštaj američkih ili evropskih jedinica. Osim toga, Turska nije sused Avganistana, i to predstavlja prednost, a ne manu, jer Turska nije zainteresovana za ustanovljavanje kontrole nad tom zemljom ili nametanje nekog drugačijeg oblika političkog uređenja, „kao što je to pokušavala da učini većina avganistanskih komšija". Najzad, nijedna druga zemlja nema armiju kao što je ima Turska, sa iskustvom u ratnim dejstvima i u brdima, i u partizanskom ratovanju(2).
Međutim bazu za osnovu turskih napora na putu ustanovljenja mira i stabilnosti u Avganistanu predstavlja ne toliko vojna komponenta, koliko turska „meka snaga". Istovremeni rast turskog učestvovanja u rešavanju avganistanskog problema daje šanse za „devesternizaciju" programa pomoći Avganistanu(3). U tom kontekstu interesantne su preporuke američkih eksperata u vezi sa politikom koju Turska vodi u Avganistanu. „Zna se da Turska ima tesne veze sa uzbekistanskom dijasporom u Avganistanu. Međutim, ona neće moći da odigra ulogu stabilizatora ukoliko sebe bude identifikovala samo sa njom. Turska mora da jača veze sa najkrupnijom etničkom grupom u Avganistanu - sa Paštunima. Vodeći računa da je glavni pokrovitelj paštuna Pakistan, za Tursku baš zbog toga put u Avganistan vodi preko Pakistana. Ukoliko Turska uz pomoć Pakistana uspe da zadobije poverenje paštunskih lidera, ona će uspeti da odigra i glavnu ulogu u prevazilaženju mržnje koja postoji između severa zemlje uključujući Turkmene, Uzbekistance i paštune i prema tome će „ubrzati mogućnosti za uspostavljanje mira"(4).
* * *
Sva aktivnost Turske u Avganistanu može da postane besmislena ukoliko se ostvari bilo koja od komponenti američkog projekta „Veliki Bliski Istok", koji se uslovno naziva „Nezavisni Beludžistan".
U iranskim provincijama Sistan i Beludžistan živi oko milion Beludžistanaca(5). Iranska vlada kontroliše teritoriju na kojoj oni žive i ne dozvoljava da dođe ni do kakvih neželjenih pojava te u zemlji ne postoji tendencija da se etnodemografska slika veštački unificira. „Beludžistansko pitanje" u Iranu ne postoji, bez obzira na aktivan rad antiiranskih snaga koje pokušavaju da destabilizuju stanje u regijama, naseljenim Beludžistancima. Glavni posao u tom pravcu vrše islamističke organizacije „Modžahedin-e Halk" (6) i „Fedejan-e Halk" (7). Nekada su te partije sebe smatrale za partije levog usmerenja („Fedejan-e Halk" je sebe smatrao čak za marksističku), ali danas obe organizacije mogu da se svrstaju u ekstremističke i terorističke; obe su u kontaktu sa CIA SAD i iračkom specijalnom službom „Muhabarat".
Ideje nacionalizma i tendencije separatizma su razvijenije u Istočnom Beludžistanu (Pakistan), u kome živi oko četiri miliona Beludžistanaca. Beludžistanske društveno-političke organizacije su uglavnom osnivane u inostranstvu od izbeglica iz Pakistana, i upravo one pokušavaju da provociraju etničko raspoloženje u iranskom Beludžistanu. Etnička samosvest istočnih Beludžistanaca je na prilično visokom nivou. Centralno mesto u planovima beludžistanskih nacionalista zauzima ideja osnivanja „Velikog Beludžistana". Karta „Velikog Beludžistana" obuhvata ogromnu teritoriju, koja daleko premašuje granice regija u kojima živi stanovništvo koje govori beludžistanskim jezikom. Zapadna granica „Velikog Beludžistana" dolazi do centralnog dela Irana, na istoku guta Pakistan. Istočna granica, idući uvis, obuhvata jugozapadni deo Avganistana, a na severu stiže do Marijske oblasti u Turkmeniji. Posle osnivanja Pakistana 1947. godine, beludžistanski lideri su pokušali da proglase nezavisnost, ali su teritorije sa Beludžistancima uključene u Pakistan. U periodu 1952-1955. je, kao formalna administrativna jedinica, osnovan Savez beludžistanskih provincija, koji je docnije preimenovan u provinciju Beludžistan. Bez obzira na dobijanje provincije, ispadi na etničkoj bazi su nastavljeni, bilo je čak i oružanih ustanaka, pogotovo 70-ih godina.
U Avganistanu živi oko 300.000 Beludžistanaca (Bragua ima oko 250.000). U toj zemlji oni žive uglavnom u provincijama Nimruz i Giljmend, na jugozapadu, a nekoliko hiljada njih živi u ostalim avganistanskim provincijama. Beludžistanci se u društveno-političkim procesima ne ističu etnički, a aktivni su, po pravilu, u okviru opštih avganistanskih, pre svega paštunskih, pokreta.
Godine 2004. obnovljena je Armija za oslobođenje Beludžistana (AOB) - organizacija koja je još u periodu 1973-1977. godine vodila oružanu borbu protiv centralnih vlasti Pakistana. Brojnost AOB se procenjuje na 10.000 ljudi. Priprema diverzanata se vrši u bazama za obuku, kojih je između 40 i 60, i koje se uglavnom nalaze u oblastima Kohlu, Dera Bugti i Keč-Gvadar (prema pakistanskim izvorima, u tim se bazama vrši obuka i stranih najamnika, među njima Uzbekistanaca i Ujgura). Na tromeđi Irana sa Avganistanom i Pakistanom deluje etnička naoružana grupa Beludžistanaca „Džundulah". Prvi podaci o njoj su iz 2003. god.(8)
Osnivanje beludžistanske države u prvi mah izgleda nerealno jer ne odgovara nacionalnim interesima ni jedne zemlje u regiji. Da bi se osnovao nezavisni Beludžistan, treba da se ujedine sve teritorije na kojima se govori beludžistanskim jezikom. To znači da će Iran da izgubi ne samo provinciju već i uticaj u Persijskom zalivu, a Pakistan treba da se liši skoro polovine svoje teritorije. Beludžistan bi kontrolisao i Ormuski tesnac, a ako se tome dodaju desetine hiljada Beludžistanaca iz zemalja Persijskog zaliva, to će očigledno izmeniti celu geopolitičku situaciju na Bliskom Istoku, u Centralnoj Aziji i na Kavkazu.
* * *
Pored problema Beludžistana, kao i „kašmirskog pitanja", kao faktor nestabilnosti Pakistana, koji je neraskidivo povezan sa situacijom u Avganistanu, postoji Paštunistan. U avganistanskoj političkoj eliti uvek je postojao čvrst stav odbijanja granice (Durand Line), koja je određena pod pritiskom Britanske imperije. Ona je ostavila mnoga paštunska plemena izvan granica Avganistana. Međutim, posle odlaska Engleza, eliti istočnih paštunskih plemena Pakistanske Severo-zapadne Pogranične Provincije (SZPP) se učinilo privlačnije da se nađe u sastavu Pakistana nego da se pripoji Avganistanu. Paštunskoj eliti SZPP su bili privlačniji razvijeni gradski centri u Pendžabu i Sindeu, a nezavisni Avganistan nije mogao da im ponudi ništa zbog čega bi vredelo da pokušaju da promene sistem uzajamnih odnosa u granicama bivše Britanske Indije, na koji su bili naviknuti. Istočni Paštuni su se tokom deobe Britanske Indije aktivno zainteresovali za političke procese i sigurnim korakom su ušli u sastav jedinstvene pakistanske elite.
Bez obzira na to, projekat „Nezavisnog Paštunistana" postoji, i nije teško u Kabulu ili Kandagari sresti političare koji imaju snage da, ukoliko dođu do potrebnih sredstava, organizuju dovoljno jak pokret za ujedinjenje Paštuna, te da tada izbace zastavu takozvanog „Avganistanskog Turkestana" (sever Avganistana).
Sve glavne savremene tendencije razvoja situacije u Avganistanu idu prema jačanju pretnji. To znači: otpor prema stranom vojnom prisustvu, tendencija smanjivanja vojnog prisustva ISAF i Operation Enduring Freedom, slabost avganistanskih snaga bezbednosti. Očigledna je nemogućnost da se odrede regionalno-etnoplemenski bilansi avganistanske političke elite, a to znači i sređivanje situacije na kratak i srednjeročni period. Treba dodati i „reinkarnaciju" Islamskog pokreta Uzbekistana (IDU), njegovo aktiviranje u severnim i severoistočnim provincijama (Tahar, Kunduz, Badahšan, delimično Baglan, Samangan, Batgiz, Fariab) kao i zapaženu tendenciju rasta aktivnosti IDU u zemljama Centralne Azije.
Druga polovina 2010. godine je otkrila mnogo naznaka za verovatno obnavljanje vojno-političkog konflikta u Tadžikistanu. U martu i aprilu 2010. je došlo do nemira u Gorno-Badahšanskoj autonomnoj oblasti, na koje je vlada reagovala agresivnom politikom prema onim predstavnicima nekadašnje Ujedinjene tadžikistanske opozicije i muslimanskog sveštenstva koji su preživeli i još uvek bili na slobodi. Zatim u drugoj polovini 2010. godine su se desili beg grupe osuđenih terorista, učesnika versko-ekstremističkih organizacija iz SIZO GKNB Republike Tadžikistan; masovni neredi u Nureku; eksplozija pored zgrade RUBOP u Hudžandi - prvi put se u oblasti pojavio terorista-samoubica; eksplozija u objektu za razonodu u Dušanbeu; napad na armijske jedinice u predgrađu Dušanbea; vojni sukobi u Fajzabadskom rejonu; napad na vojnu kolonu u Raštskoj dolini.
