EM tehnologija
- Začetnik teme Hanza
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 24.03.2012
- Poruka
- 158
od Hanza » 07 Jul 2012, 22:52 BITKA ZA PRINOS POČINJE U JESEN
Ovaj podnaslov je vrlo važan kao objašnjenje povrtarima, koji žele da imaju uvek rodnu baštu, bez mnogo truda oko obrade samog zemljišta i oko suzbijanja korova, koji zagorčava život mnogih zemljoradnika.
Gledajući moju baštu, ljudi najčešće razmišljaju, da smo ja ili moja supruga nepopravivi radoholičari, jer pokušavamo, da nađemo bar nekoliko korova u lejama naše bašte, što je malo verovatno. Ustvari, mi nikada ne palimo korov sa leja, jednostavno - tamo ga nema.
Brinući o obnavljnju i povećanju plodnosti zemljišta leja, primenjujući agrotehniku prirodne zemljoradnje, pruža se mogućnost da se oslobodimo korova u lejama bez njegovog plevljenja, što znači – bez gubljenja vremena i ulaganja fizičkog rada za tu operaciju. U prirodi, kako je smatrao V. V. Dokučajev, svaka biljka ima svoj doprinos - više organike za zemljište, mnogo više nego što uzima iz zemljišta. Ovu organiku priroda daruje u jesen. Zbog toga, ako poštujemo prirodu, i vratimo zemljištu u jesen barem polovinu onoga šta je na njemu raslo, dobićemo više plodnosti, tle se neće iscrpljivati, već, naprotiv, njegova će se plodnost iz godine u godinu povećavati, bez ikakve potrebe da se u njega unose sa strane razna kupovna „đubriva“ (sirovi stajnjak i mineralne mešavine). Zbog svega ovoga, ja svu baštensku organiku, koja otpada posle gajenja povrća, slažem u kompostne gomile. Tamo prosipam i sve otpatke sa kuhinjskog stola, korov, koji je rastao na prolazima između leja, kokošiji izmet. Dodajem na gomile malo aromatskih i lekovitih biljaka. Kompost pravim uz pomoć preparata „Bajkal“ ili „Tamir“, koji omogućavaju da se dobije zreo kompost za 2,5-3 meseca, bez protresanja sadržine gomila.
U jesen, baš na dan skidanja useva sa leja, ja brižljivo tretiram površinu zemljišta ploskorezom, na dubinu, ne veću od 5-7 sm. Na taj način ja prerežem ostalo posle berbe korenje kultura i korova i tog istog dana nanosim na površinu leja kompost, ne zakopavajući ga, i polivam ga rastvorom „Bajkala“. Proizvođač „Bajkala“ preporučuje da se ujesen poliju leje rastvorom 1:100. Ja rastvorim u vedru vode jednu supenu kašiku šećera ili starog slatkog (od bilo kog voća,osim maline) i jednu supenu kašiku preparata. Šećer omogućuje brži razvitak u zemlji populacije mikroorganizama preparata, koji pronalaze u tlu ostatke korenja, posle kultivisanja ploskorezom, talože se unutar tog korenja i pojedu ga u potpunosti. Na taj način mikroorganizmi još ujesen drobe zemlju na svim (prema tome i na velikim) dubinama, što obesmišljava upotrebu ašova ili motike. Na ovaj način zemlja se oslobađa od korova, razmnoženog izdancima korenja i popunjava se na račun organike ovog korenja humusom, garantom plodnosti zemljišta, sakupljačemi čuvarom zemljišnih mineralnih rastvora, koji su hrana kulturama. Osim toga, efikasni zemljišni mikroorganizmi onemogućavaju u zemljištu delovanje truležnih bakterija, mikroba i virusa, koji izazivaju oboljevanja biljaka.
U jesen, ispod sloja komposta, počinje da klija seme korova. Izdanci ovog korova, ne uspevši u jesen da procvetaju, dolaze pod uticaj mraza i bivaju uništeni. Tle se bogati ostacima ovog korova i oslobađa ih se. Iz tih razloga na mojim lejama korova jednostavno - nema.
U jesen, jednom u 3-4 godine, korisno je u leje zasejati ozimu raž. Prilikom razlaganja njenog korenja od strane zemljišnih mikroorganizama, tle se struktuira na dubini većoj od jednog metra, što omogućava bolji razvoj korenja kultura kojim izvlače iz dubine zemlje retke zemljišne mikroelemente, koji su neophodni kulturama za davanje većih prinosa.
