Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

EM tehnologija

Diskusija u 'Poljoprivredni' započeta od Hanza, 24.03.2012.

  1. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    [h=5]NEŠTO O GLISTAMA

    Kako da proverimo količinu ili broj glisti u našoj zemlji?
    Kada je zemlja dovoljno vlažna, vilama, ( nikada ne koristite ašov u vašoj bašti ) podignite toliko zemlje koliko je možete zadržati na vili I prebrojte gliste. Ukoliko nađete manje od tri gliste, znači, da je vasa zemlja bez organike I da je treba dodati. Ukoliko nađete vise od sedam glisti, znači imate bogato , hranljivo zemljište.
    Iskopajte rupu, duboku koliko su vile, napunite je vodom. Ukoliko se voda bude zadržavala duže od pola minuta, morate joj dodati pesak kako bi se popravila njena odcednost. Možda ćete morati ovo da radite svake godine dog se situacija ne popravi.
    Prebrojte gliste tamo, gde ste zemlju malčirali, isto kao u prvoj varijanti, ukoliko ih je premalo potrebno je smanjiti debljinu malča. Nikako neka ne prelazi debljinu od 10cm.
    U zdravoj zemlji ima od 100.000 do 120.000 glisti koje u toku godine "preoru" 250 tona zemlje.
    Ukoliko u vašu baštu sipate ostatke od popijene kafe, ( soc) njena tekstura omogućava glistama da prerade više odpadaka i tako će brže da rastu.[/h]
     
    Poslednja izmena: 29.11.2013
  2. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
  3. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    Možete pratiti ovu temu na fb u grupi EM-tehnologija, biotehnologija XXl veka.
     
  4. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    PAZI SAD OVO!!!!!!
    Suša je nešto najbolje što Priroda daje zemljoradnicima za povećanje prinosa.
     
  5. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    SREDSTVO PROTIV ISUŠIVANJA

    Suša je nešto najbolje što Priroda daje zemljoradnicima za povećanje prinosa.

    Pretpostavljam, da će ovakav nastup kod mnogih čitalaca sada izazvati, u najmanju ruku, nedoumicu. Ali, ne žurite sa zaključcima, da ne bi ponavljali greške naših predaka. No, krenimo redom...

    Sve je počelo 1876.g., kada je iz štampe izašla knjižica nepoznatog autora I. Bočinskog, dugačkog i neprivlačnog naslova: „O različitim cenama šećerne repe i šećera, o njihovoj proizvodnji i preradi, a takođe i o korišćenju atmosferskih đubriva, zasnovanom na novoj metodi obrade zemlje“. Autor je tvrdio i dokazivao rezultatima svojih ogleda, da suša ne treba da bude strašna zemljoradnicima, da sa njom izađemo na kraj pruža nam mogućnost sama Priroda, zbog toga što „razlika temperature vazduha nad zemljom i temperature zemlje na dubini od 1,5 aršina (aršin – 71 sm) od maja do jeseni može dostići i 12o C. A to znači da šećerna repa (kao i druge kulture) može rasti i donositi veće prinose bez oranja i bez zalivanja, čak i kad je suša“.

    Takvo nešto zvanična nauka nije mogla da podnese. Pukao je spor i skandal čak kao u Čehova, koji je opisao naravi tog vremena: „Pa, šta je umislio, podlac! Predlaže da se ne ore! Tada će, kaže, rosa zalivati! Pa zar danju rosa?! Kad je suša! Jeli neko video rosu u vreme vrućina? U zemlji ne može biti nikakve rose, zbog toga što ne može nikada biti!“

    Jednom rečju, emocije i uvredljivo samoljublje naučnih autoriteta nisu dozvolili da se uđe u suštinu navoda nepoznatog autora. A prost narod tada nije znao, da se u vazduhu stalno nalazi izvesna količina vode, koju možemo iskoristiti u borbi protiv suše. Uostalom, ovo ne znaju ni današnji zemljoradnici, koji, čak, imaju diplome agronoma, iz jednostavnog razloga: nisu o tome učili u visokim školama i na fakultetima, nije predviđeno po programu.

    Suština pojave je jednostavna: što je veća temperatura vazduha, veća je njegova prosečna vlažnost. Naprimer, za vreme suše, kada temperatura vazduha dostigne i 50 stepeni, u svakom kubnom metru vazduha ima 92 gr vode. Ali čim taj vruć vazduh dospe u zemlju i ohladi se tamo, recimo, do temperature, približno 40, onda prema Fizičkim zakonima Prirode, količina sadržaja vode se smanjuje do 55 gr. A razlika (92 – 55 gr) – tačno 37 gr tu se taloži u obliku rose ili kondezanta, kako nauka kaže. Setite se kako se u trenutku oznoji šerpa ili flaša, koje izvadimo iz hladnjaka. To je i dokazivao I. Bočinski svojim savremenicima, ali nije mogao da nadvlada inerciju konzervatizma. Pokušajmo da ga shvatimo danas, sa novim nivoom znanja.

    Proces taloženja rose u zemlji omogućuje se propusnošću zemlje. Ona treba da bude rastresita. Kapilarna. Osenčena organskim otpacima ili tankim (5 sm) razriljanim slojem.

    Pravu prirodnu rastresitost zemlje omogućuje biljni svet. Treba da znate, da, naprimer, pšenica ili, recimo ječam, koje ste posejali, idu korenovima u dubinu više od 1,5 metara (samo iščupani su kratki, iskidali su se), i imaju takvo gustu razgranatost dugih i kratkih izdanaka, čija ukupna dužina premašuje 80 – 85 km! Samo možemo da zamislimo kakva je to najlepša i najvišeg stepena vrednosti majstorija Prirode! A pored druga, druge... Korenje izumrlih biljaka ostavlja celu mrežu vodeno-vazdušnih prolaza, tunelčića. Tako se i stvara prirodna rastresitost zemlje. I sve to, tako unikalnu i neponovljivu zemlju, paraju plugovima radi nekakve njihove „rastresitosti“, uporedive samo sa apokalipsom. I pri tom se čude, zbog čega se smanjuju prinosi.