Situacija u Kirgiziji već predstavlja recidiv. U njene glavne karakteristike spadaju polimorfnost nekonsolidovanih političkih subjekata, plemenske i regionalne unutaretničke (kirgiske) protivrečnosti. Izuzetno je opasna zasićena konfliktima polietničnost koja je, pre svega, uslovljena najvišim nivoom savremenog kirgiskog agresivnog nacionalizma, čiju kulminaciju predstavljaju poznati junski (2010) događaji u Oškoj i Džalalabadskoj oblasti. Međuetnički kirgisko-uzbekistanski junski konflikt je povukao za sobom određeno revanšističko raspoloženje u uzbekistanskoj opštini na jugu, kao i porast antikirgiskog raspoloženja u pograničnim oblastima Uzbekistana. Ako se uzme u obzir snažan potencijal versko-ekstremističkih mrežnih struktura - Hizb ut-Tahrir, IDU, kao i sintezu etničkog i verskog principa u uzbekistanskim predelima na jugu, situacija izgleda skoro preteće.(9)
* * *
Transformacija čitavog sistema međunarodnih odnosa, koja se dešava pred našim očima, zajedno sa odnosima u regionalnim podsistemima, uz učešće Turske, treba rukovodstvo svake zemlje u Centralnoj Evroaziji da upozori na vrlo ozbiljno, ponekad i radikalno preispitivanje spoljnopolitičkih prioriteta. Osim kurdskog pitanja postoji i niz drugih, u vezi sa kojima se pozicije Turske i SAD i Turske i Zapada bitno razlikuju. Među njima su odnosi sa Rusijom, Gruzijom, Jermenijom, Grčkom; palestinsko-izraelsko pitanje, zamrznuti konflikti na Kavkazu i Kipru, učešće Turske u ruskim projektima za transport energenata i zajedničko delovanje u oblasti nuklearne energetike, energetski i trgovinski odnosi sa Iranom, iranski nuklearni program.
Ne predviđa se pretvaranje ogromne makroregije - od Magreba do Sinjczjana i Kašmira - u zonu totalnog konflikta svih sa svima. Ali ne sme da se zaboravi da postoji mogućnosti i za takav razvoj događaja. Da uravnoteži situaciju i izbegne najgore, može samo tesna koordinacija napora što većeg broja država Centralne Evroazije koje u svojoj spoljnoj politici otvoreno otkrivaju tendencije za samostalnost.
(5) Bojadžjan V.: Uz pitanje beludžkog separatizma //Centralna Azija i Kavkaz - Luleo, 1999., br.6
(6) Kompletan naziv: "Modžaheddin-e Halk-e Iran" (Mujahedin-e Khalq Organization, Muslim Iranian Student's Society), "Borci za istinsku stvar islamskog naroda".
(7) Pobornici naroda, preciznije: „Ljudi koji sebe prinose na žrtvu u ime naroda"
(8) Abdulmalik Rigi je bio uhapšen od specijalnih službi Irana dok se nalazio među putnicima aviona kirgiske avio-kompanije „Istok-avia", koji je leteo iz Dubaija u Biškek. Rigi je priznao da je on imao nameru da se u američkoj bazi na biškekskom aerodromu „Manas" nađe sa zvaničnim licima iz SAD. Lider „Džundala" je od njih trebalo da dobije „novac i instrukcije". Iransko internet-izdanje Press-TVje tome dodalo, da su Rigija dok je leteo u Biškek pratili predstavnici spec-službi Kirgizije.
Autor je stariji naučni saradnik Instituta za istočna pitanja u Ruskoj akademiji nauka, doktor istorijskih nauka, profesor na Kirgisko-ruskom slovenskom univerzitetu, redovni član Ruskog geografskog društva
Autor: Mišel Hosudovski Izvor: srpskilist.net, 12 april 2011.
Čovek iza ovog dijaboličnog plana za nuklearni udar na Libiju bio je pomoćnik državnog sekretara odbrane Harold Palmer Smit junior
Još 1997, na vrhuncu afere sa Monikom Levinski, Klintonova administracija planirala je nuklearni udar na Libiju, što su zapadni mediji uglavnom prećutali. Ministarstvo odbrane je već tada imalo na raspolaganju "taktičke nuklearne bombe" za razaranje neprijateljskih bunkera na Srednjem istoku i po Centralnoj Aziji:
"Vojni zvaničnici i rukovodstvo američkih instituta za nuklearno naoružanje podsticali su SAD da razviju novu generaciju preciznih, "malih" nuklearnih bombi (...) koje bi mogle biti korišćene u konvencionalnim sukobima sa zemljama Trećeg sveta". (Federacija američkih naučnika /Federation of American Scientists/, 2001)
Tako je nastala i nuklearna bomba B61-11 za duboko prodiranje u tle koja nikada nije isprobana. Ona je činila deo serije B61, opremljene takozvanim nuklearnim bojevim glavama "umerene moći". Američki vojni izvori opisali su to sledećim rečima: "U slučaju upotrebe B61-11 u Severnoj Koreji, radioaktivno zagađenje rasprostrlo bi se i na susedne zemlje poput Japana." (Videti B61-11 Earth-Penetrating Weapon, Globalsecurity.org). Verzija B61-11 za duboko prodiranje u tle isprva je trebalo da bude "slabe" snage - ne jača od 10 kilotona što bi odgovaralo 66.6 postotku snage bombe bačene na Hirošimu - i bila je namenjena upotrebi na ratištima Srednjeg istoka i Centralne Azije.
PLANOVI PENTAGONA ZA NUKLEARNE UDARE NA LIBIJU
Taktičko nuklearno oružje B61-11 Pentagon se 1997. spremio da upotrebi protiv "Gadafijevog režima":
"Viši zvaničnici Pentagona izazvali su uzbunu prošlog aprila (1997) predlogom da se nuklearna bomba za duboku penetraciju tla upotrebi protiv navodne podzemne fabrike za proizvodnju hemijskog oružja koju Libija gradi u Tarhuni. Ova bezmalo otvorena pretnja stigla je svega jedanaest dana pošto su SAD potpisale Pakt o afričkoj zoni zabrane nuklearnog oružja (The African Nuclear Weapons Free Zone Treaty), kojom se potpisnici obavezuju da ne koriste nuklearno oružje niti prete njime bilo kojoj zemlji-potpisnici, uključujući i Libiju". (David Muller/Dejvid Maler/, Penetrator N-Bombs, International Action Center, 1997)
Tarhunu naseljava više od 200.000 ljudi - muškaraca, žena i dece, i nalazi se na oko 60 kilometara istočno od Tripolija. Da je ova "humana bomba" sa kapacitetom dve trećine hirošimske bombe bila bačena na "moguće" postrojenje za proizvodnju oružja za masovno uništenje (OMU, na engleskom WMD, prim. prev.) izazvala bi desetine hiljada žrtava, da ne pominjemo nuklearno zagađenje...
Čovek iza ovog dijaboličnog plana za nuklearni udar na Libiju bio je pomoćnik državnog sekretara odbrane Harold Palmer Smit junior (Harold Palmer Smith Junior). "I pre nego je B61 proizvedena, Libija je označena kao moguća meta". (Bilten atomskih naučnika - septembar/oktobar 1997 /Bulletin of the Atomic Scientists - September/ October 1997/ strana 27, potcrtavanje autorovo)
Harolda Palmera Smita predsednik Bil Klinton beše postavio da nadgleda nuklearne, hemijske i biološke odbrambene programe čiji je cilj da se "smanji američki arsenal nuklearnog oružja i troškovi za njegovo održavanje". Nažalost, njegov istinski zadatak nije bio nikakvo "smanjenje" već uvećanje nuklearnog arsenala uvođenjem i razvojem novih generacija "bezopasnih" "mini-nuklearki" za upotrebu na ratištima Srednjeg istoka. ISPROBAVANJE NUKLEARNE BOMBE B611-11 NA ODREĐENOJ DRŽAVI
Cilj Minstarstva odbrane, po savetu Harolda Smita, bio je da ubrza "isprobavanje" nuklearne bombe B61-11 "na terenu" u nekoj postojećoj zemlji:
"Pet meseci pošto je pozvao na ubrzanje proizvodnje B61-11, Pomoćnik ministra odbrane Harold Smit je izjavio da će Vojno vazduhoplovstvo upotrebiti nuklearnu bombu B61-11 protiv moguće libijske podzemne fabrike hemijskog oružja u Tarhuni, ako Predsednik bude odlučio da to postrojenje bude uništeno. ‘Ne bismo mogli da izbacimo tu fabriku iz proizvodnje korišćenjem isključivo konvencionalnog oružja', kazao je Smit Asošiejted Presu. ‘B61-11 bi u tom slučaju bilo nuklearno oružje po našem izboru', izjavio je i časopisu „Džejns nedeljnik za odbranu" (Jane‘s Defence Weekly).
Smit je svoje izjave dao tokom jutarnjeg intervjua sa novinarima pošto je Ministar odbrane Vilijem Peri (William Perry) prethodno obavestio Odbor za spoljne odnose američkog senata (Senate Foreign Relations Committee) da SAD zadržavaju pravo na korišćenje nuklearnog orižja protivu zemalja naoružanih hemijskim i biološkim oružjem.(Videti the nuclear information project: the B61-11, potcrtavanje autorovo). I mada je Pentagon kasnije negirao da namerava da bombarduje libijska postrojenja u Tarhuni, ipak je potvrdio da ‘Vašington ne isključuje upotrebu nuklearnog oružja protivu Libije'." (isto)
NUKLEARKE I MINI-NUKLEARKE: IRAK I AVGANISTAN
Vojska SAD smatra "mini-nuklearke" "humanim bombama" koje "minimizuju" "kolateralnu štetu". Po naučnicima koji rade za Pentagon, takve bombe su "bezopasne po civilno stanovništvo u okolini ciljeva pošto se eksplozija odvija pod zemljom".
No, B61-11 je termonuklearna bomba, oružje za masovno uništavanje (Weapon of Mass Destruction /WMD/) u pravom smislu te reči.