Zemljište leja, u jesen pokriveno slojem komposta, manje je podložno lošim uticajima kosmosa, manje se isušuje pod dejstvom vetra i sunca, ne stvrdnjava se posle kiša ili otapanja snega, brže se u proleće zagreva. Kompost je onaj organski dodatak zemlji, pomoću kojeg se u nju vraća pet puta više organskih hemijskih elemenata, koji su neophodni za život i razvoj sledećeg pokolenja biljaka na baštenskim lejama. Pet puta više nego što je potrebno biljkama, zato je humus potreban ne samo biljkama, već i kao hrana zemljišnim živim organizmima, bez kojih zemljište ne može biti plodno.
Ako se u jesen sa zemljištem ovako ne uradi, kako je gore rečeno, onda je izlišno očekivati maksimalni prinos. Baš o tome i govori podnaslov ovog članka.
Član
- Učlanjen(a)
- 24.03.2012
- Poruka
- 158
U P O Z O R E N J E
U poslednje vreme hemijska preduzeća (azotare) uporno nude
baštovanima i farmerima takozvano „biođubrivo“. Specijalisti - agronomi sa
visokim naučnim zvanjima daju tom „biođubrivu“ visoke ocene i preporučuju ga
„za sve oblike zemljišta“. Ova đubriva se proizvode uglavnom od treseta
ekstraktiranjem humusnih kiselina, koje sadrže mnoge hemijske sastojke, korisne
za rast i razvoj biljaka. Agrohemičari – specijalisti, da su samo malo pošteniji prema
zemljoradnicima, morali bi da kažu da su ta đubriva pogodna „za sve vrste grunta
(neplodne zemlje)“, ali ne i „za sve vrste zemljišta“. Oni preporučuju da se
„biođubriva“ koriste bez ikakvog nagoveštavanja neophodnosti korišćenja na
njivama i na lejama bilo kakve organike (komposta). Međutim, bez organike i žive
sredine koja se hrani tom organikom, bašte nema. Bez toga postoji samo mrtav
grunt, koji se sastoji od mnoštva minerala. To jest, uvažavajući ovu ispravku, uz
primenu „biođubriva“, koje u svom sastavu ima samo humusne kiseline i hemijske
elemente, gajenje biljaka će se odvijati, u suštini, hidroponim načinom (gajenje u
staklenicima), koji nema ničega zajedničkog sa agrotehnikom prirodne
zemljoradnje.
Da, baštenske kulture se mogu uzgajati primenom samo tih „biođubriva“ i
pri tom se mogu dobiti visoki prinosi. To je odavno dokazano primenom
hidroponike. Ali, vredi li rasprostranjivati ovaj metod na sve njive i bašte naše
zemlje? Verovatno, ne, ne treba to raditi. Iz nekoliko vrlo važnih razloga.
1.Primenom samo „biođubriva“, bez unošenja organike u zemljište, tlo u
sloju korenja biljke, pod dejstvom soli hemijskih elemenata i kiselina se usitnjava,
postaje iz godine u godinu tvrđe, sitnog sastava, loše propušta u korenski sloj
atmosferski vazduh i vlagu, koji su biljkama potrebni za normalan rast i razvoj. Zato
je potrebno godišnje i sezonsko (i u proleće, i u jesen) kopanje i oranje. Međutim,rastresitost tla traje posle toga vrlo kratko, posle prve dobre kiše ili zalivanja, tlo
postaje još tvrđe, nego što je bilo pre prekopavanja ili oranja (ovo su ustanovili
istraživači – pedolozi). Sam proces prekopavanja ili oranja sloja korenja biljaka
iziskuje dosta fizičkih napora i rashoda u materijalu (za plastenik), troškovi
amortizacije mehanizacije. To dovodi do povećanja cene dobijenih kultura, a to čini
proizvodnju nerentabilnom, a baštovanstvo potpuno neprivlačnim.
2.Tlo, koje u svom sastavu nema organike (komposta), nije u stanju da u
sloju korenja kultura zadrži vodene rastvore hemijskih elemenata. Ovi rastvori iz
takvog zemljišta slobodno se talože u niže slojeve i odlaze sa podzemnim vodama
ili se podižu zemljišnim kapilarima na njegovu površinu, gde vlaga isparava, a soli
hemijskih elemenata obrazuju tvrdu i nepropustljivu koru, za vazduh i vlagu. I u
tom, i u drugom slučaju, mineralni rastvori ne dopiru do korenja biljaka. Baš iz tog
razloga proizvođač „biođubriva“ preporučuje da se ono nanosi rastvoreno, na
površinu zemljišta, najmanje jednom nedeljno i da se kopa posle svakog tretiranja.
Ovo je rasipništvo, kako zbog količine potrebnog rastvora, tako i zbog suvišnog
utroška novca za njegovu nabavku. Osim toga, potrebno je mnogo fizičkog napora
baštovana na prekopavanju, što nije potrebno raditi ako primenjujemo
agrotehniku prirodne zemljoradnje.