    Objašnjenje je jednostavno: oranjem se uništava KAPILARNOST ZEMLJE – drugi, najvažniji uslov za korišćenje atmosferske irigacije. Jer rosa, koja se taloži u dubokim slojevima zemlje, treba da se podigne ka gornjim toplijim slojevima, gde se nalazi glavna masa aerobnih bakterija, gde se vrši proces nitrifikacije. Ovaj uslov Prirode se može sačuvati zabranom oranja. Uostalom, sa korišću za ekonomiku, manje rashoda, veći prinos. U belgorodskoj oblasti, naprimer, poslednjih godina, prešli su na obradu zemlje tanjiranjem. I, za rezultat, imaju povećane prinose žita - 10-15 centnera po hektaru. A to je samo jedna agrotehnička mera, koja uvažava zahteve Prirode.

    Treći uslov – OSENČENOST ZEMLJE. Za to da bi se za vreme suše u zemlji nataložilo što više rose, potrebno je povećati razliku između temperature vazduha i zemlje. Ovo se može uraditi posipanjem bilo koje organike (slama, trava, piljevina i dr.) ili površinskim rastresanjem zemlje na dubinu 4-5 sm, kako je savetovao P. A. Kostićev. Pokazalo se, da ako se zemlja rastrese dublje, rosa se ne taloži.

    Ako se primenjuje posip, koji vremenom istruli i đubri zemlju, onda se efekat taloženja rose pojačava: humus više apsorbuje vode i duže je zadržava. Uz to ovaj gornji humusni sloj ne samo što bolje štiti zemlju od prekomernog zagrevanja danju, već i veoma povoljno utiče na taloženje NOĆNE ROSE. Noću se vazduh hladi brže od zemlje, i tako, hladniji, ulazi u dubinu. Odande istiskuje topli zemljišni vazduh, koji odlazi gore, sa svoje strane, kondezuje rosu u gornjem ohlađenom sloju zemlje.

    Zvanična nauka u prošlom veku je opovrgla ideje I. Bočinskog. Ali, kako reče A. S. Puškin, „Nikakvim bogatstvom se ne može otkupiti uticaj obnarodovane misli“. Ostale su pristalice. Jedan od njih je bio Ivan Jevgenijević Ovsinski, koji je radio kao upravnik imanja na jugu Rusije. Srećući se sa sušom, on je u praksi primenio atmosfersku irigaciju i, uopštivši radove pristalica organske zemljoradnje, napisao je knjigu „Nov sistem zemljoradnje“, Kijev, 1899.g. Međutim, ni njegov rad nije naišao na podršku, potvrdivši na taj način staru poslovicu da među svojima proroka nema. Do revolucije i u sovjetsko vreme, sve do 1954.g., redovno su se pojavljivali kritički članci koji su dokazivali neubedljivost ideja Ovsinskog. Već nije bilo ni knjige, ni ljudi, koji bi je čitali, ali još uvek se pominjao retrogradni autor, koji je (zamisli samo!) predlagao nov sistem zemljoradnje! Bez oranja plugom, sa orošavanjem rosom, sa potpunim negiranjem korišćenja mineralnih đubriva.

    Verovatno, ovi članci su bili potrebni i nekima zainteresovanim za proširenje proizvodnje plugova i đubriva, isplatilo se. Jer, Ovsinski nije samo podigao na pijedestal nove ideje zemljoradnje, već je i u praksi dokazao njihovu visoku efektivnost i isplativost. Ispostavilo se da njegov „Novi sistem zemljoradnje“ nije mogao da se nosi ravnopravno sa najstrašnijom nevoljom – sušom.

    Zbog večitog prokletstva zemljoradnika, suša se pretvorila u najbolji period za zrenje žita. Pri tom, jedino o čemu treba voditi računa, govorio je Ovsinski, je da nikako ne dirate zemlju plugom. I onda će, i bez kiše, biljke dobiti vlage u izobilju, na račun atmosferske irigacije. Njegove njive su plenile poglede zemljoradnika, koji su dolazili da ih pogledaju, svojom svežinom u najsušnijim godinama, kada su okolne njive bile totalno uništene sušom.

    Ovsinski je pisao: „Neki sumnjaju da se iznad mojih njiva spustila kiša, drugi u tome vide nekakvu tajnu, čaroliju, iako se to objašnjava veoma lako i postiže se najjednostavnijim sredstvima. Sada sam ja, ne samo miran, već i sa nekakvim zadovoljstvom očekujem taj strašan bič zemljoradnje – sušu. Uz naše površinsko oranje (5 sm), u zemlji se taloži takva masa vode, da za vreme najveće suše ispod tankog i suvog površinskog sloja, bude blato. Biljke kod nas obavezno niknu i rastu bez kiše, a lepo vreme nam olakšava posao na njivi, i onda nam je kiša veoma često velika smetnja“.

    Ipak se mnogi interesuju, koliko tamo bude te rose? Još jedan sledbenik I. Bočinskog, agronom Tkačenko, je izračunao koliko je nakupljene podzemne rose u sloju debljine jedan aršin (1 aršin – 71 sm) i dobio je cifru 61 000 vedara po hektaru. A zbog toga što rosa sadrži u sebi čestice azotnih jedinjenja, onda zajedno sa njom u zemlju uđe 60 kg azota po hektaru. Ne kupljenog, ne dovezenog, već azota koji je doleteo iz vazduha.

    Postavlja se opravdano pitanje, zbog čega nisu za vreme sovjetske vlasti zatražili radove Bočinskog i Ovsinskog i radili po njima, već su ih samo izkritikovali i zaćutali. Da se odgovori odjednom – ne može se. Postojao je period kada su stvarani instituti i stanice za podršku za izučavanje suše i borbe protiv nje, branile su se doktorske disertacije. Međutim, sve je to ostajalo kao trećerazredni problem, jer je glavni pravac kretanja zemlje bila sveopšta industrijalizacija (što više traktora i plugova), hemizacija (što više mineralnih đubriva i hemijskih otrova), obrada neuzoranih i neobrađenih njiva. Ogromni gubici su pravdani objašnjenjima neviđenim skokovima prinosa i sveopšteg izobilja. Ciljevi su dobri, parole pravilne. U takvim uslovima čak i najprostija rešenja o jeftinoj i produktivnoj agrotehnici su postajala nedopustive pobune, koje podrivaju veru u generalnu strategiju partije i vlade.