Vojna dokumentacija pravi razliku između nuklearnog probijača tla (NPT) (NuclearEarth Penetrator /NEP/) i "mini-nuklearke" - nuklearne bombe snage manje od 10 kilotona, to jest, dve trećine snage bombe bačene na Hirošimu. NTP može biti snage i do 1.000 kilotona - sedamdeset puta jača od hirošimske bombe.
Ova razlika između mini-nuklearki i NPT je umnogome lažna. U praksi, razlike nema. Uopšteno gledajući, radi se o istoj vrsti oružja: B61-11 se proizvodi u nekoliko različitih "jačina" koje se kreću između "male" od manje od jednog kilotona, do "srednjih" - sve do bombe od 1000 kilotona.
U svim slučajevima, radioaktivno zagađenje je pogubno. Štaviše, B61 serija termonuklearnih bombi sadrži nekoliko naprava različitih oznaka: B61-11, B61-3, B61- 4, B61-7 and B61-10 - svaka od pomenutih dolazeći u različitim "snagama".
Međutim, oružje od koga se najviše očekuje jeste bomba "male snage" - 10-kilotonska - samo za trećinu slabija od hirošimske.
LIBIJSKA "NUKLEARNA OPCIJA 1997" KAO PRESEDAN...
Ni Bušova ni Obamina administracija nisu isključile korišćenje termonuklearnih bombi za uništavanje podzemnih bunkera na ratištima Srednjeg Istoka. Ova oružja i jesu naročito namenjena posle-hladnoratovskoj upotrebi pri "konvencionalnim sukobima sa zemljama Trećeg sveta". Takvu njihovu upotrebu je odobrio i američki senat 2002, po usvajanju Stava o upotrebi nuklearnog oružja („Nuclear Posture Review") 2001. godine.
Oktobra 2001, odmah posle terorističkog rušenja Kula bliznakinja u Njujorku, Ministar odbrane Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld) predvideo je upotrebu B61-11 u Avganistanu. Meta su u tom slučaju bile skrovišta Al Kaide u planinama Tora Bore.
Tada je Ramsfeld izjavio da mada bi "konvencionalne" bombe bile dovoljne da "obave posao"... "ne isključuje upotrebu nuklearnog oružja". (Iz Hjustonske hronike /Houston Chronicle/, 20. oktobra 2001, potcrtavanje autorovo.)
Upotreba B61-11 razmatrana je i 2003, tokom bombardovanja i invazije Iraka. Tada je B61-11 opisana kao "precizno nuklearno oružje male snage za probijanje tla i uništenje značajnih podzemnih objekata", kakvim su smatrana podzemna skloništa Sadama Huseina:
"Ako je Sadam zapravo najznačajnija meta u Iraku, "onda nema razloga da se ne poslužimo nuklearnom bombom poput B61-11 da ga ubijemo i tako obezglavimo režim." („Novosti iz odbrane" /Defense News/, 8. decembra, 2003, potcrtavanje autorovo) - "Sve opcije su na stolu"... Ludilo: nuklearke da bi se ostvarila promena režima!... Ramsfeld je zapravo predložio, u okviru svoga "humanitarnog mandata", da se njegova zemlja posluži nuklearnim udarima ne bi li "neutralisala" predsednika jedne strane države. (Prim. autora: nema dokumentovanih dokaza da je B61-11 ikad upotrebljana protivu Iraka.)
DA LI JE NUKLEARNI UDAR NA LIBIJU I DALJE U PLANU?
"Koalicija voljnih" pod mandatom SAD i NATO je trenutno u "humanitarnom ratu" sa Libijom u cilju "spasavanja života nedužnih civila"...
No, da vidimo šta NATO doktrina "obaveza zaštite" (Responsibility to Protect Doctrine /R2P/) zaista podrazumeva pod time.
Naime, nuklearna doktrina Bušove administracije iz 2001. sadržala je određene "smernice" što se tiče "preventivnih" nuklearnih udara protiv nekoliko zemalja na području Srednjeg istoka i Centralne Azije, u kojima se izričito pominje i Libija.
Po rečima Vilijema Arkina (William Arkin) 2002: "Bušova administracija je tajno naredila Pentagonu da izradi planove za moguću upotrebu nuklearnog oružja (Odluka o upotrebi nuklearnog oružja iz 2001. odobrena od američkog senata 2002. /Nuclear Posture Review approved by the Senate in late 2002/) protiv bar sedam zemalja, poimence navodeći ne samo Rusiju i "osovinu Zla" - Irak, Iran, i Severnu Koreju - već i Kinu, Libiju i Siriju. (Videti Vilijem Arkin Razmišljanje o nepojamnom /Thinking the Unthinkable/, Los Anđeles Tajms /Los Angeles Times/, 9. mart 2002)
Uz to, Ministarstvu odbrane SAD je rečeno da se pripremi za mogućnost upotrebe nuklearnog oružja u nekoj budućoj izraelsko-arapskoj krizi. Valjalo je i da razmotri načine korišćena takvih sredstava pri odmazdi za hemijske i biološke napade, kao i u slučaju neodređenih "nenadnih događaja na vojnom planu". Ta i slična uputstva, uključujući i ona za nastavak razvoja protiv-bunkerskih mini-nuklearki i nuklearnog oružja koje "smanjuje kolateralne gubitke", nalaze se u još uvek tajnom dokumentu nazvanom Odluka o upotrebi nuklearnog oružja (Nuclear Posture Review /NPR/), koja je trebalo da bude razmatrana pred Kongresom SAD 8. januara. (isto)
Preventivna nuklearna doktrina (The preemptive nuclear doctrine /DJNO/) usvojena od Obamine administracije dozvoljava "preventivnu" ("sprečavajuću") upotrebu "mini-nuklearki" u konvencionalnom ratu protiv "banditskih država" („rogue states"). Iako "smernice" ne isključuju neke druge (i smrtonosnije) kategorije nuklearnog oružja iz arsenala SAD i NATO, pentagonski "scenariji" za Srednji istok i Severnu Afriku zasada se ograničavaju na korišćenje "taktičkog" nuklearnog oružja, uključujući i bombu B61-11 za uništavanje podzemnih skloništa.
Činjenica da je Pentagon još 1997. izdvojio Libiju kao pogodnu "banditsku državu" za moguće "isprobavanje" svojih mini-nuklearki imala je značjan udeo pri formulisanju Odluke o upotrebi nuklearnog naoružanja iz 2001.
Valja pri tom imati na umu da je taktičko B61 nuklearno oružje razdeljeno i američkim partnerima u NATO: evropskim "ne-nuklearnim" državama među kojima su Belgija, Holandija i Italija, koje su neposredno uključene u kampanju bombardovanja Libije. Sve one imaju B61 mini-nuklearke u svojim vojnim bazama i pod sopstvenom komandom. (Mišel Hosudovski, Pet evropskih "nedeklarisanih" nuklearnih država /Europe's Five "Undeclared Nuclear Weapons States", 10. februar, 2010)
Ove evropske mini-nuklearke su namenjene ciljevima na Srednjem Istoku. I mada se Libija izričito ne pominje, po ratnim planovima NATO te "evropske" termonuklearne B61 bombe za uništavanje bunkera mogle bi biti lansirane "protiv meta u Rusiji ili u zemljama Srednjeg istoka kao što su Sirija i Iran" (citirano iz Nacionalnog saveta za odbrambene resurse - nuklearno oružje u Evropi /National Resources Defense Council, Nuclear Weapons in Europe/, februara 2005).
U sklopu tekućeg rata protiv Libije "sve su opcije na stolu", uključujući i "preventivnu", nuklearnu, kao deo "humanitarnog mandata" "zaštite života nedužnih civila".
Godine 2007, otkriven je dotle tajni plan STRAKOMA-A (STRATCOM - Strategic Air Command /Strateška vazduhoplovna komanda, prim. prev.) iz 2003, kojim je potvrđena spremnost Vašingtona na preventivne nuklearne udare protiv Irana, Sirije i Libije. I mada su osnovne zamisli i pretpostavke ovog dokumenta izvedeni iz NPR za 2001, Plan usvojen u Komandi Strateške vazduhoplovne komande ((USSTRATCOM) usredsređuje se na njegovo konkretno izvršenje (the Plan formulated by Strategic Command headquarters (USSTRATCOM) focused concretely on issues of implementation.)
Ministarstvo odbrane je očito upotrebu nuklearnog oružja poput B61-11 protiv Libije tokom tekućih borbenih dejstava razmatralo još 1997. i uključilo ga u svoj NPR (Nuclear Posture Review /Odluka o upotrebi nuklearnog oružja/) za 2001, te ona mora stoga i dalje biti ozbiljno uzeta u obzir.
KAKO ĆE GADAFI ODGOVORITI AGRESORIMA, A NIJE TERORIZAM
Autor: Sergej Šaškov Izvor: Fond strateške kulture Moskva
Biće dovoljno da Libija blokira rad niza evropskih naftnih i kosmičkih giganata, da pusti informacije svije tajne službe ili da pusti u Evropu afričke imigrante
Poslednjih dana Zapad se istinski zabrinuo pitajući se kakve mere mogu da preduzmu libijske vlasti kao odgovor na bombardovanje njihove zemlje kao i na direktno bodrenje kontrarevolucionarne bune u Bengaziju od niza zemalja antilibijske koalicije. Britanske specijalne službe, bivši ambasador Njenog Veličanstva u Vašingtonu Kristofer Majer i ostali vrlo obavešteni izvori direktno ukazuju da Velika Britanija „može da se sukobi sa opasnim posledicama", dok je MI-5 upozorio svoje saveznike u NATO na veliki rast opasnosti od terorizma. Neki latinoamerički mediji otišli su još dalje pretpostavljajući odmazdu „libijskih kamikaza u mogućim napadima na nuklearne elektrane u Francuskoj i Italiji". Koliko su takve pretpostavke utemeljene i kolika je stvarna opasnost od takvih napada, kakvi su mogući Gadafijevi postupci u sadašnjoj situaciji?