3.Pri korišćenju „biođubriva“, treba imati u vidu, da ono odgovara i
kulturama i korovu. To iziskuje dodatne napore i dodatne troškove za borbu protiv
korova bilo plevljenjem, bilo primenom hemijskih sredstava za borbu protiv njih. I
jedno i drugo iziskuje gubljenje vremena, fizički napor i utrošak novčanih
sredstava, što nije slučaj sa agrotehnikom prirodne zemljoradnje.
4.Posle skidanja plodova u zemljištu ostaje korenje biljaka (i kultura i
korova). Pod uticajem kiselina i soli hemijskih elemenata, koji se nalaze u sastavu
„bođubriva“, korenje se mineralizuje i ne pretvara se u humus. Grunt, pri tom, ne
postaje rastresit, kao kada bi korenje pojeli zemljišni mikroorganizmi. To jest,
zemljište se na jednostavan i prirodan način ne struktuiše i ne pretvara u plodno
tle, već ostaje zgusnuto i tvrdo i nepovoljno za razvoj korenja biljaka i za dostup, u
sloj korenja, vazduha i vlage (od zalivanja ili padavina). A to iziskuje potpuno
nepotrebne troškove, koje smo već nabrojali u pasusu 1.
5.Pošto u prirodi postoji balans – težina nadzemnog dela jednaka je
podzemnom, masa korenja koje ostaje u zemlji je značajna i sadrži u sebi, kako
kaže V. V. Dokučajev, bar minimum pet puta više organskih hemijskih elemenata,
nego što je potrebno za ishranu narednog pokolenja biljaka. A to znači, da
prirodnom zemljištu, koje je plodno tle, uopšte nije potrebno nikakvih đubriva sa
strane. Ako pak na parcelu, posle skidanja roda, ostavimo i deo onog što je na njoj
raslo, onda će svega na njoj biti dovoljno, ne samo da se svake godine obnovi
hranljiva masa hemijskih elemenata, koji su neophodni za rast i razvoj biljaka, već
će se uveličati njihova količina, čineći tle iz godine u godinu sve plodnijim. To znači
da je preporuka agrohemičara da se koristi „biođubrivo“, kad se koristi agrotehnikaprirodne zemljoradnje, izlišna i dovodi samo do nerazumnog trošenja i bacanja
novca (i ne samo novca).
6.U živoj prirodi postoji simbioza između biljaka i žive zemljišne sredine.
Biljke svojim otpacima korenja i izumrlim delovima hrane žive zemljišne organizme,
a ovi organizmi, sa svoje strane, svojim izlučevinama pretvaraju u zemljišne vodene
rastvore hemijske elemente zemljišnih minerala i organike, koja je ostala od
prethodne generacije biljaka. Od ostataka biljaka i živih zemljišnih organizama
obrazuje se u korenskom sloju humus, koji je skupljač i čuvar vodenih rastvora
hemijskih elemenata za korenje biljaka. Sposobnost da skuplja i čuva te rastvore
humus ima zbog svojih čestica-granula koje poseduju električni naboj (čestice
mineralnog zemljišta ovakav naboj nemaju). Silom teže tog naboja po granulama
humusa se talože i zadržavaju se na njima vodeni rastvori hemijskih elemenata,
koji su hrana za korenje biljaka. Dlačice korenja biljaka upijaju te rastvore sa
površine humusnih čestica, oslobađajući na taj način prostor za nove rastvore. Pod
dejstvom sile teže električnog naboja na površinu humusa ovi rastvori ne mogu
slobodno da propadaju u niže zemljišne slojeve, ne mogu ni da odlaze zemljišnim
kapilarima na površinu tla, već ostaju baš u korenskom sloju biljaka. Baš zbog toga
je postojanje humusa u zemljištu garancija njegove plodnosti.
„Biođubriva“, koja uporno preporučuju agrohemičari, proizvedena su
ekstraktiranjem treseta, nemaju u svom sastavu elemenata organike, od kojih bi u
zemljištu mogao nastati humus. Baš zbog toga, korišćenje takvih „biođubriva“, se
ne sme smatrati dovoljnim za održavanje i povećanje plodnosti zemljišta uz
primenu agrotehnike prirodne zemljoradnje, mada prefiks „bio“ stvara kod baštovana i farmera suprotan smisao.