    Atmosfersku irigaciju (navodnjavanje) su upisali u vodeni i vazdušni režim zemlje savremene zemljoradnje, a njhove otkrivače i izumitelje izbacili sa spiskova naučne literature. O atmosferskoj irigaciji, činilo se da su svi zaboravili... Sve do pojave crnih bura, koje su odjednom skinule humus (crnicu) sa miliona hektara. Tada su samo dozvolili heroju socijalističkog rada T. S. Maljcevu da primeni metod površinske obrade zemlje Ovsinskog, prirodno, bez pominjanja njegovog imena. Visoki rezultati Maljceva su bili veoma ubedljivi, ali primenu nisu dobili. Kako su do tada orali, nastavili su i dalje. Ne razmišljajući o tome zbog čega SAD, Kanada i evropske zemlje odavno ne oru plugovima i ne proizvode ih: svi radovi na pripremi zemlje vrše se kultivatorima i tanjiračama. Verovatno su tamo ranije od nas prihvatili ideje I. Bočinskog, I. Ovsinskog, P. Kostičeva i drugih ruskih istraživača i naučnika.


    KAKO ZIMUJU BILJKE, SPAVAJU LI, ILI NE SPAVAJU?


    U preosetljivoj svesti ljudi, ne povezanih sa poljoprivredom, rasprostranjeno je mišljenje, da zimi biljke odmaraju posle letnjih napora. Ulaze u neki oblik obamrlosti, odnosno spavanja i bez protivljenja (a šta da se radi) čekaju proleće. Narod, vezan za poljprivredu, koji svake godine prati posledice zime, zna, da kod biljaka, koje zimuju, nije s
     
  6. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    ŠTA JE POTREBNO „LOŠOJ“ ZEMLJI

    Na lošu zemljhu svi se žale, od pojedinih povrtara-baštovana, do naučnika-agronoma, ministara i narodnih poslanika.
    A kako ne jadikovati, ako od elitnih semena, koja garantuju, naprimer, po 10 kg povrća od kućice, a dobijete manje od kilograma.
    A zbog čega treba da dobijete 10 kg, ako je u zemlji hranljivih materija za kilogram prinosa? Jer, od ničega ne možeš nešto napraviti. Čuda se ne događaju.
    Ali, postoje čudaci. Pošto nemaju velikih površina zemlje, kao naprimer u Srbiji, ovi čudaci su otimali delove mora nasipima, izbacivali vodu, posipali otetu površinu peskom... A zatim se ovaj beživotni pesak pretvarao u visokoprinosna polja Holandije, Velike Britanije, Švedske i drugih država. Kod zemljoradnika ovih zemalja nastala je poslovica, kao pokazatelj opšteg odnosa prema zemlji: „Loša zemlja ne postoji. Postoje samo loši domaćini“.
    Istine radi treba istaći da su i „dobri domaćini“ još uvek daleko od maksimalno mogućih prinosa. Pa hajde da raspravimo to. Ali prvo, dajte da saznamo šta je to „dobra“ zemlja.
    Pitanje je za nas važno, zbog toga što, ako ne postoje ideali, nemoguće je postići cilj. Predlažem da kao osnovu uzmemo tezu, da je dobra zemlja ona, koja omogućava maksimalan prinos sejnih kultura, uz minimalne troškove.
    Izraz „minimalni troškovi“ je bitan, zbog toga što je moguće dobijati velike prinose, ne računajući troškove. Ali, treba li?
    IMAM........................
    Molba: da bismo dalje uspešnije radili, molim vas, u posebne kvadratiće upišite prinose svoje glavne kulture, postignute na današnji dan, i koji idealan prinos želite da ostvarite, kao cilj svog rada.
    Zapišite ove primedbe sada, ne gledajući više u knjigu. Uveravam vas da će ova primedba dobro doći za osvajanje materijala za dalji rad.
    ŽELIM DA IMAM.........................
    Zapisali ste? Nastavimo.
    Maksimalno mogući prinos je u zavisnosti od šest faktora:
    - Mora biti sama zemlja kao sredina rasta biljaka i sredina življenja pratećih životinja,
    - Ova zemlja mora imati u sebi hranu za životinje i biljke,
    - Da ima u sebi ili da se redovno dopunjuje vodom, jer hranjenje biljaka i životinja teče na račun apsorbovanja vodenih rastvora,
    - Da bude propustljiva za vazduh, da korenje i životinje mogu da dišu,
    - Da bude dovoljno topla, jer pri smanjenoj temperaturi, kao i kod povišene, rast biljaka i život životinja prestaje,
    - Biljke moraju dobijati dovoljno sunčeve svetlosti.

    PRVI FAKTOR

    Za ostvarenje maksimalno mogućeg prinosa mora biti sama zemlja pogodna za rast biljaka i život pratećih životinja.
    U ovom faktoru je najglavnija SREDINA zajedničkog rasta biljaka i boravka životinja.