Moamer Gadafi je za 42 godine, koliko je prošlo od Revolucije 1. septembra 1969. godine, stekao ogromno iskustvo i kao državnik i kao političar. Do kraja je shvatio mržnju i lukavost neprijatelja, licemerje i izdaju saveznika i prijatelja. Danas je Libijska Džamahirija ponovo u plamenu, ali udarac joj se nanosi istovremeno sa obe strane uz na brzinu donete nove sankcije UN. Jasno je da je „ustanak" inspirisan napolju, da se otvoreno oslanja na stranu pomoć, gde spada i vojna pomoć. Jasno je i da glavni zadatak predstavlja svrgavanje (ili likvidacija) libijskog lidera. Potpuno je očigledno da je prvobitni scenario već propao, ali ne može da se ne prizna i da je samoljublju i reputaciji Gadafija nanet udarac koji ne može da ostane bez odgovora.
Kao primer toga koliko Gadafi može da bude dovitljiv u borbi za svoju poziciju, treba da se prisetimo najpoznatijeg i vrlo glasnog antilibijskog skandala - „slučaja Lokerbi", kada je zbog eksplozije aviona „Boing-747" kompanije Pan American, koji je 21. decembra 1988. godine leteo na liniji London-Njujork, poginulo 270 ljudi. „Slučaj Lokerbi" je jedan od omiljenih argumenata protivnika libijskog lidera, koji se prominje svaki put kada se Gadafijev režim pominje u kontekstu međunarodnog terorizma.
DILEMA LOKERBI
Sumnja za taj teroristički napad prvo je pala na Narodni front za oslobođenje Palestine, zatim na Teheran (u julu 1988. godine američka krstarica „Vinsenes" oborila je iranski putnički avion koji je leteo u neutralnoj zoni iznad Persijskog zaliva, kada je poginulo 298 ljudi). Međutim, glavni tužilac Škotske lord Frejzer izabrao je drugačiju verziju. On je zvanično za organizaciju tog napada okrivio dva Libijca - Abdel Baseta al-Megrahija i Al-Amina Halifi Fhimaha. Zaključeno je da je teroristički napad iznad Lokerbija bio odgovor Gadafija na britansko-američko bombardovanje Libije, do koga je došlo po dogovoru Ronalda Regana i Margaret Tačer 1985. godine. Vašington je na brzu ruku uveo trgovinski emabargo Tripoliju, koji se uskoro, 1992-1993. nastavio zvaničnim međunarodnim sankcijama Saveta bezbednosti UN.
Vođstvo Libije godinama je uporno negiralo bilo kakvu vezu sa tim napadom, ali su krajem 90-tih godina ekonomske sankcije ozbiljno uzdrmale razvoj zemlje. Višegodišnji režim blokade je ekonomiji i finansijama Džamahirije naneo udarac koji se jako osetio: lokalni eksperti su obračunali da je on u novcu u periodu 1992-1999. godine izneo 29 milijardi dolara. Da bi se sankcije UN ublažile, Libija je 1999. godine oba okrivljena Libijca predala škotskom pravosuđu, a 2001. je Međunarodni sud u Holandiji, kojim je predsedavao škotski pravnik, posle mnogo meseci rasprave, jednog okrivljenog oslobodio a drugom (Al-Megrahiju) dokazao krivicu za planiranje i organizaciju terorističkog napada u Lokerbiju i osudio ga na doživotni zatvor.
Posle završetka suđenja Al-Megrahiju, koji je tokom suđenja proglašen i za saradnika libijskih tajnih službi, pritisak SAD i Velike Britanije na Libiju je pojačan, ali su istovremeno započeti tihi tripartitni pregovori. U martu 2003. godine postignut je američko-britansko-libijski sporazum, prema kome se Libija obavezala da isplati kompenzaciju od 2,7 milijardi dolara (po 10 miliona svakoj porodici) pod uslovom da se prva četiri miliona dolara plate tek kada Savet bezbednosti UN ukine međunarodne sankcije, druga četiri miliona kada SAD ukinu sankcije, zavedene unilateralno još 1982. godine a poslednja dva miliona kada Stejt department zvanično isključi Libiju iz spiska zemalja koje podržavaju terorizam.
Avgusta 2003. Libija se obratila Savetu bezbednosti UN pismom u kome je izjavila da je spremna da isplati iznos po zaključenom sporazumu. Pritom je libijska vlada priznala samo građansku odgovornost za zločin. To jest, iako se formalno složio da saradnik libijskih državnih struktura ima veze sa terorističkim aktom, Tripoli je odbio da preuzme krivičnu odgovornost za taj zločin.
U poslednjem trenutku u posao su se umešali Francuzi, koji su saznali za tajni dogovor. Pošto je saznao za detalje, Pariz je kategorično pod pretnjom veta zatražio povećanje iznosa kompenzacije porodicama poginulih u septembru 1989. godine nad Nigerom u francuskom putničkom avionu, za šta je takođe bila okrivljena Libija. Godine 1999. tema je, kao, zatvorena jer se Libija dogovorila sa Francuskom o isplati 33 miliona dolara odštete porodicama izginulih (u avionu je bila 171 osoba). Niko nije uspeo da dokaže učešće Tripolija, a Gadafi je bio zainteresovan za pozitivan razvoj odnosa sa Francuskom. Strane su se 11.septembra 2003. dogovorile o dopunskim uplatama Parizu i već sledećeg dana Savet bezbednosti UN je izglasao nacrt rezolucije koju je predložila Velika Britanija. Tako je zvanično prekinuto dejstvo sankcija protiv Libije, koje su uvedene 11 godina pre toga.
GADAFIJEVA POBEDA
Za izvestan period „slučaj Lokerbi" je zaboravljen, sve dok u julu 2009. Al-Megrahi nije oslobođen „zbog zdravstvenog stanja, koje je posledica neizlečive bolesti i iz humanitarnih razloga". Osuđenik na doživotni zatvor po članu „terorizam" je u Tripoli doleteo Gadafijevim ličnim avionom, dočekan je sa likovanjem i danas, kako saopštavaju mediji, živi u poklonjenoj vili na obali Sredozemnog mora, zapadno od glavnog grada. Pošto je napravila pauzu, Libija je krenula u kontranapad, i to sa teškim argumentima. Međunarodni sud stvarno nije uspeo da utvrdi kako je i gde je tašna sa eksplozivnim uređajem dospela u avion - na aerodromu na Malti, Frankfurtu na Majni (na koje je avion dan pre eksplozije sletao iz tehničkih razloga) ili na samom Hitrou, pred polazak ka Njujorku. Libijci su se setili i Britanca Mata Berklija, čiji je brat poginuo u tom avionu. Mat je izjavio da odbija da primi odštetu jer ne smatra da je Libija kriva za eksploziju aviona: prema njegovom mišljenju, Libijci su podmetnuti da bi se sakrili „pravi zločinci". A u oktobru 2009. pojavili su se izveštaji da se istraga o „slučaju Lokerbi" u Škotskoj obnavlja i da se proučava „nekoliko novih mogućnosti", pri čemu je tužilaštvo rođacima žrtava saopštilo da će postojeći stvarni dokazi biti ponovo ispitani. Usput se ispostavilo da su neki ključni svedoci tužbe promenili svoje iskaze, a nezavisni ekspert je izjavio da satni mehanizam, koji je laboratorija FBR pri prvom suđenju identifikovala kao deo eksplozivnog uređaja, te je on poslužio kao glavni dokaz, „zbog svojih konstruktivnih osobina nikada nije bio priključen na bombu".
Tako je Gadafi iz složene situacije izašao ne samo visoko podignutog čela već i sa dobitkom za budžet zemlje: Libija je isplatila ukupan iznos odštete, ali je zatim dobila nemerljivo više od stranih firmi, koje su se ustremile na nalazišta nafte (SAD je čak okrivila britanski Britiš petroleum za saučesništvo u predaji Al-Megrahija). Dodajte i odštetu od pet milijardi dolara, dobijenu od Italije za „godine kolonijalizma".
Treba da se konstatuje: okrivljavanje Libije za podršku međunarodnom terorizmu je na Zapadu započeto odmah pošto je Gadafi po dolasku na vlast u septembru 1969. godine jasno i nedvosmisleno formulisao svoju antiizraelsku poziciju i počeo da pomaže borce palestinskog otpora. Međutim, libijsko rukovodstvo je odavno prestalo da donosi spontane odluke, što je početkom 70-tih godina bilo karakteristično za njenu spoljnu politiku. Odmah pošto je prekinuto pružanje pomoći nacionalističkim pokretima u različitim zemljama, Libijci su prekinuli i veze sa IRA, zatvorili su baze za pripremu raznih ratnika, koje su se nalazile po teritoriji Džamahirije, a od 1997. godine libijsko rukovodstvo je prekinulo i pomaganje islamističkih organizacija i grupacija iz zemalja Afrike i Bliskog Istoka.
U septembru 2001. godine Libija je osudila terorističke napade u Njujorku i Vašingtonu, još pre toga su u zemlji prekinuti radovi na proizvodnji raketa srednjeg dometa, koji su postojali od početka 70-h godina. Godine 2003. Džamahirija je zvanično saopštila da prekida proizvodnju oružja za masovno uništenje: danas je Libija učesnica Sporazuma o neširenju atomskog oružja i Konvencije o zabrani pripreme, proizvodnje i skladištenja rezervi bakteriološkog (biološkog) i toksičnog oružja i o njihovom uništenju. Na Zapadu su te izjave primljene sa velikim nepoverenjem, a u zemlju su svaki čas počele da dolaze inspekcije MAGATE (Međunarodna agencija za nuklearnu energiju) i različite međunarodne komisije. Prema zvaničnim dokumentima, u 2005. godini Džamahirija je uništila 551.350 metrotona hemijskog oružja, pošto je pre toga potpisala Konvenciju o zabrani proučavanja, proizvodnje, skladištenja rezervi i korišćenja hemijskog oružja i o njegovom uništenju. Međutim nevericu je smenio šok: 19. jula 2009. ministar vlade Velike Britanije Gordon Braun je izjavio da je „ushićen zbog hrabre odluke koju je pukovnik Gadafi doneo (2003. godine) po pitanju odustajanja Libije od nuklearnih programa".
