Endi Vorhol - 25 godina od smrti

[sendi]

[h=1]Endi Vorhol - 25 godina od smrti
[/h] Izvor: Tanjug


Pre 25 godina, 22. februara 1987. godine, Endi Vorhol, jedna od najvećih figura popularne kulture, američki slikar, režiser, publicista, glumac, umro je u 58. godini.

Foto: Beta​

Rođen je kao Endru Varhola u Pitsburgu u Pensilvaniji. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu.

U Njujork se preselio 1949. i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku.

Tokom 1960-tih Vorhol je od jednog od najuspešnijih reklamnih ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike.

Vorhol je drugačije od ostalih umetnika tog vremena gledao na odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti. Umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući popularnu kulturu - pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Vorhol koji je kasnije postao poznat kao ''Papa popa“ (Pope of Pop) prihvatio je ovaj stil.

​

Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u brendovima, zvezdama i dolarima i isključuje svaki trag ''ruke“.

Vorhol je takođe slikao i poznate američke proizvode, kao što je ''Koka-kola'', ali i poznate popularne ličnosti poput Merilin Monro, Elizabet Tejlor i Elvis Prisli.

Godine 1963. osnovao je atelje ''Fabrika'' (The Factory) i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti.

Počeo je takođe i da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan.

Godine 1968. umetnica Valeri Solanas je u ''Fabrici'' pucala na Vorhola. Pre ovog događaja Solanas je bila marginalna ličnost u ''Fabrici''. Osnovala je ''grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - ''Društvo za sečenje muškaraca''. Ona se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine ''Ja čovek'' (I, A Man). Vorhol je bio teško ranjen i jedva je preživeo.

U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960ih, 1970te bile su mnogo mirnije. Vorhol je počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret koneskog političara Mao Ce Tunga napravljen je 1973. godine.

Ovaj umetnik je bio jedan od prvih vodećih homoseksualnih američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su ga smatrali za aseksualnu osobu ili voajera. Međutim te tvrdnje su odbacili njegovi biografi.

Vorhol je preminuo relativno rano, u svojoj 58. godini u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su mu dali mnogo tečnosti, zbog čega je došlo do hiperhidratacije.

Endi Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i japanska avangardna umetnica i mirovna aktiviskinja Joko Ono.

​

Ovaj umetnik je bio jedan od prvih vodećih homoseksualnih američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su ga smatrali za aseksualnu osobu ili voajera. Međutim te tvrdnje su odbacili njegovi biografi.

Vorhol je preminuo relativno rano, u svojoj 58. godini u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su mu dali mnogo tečnosti, zbog čega je došlo do hiperhidratacije.

Endi Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i japanska avangardna umetnica i mirovna aktiviskinja Joko Ono.

 

[Milos Vlajcic]

Evo teksta Ljiljane Maletin Vojvodic na koji sam naleteo na netu, zanimljiva prica o Vorholovoj seriggrafiji Merilin Monro na koju je izvrsen atentat u njegovoj Fabrici.

USTRELJENA PLAVA MERLINKA

autor: Ljiljana Maletin Vojvodic

U rimskoj palati Cipolla, od 18. aprila do 28. septembra 2014. godine, na postavci pod nazivom Vorhol (Warhol), izloženo je više od 160 radova Endija Vorhola (Andy Warhol, 1928-1987), iz umetničke zbirke američkog kolekcionara i industrijalca Pitera Branta (The Brant Foundation), koji je, zajedno sa Bonamijem (Francesco Bonami), kuratorom jubilarnog 50. Venecijanskog Bijenala i kustos navedene izložbe. U pitanju su radovi, kako ga Italijani nazivaju, padre della Pop Art Americana, koji su od oktobra do marta 2014. godine bili prikazani i u Milanu, u prostoru Palazzo Reale, u gradu u kojem je Vorhol doživeo svoju poslednju izložbu, kada je prikazana njegova Poslednja večera, budući da je 1987. godine preminuo u bolnici, nakon rutinske operacije žučne kese.