    Nažalost, uz delovanje savremenog OBRAZovanja, kod većine ljudi ukorenjeno je mišljenje o zemlji kao svojevrsnom rezervatu svemogućih minerala, neophodnih za gajenje zasejanih kultura. Zbog toga oni do iznemoglosti prekopavaju zemlju, trudeći se da to bude što dublje, kako bi iskopali „prirodni dar“ plodnosti. Sa tim ciljem kopaju svaki grumen, kako bi biljke što lakše mogle u njemu da se snađu. Zbog toga vade iz zemlje svaki korenčić, koji nema ama baš nikakve veze sa gajenom kulturom: korov! Van sa njim sa parcele!
    A zemljište je samo SREDINA rasta biljaka i življenja životinja, koju oni, zajedničkim snagama, mada i ne svesno, čine za sebe udobnijom, a za nas – rodnijom. To je njihov kosmos, gde u svakom pedlju zemlje postoje za njih „reke i jezera“, sa mnogobrojnim oblicima vodenog sveta; džungle plesni i šikara pečurki, gde pasu mirna stada bakterija i lutaju zveri; tamo postoje pećine i rudokopi, gde drugi stanovnici dobijaju fosfor, kalijum, svemoguće metale, soli i sve ostalo, što je potrebno za život tog nepresušnog kosmosa i dalje nedostižnog svemira: lejice, bašte, vrtovi, njive...
    Ako je sve ovo ISTINA, t.j., predloženi OBLIK odgovara odgovarajućoj POJAVI, onda po ovom faktoru sam sobom se pojašnjava način pretvaranja loše zemlje u dobru.
    Pre svega treba se pobrinuti o razmnožavanju u zemlji nevidljivog življa. Da to brzo uradite pomaže vam Priroda. Ona je stvorila bakterije u vidu ćelija, koje žive prosečno 20-30 minuta, ali za to vreme uspevaju da ostave potomstvo. U idealnim uslovima, kada bakterije imaju sve što im je neophodno za život, iz jedne ćelije može za dan da se obrazuje biomasa od oko 100 tona. U stvarnosti – ovo se ne događa, ali tendencija postoji, tako se treba ovim koristiti.
    I onda – što je više u zemlji bakterija, više je hrane za biljke, veći su prinosi.

    DRUGI FAKTOR

    Zemlja u sebi mora da sadrži hranu za biljke i životinje.
    Ako se zamislimo nad ovim faktorom, ispadne nesporazum. Pričali su mi saradnici:
    - Kakva je to ishrana, ako zemljišne biljke i životinje hrane jedne druge? Pa sam sve vreme ponavljaš: život je stvoren u dva oblika, životinje žderu biljke, a biljke životinje...
    Sve je tačno, tako pišem i govorim. Ali sa dodatkom za one koji RAZUMEJU.
    Stvar je u tome što i biljke i bakterije ne jedu kao mi – grizući, žvaćući i vareći. One usisavaju vodene rastvore hranljivih materija, koje se stvaraju u zemljištu posle razlaganja organike i vodenim spiranjem mineralnih soli.
    Kao što vidite, došli smo do rastvora mineralnih soli, t.j., do hemije.
    - To znači da bez nas ne možete, slave imaginarni oponenti.
    - Bez hemije se ne može, a bez vaših nekorisnih usluga, za sada – možemo. Kako je mogla priroda miliarde godina.
    Vratimo se Sumerima. Ne čudite se ovakvoj autorovoj upornosti prema toj arhaičnoj civilizaciji. U svakom poslu potrebna je tačka odbrojavanja, a Sumeri nisu lošija. Oni su imali najviše prinose, koji su pismeno potvrđeni. A, što je najvažnije, nisu znali za hemiju, njihova praksa je jednostavna, jasna i dostupna svakome da je ponovi.
    Problem drugog faktora stari zemljoradnici su jednostavno rešavali. Posle žetve oni su na njivi ostavljali svu biljnu masu i nisu je spaljivali, kako se to kod nas radi, već je delimično ukopavali u zemlju, obezbeđujući na taj način bakterijama izobilje hrane i njihovo ubrzano razmnožavanje. A ova rastuća bakterijska masa, sa svoje strane, posle njenog razlaganja, postajala je hrana biljaka.
    Pri tom, hrana i za biljke i za bakterije mora biti... razložena u vodenim rastvorima zbog uzimanja.
    Kada se organika razlaže, u njoj ima ceo arsenal minerala i mikroelemenata, koji je bio potreban prošlogodišnjim (ili prethodnim) biljkama, t.j., tu je sve izbalansirano. Uzmite bakterije i ne plašite se trovanja viškom „hemije“. Ali i kada biljke usisavaju produkte raspada belančevina ili življenja bakterija, i ovde je sve izbalansirano njihovim formiranjem. Pogledajte kako je sve jednostavno i mudro!
    Ali, događa se da u nekim zemljištima ponešto nedostaje. Za primer – nema selena. Mikroelementa koji je potreban u hiljaditim delovima grama na hektar. Po zakonu minimuma, nedostatak ovog elementa obavezno se odrazi na visinu prinosa. Ljudi da se ubiju, a rast prinosa ne dobijaju.
    A kako se ubijaju? Dovoze tone fosfora, kalijuma, azota... i sve bez koristi. Azot se spira, fosfor prelazi u neusvojive oblike, kladišti se u zemljištu. Njega je kod nas i pre toga bilo hiljade godina, a u godinama hemizacije nakrkali su njime zemlju još za sledećih trista godina.
    A rešenje je jednostavno. Ne treba „hemiju“ dovlačiti na njive, već organiku (humus). Gde je ama baš sve izbalansirano.
    Koliko da donesemo? Da bi dobili odgovor na ovo pitanje, otvorite stranicu, gde ste upisali željeni prinos.
    Pošto ja ne znam vaše zapise, pomoći će nam praksa Sumera. Pretpostavljam da su oni želeli prinose ne manje od 250 centnera zrna sa hektara. Onda, koju zasićenost hranom je morala da ima njuihova zemlja?
    Razmislimo zajedno.
    Žanjući, Sumeri su odrezali srpovima klasje, slažući ga u korpe i odnosili sa njive, u količini 250 centnera sa hektara.
    - Sa ovijcima (ostaci posle vejanja žita) i mekinjama ima više.
    Uzmimo za obračun 300 centnera po hektaru. Posle žetve ostanu stabljike i korenje. Njihova količina je približno 70% od ukupne mase, a zatim uzmimo količinu od 700 centnera.
    I onda dobijamo da su Sumeri na svakom hektaru svoje zemlje dobijali 1000 centnera biljne mase. Od toga 300 centnera zrna i mekinja su odnosili sa njive, a 700 centnera su ostavljali za ishranu svojih hranitelja – bakterija i glisti, za obnavljanje plodnosti.
    Međutim, ovim se stvar nije završavala. Posle plitkog zaoravanja stabljika, polja su zalivana mutnom vodom Tigra i Eufrata. A južne reke sadrže u sebi hranljivi mulj, alge, svemoguće vodene mikroorganizme. I sve je to takođe postajalo hrana biljaka. Kao rezultat ispadalo je, da ništa ne znajući o bakterijama zemljišta, o nitrofikaciji i o Zakonu minimuma, naši daleki preci su radili sve naučno. Sa jedino tom razlikom, što su oni dobijali prinose po 250 centnera po hektaru, a mi se zadovoljavamo katkad i po nekoliko puta manjim. Zbog čega?
    Zbog toga što su Sumeri bili u okvirima visokih prinosa – 250 centnera sa hektara. I ne manje.
    Nemajući naučnike-agronome i nauku, prvi zemljoradnici su pažljivo posmatrali Prirodu. Ne znajući ništa o iscrpljenju zemljišta, uz takvu intenzivnu eksploataciju, sve nedostatke mikroelemenata ishrane, oni su pravovremeno prekrivali njihovim otpacima. Verovatno po principu bolje više – nego manje! I ispadalo je da su bili u pravu, zbog toga što usađeni u nama režim ekonomije ne povećava prinose, već gubitke. Nije dodata kopejka, izgubi se zbog loše produkcije hiljade rubalja. Pogoršan kvalitet, znači – i plasman produkcije, nisi nahranio nekoga ili si uticao na njegovo zdravlje... I tako se nastavlja lanac gubitaka - nevidljivih, ali realnih.
    Da, dobra zemlja treba da sadrži u sebi hranu za biljke. Ali taj „sadržaj“ mora da obezbedi zemljoradnik... polazeći od planiranih prinosa. Zbog toga, da bi ih dobio u povećanom obimu, potrebno je izaći iz začaranog kruga malih prinosa i formirati novi krug – povećanih, koje ste zapisali na prethodnoj strani. Ovo uraditi je moguće samo načinom, koji nam je odredila Priroda – razmnožavanjem u zemljištu bakterija.
    Čime da nahranimo bakterije – ne prestavlja problem. One su svaštojedi. Koliuko hrane davati? Setite se, za prehranjivanje životinja ide određena količina jedinica hrane. Za bakterije takve proračune još niko nije pravio. Moramo poći od principa: što više – to bolje! Sačuvati ciklus povećanih prinosa i regulisati ga sa strane povećanja ili smanjenja, polazeći od konkretnih uslova i tekućih zadataka.