OPERISANI OD TERORIZMA
Ponos je jedna od najvažnijih osobina Libijaca. Oni pamte učinjeno dobro, ali ne zaboravljaju uvrede i poniženja. Znajući mentalitet Libijaca, ponoviću se: odgovor će neizbežno stići, a kakav će biti - ne zna se. Ispada da nije slučajan izlazak iz igre oružanih snaga SAD, mada se strah tu zasniva skoro isključivo na saznanju da su Amerikanci čitav „ustanak" i organizovali ali, „zato što se kućica srušila pri postavljanju trećeg reda karata", bolje je ostaviti Evropljane i NATO da sami kusaju ono što su zakuvali. Zato je šef Pentagona Robert Gejts ovih dana izjavio: „Otvoreno govoreći, SAD ne treba da se bave odgovornošću za budućnost Libije".
Osim urođenog ponosa, Libijci su, po pravilu, obrazovani i imaju i stil života i vek koji mogu da budu orijentir za budućnost mnogih zemalja sveta, među kojima su i one, koje sebe smatraju razvijenim. Libijci se neće bacati na bodljikavu žicu sa nožem ili slati udovice u sigurnu smrt sa pojasom šehida - to nije njihov stil. Bez obzira na masu optužbi na adresu Gadafijevog režima, ne postoji ni jedna epizoda „državnog terorizma" te zemlje koja je potvrđena dokumentima. Čak i poznati slučaj, koji je poslužio kao povod za prekid diplomatskih odnosa Velike Britanije i Libije iz 1984. godine, na Zapadu se objašnjava, meko govoreći, jednostrano: u centru Londona je došlo do oružanog napada i zauzimanja Narodnog biroa Libijske Džamahirije (ambasade). Britanske vlasti, iako su imale informaciju da se planira napad, nisu osigurale bezbednost akreditovanim libijskim diplomatama i time su prekršile Bečku konvenciju. Došlo je do puškaranja, ranjeno je 11 Libijaca, a saradnica britanske policije Ivon Flečer je ubijena zalutalim metkom. Naglasak je stavljen na ovo poslednje i Libija je okrivljena za terorizam - proces još uvek traje. Zaista se u Libijskoj ambasadi nalazilo oružje, i ono je korišćeno za zaštitu života radnika, koji su se tokom napada našli u granicama eksteritorijalnosti. Niko nije smatrao da treba da podseti da, na primer, u ambasadama SAD, spoljni obod ambasada brane lokalne snage zajedno sa američkim privatnim preduzećima za zaštitu, srednji naoružane jedinice marinaca, a unutrašnji specijalne jedinice Državnog departmana i CIA.
Čak ni u stanju najjačeg besa Gadafi neće dozvoliti terorističke napade bilo gde na zemljinoj kugli jer zna da bi to bio najbolji poklon neprijatelju. Nema zašto da se uzdržava i zato je trenutno, sasvim sigurno, zauzet proučavanjem situacije sa svim varijantama njenog razvoja. Nesumnjivo da će sam Gadafi ili njegovi naslednici (očigledno da u najskorije vreme neće doći do likvidacije režima) naći efikasan i relativno jednostavan način da maksimalno iskomplikuju život arhitektima sadašnje zavere, a za to imaju i sve što im treba: snage, sredstva i mogućnosti.
Libijske tajne službe su se u proteklih četrdeset godina razvijale velikom brzinom i uspešno, a kao rezultat su postale stvarno snažne i efikasne. One u poslednjih 10 godina nisu dozvolile da dođe ni do jednog velikog propusta. Poseduju razgranatu mrežu u mnogim zemljama sveta i oslanjaju se ne samo na ideološki privržene ljude već i tu okolnost koriste znalački spajajući je sa ogromnim finansijskim mogućnostima, što ih na najbolji mogući način izdvaja od „kolega" iz drugih zemalja. Saopštenja SAD, Velike Britanije i Švajcarske (više puta ponižene u toku dve godine zbog zadržavanja Gadafijevog sina i snahe na nekoliko sati) da su libijska sredstva zamrznuta a da su „nove demokratske vlasti u Bengaziju osnovale svoju centralnu libijsku banku" mogu da obraduju samo autore tih saopštenja jer su Libijci odavno naučili da pametno ulažu novac, te je danas teško naći bilo koju veliku i uspešnu firmu u Evropi koja funkcioniše bez libijskog kapitala, i to u najrazličitijim oblastima. Dovoljno je da se kaže da Libiji pripadaju krupni paketi akcija (ponekad toliki da mogu da blokiraju rad) niza evropskih naftnih i kosmičkih giganata. (Napomena: jedan od najraskošnijih hotela sa pet zvezdica u Sankt-Peterburgu „Palas-hoteli" pripada grupi Korintija, koju potpuno kontrolišu Libijci.)
SARKOZIJEV STRAH
Libijski lider je 2003. godine prihvatio molbe niza južnoevropskih zemalja i preuzeo obavezu da zavede strogu kontrolu granica Džamahirije kako bi sprečio nezakonitu migraciju Afrikanaca. To je stvarni kec u rukama Gadafija. Nema razloga da se krije - ukoliko Gadafi odustane od tog sporazuma, Južnu Evropu će zapljusnuti milionski talas emigranata i biće neverovatno teško da se on zaustavi. Pukovnik je za sada samo podsetio na to, ali je u Italiji već nastala glasna panika.
Drugi kec je libijska nafta: ima je mnogo, odličnog je kvaliteta, jeftina je za vađenje i transport. Gadafi će igrati na povećanje njene cene: već je više puta izjavio da, prema njegovom mišljenju, pravedna cena za naftu ne sme da bude ispod 100 dolara po barelu. U tome ga mogu podržati Venecuela, Iran i Nigerija, a to je priličan deo svetskih izvoznika. Ukoliko se događaji budu razvijali nepovoljno po njega, nije isključeno da će Gadafi jednostavno prekinuti izvoz nafte i - kao što je već konstatovano - Libija ima čime da nadoknadi te gubitke, i to iz izvora protiv kojih će biti jako teško primeniti sankcije.
Postoje razlozi za pretpostavku da se u libijskim arhivama čuva dovoljna količina interesantnih dokumenata koji imaju snagu da stave krst na karijeru niza glavnih evropskih političara, tako da otvorene aluzije na finansijsku pomoć bivšem ministru unutrašnjih poslova Francuske, koji je u Jelisejsku palatu ujahao kao predsednik države, izgleda da nisu blef. Libija može indirektno da utiče na deobu snaga na predstojećim izborima u nekoliko zemalja sveta. Velika je verovatnoća da se ona neće vratiti Ligi arapskih država (odavno se ne slaže sa više arapskih država) i to će joj dati veliku slobodu za izbor metoda za „urazumljivanje zabludelih", među kojima je, sasvim sigurno, i Katar.
Venecuelanski analitičar Raul Bračo pretpostavlja da tajne službe SAD mogu i bez tuđe pomoći da organizuju diverzije „u Gadafijevo ime". Američke „vitezove mača i plašta" ništa ne sprečava da postignu postavljene ciljeve, i zato se glavna pretnja nalazi, kako se pretpostavlja, tamo odakle je ne očekuješ. „Ono što se dešava u Libiji može da se posmatra kao još jedna šansa koja se pruža teroristima, koja je pojačana inostranim upadom", tako je alžirski šef ministarstva spoljnih poslova Murad Medelsi ocenio situaciju. Svoje reči je potkrepio slanjem na granicu sa Libijom sedam hiljada žandarma i pet armijskih bataljona sa ciljem da se „ne dozvoli prebacivanje oružja i infiltracija aktivista Al-Kaide, koji su uspeli da se snabdeju teškim naoružanjem i zenitnim raketama preko novih saveznika - libijskih pobunjenika".
O ulozi Al-Kaide u libijskim događajima je nedavno govorio i sam Gadafi, posle čega je istovetne zaključke izveo i komandant snaga NATO u Evropi admiral Džejms Stavridis. Bez obzira na to, planovi za obuku „pobunjenika" se već ostvaruju i postavlja se pitanje koliku snagu treba da poseduje zloba, ako ona toliko pomuti razum da ne shvata da one snage za koje se pretpostavljalo da će se dobro iskoristiti kao „topovsko meso" mogu lako da se otrgnu kontroli i da se pretvore u „mesare". I Gadafi zaista sa tim neće imati nikakvu veze.
Организовани злочин као основа геополитике „новог светског поретка“
Аутор: Константин Гордејев Извор: Фонд стратешке културе, Москва
Ми смо поново – по ко зна који пут у последњих 12 година – очевидци интервенције међународних оружаних снага против још једне суверене државе, а да се при том ОУН не оглашава, и опет - „у име демократије и хуманизма“.
Стратегија „усмереног (1) хаоса“ није откривена данас, као што се ни међународно право није срушило одједном. Почело је то пре равно 12 година, када су се у марту 1999. америчко-НАТО-ве „паметне“ ракете и бомбе обрушиле на Београд, Приштину и друге мирне југословенске градове (2). А још пре тога, на самом почетку 90-их, на истом том простору и са истим главним глумцима манипулација са принципијелним основама међудржавних односа обавила је своју генералну пробу.
А, уопште говорећи, концепција детерминисаног хаоса је стара скоро читавих пола века. Он се може наћи не само у математичким радовима који се односе на теорије игара, већ и у светски познатом манифесту З.Бжежинског (3), објављеном на самој граници 70-их који је одредио ток читавих декада, за нас савременог, „новог светског поретка“.