U poslednje vreme hemijska preduzeća (azotare) uporno nude
baštovanima i farmerima takozvano „biođubrivo“. Specijalisti - agronomi sa
visokim naučnim zvanjima daju tom „biođubrivu“ visoke ocene i preporučuju ga
„za sve oblike zemljišta“. Ova đubriva se proizvode uglavnom od treseta
ekstraktiranjem humusnih kiselina, koje sadrže mnoge hemijske sastojke, korisne
za rast i razvoj biljaka. Agrohemičari – specijalisti, da su samo malo pošteniji prema
zemljoradnicima, morali bi da kažu da su ta đubriva pogodna „za sve vrste grunta
(neplodne zemlje)“, ali ne i „za sve vrste zemljišta“. Oni preporučuju da se
„biođubriva“ koriste bez ikakvog nagoveštavanja neophodnosti korišćenja na
njivama i na lejama bilo kakve organike (komposta). Međutim, bez organike i žive
sredine koja se hrani tom organikom, bašte nema. Bez toga postoji samo mrtav
grunt, koji se sastoji od mnoštva minerala. To jest, uvažavajući ovu ispravku, uz
primenu „biođubriva“, koje u svom sastavu ima samo humusne kiseline i hemijske
elemente, gajenje biljaka će se odvijati, u suštini, hidroponim načinom (gajenje u
staklenicima), koji nema ničega zajedničkog sa agrotehnikom prirodne
zemljoradnje.
Da, baštenske kulture se mogu uzgajati primenom samo tih „biođubriva“ i
pri tom se mogu dobiti visoki prinosi. To je odavno dokazano primenom
hidroponike. Ali, vredi li rasprostranjivati ovaj metod na sve njive i bašte naše
zemlje? Verovatno, ne, ne treba to raditi. Iz nekoliko vrlo važnih razloga.
1.Primenom samo „biođubriva“, bez unošenja organike u zemljište, tlo u
sloju korenja biljke, pod dejstvom soli hemijskih elemenata i kiselina se usitnjava,
postaje iz godine u godinu tvrđe, sitnog sastava, loše propušta u korenski sloj
atmosferski vazduh i vlagu, koji su biljkama potrebni za normalan rast i razvoj. Zato
je potrebno godišnje i sezonsko (i u proleće, i u jesen) kopanje i oranje. Međutim,rastresitost tla traje posle toga vrlo kratko, posle prve dobre kiše ili zalivanja, tlo
postaje još tvrđe, nego što je bilo pre prekopavanja ili oranja (ovo su ustanovili
istraživači – pedolozi). Sam proces prekopavanja ili oranja sloja korenja biljaka
iziskuje dosta fizičkih napora i rashoda u materijalu (za plastenik), troškovi
amortizacije mehanizacije. To dovodi do povećanja cene dobijenih kultura, a to čini
proizvodnju nerentabilnom, a baštovanstvo potpuno neprivlačnim.
2.Tlo, koje u svom sastavu nema organike (komposta), nije u stanju da u
sloju korenja kultura zadrži vodene rastvore hemijskih elemenata. Ovi rastvori iz
takvog zemljišta slobodno se talože u niže slojeve i odlaze sa podzemnim vodama
ili se podižu zemljišnim kapilarima na njegovu površinu, gde vlaga isparava, a soli
hemijskih elemenata obrazuju tvrdu i nepropustljivu koru, za vazduh i vlagu. I u
tom, i u drugom slučaju, mineralni rastvori ne dopiru do korenja biljaka. Baš iz tog
razloga proizvođač „biođubriva“ preporučuje da se ono nanosi rastvoreno, na
površinu zemljišta, najmanje jednom nedeljno i da se kopa posle svakog tretiranja.
Ovo je rasipništvo, kako zbog količine potrebnog rastvora, tako i zbog suvišnog
utroška novca za njegovu nabavku. Osim toga, potrebno je mnogo fizičkog napora
baštovana na prekopavanju, što nije potrebno raditi ako primenjujemo
agrotehniku prirodne zemljoradnje.
3.Pri korišćenju „biođubriva“, treba imati u vidu, da ono odgovara i
kulturama i korovu. To iziskuje dodatne napore i dodatne troškove za borbu protiv
korova bilo plevljenjem, bilo primenom hemijskih sredstava za borbu protiv njih. I
jedno i drugo iziskuje gubljenje vremena, fizički napor i utrošak novčanih
sredstava, što nije slučaj sa agrotehnikom prirodne zemljoradnje.
4.Posle skidanja plodova u zemljištu ostaje korenje biljaka (i kultura i
korova). Pod uticajem kiselina i soli hemijskih elemenata, koji se nalaze u sastavu
„bođubriva“, korenje se mineralizuje i ne pretvara se u humus. Grunt, pri tom, ne
postaje rastresit, kao kada bi korenje pojeli zemljišni mikroorganizmi. To jest,
zemljište se na jednostavan i prirodan način ne struktuiše i ne pretvara u plodno
tle, već ostaje zgusnuto i tvrdo i nepovoljno za razvoj korenja biljaka i za dostup, u
sloj korenja, vazduha i vlage (od zalivanja ili padavina). A to iziskuje potpuno
nepotrebne troškove, koje smo već nabrojali u pasusu 1.