    TREĆI FAKTOR

    Dobro zemljište mora sadržati u sebi vodu (ili se redovno dopunjavati vodom), jer se ishrana biljaka i životinja vrši preko vodenih rastvora.
    Ovde, reklo bi se, nema se šta dodati. Odavno je svima poznato da bez vode nema života, čak i pesma kaže „Bez vode ni tamo ni ovde“.
    Ali ovakvo pojednostavljenje odvlači ljude od problema, koje moramo dobro razumeti. A, pre svega, da zapamtimo konstante, t.j., nepromenljive, stalne pojave i faktore.
    Prva i najglavnija: sva živa bića na zemlji 95% se sastoje od ugljenika, kiseonika, vodonika i azota.
    Jedinjenje vode se sastoji od vodonika i kiseonika (H2O). Odatle i – nema vode - nema života!
    Druga. Biljke se hrane samo neorganskim materijama, koje dobijaju posle potpunog raspada ostataka životinja, t.j., svemogućim rastvorima soli i novih jedinjenja: kiselina, fermenata, encima, vitamina i t. d. Ali sve to mora biti rastvoreno u vodi u optimalnim koncetracijama za biljke. Prostije da kažemo – potrebno je mnogo vode. I za rastvore soli i za ohlađivanje kod vrućina i za najjednostavnije isparenje, da bi se izvršila potpuna ishrana od korena do lišća.
    Treća. Glavna hrana biljaka – ugljenik i voda. Iz jedinjenja ugljenika sa vodom u lišću biljaka se obrazuje šećer, koji se pretvara u skrob. A kada se voda u lišću sjedini sa azotom, nastaju belančevine.
    Sva ova jedinjenja biljke mogu stvoriti samo kada ima dovoljno vode. Pri tome u svom telu biljke zadržavaju samo 0,9% „popijene“ vode. Ostala voda ispari preko lišća.
    Polazeći od ove tri konstante, drugim rečima prestaje potreba za faktorom, kada se kaže da „dobra zemlja mora da ima u sebi ili da se redovno dopunjuje vodom“.
    Postavlja se pitanje, a kako to da „čuvamo“ vodu u zemlji? U kojoj zemlji? Peskovitoj? Pa u pesak koliko god da sipate, sve ode. Ni glina neće mnogo sačuvati. Da, ona apsorbuje vodu. A kada dobije previše, onda je više ne propušta; a kada se osuši, glineno zemljište se pretvara u kamen.
    A evo šta pišu moji korespondenti o crnici (plodna crna zemlja):
    „Zemlja je kod nas, u Krasnodarskom kraju gusta, teška. Kada je vlažna onda je lepljiva, kao plastelin. A kada se osuši ispuca i stvrdne se kao saman“ (saman - glina sa slamom, građevinski materijal).
    Nije ništa bolje ni u Rostovskoj oblasti:
    „...Poslednjih godinazemlja je postala teška. Posle zalivanja ili kiše obrazuje se kora. U zemlji se obrazuju velike pukotine, a prinosi su svake godine sve niži. Kako se izboriti protiv pojave kore i za veće prinose?“
    Obratite pažnju, čovek postavlja pitanje, a u glavi već ima odgovor: „boriti se“ protiv kore. I vući će po njivama kultivatore i drljače, nebili se oslobodio „te proklete kore, koja se redovno pojavljuje na njegovim njivama posle svakog zalivanja ili kiše“. Ove „redovnosti“ nema na njivama, koje nisu obrađivane plugom ili ašovom.
    Tajna čuvanja vode je u rastresitosti zemlje. Ali koje?
    Hajde da zavirimo, kakva je ta rastresitost kod Prirode. Izađimo izvan bašte ili njive, na zemlju, koja nije obrađivana zadnjih desetak godina i iskopajmo rupu. Odmah ćete primetiti da ovde nije tako jednostavno kopati: površina je pokrivena čvrstim ćilimom od stare i nove trave. I dolazimo do prvog čuda: posle kiše na njivi dugo stoje barice i crnica „se pretvara u plastelin“, a filc od trave na ledini je propustio svu vodu i može se po njemu hodati, ne prljajući noge.
    Drugo poučno čudo je u tome da na ledini, u iskopanoj rupi zemlja se raspada u sitne mrvice. Naročito ovo dolazi do izražaja kada je zemlja suva. Ovakva struktura se oformila na račun toga što je bila isprepletena korenjem biljaka.
    Stop! Ovde smo došli do najvažnijeg pitanja razumne zemljoradnje i zbog toga vas molim da budete vanredno pažljivi. Sada će nam postati jasna najveća „tajna“, koja krši uvredljivo shvatanje o radu na zemlji. Reč „tajna“ je stavljena pod navodnicima ne zbog ironičnosti ili podsmeha. Ne. O njoj se piše dosta često. Samo uvek sa akcentom, koje postavlja NAJGLAVNIJI. Naprimer, piše se o dužini korenja koje dostiže kod pšenice do 2 m, kod cvekle do 3 m, kod krompira do 1,6 m, kod pamuka 6 m i t.d. Ovim se dokazuje da biljke nalaze sebi hranu i vodu vrlo duboko, da omogućuju prenos hranljivih materija iz nižih horizonata u gornje. Ali, nigde u udžbenicima agronomije, kojima se OBRAZuju naši glavni komandiri zemljoradnje – naučnici-agronomi, na osnovu zapisa na diplomama, ne piše:
    - da svaka biljka formira ne desetine, ne hiljade, već milione korenskih grana i vlakana;
    - o tome, da je dužina korenja kod žitarica četvrtog reda (najtanje) više od 500 km, a njihova površina (sa koje biljke usisavaju vodene rastvore) premašuje 200 kv. metara!