Ако за моменат престанемо да размишљамо да се друштвена примена технологија „детерминисаног хаоса“ састоји од читавих 90% чисто утилитарног карактера онда, са идеолошког гледишта, те технологије представљају практично идеалну примену староримског принципа „divide et impera“- „завади, па владај“, а на социјалном плану – представљају стратегију рушења самосталних територијално-административних јединица - држава (пре свега – као субјеката на светском тржишту), одузимање контроле над сопственим стратешким ресурсима тих држава (пре свих - енергетским и најважнијим технолошким), заједно са одузимањем основних средстава за живот, и максимално коришћење баш СВЕГ потенцијала који постоји у региону који се осваја, ради јачања „победника“ (градитеља „новог светског поретка“).
Четири интервенције америчко-НАТО-вих „миротвораца“, почев од 1999. (4)године (Југославија, Авганистан, Ирак, Либија) омогућују да се формулишу заједничке особине тих акција у контексту светске политике.
Пре свега, све операције освајања контроле над новим територијама и ресурсима врше се под густим информационим штитом, чији је циљ - максимално блаћење жртава; жртве у очима светског јавног мњења (слепог и глувог, онога, што се оградио телевизијским екранима и компјутерским мониторима (5)) морају да буду представљене као „незамисливи злочинци“, „непријатељи друштва, цивилизације, људскости, демократије, etc.“, а „миротворна“ агресија мора да се представи као акт демонстрационо-педагошке „казне за злочине“.
Друго, при стварању информационе завесе користе се провокатори међу функционерима наркомафије и блиски њима екстремисти из национално-религиозних сепаратистичких организација. Ова тврдња може да зачуди, али је довољно да се погледа на мапу (погл. доле) како би се уверили да се све земље – жртве напада агресора–„миротвораца“ налазе или на магистралним путевима наркотрафика, или су њихова чворишта. На пример, Авганистан и Ирак представљају најкрупније светске произвођаче хашиша, марихуане и хероина, а Албанци са Косова представљају етничку групу која је формирала јединствен мафиозни клан, чији шеф Хашим Тачи (са надимком „Змија“), некада „кум“, а сада председник владе самопроглашене Косовске републике, представља најкрупнијег наркодилера Европе.
Основни путеви наркотрафика
Извор приказа: „АиФ“
Чињеница да постоји веза међу такозваним „борцима за национално-религијско ослобођење од тираније“ и ратницима наркомафије (то су често иста лица – одатле, уосталом, и врло слична ратна припрема и наоружање) је добро позната структурама које се боре са прометом наркотика. Тако је директор Руске Федералне службе за контролу промета наркотика (ФСКН), Виктор Иванов, говорећи 2.03.2011 г. на конференцији за штампу у Риму, директно изјавио: „…али постоји и трећа последица (осим негативног утицаја на здравље људи и деловања на друштвени поредак – К.Г.), која је повезана са глобалном кретањем великих количина наркотика – то су проблеми у вези са дестабилизацијом политичке ситуације, режима, који доводе до озбиљних политичких последица… Према нашим подацима, управо трафик и огроман промет наркотика, којим се ствара организована преступност, картелизација, воде лабилизацији ситуације у Нигерији, Обали Слоноваче, а већ су довели до немира у Алжиру, Тунису, Либији и Египту... Сликовито се може рећи да се револуција у тим земљама пробила каналима наркотрафика“ (6).
Треће, званичне структуре глобалистичког управљања, ослањајући се на мит који су сачиниле мреже средстава за јавно информисање и специјалне службе, на брзину кувају „врео“ мандат за „праведно кажњавање крвавог диктатора“, после чега коалиција оружаних снага земаља које су се добровољно прихватиле функције џелата „новог светског поретка“, користећи своју надмоћ у наоружању, са сигурног растојања уништавају војну и грађанску инфраструктуру жртве. При том се губици у цивилном становништву (због кога је, по званичној легенди, све и започето) не узимају у обзир (7), а од Југославије, па све до Либије су много већи од броја изгинулих у борбама „мученика“, т.ј. бораца за нарко-права.
И, на крају, четврто, пошто искрварена држава-жртва капитулира, она се даје на откуп мафиозној интернационали. Представници званичних структура тамо постају лидери оних истих бунтовничких мафиозно-сепаратистичкихјединица, чије су руке и организовале нереде, или постају емисари њихових глобалистичких патрона, специјално обучени и послати да среде живот по новим («демократским») стандардима. Стратешки технолошки и енергетски ресурси се дају на деобу «повереницима ТНК» (што је «поверење» веће, већи је и отети комад колача). А народ се конзервира у полудивљем стању, најзгоднијем за коришћење «по мраку», као потрошни материјал за циљеве мафије. Цела се земља претвара у гигантско разбојничко скровиште које контролишу НАТО – окупатори, а у којима је једнима дата улога ратника, другима - послуге и послушника преступних синдиката, трећима - раје, а четвртим – жртви.
Све оно, што су биле особине некадашњих колонија у земљама-жртвама се организује на лицу места - и банана-диктатор, и отимање ресурса, и дивљање бандитских група, и тотално уништење самог појма «људска права». (Довољно је да се погледа бар сам врх тог леденог брега, на оно, што се пробило преко средстава масовних информација и тако постало власништво јавног мњења: на пример, на подсмевање јенкија над авганистанцима и ирачанима, на њихов ваздушни лов на аборигене, на сексуално насиље над затвореницима по затворима, на «центар принудне трансплантологије» који је формирала банда Х.Тачија у самом центру европског континента, где су интернирци и затвореници наживо сечени на делове ради продаје њихових појединих органа на илегалним тржиштима Европе и Америке).
Међутим, побројано представља само провинцијско «зрнце», бонусе, којима се повећава богатство и власт оних, који мешају кашу у глобалном котлу «новог светског поретка» и успут «смањују број некорисних гутача хране». Уствари – главно је нешто друго, а то је ширење зоне хаоса и концентрисање у њој потенциала који се контролишу споља, а који су у стању да све више утичу на глобализовано човечанство. То значи да се формира својеврсни тумор или «сива слуз» (8), који треба да обезбеде скоро неминивну поделу света према унапред измишљеном моделу друштвеног уређења.
Револуције, које су се десиле у јануару – марту 2011 год. у земљама Северне Африке и Блиског Истока требало би да доведу до стварања скоро непрекинутог «појаса хаоса» од Авганистана до Марока (у овом тренутку то спречавају Либија, која се супротставља агресору, и Иран, који непоколебиво брани свој суверенитет). Осим постизања очигледних циљева – формирања стратешке војне базе, захваљујући којој ће моћи да држе на «нишану» догађаје у Евроазији и Северној Африци и организовања, блиског монополистичком, контроле на тржишту нафте и гаса (што ће дозволити да манипулишу, како год има се свиђа, ценама енергената, као и њихово организовање и прекидање светских привредних криза) – односно – стварање геополитичког чира, захваљујући коме треба да дође до даљег ширења хаоса, пре свега у државама са европском културом, преко све већег извоза у освојене земље - као цевоводом – «сиве слузи»: наркотика и емиграната.
И мада тешко да би количина те експлозивне смесе брзо могла да достигне критичну масу, будућа експлозија се назире у етно-културним несугласицама, које се претварају у социјалне конфликте - у Француској и Немачкој. Тако да уопште не треба да сумњамо – једном ће руке «глобалних архитеката» да стигну и до старице – Европе. А за сада су они заузети онима, што се «зрели»: Сиријом, Ираном, Венецуелом… Специјално Ираном, јер он не само да одговара критеријумима земље-кандидата за «револуцију у којој се хаос може учврстити», већ је и «смутљивац», јер се прогласио за непријатеља Израела, а осим тога он онемогућује непрекидност криминалног појаса који се управо формира (да, баш оног – од Авганистана до Марока) и најактивнији је борац против наркотрафика.
Уосталом, Иран не може никако да избегне рат са «демократизаторима» - то је практично решено питање. И не само зато, што су последње арапске револуције њега лишиле савезника, а Израел осигурале од удара из позадине већ и зато, што су ратна дејства у виртуелном свету већ пуштена, а шефови НАТО војски виде Иран као циљ одмах после Либије (или овако: прво Либија, па Сирија, па Иран)… (9)
Да бисмо дошли до закључка треба да одговоримо само на једно питање: зашто је баш разбојничка бахатост постала онај облик савремене геополитике, који је преовладао, а организовани криминал са својим оружаним снагама замало па главни алат «новог светског поредка». Одговор је једноставан: слично се раствара у сличном. Лажно интерпретирани модел из математичке теорије игара, који је узет за основу вештачког прекрајања света и који је успешно примењен у пракси, дозволио је да се део човечанства који је он обухватио претвори у корпоративно-мрежну структуру, структуру, идентичну структури мафије. А слична садржина ствара сличне облике, истоветне принципе, методе, начине деловања. Са свим последицама које произилазе из тога, а односе се на савремени светски систем
______________________________
(1) У ствари се ради о „детерминисаном хаосу“ – хаотичном стању система (између осталог и социјалног), које долази као закономерна последица чињења у циљу сређивања, али која воде ситуацији да чак и најбаналније деловање изазива катастрофалне последице.
(2) Агресија САД – НАТО против Савезне Републике Југославије: 24.03. – 10.06.1999. године
(3) Brzezinski Z. Between Two Ages: Americas Role in the Technetronic Era. TheVikingPress: NewYork, 1970
(4) Југославија – 1999 (погл. 2), Авганистан – од јесени 2001., Ирак – од 20.03.2003. до 1.09.2010., Либија – 19.03.2011 до сада.
(5) Баш онако, као је у својој “Технотронској ери…“ описивао З.Бжежински (погл. 3): „У технотронском друштву назире се тренд ка агрегацији милиона индивидуално подржаваних неорганизованих људи, који су лако доступни привлачним и енергетски јаким личностима, и ефикасној експлоатацији од стране ових последњих најновије комуникционе технологије у циљу манипулације емоцијама и контроле ума. Поверење у телевизију и, подразумева се, тенденција да се језик замени сликом, која је више интернационална него национална, као и да се обухвате ратови или сцене глади у удаљеним пределима, нпр. у Индији, ствара много космополитскије, мада и врло импресионистичко, саучествовање у глобалним дешавањима“.