Brantova kolekcija uključuje širok spektar Vorholovih radova, od naslovnih strana časopisa i početničkih, javnosti malo poznatih crteža (Vorholov crtež Kembel supe iz 1967. godine prvo je delo koje je ovaj kolekcionar uopšte i nabavio, po ceni od 500 američkih dolara), preko konzervi paradajz supe, kutija Brilo praška za pranje veša, Brillo kutija (1964) i serije polaroida koji do sada nisu prikazivani u Evropi do poznatih serigrafija kao što su Cveće (1964), Znak dolara (1881), Liz#5 (1963), Vorholov autoportret (1966), Poslednja večera (1986), Kembel supa (1962), Električna stolica (1963), Mao (1972) i - čuvena Ustreljena plava Merlinka (Shot Blue Marylin, 1964), na kojoj je i nakon restauracije vidljiva bela tačka na sredini Merlinkinog lica - oštećenje od metka koji je u platno ispaljen 1964. godine.

Ovo platno je Brant nabavio za samo 5, 000 američkih dolara, budući da ga je kupio mnogo ranije no što će radovi sina slovačkog emigranta Varhole, ilustratora i dizajnera iz Pitsburga, koji njujoršku karijeru započinje reklamama za Vog i Harpers Bazar, postati remek-dela u istoriji slikarstva, mnogo pre no što će Vorholovi radovi ući u top 10 najprodavanijih umetničkih dela svih vremena (Osam Elvisa) i na aukciji u Njujorku dostići cenu od 100 miliona dolara (Silver Car Crash). Iako Brant u svojoj kolekciji poseduje dela Edvarda Munka ili Džefa Kunsa, Ustreljena Merlinka, je i dalje, ako je suditi po njegovim izjavama u američkoj štampi, jedino delo koje bi sa sobom poneo na pusto ostrvo. Portret poznat u literaturi kao Bullet hole Marilyn ili Shot Light Blue Marilyn (1964), oštećenjem, koje je po odluci Vorholove Fondacije ostalo vidljivo i nakon restauracije seća na atentat koji se 1964. godine dogodio u Vorholovom studiju Fabrici (The Factory studio) na Menhetenu, fabričkom loftu koji je Vorhol počeo iznajmljivati za svega 50 američkih dolara mesečno, u kojem je umetnica Doroti Podber (Dorothy Podber), prijateljica Vorholovog fotografa Bilija Nejma (Vorholov saradnik koji je aluminijumom prekrio betonske zidove i grede u Fabrici i koji je u nju uneo čuveni kauč na kojem su snimani Vorholovi filmovi, čovek koji je pune četiri godine živeo u u crno obojenom toaletu Fabrike, bez ijednog prozora), ispalila četiri pucnja iz revolvera u četiri serigrafije Merlin Monro. U Fabrici se toga dana nalazilo četiri identična portreta Merlin Monro, sa pozadinama različite boje - ranjavanje je izbegla jedino tirkizna Merlinka, dok je ona sa svetlo plavom pozadinom, završila u vlasništvu Pitera Branta, zahvaljujući kojem je i ponuđena javnosti u Rimu.

Postoji nekoliko interpretacija navedenog atentata, od toga da ga je sam Vorhol odobrio misleći da Doroti samo želi da fotografiše Merlinke (višeznačan glagol shoot u engleskom jeziku ujedno znači i fotografisati i pucati) do verzije po kojoj je umetnica bez pitanja ušetala u Fabriku obučena u crnu kožu i sa belim rukavicama, skinula sa ruke rukavice, izvadila maleni revolver iz tašnice i ispalila hice u četiri sito-štampe iz serije Marilyns, koje će od tada, zbog rupe na čelu, u javnosti postati poznate kao Ustreljene Merlinke (The Shot Marilyns). Navodno je, nakon što je Doroti Podber napustila Fabriku, Vorhol samo zamolio Bilija Nejma da više ne dovodi tu ženu.