    - o tome, da na tom korenju ima oko 15 milijardi korenskih vlakana, ukupne dužine 10 hiljada kilometara i ukupne površine 400 kv. metara!
    Ove podatke sam uzeo iz knjiga, kojima populizatori nauke vole da zadive narod. Tamo još postoji i zaključak: „Takav razvoj korenskog sistema omogućuje da se apsorbuju ogromne količine vode i mineralnih materija, neophodnih, kako korenju, tako i nadzemnom delu biljke“. I to je sve! Čudite se, deco, pamtite interesantne podatke. A i ako ne zapamtite, nije velika šteta. Možete i nečim drugim da se zabavite. Naprimer, ne prekopavajte po nekorisnim znanjima, već se setite samo reči. I tako već pola države od jutra do večeri radi, malaksavaju nad milijardama hektara novinskih ukrštenica, svake subote milioni žudnih očiju bulje u televizijsko „Polje čuda“, ali ne mogu da se sete reči od pet slova, koja karakteriše nerazumnog čoveka, koji ništa ne shvata, zatucanog.
    Gore navedeni kilometri korenja za vas i mene znače epohalno otkriće, koje može, uz uslov RAZUMEVANJA, zauvek da promeni pogled na današnji sistem zemljoradnje. Jer, šta znači podatak o više od deset miliona tankih korenova četvrtog reda sa 15 milijardi korenskih vlakana? To je unikalno ažurno sjedinjenje, koje se sastoji od najtanjih cevčica. A pored njega - drugo, treće... Ta mreža isprepletenog korenja i dlačica (vlakana) bukvalno isisava svaki komadić zemlje.
    Kada biljke umiru, onda sav njihov višekilometarski sistem postaje hrana zemljišnim bakterijama. Jedu ga i u zemlji se formiraju šuplje cevčice ažurnog pletiva. Kroz njih lako prolaze i dugo se tamo zadržavaju voda i vazduh, ugljendioksid, na taj način rešavajući problem vazdušno-vodene razmene. Ove uređene organizacije koriste za život sav zemljišni mikrosvet. Jer ova organizacija je trajna, pošto bakterije, koje ugibaju ostavljaju tamo belančevine svojih raspadajućih tela. A ova masa belančevina, ne stvara samo preGNOJ, kojim se hrane biljke. Ona polimerizuje zemlju, spaja u grumenčiće, između kojih slobodno prolaze vazduh i voda.
    A sada zamislite, šta se događa, kada u svet ovih uređenih organizacija, prepun živih stvorenja, upadne vaš ašov ili plug?
    Zbog toga mi, pristalice prirodne organske zemljoradnje, stolećima ubeđujemo ljude: ne narušavajte prirodnu strukturu zemlje, ne prekopavajte je, ne orite je. Jer prekopavajući zemlju, pretvarate je u prašinu i ona se dalje pretvara u onu lepljivu masu „kao plastelin“, protiv koje moramo „da se borimo“.
    Razmislite, kakav apsurd: iz godine u godinu kvariti zemlju, ulažući ogromne napore, novac, vreme, a zatim ponavljati iste one gubitke u dobijanju beznačajnih i niskih prinosa.
    Uništavanje oranjem ili kopanjem prirodnu strukturu zemljišta zbog beznačajnog cilja – povećanja rastresitosti – je faktor ukorenjenog neznanja.
    Jer, ima podataka. Oni su razložni i dostupni za razumevanje. Došlo je vreme da se udari u zvona i da se okupljenim zemljoradnicima objasni zbog čega se ne sme orati i kopati. Još treba ispričati da na Zapadu već više od dvadeset godina ne provizvode plugove za unutrašnje korišćenje, i, prirodno, ne koriste ih kod sebe. Za borbu protiv korova, osim oranja, postoje i druge metode. A oranje sa prevrtanjem grumena, uostalom, ne oslobađa zemlju od korova, već ga štiti. Ovo se događa zbog toga što prevrtanjem grumena korov dospeva u anaerobni položaj, gde opstaje bez vazduha, a sledeće godine, prilikom redovnog preoravanja, ponovo mu se pruža prilika za bujanje. I ponavlja se ovaj uzaludan, besmislen, skup posao u državi na milionima hektara svake godine. Ne smatrati ovakvu praksu štetnom u naročito velikim razmerama za nas je lakomislenost.
    Treba da znamo da dobro propušta vazduh i vodu samo zemlja čija je struktura formirana korenjem biljaka. Samo takva korenasta struktura može dobro da sačuva u sebi vodu i omogući hranjenje biljaka.
    U takvoj prirodnoj strukturi zemlje voda se odmah usisava pomoću milijardi najtanjih kapilara (od dlačica, vlakana), a na istom mestu, isto tuda, usisava se, prolazi vazduh.
    U takvoj zemlji svaka kiša omogućuje ne samo vlaženje, već i ventilaciju zemljišta. Bakterije, koje udišu vazduh, uvek se nalaze u gornjim slojevima zemlje. One uzimaju vazduh i ne propuštaju ga u niže „spratove“, gde žive anaerobne bakterije. Vazduh ovim bakterijama nije potreban. Kako se kaže – svakom svoje! Ali, sejanjem specijalnih biljaka sa dubokim korenjem, može se produbiti aerobni sloj zemlje, smanjivši anaerobni. Na taj način vi dobijate povećanje plodnosti zemlje. Samo uz odricanje od oranja njiva i prekopavanja bašti.