5.Pošto u prirodi postoji balans – težina nadzemnog dela jednaka je
podzemnom, masa korenja koje ostaje u zemlji je značajna i sadrži u sebi, kako
kaže V. V. Dokučajev, bar minimum pet puta više organskih hemijskih elemenata,
nego što je potrebno za ishranu narednog pokolenja biljaka. A to znači, da
prirodnom zemljištu, koje je plodno tle, uopšte nije potrebno nikakvih đubriva sa
strane. Ako pak na parcelu, posle skidanja roda, ostavimo i deo onog što je na njoj
raslo, onda će svega na njoj biti dovoljno, ne samo da se svake godine obnovi
hranljiva masa hemijskih elemenata, koji su neophodni za rast i razvoj biljaka, već
će se uveličati njihova količina, čineći tle iz godine u godinu sve plodnijim. To znači
da je preporuka agrohemičara da se koristi „biođubrivo“, kad se koristi agrotehnikaprirodne zemljoradnje, izlišna i dovodi samo do nerazumnog trošenja i bacanja
novca (i ne samo novca).
6.U živoj prirodi postoji simbioza između biljaka i žive zemljišne sredine.
Biljke svojim otpacima korenja i izumrlim delovima hrane žive zemljišne organizme,
a ovi organizmi, sa svoje strane, svojim izlučevinama pretvaraju u zemljišne vodene
rastvore hemijske elemente zemljišnih minerala i organike, koja je ostala od
prethodne generacije biljaka. Od ostataka biljaka i živih zemljišnih organizama
obrazuje se u korenskom sloju humus, koji je skupljač i čuvar vodenih rastvora
hemijskih elemenata za korenje biljaka. Sposobnost da skuplja i čuva te rastvore
humus ima zbog svojih čestica-granula koje poseduju električni naboj (čestice
mineralnog zemljišta ovakav naboj nemaju). Silom teže tog naboja po granulama
humusa se talože i zadržavaju se na njima vodeni rastvori hemijskih elemenata,
koji su hrana za korenje biljaka. Dlačice korenja biljaka upijaju te rastvore sa
površine humusnih čestica, oslobađajući na taj način prostor za nove rastvore. Pod
dejstvom sile teže električnog naboja na površinu humusa ovi rastvori ne mogu
slobodno da propadaju u niže zemljišne slojeve, ne mogu ni da odlaze zemljišnim
kapilarima na površinu tla, već ostaju baš u korenskom sloju biljaka. Baš zbog toga
je postojanje humusa u zemljištu garancija njegove plodnosti.
„Biođubriva“, koja uporno preporučuju agrohemičari, proizvedena su
ekstraktiranjem treseta, nemaju u svom sastavu elemenata organike, od kojih bi u
zemljištu mogao nastati humus. Baš zbog toga, korišćenje takvih „biođubriva“, se
ne sme smatrati dovoljnim za održavanje i povećanje plodnosti zemljišta uz
primenu agrotehnike prirodne zemljoradnje, mada prefiks „bio“ stvara kod baštovana i farmera suprotan smisao.
Član
- Učlanjen(a)
- 24.03.2012
- Poruka
- 158
ISTORIJAT POJAVE I PRIMENE MINERALNIH ĐUBRIVA[FONT=Times New Roman, serif] [/FONT]
Pre više od 150 g. nemački hemičar Justus Libih otkrio je da se biljke mogu gajiti i na neutralnom zemljištu, u orsustvu humusa i organike, hraneći ih rastvorima hemijskih elemenata, čiji je zbir dobio naziv „mineralna đubriva“. To je bilo veoma značajno otkriće, koje je poslužilo pojavi i razvitku hidroponog (u staklenicima) gajenja biljaka, bez neophodnosti postojanja zemljišta. Od celokupnog otkrića Libih je zaključio da i u živoj prirodi biljke dobijaju hranu, koja je dobijena hemijskim procesima u zemljištu, i da, po mišljenju Libiha, kada nastupi trenutak, kada rezerve tih hemijskih elemenata nestanu, i onda, za gajenje kultura na tom zemljištu, treba izvana unositi u njega hemijske elemente. Pošto je sastav mineralnih đubriva, koje je predložio Libih, skoro potpuno bio isti po sastavu sa strukturom za proizvodnju eksploziva i baruta, ovom Libihovom otkriću su se veoma obradovali magnati hemijskih preduzeća (azotara). Oni su dobili priliku da prodaju ogromne količine otpadaka umesto da ih odvoze na smetlišta. Počinje ofanzivna reklama primene mineralnih đubriva, ali već ne na neutralnom zemljištu, već na njivama, koje imaju početnu prirodnu plodnost. Libihovu ideju masovno podržavaju organi vlasti zemalja, koje su takođe bile zainteresovane za popunu državne blagajne. Na taj način otpočinje uskoro masovna kampanja skoro svih zemalja za uništenje prirodne plodnosti njiva pod nazivom „agrohemijska poljoprivreda“. Justus Libih je bio „čist“ hemičar, njega nisu zanimali rezultati naučnih istraživanja specijalista drugih polja nauke i nije znao, da se u prirodi hrana biljaka ne dobija hemijskim procesima, već biološkim putem, da se u prirodi količina ove hrane ne potroši, već se stalno