(6) Револуције су се „пробиле“ у афричке земље каналима наркотрафика – ФСКН, Революции
(8) Сива слуз је хипотетички сценарио краја света, који се везује за успехе молекуларних нанотехнологија и који предвиђа да ће нанороботи који се сами дуплирају и којима се не може управљати прогутати сву биомасу Земље ради обављања свог програма саморазмножавања (наведени сценарио је познат под називом „екофагија“). Термин је први пут искористио пионир молекуларне нанотехнологије Ерик Дрекслер у књизи „Машине …“ из 1986 год. Серая слизь — Википедия
Русија ће без колебања платити за сопствену безбедност
Аутор: Јуриј Рубцов Извор: Фонд стратешке културе Москва | Још у фази припремања споразума СТАРТ-3, за чије је ратификовање Сенат САД узео паузу, у Вашингтону су из све снаге покушавали да негирају очигледно – тесну узајамну повезаност стратешког офанзивног наоружања и противракетне одбране. Тек захваљујући упорности руских преговарача одредница о таквој повезаности фиксирана је и у тексту Споразума.
Позивајући се на неименоване америчке званичнике TheWallStreetJournalје 30. новембра саопштио, да је Русија још у пролеће прошле године на својим западним границама инсталирала тактичке нуклеарне комплексе. Чак ако је то и тако, шта господу с оне стране океана бригају ракете, чији домет не премашује 500 километара? Јер, те тактичке ракете ни на који начин не могу представљати опасност по Сједињене Државе, нити подривати њихову стратешку стабилност.
Американце, додуше, брине нешто друго: руске ракете су, по њиховом мишљењу, одговор на размештање ракета Patriotу Пољској. А батерије Patriotсу елеменат америчке НПРО, тојест, стратешког система. И те „неименоване личности“ презентирају ствари тако, као да Руси, ето, размештањем тактичких „Искандера“ спречавају ратификовање новог споразума о стратешком офанзивном наоружању.
Тојест, када се то тиче њих самих, везу између стратешког офанзивног наоружања и ПРО Американци виде сасвим јасно. Важније је, међутим, нешто друго: навикнута да притишће партнера и тако постиже уступке, администрација САД је одлучила да то испроба на Москви још једном. Руска страна свој ракетни потенцијалу Калињинградској области, међутим, није повећавала, што је 30. новембра изјавио начелник Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације, Николај Макаров, али, ако таква мера и буде предузета, она неће противуречити захтевима ни једног споразума о разоружању, који је потписала Руска Федерација.
Да, Дмитриј Медведев је у 2008. години изјавио, да у одговор на планове САД да размести у Пољској и Чешкој елементе своје противракетне одбране, Русија може инсталирати у Калињинграду тактичке ракетне коплексе „Искандер“. Касније су, међутим, у Министарству одбране Руске Федерације не само одустали од таквих планова, него су из неких разлога смањили ниво војног присуства у региону. Али зато Сједињене Државе, како то следи из последњих открића WikiLeaks,не мисле да било шта редукују – оне остављају нетакнутим своје тактичко нуклеарно оружје у Европи. Ево списка војних база у Европи, у којима се чувају америчке нуклеарне бојеве главе: У Белгији (база Клајне-Брогел, размештено је 20 јединица), у Холандији (база Фокел – 20), у Немачкој (база Бухел – 40), у Турској (база Инџирлик – 90). Ни руководство НАТО, ни команда Оружаних снага САД, нису демантовали те податке.
Вратимо се на публикацију у TheWallStreetJournal. Одговорну изјаву о томе да је Русија променила баланс нуклеарног наоружања на граници са државама – чланицама НАТО, амерички званичници дали су анонимно, без доказа, и још уз оптужбе да руска страна вара: као, ракетни комплекси, које инсталира Москва, нарушавају раније постигнуте споразуме, а то Американцима даје повод да одустану од ратификовања СТАРТ-3. Међутим, добро је познато да је све обрнуто: Руска Федерација и САД споразумели су се о томе, да ће се регулисањем примене тактичког нуклеарног оружја позабавити тек након што ступи на снагу споразум СТАРТ-3. Према томе, испад, начињен путем The Wall Street Journalје чиста провокација која не пије воду, а то је по ко зна који пут примењени општи стил америчке дипломатије у преговорима са Русијом по питањима безбедности.
У Москви су из тога већ извели закључке. Подударило се тако да је истовремено са публикацијом у The Wall Street Journalобелодањена и годишња Порука председника Руске Федерације Федералној скупштини. „...У наредној деценији, - каже се у Поруци, - нас чека следећа алтернатива: или ћемо се договорити о противракетној одбрани и створити ефикасни заједнички механизам за сарадњу, или ће пак почети (уколико не успемо да постигнемо конструктивни договор) нова спирала трке у наоружавању. И мораћемо да донесемо одлуку о размештању нових ударних средстава“.
Владимир Путин је 1. децембра потврдио CNN: Русија ће бити принуђена да повећава свој нуклеарни потенцијал, уколико САД не ратификују споразум СТАРТ-3. „То није наш избор. Ми то не би смо хтели“, - изјавио је руски премијер у интервјууЛарију Кингу, - али Русију могу приморати да се наоружа против „нових опасности“.
Међутим, перспективе ратификовања СТАРТ-3 у Сенату САД постају све више илузорне: сем разговора о тобожњем повећавању броја „Искандера“ око Калињинграда, чула су се и размишљања о томе, да ако већ спопразум о стратешком офанзивном наоружању не дотиче нуклеарно наоружање, онда је и уопоште нецелисходно и усвајати га.
Разуме се, ако не ступи на снагу споразум СТАРТ-3, аутоматски се удаљавају перспективе за постизање споразума између Руске Федерације и САД о проблему ПРО. Оне су ионако ружичасте. На самиту Русија – НАТО у Лисабону крајем новебра руски председник је изнео мишљење о формирању могуће архитектуре европске ПРО, која би спојила потенцијале Русије и НАТО у обезбеђењу Старог Света од ракетних удара. Формално се Брисел сложио са Москвом, али, као прво, за сада нема никаквих одлука у вези са тим питањем (стране су се договориле да изврше анализу могуће сарадње не пре редовног заседања министара одбране у јуну 2011. године), а као друго, САД и не помишљају да одустану од размештања у Европи своје НПРО – апсолутно пренебрегавајући то што Москва такав корак третира као покушај неутрализације руског стратешког потенцијала.
Нама кажу, изјавио је Владимир Путин у интервјуу CNN, да САД, инсталирајући у Европи систем ПРО, штите себе од иранске нуклеарне опасности, али “такве опасности данас нема“. А „нове опасности“, пак, које настају због планова Вашингтона, Русија осећа, и уколико СТАРТ-3 не буде ратификован, она ће у одговор морати да се наоружа.Прекоокеанском партнеру Русије треба да буде јасно: без кардиналног решења проблема размештања НПРО САД у Европи, никакав „ефикасни заједнички механизам сарадње“ (из Поруке председника Русије) није могућ. Москва нема намеру да било кога плаши, али ако се испостави да сопствену безбедност Русија треба да плати трком у наоружавању, ту колебања бити неће.
Ових дана је командант Ракетних снага стратешке намене, генерал Сергеј Каракајев изјавио, да Русија обуставља производњу и испоруке за борбено дежурство мобилне ракетне комплексе интерконтиненталних балистичких ракета „Топољ-М“. Уместо њих ће руска војска добити други мобилни комплекс – РС-24 „Јарс, чија су државна испробавања завршена 2010. године. Заједно са „Топољима-М“ шахтног базирања „Јарси“ ће чинити основу ударне групације руских нуклеарних снага до 2020. године и појачати борбене могућности РССН за пробијање система ПРО других држава.
По питању миграната у Европи су прешли са речи на дела. Француска не пушпта на своју територију возове са афричким избеглицама из Италије. Раније је италијанска влада почела да даје шенген визе мигрантима из Туниса и Либије.
Италијанска влада издаје избеглицама које већ неколико месеци живе у шаторима на острву Лампедуза привремену дозволу боравка, ранац са одећом, картом италије и резервом хране за један дан. Са том опремом неки од њих одмах су крнули у Милано и Болоњу или на Сицилију и Лигурију. Ипак читави возови са Арапима јурнули су у Француску. Многи од њих тамо имају рођаке, а франкофони Тунижани рачунају да ће наћи посао. Да се снађу и позову остале рођаке пола године, на колико им је дата шенген виза, сасвим је довољно.
Власти Француске су одлучиле да се боре против миграницоног цунамија на прилазима земљи и зауставиле су кретање свих возова из италијанског града Вентимилија, седам километара од француске границе. Министарство унутрашњих послова земље назива то привременом мером која треба да осигура јавни ред. У Италији сматрају другачије и виде у томе мере које крше основне принципе ЕУ. У Париз је већ била упућена нота протеста, говори министар унутрашњих послова републике Роберто Марони.
Поштујемо Шенгенски споразум о слободи кретања са привременом дозволом боравка. Издали смо им документа која омогућавају да се слободно крећу по Европи и пружили све што је потребно. И то је признала Европска комисија која је рекла да Италија делује у складу са правилима Шенгена. Зато је слобода кретања осигурана свима који имају привремену дозволу боравка и желе да отпутују у Француску.
Бораца за слободу кретања има много. Из Ђенове је у Вентимилију допутовао Воз достојанства, како су га назвали правобраниоци. У акцијама протеста учествују стотине демонстраната, као и активисти из Француске и других европских земаља.
Ипак негостољубивост не одликује само Француску. Белгија и Холандија су појачале контролу на аеродрому. Заинтересовани да пређу границу треба да имају довољну суму новца за живот у тим земљама.