     
  7. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    ČETRVRTI FAKTOR

    Zemlja mora biti propustljiva za vazduh, da bi korenje biljaka i bakterije mogle disati.
    Sve napisano o vodopropustljivosti ima ima isti odnos kao i vazduhopropustljivost. Ovde postoje samo male nijanse. Zemljoradnik ne treba da zna naučne teorije, već prktične stvari, koje mu omogućuju visok prinos uz minimalne troškove.
    Bez vazduha u zemlji ne mogu živeti bakterije, koje ga udišu. Što znači da biljke neće dobiti hranu, jer se osnovna hrana „priprema“ na bazi njega u gornjem sloju.
    Zemlja mora biti rastresita gore i da se ne stvrdnjava.
    Vazduh je u zemlji potreban ne samo bakterijama, već i korenju biljaka. ono koristi kiseonik. I kada ga nema, naprimer, kod prevelike vlage, ili kada se formira kora na površini, korenje prestaje da uzima vodu. A to negativno utiče na rast biljaka i formiranje ploda.
    Nedostatak vazduha se odražava na formiranje belančevina kod biljaka. I uopšte, svaka nepravilnost u dotoku vazduha remeti prijem azota, rast.

    PETI FAKTOR

    Zemlja treba da bude topla koliko je potrebno, jer pri sniženoj temperaturi, kao i pri povećanoj, rast biljaka, kao i život životinja prestaje.
    - Pa, da li treba onda da je podgrevamo? – pitali su me jednom na predavanju.
    - Možda i treba.
    - Ali kako? Kako?
    - A kako zagrevate zemlju u plasteniku?
    - Ali u plasteniku...
    - Pa isto će se dogoditi i na njivi, u bašti. Ako u zemlji ima dovoljno humusa (organike) i bakterija.
    Shvatili ste. Sa opaskom, da temperaturu ne možemo mnogo povećati. Ali ponekad i 2-3 stepena spasi prinose.
    Međutim, nije stvar u tome da postavimo u bašti električne grejalice. Jednostavno, mora se sejati u optimalnim rokovima. Između ostalog, potrebno je da temperatura zemlje bude ispod 5 stepeni i ispod 50. Najbolja je 20-30 stepeni.
    Prilikom snižavanja temperature kod biljaka se povećava lepljivost (viskozitet) rastvora, što dovodi do narušavanja razmene materija, kako u lišću, tako i u korenju. Smanjuje se korensko absorbovanje hranljivih materija. Naprimer, pri temperaturi 7-10 kod paradajza veoma se smanji korenski prijem fosfora.
    Tamna zemljišta se danju brzo zagrevaju. Zbog toga na crnici povrće dospeva brže nego na svetlim zemljištima. Na severu se povećanje temperature može postići gušćim sejanjem. Ali, tada se postavlja pitanje, čemu dati prioritet – povećanju prinosa ili brzini dozrevanja. Naravno, gde je gušće, tu je toplije. Ali gladnije. Poveća se konkurencija i za svetlost i za ishranu iz zemlje.
    Drugi način da se poveća temperatura zemlje – zaštiti je, pokriti je „ćebetom“ od slame, sena i drugog. I tada će krompir izvanredno izrasti pod takvim pokrivačem. Jednostavno ga treba prostrti po zemlji, bez dodatnih okopavanja.
    Povećana temperatura takođe iziskuje od zemljoradnika, uostalom, kao i svaka krajnost, razuman postupak. Stvar je u tome, što svaka biljka, poput živog i mislećeg organizma, oseća i reaguje na povećanje temperature, jer je sa ovim povezano smanjenje vlage. Prilikom pregrevanja zemlje korenski sistem nije u stanju da snadbe nadzemni deo biljke vodom. I onda se pore listova zatvaraju, temperatura lišća se poveća i, za posledicu, ono ne može da vrši fotosintezu i da stvara belančevine. Čak u tkivima biljaka počinje raspad belančevina uz oslobađanje otrovnog amonijaka.
    Šta da se radi? Predvideti ovaj i druge faktore pri stvaranju dobrog zemljišta. Da promenimo klimu, nismo u stanju, a prilagoditi joj se možemo i moramo.

    ŠESTI FAKTOR

    Biljke moraju biti dobro osvetljene suncem.