o
Justus Libih nije očekivao tako energičan nastup od strane magnata hemijske industrije i, kada je, kako se kaže, „proces krenuo“, odlučuje da proveri
b
reakciju zemljišta na dejstvo mineralnih đubriva. Ustanovio je da mineralna đubriva uništavaju prirodnu plodnost zemljišta, razlažu i uništavaju humus, razaraju strukturu zemljišta, uništavaju sve živo u zemljištu, čineći ga hladnim, tvrdim i mrtvim. Libih ustaje na uzbunu, kategorički negira korist od mineralnih đubriva na zemljištu njiva, koje iskonski poseduju plodnost. Ali ... bilo je kasno – hemijskim magnatima i vlastima se osladilo, dobijali su ogromnu materijalnu korist od prometa otpadaka i uradili su sve što je neophodno, da ovi zaključci i mišljenja Justusa Libiha ne dopru do zemljoradnika. Baš ova štetna za zemljoradnju agrohemija preplavila je polja celog sveta.
Vodič ideja Justusa Libiha, od kojih se on, budući da je bio pošten naučnik, odrekao, u Russiji postaje hemičar Fersman. On je bio i pre i posle revolucije 1917.g. predsednik državne komisije za iznalaženje novčanih sredstava za subvencije armiji. Pre svega se naglo razvila delatnost akademika Fersmana na hemizaciji poljoprivrede, naročito posle otkrića nalazišta apatitove (kalcijev fosfat sa fluorom, veoma rasprostrt, ljubičast ili zelenkast, tvrdoće 4 po Mosovoj skali) rude u tundrama Kolskog poluostrva – osnovne sirovine za proizvodnju eksploziva i baruta. Od tog trenutka počinje u Russiji, totalna hemizacija na poljima, a sam akademik dobija veliku vladinu nagradu. Vlastima SSSR to je odgovaralo, jer su od prodaje otpada hemijske proizvodnje, dobijali ogromna sredstva za organizovanje i snabdevanje armije. Izveštaj o šteti, koja se čini hemijom na plodnost zemljišta njiva se minimizirala. Vlast nisu zanimali ni prinosi njiva, ni rod sa njiva, ni zdravlje nacije. Njoj je odgovarala degradacija zemljišta, koja je iziskivala sve više hemije, t.j., sve veće količine mineralnih đubriva, sve više traktora i plugova, sve veće količine GMM (gorivo, mazivo, materijali) i rezervnih delova tehnike, jer su sve to proizvodila preduzeća odbrambenog kompleksa zemlje i baš taj kompleks dobija skoro bez rada ogroman novac od ogromnog broja seljaka. Zemljoradnici su postali glavni investitori armije i odbrambene industrije.
I odnos današnje vlasti prema plodnosti polja i njiva, prema veličini prinosa sa jeidnice, prema zdravlju nacije, nije se bitnije izmenio.
Eto, odlučite sami, kolege baštovani, hoćete li i dalje davati svoj novac ujaku, koji vam osim štete ništa neće prodati, ili ćete poslušati mišljenje poštenih naučnika, mišljenje takvih korifeja nauke kao što su Darvin, Vernadski, Ovsinski, Dokučajev, Kostičev, Merežkovski, Vavilov, Heljcer, Maljcev i drugi i okrenuti se agrotehnici prirodne zemljoradnje, stvarajući plodno i zdravo zemljište, ne samo za sebe, već i za svoje potomke, ostavljajući im blagodarno sećanje na sebe. [FONT=Times New Roman, serif] [/FONT]
NEKI SAVETI ZA OBRADU BAŠTI SA USKIM LEJAMA[FONT=Times New Roman, serif] [/FONT]
1.Ne trudite se da podignete površinu leja iznad površine stazica (prolaza). Površina leje između bočnih bedemčića zemlje, mora biti u istoj ravni sa stazom. U suprotnom, za vreme žege zemljište uzdignutih leja se brže isušuje i zahteva češće zalivanje. Ima smisla malo podići leje u oblastima gde ima puno podzemne vode. Tamo, pak, gde je nivo podzemnih voda nizak, leje rastu od jesenjeg i prolećnog
vnavlja i povećava. On nije znao za Darvinova otkrića.