Pucanj u Merlinke, na žalost neće biti jedini atentat u Fabrici. Četiri godine kasnije, Vorhola je pokušala da ubije Solanis Valeri, koja se potom predala policiji kojoj je neuspeli atentat objasnila rezignacijom jer je Vorhol nije angažovao na filmu kao i željom da se oslobodi prevelikog uticaja koji je on nad njom imao. Bilo je očigledno da je aura kempa i harizma Endija Vorhola uticala na živote ljudi kojima se umetnik okružio. Ostalo je zabeleženo da se ta noćna ptica 60-tih, kretala u pratnji od najmanje šestoro osoba koje su se borile za njegovu naklonost, što je njemu neobično prijalo. Ali, sve do atentata koji je na njega izvršen, ljudi su u Fabriku, u kojoj je vladala radna atmosfera (Vorholovi pomoćnici su radili serigrafije, Vorhol, kojeg su krišom nazivali Drela, se šetao i radio ispravke, sve je pomalo ličilo na kancelariju, studio, andergraund klub ali se odvijao i život) slobodno dolazili i odlazili.

Likom Merlin Monro, koju će kanonizovati kao pop-art ikonu, Vorhol je postao opsednut nekoliko nedelja nakon njene tragične smrti, avgusta 1962. godine. Koristeći postupak koji bi se mogao definisati citatom, stvorio je svojevrstan omaž mrtvoj divi - nekoliko desetina njenih portreta, na osnovu foto-predloška - snimka nastalog na snimanju filma Nijagara iz 1953. godine (A. Corda), zahvaljujući kojem je kasnije, uz pomoć foto-šablona i intervencija, stvorio seriju sitoštampi i dela u različitim medijima.

Smatra se da je Vorhol uradio oko hiljadu portreta - slavnih pripadnika džet-seta poput Žakline Kenedi Onazis ili Mika Džegera, ali i običnih ljudi koje je radio po narudžbi za 25 000 američkih dolara. Uprkos tome, Vorholovi radovi su danas visoko cenjeni budući da je ovaj svakako najpoznatiji predstavnik pop-arta (Linhejštajn, Oldenburg…), napravio prevrat u fotografiji, portretu, grafičkoj umetnosti, reklami i štampi, revoluciju u poimanju umetničkog dela time što je, poput Dišana, nasuprot predstavi o genijalnom umetniku i njegovom unikatnom umetničkom delu ponudio priču o umetniku običnom konzumentu koji stvara multiplikate sa komercijalnom i utilitarnom vrednošću; što je svakodnevne predmete i slavne ličnosti - objekte sa atributima banalno, potrošno, potrošačko, masovno, proizvedeno ili glamurozno, kanonizovao u umetnost. Tako su zahvaljujući njegovom radu odrednice tipa masovna produkcija, fetišizam, komercijalna umetnosti, bez pejorativne konotacije ravnopravno ušle u terminologiju savremene umetnosti.

Urbani mit o Vorholu, o njegovoj ideji o svakom dostupnih 15 minuta slave i njegovoj Fabrici, u kojoj su cirkulisali andergraund umetnici, slavne ličnosti i “pomagači” (Malanga, B. Nejm) koji su za njega izrađivali serigrafije, skulpture i snimali filmove i među kojima se, sa imidžom neelokventnog i antiintelektualnog posmatrača, s kompleksima impotencije, apstinencije i homoseksualizma kretao on – ikona pop-arta (Endi se u Fektoriju kretao spontano, ali kraljevski, kao Luj XIV pop kulture, i uživao u ceremonijama svakodnevnog života na svom dvoru), i dalje je veoma živ, zahvaljujući novinskim tekstovima, predavanjima, monografijama, filmovima i izložbama poput ove, koja se u prostorima Palazzo Cipolle može pogledati sve do kraja septembra.