    Ovaj faktor, od nabrojanih ovde i drugih, još ne navedenih, je NAJVAŽNIJI! Samo zahvaljujući suncu zeleni list proizvodi hranu kako za svoj rast, tako za sve što postoji na zemlji.
    Zamislite se nad ovim faktorima:
    - Sve supstance, koje biljke dobijaju iz zemlje, čine svega 5% od njihove težine. A ostalih 95% biljke se sastoje od četiri elementa: ugljenika (C), kiseonika (O), vodonika (H) i azota (N).
    - Najvažniji sastavni deo svih organskih jedinjenja u biljkama su UGLJENI HIDRATI.
    - Lišće biljaka koristi ugljenik iz vazduha. A pošto se u vazduhu ugljenik nalazi samo u ugljendioksidu (CO2), lišće biljaka deli gas na ugljenik i kiseonik. Ovaj proces se vrši samo pri sunčevoj svetlosti. Prilikom toga, kiseonik se oslobađa i odlazi u atmosferu. A ugljenik ostaje u lišću, spaja se tu sa drugim supstancama i služi za ishranu biljaka i za formiranje prinosa. Što više biljke imaju ugljenika, veći će biti prinosi gajenih kultura.
    - Gorenje, to je spajanje tela sa kiseonikom. A sjedinjenjem kiseonika i ugljenika nastaje ugljendioksid, prilikom čega se stvara ogromna količina toplote. Ali i suprotno – razlaganje ugljendioksida na ugljenik i kiseonik iziskuje potrošnju isto tolike količine toplote. Odakle biljke da je uzmu? Od sunca. Samo sunčev zrak poseduje tu snagu, koja će razdvojiti čestice ugljenika i kiseonika, kada se u biljkama vrši razlaganje ugljendioksida.
    - Kada mi (i druge životinje) koristimo kao hranu organske supstance, onda se ugljenik, koji se nalazi u njima spaja sa kiseonikom, kojeg udišemo. I od tog sjedinjenja dobijamo toplotu..., koju je nekada doneo sunčev zrak.
    - Životinje stalno uništavaju organske supstance, a suprotno tome, biljke ih proizvode.
    - Životinje „kvare“ vazduh, oslobađajući ugljendioksid. A biljke, nasuprot, čiste vazduh, uzimajući iz njega ugljendioksid kao hranu, a oslobađaju kiseonik. Zahvaljujući ovome u prirodi biljaka i životinja se događa stalno kruženje hranljivih materija.
    A sve ovo je glavna „tajna“ rodnosti, kojoj smo se vratili sa druge strane, sa naučne.

    _________________
    Pozovite prirodu u svoju baštu.
    Nazad na vrh[​IMG] [​IMG]
     
  8. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    Kompost obezbeđuje biljkama mogućnost intezivnog hranjenja, što praktično znači, mogućnost ubrzanog rasta. Kod ovih biljaka je uvek bolje razvijen korenski sistem, lišće je značajno većih dimenzija, blistavo je – t.j., ima sve ono, što omogućuje ostvarenje većih prinosa. Da zaključimo, svaki kilogram ubačenog komposta omogućuje veći prinos od 3 do 8 kg i više.
    Stop! Kakvo je to razbacivanje?... Trgovine se raduju, preračunale se – rasplakale se. Malo mi je tri kilograma, reći će neki čitalac.
    Hajde da izračunamo. Za kompost smo upotrebili, istinu da kažemo, otpatke. Rad je tvoj. Sa svakog metra kvadratnog gomile odjednom smo dobili 300-400 kg kompostnog humusa. Ako je gomila bila, naprimer, na 6 metara kvadratnih površine, vi ste dobili otprilike 2 tone komposta. A tih dve hiljade kilograma omogućuje vam dodatni prinos, minimum, prema računici, 2000 x 3 = 6000 kg, t.j., 6 tona. A maksimalno, 2000 x 8 = 16000 kg, t.j., 16 tona. Dalje, preračunajte sa prodajnom cenom proizvedenog proizvoda...
    Malo vam je?! Vrlo dobro! Dobijte više. Bogatite se iskustvom. Eksperimentišite. I zapamtite da je proizvodnja sopstvenog đubriva, njegova upotreba, je samo jedan način. A u zemljoradnji se ne sme robovati samo jednom načinu. Tim pre, uz razumnu agrotehniku, koja poštuje zahteve Zakona Prirode u svim etapama života biljke. Važno je sve: i priprema zemlje, i sejanje, odnosno sađenje, i briga, i sorta i mnogo drugog.
     
  9. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    A ŠTA ĆEMO DODATI?

    Za obnavljanje plodnosti zemlje na njivama i u baštama, potrebno je na svaki hektar naneti najmanje 0,5 tona „kvasca“ i 1,5 – 2 tone samlevenog u prah mrkog uglja ili škriljaca. Mrki ugalj i škriljci su najvažniji dodatak – „zatravka“, pošto biljke stvore onoliko ugljenika, koliko ga dobiju u vidu ugljendioksida. Za dobijanje prosečnih prinosa, problema sa ugljenikom nema, ali za dobijanje uvećanih postavlja se pitanje, odakle ga uzeti. U svakoj toni jeftinog mrkog uglja se nalazi ugljenika 700-750 kg, vodonika 40-50 kg, kiseonika 190-200 kg, azota 15-17 kg, sumpora 2-3 kg, i, praktično, ceo komplet mikroelemenata. Mrki ugalj samleven u prah i škriljci unose se u zemlju, gde ga uspešno prerade bakterije, i, na kraju, na taj način, obezbeđuju povećanje prinosa, i, sa zelenaškom kamatom, nadoknađuju sve troškove.

    A ako nemamo uglja? Zamenićemo ga slamom, piljevinom, tresetom i ostalom organikom. U toni slame skoro je ista količina svih elemenata i mikroelemenata kao i u mrkom uglju. Uz to, nanesena u zemlju slama (kao i ostala organika) poboljšava agrohemijske osobine zemlje, čini je rastresitom, propusnom za vazduh, sa optimalnim kapacitetom vlage, što omogućuje da dobija vodu iz atmosfere („jutarnja rosa“, kondezant), da sakuplja ugljendioksid i likuje od saznanja da dobijeni u zemlji ugljendioksid rastvara minerale i biljkama daje besplatno kalijum, kalcijum, fosfor i sve ostalo, za šta drugi moraju da plate veliki novac i da truju i uništavaju zemlju.

    To je sav tehnološki proces za ubrzanu proizvodnju organske „hrane“ za zemljišne bakterije, za dobijanje preGNOJA, za postizanje velikih prinosa.
     
  10. Hanza

    Hanza Član

    Postova:
    158
    Zahvala:
    2
    Lokacija:
    Baranda
    Ukoliko ovo čita neko ko ima visoko obrazovanje, zaštitar ili hemičar a hoće da pomogne da se srpski poljoprivrednik izvuče iz propasti u koju ga vuku reklame o svemogućim hemijskim đubrivima, dubokom oranju, "zaštitnim sredstvima" i t.d. neka me pozove na mob. 064-0333-669, da se dogovorimo o vidu saradnje.
     

Preporučite stranicu