За две и понедеље у Италију је стигло преко 20 хиљада избеглица. Углавном су то Тунижани, који су радили у Либији. Очигледно да ни једној европској земљи није драго да види код себе нове мигранте. И позиве Италије да подели са њом пријем избеглица европски лидери нису чули. Они су саветовали италијанској влади да сама изађе на крај са својим проблемима. За узврат Франко Марони је изјавио да не види смисао у таквом парнтерству и чак је алудирао да Италија може да иступи из ЕУ.
Актуална криза је показала да чак ни главни фактори ЕУ - Италија, упоредо са Француском и Немачком, стајала је на изворима уније – не могу да реше све противречности постављене у основе приликом њеног формирања, резимирају аналитичари. Интересовања појединих земаља и даље превлађују над заједничком европском идејом, истиче експерт Института за Европу РАН Сергеј Фјодоров.
Као и у случају финансијске кризе, схватамо да између декларација и реалности постоји одређен раскорак. Чинило би се да је после Лисабонских споразума Европа постла јединстена, говорили су чак о Сједињеним Државама Европе. Али како показује реалност, треба да се деси нешто озбиљно, па то јединство почиње да се мрви. Експерти су јединствени у мишљењу да Италија неће напустити ЕУ. Ипак конфликти могу да се наставе, зато што издаја привремених виза није решење проблема новог таласа избеглица. Ускоро прилив избеглица само ће јачати.
Саркози у прстену „фронтова“
Аутор: Петар Искендеров Извор: Глас Русије 26.04.2011, 13:50
Европска заједница тоне све дубље у пучину унутрашње кризе. Проблеми изазвани масовном бујицом избеглица из земаља Северне Африке стичу системски карактер, доводећи под сумњу постулате ЕУ као што је јединствени шенгенски простор и усаглашена политика у области безбедности и спољних односа.
Још једно сведочанство за ово представља дневни пред преговора у Риму 26. априла између председника Француске Николе Саркозија и премијер-министра Италије Силвија Берлусконија. Француски лидер практично даје ултиматум својим колегама из ЕУ. Ради се о захтеву Париза да се обнови погранична контрола у Европи због масовне бујице избеглица и илегалних имиграната. Како пишу новине „Журнал ди диманш“ (Journal du Dimanche) позивајући се на државног секретара за европске послове у влади Француске Лорана Вокјеа (Laurent Wauquiez), власти земље позивају колеге из ЕУ да створе „заједнички европски приступ“ овом проблему. У супротном случају Француска прети да ће једнострано увести овакве мере на својим границама. Ситуацију разматра дописник Пјотр Искендеров.
Засад представници француских власти брижљиво заобилазе тему могућег изласка земље из шенгенске зоне – на шта их све гласније позивају локални десничари на челу с „Националним фронтом“. По речима Лорана Вокјеа ради се о примени извесног „екстремног механизма кочења“ на шенгенски режим. Међутим, ово не мења суштину ствари. Сличан механизам Французи су већ показали ових дана на француско-италијанској граници блокиравши воз се избеглицама из Туниса, који је дошао из Италије. Берлусконијева влада их је унапред снабдела шенгенским визама, што је у Паризу изазвало још веће негодовање.
И премда је под притиском руководства ЕУ и европских правобранилаца возовима дато „зелено светло“ француске власти су издејствовале своје: тема јединственог шенгенског простора већ је укључена у преговоре лидера водећих земаља-чланица ЕУ. Јер сам проблем избеглица никуда није нестао. Из Туниса се у Италијy већ пребацило преко 20 хиљада људи. Од њих већина жели да дође управо у Француску, где постоји велика туниска дијаспора. По подацима Европске комисије, само из Либије, захваћене сукобима и само у Тунис је у току последње недеље избегло око 430 људи. Ако настава пут у Европу – ситуација ће постати неконтролисана. Допунске катализаторе напетости у редовима ЕУ представљају унутрашњи политички процеси.
Заоштравање проблема избеглицама повећава рејтинг крајњих десничара, националистичких партија. Ово приморава и власти да заузимају оштрију позицију и да бране националне итересе посредством једностраних акција. Услед тога страда усаглашена политика Европске уније, што са своје стране још више заоштрава проблеме, истакла је у интервјуу за „Глас Русије“ Јелена Пономајрова, стручњак у области компаративне политикологије МГИМО МИП Русије:
Руководство ЕУ се у суштини нашло у стању шока. Оно није у стању да понуди било шта ново, што би помогло изласку из настале кризне ситуације. На ову ситуацију очигледно нису рачунали у Бриселу кад су прогнозирали последице догађаја у Северној Африци.
Дискусије се углавном воде око квота за прихватање избеглица, обнављања пограничне контроле и других „акутних“ места. Међутим, и даље нема јединствене политике у вези с проблемом избеглица и илегалних имиграната на нивоу целе Европске заједнице – као што је то било и у периоду балканских криза 1990-их година. Тада је отворена интервенција ЕУ, НАТО и других институција у ствари у региону изазвала сличне проблеме. Данас се ситуација понавља у још већим размерама.
Постоје основе за претпоставку да је на заоштравање позиције Николе Саркозија посебно утицао успех без преседана на изборима у Финској 17. априла националистичке партије „Прави Финци“. Њихови француски истомишљеници, које представља „Национални фронт“ испољавају велику активност у вези с проблемом избеглица. Лидер партије Марин Ле Пен (Marine Le Pen) је чак посетила италијанско острво Лампедуза, које су „окупирали“ Тунижани. И у Јелисејском дворцу се плаше да ће последице доласка Либијаца и Тунижана учврстити позиције „Националног фронта“. Јер и „Савез за народни покрет“ Николе Саркозија и странка Марин Ле Пен „обрађују“ слично поље бирача десничарског усмерења. По подацима новина „Франс суар“ (France Soir) и „Паризијен“ (Le Parisien), за кандидата „Националног фронта“ на председничким изборима 2012. године већ је спремно да гласа 23% Француза. А избеглице само пристижу...
Аутор: Михаил Куракин Извор: Глас Русије 21.04.2011.
Мађарска добила нови Устав.
Нема ништа посебно у томе што поједине земље усвајају нову редакцију свог Основног закона. Али ђаво се, као што је познато, крије у детаљима. Између осталог, преко нове верзије мађарског устава држава добија обавезу да брани људски живот. При томе је написано да живот почиње приликом зачећа. То, наравно, није најважнији детаљ. Брак је означен у мађарском уставу као савез мушкарца и жене, што искључује признање такозваних бракова међу особама истог пола. Такође детаљ, мада и споран за толеранту Европу. Даље, како се каже, детаљи већи и озбиљнији. У преамбули основног закона стоји позивање на Круну светог Стефана (Иштвана) – средњовековну мађарску државу, национални симбол који су користили режими Милоша Хортија и Ференца Салашија, Хитлерових савезника. То су већ, сложићете се, озбиљнији детаљи. После чега следе формулације које директно говоре да три и по милиона Мађара који живе у иностранству – у суседној Румунији, Словачкој, Хрватској, српској Војводини, украјинском Закарпатју треба да се сматрају грађанима Мађарске.
О томе сањају и многи мађарски политичари. Принципијално је важно да је један од таквих политичара премијер Виктор Орбан – он је инспиратор нове редакције устава. Више пута је износио иницијативе да се поделе мађарски пасоши становницима суседних земаља, говорио о неправди резултата светских ратова.
Правде ради треба рећи да неки спорни предлози у устав нису ушли. На пример, идеја Виктора Орбана о томе да родитељи имају право гласа не само за себе, већ и за своју малолетну децу није наишла на подршку у парламенту. Виктор Орбан је изразио тим поводом велико жаљење. Занимљиво је да је против ове идеје иступила не само малобројна либерална лева опозиција, већ и део националиста који су подсетили да међу породицама са много деце има много ромских. А то ће се лоше одразити на нову идеологију Мађарске. Али, без обзира на спорност низа ставова новог мађарског устава, главна критика централних европских органа обрушила се не на слово, чак не ни да дух спорног закона, већ на то како је он усвојен, говори мађарски новинар Валериј Ткаченко: ... Реч је о томе да је ФИДЕС – Савез младих демократа – Мађарска грађанска странка (они сада имају двоструки назив) на прошлим изборима који су одржани пре годину дана, освојио 2/3 гласова, тачније добио је уставну већину у парламенту. И користећи то, направио устав по свом укусу. Не укључивши и практично одбацивши учешће других странака у уставном процесу. Управо зато европски парламент је подвргавао и подвргава критици уставни процес који се одвијао у Мађарској. При томе, још у фази разматрања, суштина документа није изазвала посебне примедбе у ЕУ, наставља Валериј Ткаченко. ... Било је конкретно разматрање и по његовим резултатима Жозе Мануел Барозу, шеф европске комисије, изјавио је буквално следеће: усвајање устава је искључиво право сваке државе чланице, али при томе треба да се поштују норме ЕУ.
Низ аналитичара већ је истакао да читајући ставове новог мађарског устава, стиче се утисак да је реч о 20-им или 30-им годинама 20. века, времену када је у Европи постојало мноштво ауторитарних режима. Али то је нови устав земље која председава у ЕУ и члан је НАТО-а. Управо зато постоји нада да ће ЕУ затражити да се препише низ ставова који могу да узнемире Стари Свет. Како се сазнаје, текст новог мађарског устава већ је упућен у Венецијанску комисију – консултативни орган за уставно право формиран при Савету Европе. Управо овај орган на експертском нивоу ће решавати даљу судбину новог основног закона Мађарске. Између осталог, како тврди низ експерата, ЕУ сада има много других, како се сматра, важнијих и насушнијих проблема – илегалне избеглице из Африке и унутрашња трвења везана са њима, економски колапс у низу земаља, па и много тога другог. Тако да на несташлуке Мађарске до извесног времена могу да не обрате никакву пажњу.