Pre više od 150 g. nemački hemičar Justus Libih otkrio je da se biljke mogu gajiti i na neutralnom zemljištu, u orsustvu humusa i organike, hraneći ih rastvorima hemijskih elemenata, čiji je zbir dobio naziv „mineralna đubriva“. To je bilo veoma značajno otkriće, koje je poslužilo pojavi i razvitku hidroponog (u staklenicima) gajenja biljaka, bez neophodnosti postojanja zemljišta. Od celokupnog otkrića Libih je zaključio da i u živoj prirodi biljke dobijaju hranu, koja je dobijena hemijskim procesima u zemljištu, i da, po mišljenju Libiha, kada nastupi trenutak, kada rezerve tih hemijskih elemenata nestanu, i onda, za gajenje kultura na tom zemljištu, treba izvana unositi u njega hemijske elemente. Pošto je sastav mineralnih đubriva, koje je predložio Libih, skoro potpuno bio isti po sastavu sa strukturom za proizvodnju eksploziva i baruta, ovom Libihovom otkriću su se veoma obradovali magnati hemijskih preduzeća (azotara). Oni su dobili priliku da prodaju ogromne količine otpadaka umesto da ih odvoze na smetlišta. Počinje ofanzivna reklama primene mineralnih đubriva, ali već ne na neutralnom zemljištu, već na njivama, koje imaju početnu prirodnu plodnost. Libihovu ideju masovno podržavaju organi vlasti zemalja, koje su takođe bile zainteresovane za popunu državne blagajne. Na taj način otpočinje uskoro masovna kampanja skoro svih zemalja za uništenje prirodne plodnosti njiva pod nazivom „agrohemijska poljoprivreda“. Justus Libih je bio „čist“ hemičar, njega nisu zanimali rezultati naučnih istraživanja specijalista drugih polja nauke i nije znao, da se u prirodi hrana biljaka ne dobija hemijskim procesima, već biološkim putem, da se u prirodi količina ove hrane ne potroši, već se stalno
o
Justus Libih nije očekivao tako energičan nastup od strane magnata hemijske industrije i, kada je, kako se kaže, „proces krenuo“, odlučuje da proveri
b
reakciju zemljišta na dejstvo mineralnih đubriva. Ustanovio je da mineralna đubriva uništavaju prirodnu plodnost zemljišta, razlažu i uništavaju humus, razaraju strukturu zemljišta, uništavaju sve živo u zemljištu, čineći ga hladnim, tvrdim i mrtvim. Libih ustaje na uzbunu, kategorički negira korist od mineralnih đubriva na zemljištu njiva, koje iskonski poseduju plodnost. Ali ... bilo je kasno – hemijskim magnatima i vlastima se osladilo, dobijali su ogromnu materijalnu korist od prometa otpadaka i uradili su sve što je neophodno, da ovi zaključci i mišljenja Justusa Libiha ne dopru do zemljoradnika. Baš ova štetna za zemljoradnju agrohemija preplavila je polja celog sveta.
Vodič ideja Justusa Libiha, od kojih se on, budući da je bio pošten naučnik, odrekao, u Russiji postaje hemičar Fersman. On je bio i pre i posle revolucije 1917.g. predsednik državne komisije za iznalaženje novčanih sredstava za subvencije armiji. Pre svega se naglo razvila delatnost akademika Fersmana na hemizaciji poljoprivrede, naročito posle otkrića nalazišta apatitove (kalcijev fosfat sa fluorom, veoma rasprostrt, ljubičast ili zelenkast, tvrdoće 4 po Mosovoj skali) rude u tundrama Kolskog poluostrva – osnovne sirovine za proizvodnju eksploziva i baruta. Od tog trenutka počinje u Russiji, totalna hemizacija na poljima, a sam akademik dobija veliku vladinu nagradu. Vlastima SSSR to je odgovaralo, jer su od prodaje otpada hemijske proizvodnje, dobijali ogromna sredstva za organizovanje i snabdevanje armije. Izveštaj o šteti, koja se čini hemijom na plodnost zemljišta njiva se minimizirala. Vlast nisu zanimali ni prinosi njiva, ni rod sa njiva, ni zdravlje nacije. Njoj je odgovarala degradacija zemljišta, koja je iziskivala sve više hemije, t.j., sve veće količine mineralnih đubriva, sve više traktora i plugova, sve veće količine GMM (gorivo, mazivo, materijali) i rezervnih delova tehnike, jer su sve to proizvodila preduzeća odbrambenog kompleksa zemlje i baš taj kompleks dobija skoro bez rada ogroman novac od ogromnog broja seljaka. Zemljoradnici su postali glavni investitori armije i odbrambene industrije.
I odnos današnje vlasti prema plodnosti polja i njiva, prema veličini prinosa sa jeidnice, prema zdravlju nacije, nije se bitnije izmenio.
Eto, odlučite sami, kolege baštovani, hoćete li i dalje davati svoj novac ujaku, koji vam osim štete ništa neće prodati, ili ćete poslušati mišljenje poštenih naučnika, mišljenje takvih korifeja nauke kao što su Darvin, Vernadski, Ovsinski, Dokučajev, Kostičev, Merežkovski, Vavilov, Heljcer, Maljcev i drugi i okrenuti se agrotehnici prirodne zemljoradnje, stvarajući plodno i zdravo zemljište, ne samo za sebe, već i za svoje potomke, ostavljajući im blagodarno sećanje na sebe. [FONT=Times New Roman, serif] [/FONT]
NEKI SAVETI ZA OBRADU BAŠTI SA USKIM LEJAMA[FONT=Times New Roman, serif] [/FONT]
1.Ne trudite se da podignete površinu leja iznad površine stazica (prolaza). Površina leje između bočnih bedemčića zemlje, mora biti u istoj ravni sa stazom. U suprotnom, za vreme žege zemljište uzdignutih leja se brže isušuje i zahteva češće zalivanje. Ima smisla malo podići leje u oblastima gde ima puno podzemne vode. Tamo, pak, gde je nivo podzemnih voda nizak, leje rastu od jesenjeg i prolećnog
vnavlja i povećava. On nije znao za Darvinova otkrića.
Član
- Učlanjen(a)
- 24.03.2012
- Poruka
- 158
Овсинский никогда не пахал глубже, чем на 5 см. Главным достоинством его системы была исключительная устойчивость посевов и к засухам, и к переувлажнению. Всякий раз, когда у соседей посевы выгорали или хлеб не всходил вообще, Овсинский собирал прекрасные урожаи, вдвое превышавшие лучшие урожаи того времени. Со временем его урожаи росли.
Prevod, Slobodan.
Ovsinski nikada nije orao dublje od 5 santimetara.Glavni cilj, ovakvog načina obrade, je da bi biljke što lakše podnosile sušu ili preveliku vlažnost.
Svaki put kada bi u, komšiluku , podbacio rod, ili ga u opšte nije bilo, Ovsinski je skidao odličan rod, najviši rod toga vremena, ( 1889 pa do revolucije, kada su ga "ukinuli"), s vremenom njegovi prinosi su bivali stalno veći.
Prevod, Slobodan.
Ovsinski nikada nije orao dublje od 5 santimetara.Glavni cilj, ovakvog načina obrade, je da bi biljke što lakše podnosile sušu ili preveliku vlažnost.
Svaki put kada bi u, komšiluku , podbacio rod, ili ga u opšte nije bilo, Ovsinski je skidao odličan rod, najviši rod toga vremena, ( 1889 pa do revolucije, kada su ga "ukinuli"), s vremenom njegovi prinosi su bivali stalno veći.
Član
- Učlanjen(a)
- 24.03.2012
- Poruka
- 158
PITANJE: Ako je bašta od samo gline, onda pri njenom rastresanju samo do dubine 8 – 10 sm, sva mrkva će biti kriva. I kako se sadi krompir u tako tvrdu zemlju?
ODGOVOR: Glinasto zemljište možemo lepo protresti ako u jesen, odmah posle skidanja useva sa leja, posejemo ozimu raž. Raž je jedna od trava, koja stvara u zemljištu naročito veliko i gusto korenje i korenasta vlakna, koja dostižu veliku dubinu. Bakterije EM-preparata, jedući to korenje, proriljaće tlo do dubine korenja i uradiće to bez ašova i pluga. Ako svake godine unesete na leje kompost i posejete ozimu raž, onda se za dve-tri godine prisustvo gline neće ni primećivati. A krive mrkve neće biti već sledeće godine.
ODGOVOR: Glinasto zemljište možemo lepo protresti ako u jesen, odmah posle skidanja useva sa leja, posejemo ozimu raž. Raž je jedna od trava, koja stvara u zemljištu naročito veliko i gusto korenje i korenasta vlakna, koja dostižu veliku dubinu. Bakterije EM-preparata, jedući to korenje, proriljaće tlo do dubine korenja i uradiće to bez ašova i pluga. Ako svake godine unesete na leje kompost i posejete ozimu raž, onda se za dve-tri godine prisustvo gline neće ni primećivati. A krive mrkve neće biti već sledeće godine.