- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
24. 04. 2011.
Branko Rosić
PRESS
Dugme na Česmi, fantom na Slaviji, disidenti u zatvoru
Većina analitičara savremene kulture u svetu verovatno će se složiti da su sedamdesete godine najproduktivniji i najzanimljiviji period...
U Srbiji i bivšoj Jugoslaviji „bedem zaštite" od devijantnog Zapada odavno je porozan. Strani bendovi posećuju Titovu zemlju „meda i mleka", na čelu sa „Rolingstonsima", a u Beogradu pucaju stakla na Hali „Pionir" zbog koncerta hard rok atrakcije „Dip parpl". U srpskoj prestonici startuje filmski festival FEST, a Beograd će pohoditi najveći glumački superstarovi, od Kirka Daglasa, preko Roberta de Nira, do Džeka Nikolsona. Režiser „Kuma" Frensis Ford Kopola održaće predavanje u SKC-u, a Hičkok će posetiti Kalemegdan...
Radina Vučetić, asistent Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i pored ovih idiličnih prizora iz SFRJ smatra da su sedamdesete zapravo mračna decenija.
- Ona je nagovestila sve ono što će se dešavati krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Sve je očiglednija politička kriza - Hrvatsko proljeće, smena maspokovaca, smena liberala u Srbiji, donošenje novog ustava. U takvoj atmosferi zabranjen je „Praksis" zbog „antisocijalističkih tekstova", osuđen Mihailo Đurić zbog kritike ustavnih promena, Lazar Stojanović robija zbog filma „Plastični Isus", zabranjena je izložba Miće Popovića, Ivan Ivanović osuđen je zbog knjige „Crveni kralj", sa Filozofskog fakulteta otpuštena je grupa od osam profesora.
Aleksandar S. Janković, profesor na FDU, smatra da je sedmu deceniju 20. veka kod nas, pored velikih događaja u filmu i muzici, obeležila i haotičnost.
- Sedamdesete su u kulturnom smislu bile prilično konfuzne kod nas. Postojao je kult diskoteka („Cepelin", „Bonafides", Dom omladine...), međutim, u filmovima se prvi put prikazuje ogroman šanac odnosa roditelji - deca. Pop kultura se smatra dekadentnom i nazadnom. Dobar primer je film „Vojnikova ljubav" iz 1976. u režiji Svete Pavlovića, u kojem sin vojnog lica, Voja Brajović, živi raskalašno. Otac, vojno lice, šalje ga u vojsku na prevaspitavanje. Tekovine revolucije i sistema pozitivno deluju na njega i on shvata prave vrednosti.
Paralelno sa ovom „pedagoškom" crtom domaće kinematografije, u njoj se, po Jankoviću, javljaju i sledeći žanrovi:
- Tu su negde i pseudodokumentarac filmskog maga Miće Miloševića „Nije nego" i, naravno, „Lične stvari" Aleksandra Mandića, film istog žanra koji prati Maju Sabljić tokom leta posle mature. Onda, generacija Praške škole (Marković, Karanović, Paskaljević) snima prve filmove.
Aleksandar S. Janković primećuje i jednu konstantu u domaćim filmovima, a to je vojska, tačnije JNA i njena vaspitna uloga.
- „Nacionalna klasa", iako doduše ironično, poentira takođe odlaskom u vojsku jer se ona smatrala institucijom za sečenje krila mladosti i slobode. Samo se treba setiti krize u koju je „Bijelo dugme" upalo kad je Bregović otišao u Niš u JNA. Znači, disko, glem rok ali bez panka, kao i droge, ekscesa..., sve je to veoma brzo ušlo u krvni sistem SFRJ, i to toliko brzo da se velika razlika između idealističkih šezdesetih nije ni naslućivala.
Asocijacije na sedamdesete godine su, naravno, diskoteke. Kultni njujorški klub „Studio 54" postaje planetarno poznat. Svetski mediji su tih godina redovno objavljivali izveštaje iz popularne diskoteke u kojima su đonove ostavljale perjanice svetskog džet-seta.
Srpski odgovor na njujorški „Studio 54" bila je diskoteka „Cepelin" koja je imala dva termina, matine i regularno veče. Slava ovog beogradskog kluba prelila se u novinske tekstove, a i u kadrove filmskog hita „Nacionalna klasa". Baš u ovom delu Gorana Markovića prikazana je scena duvanja lepka u toj diskoteci, koju su obožavali klinci, ali je i istovremeno prezirali matorci, zbog tračeva da se u „Cepelinu" omladini sipa droga u „koka-kolu".
Sredinom sedamdesetih kreće i prva rokenrol histerija zvana „dugmemanija".
- Retko da je neko iz Glibovca, Dervente ili Koprivnice slušao „Korni grupu" i zavijanje Zlatka Pejakovića. Međutim, dolaskom „veselih Bosanaca", i to prilično rano, na samom početku sedamdesetih, bačen je kulturni antraks i niko nije bio imun. „Bijelo dugme" je bila nezadrživa sila baš zbog spajanja folklora sa glem rokom. U tom smislu Bregović je neprikosnoveni rok alhemičar na svetskom nivou. On je doneo grad u selo. Danas se događa kulturna inverzija. Selo je napalo grad početkom devedesetih i, kao u filmu „Dan nezavisnosti", porazilo sve što se mrdalo - opisuje Janković.
Radina Vučetić nabraja i ostale kreatore muzičkih sedamdesetih.
- Mislim da je rokenrol već šezdesetih uveliko pop-kultura, ali je „Bijelo dugme", definitivno, bilo novi fenomen. Koncert kod Hajdučke česme pred oko 100.000 posetilaca bio je najveći koncert u dotadašnjoj istoriji jugoslovenske rok muzike. Međutim, pored „Bijelog dugmeta", sedamdesete „rađaju" jednu od najvećih jugoslovenskih idola i ikonu pop-kulture, Zdravka Čolića, koji već tada puni stadione na koncertima širom Jugoslavije. Politička i ekonomska kriza otvaraju vreme i za „tvrđi" zvuk i muziku pobune. Nastaju „Azra" i „Pankrti", a „Pekinška patka" objavljuje legendarni singl „Biti ružan, pametan i mlad".
Ovu deceniju su obeležili ogromni tiraži i rasprodate turneje Zdravka Čolića i „Bijelog dugmeta" koji svoje albume snimaju u Londonu i to u studiju „Ebi roud" u kome su svoje pesme pravili „Bitlsi". I disko-zvuk stiže u Srbiju preko ploča Bobana Petrovića i Olivera Mandića, a uz muziku i histeriju idu i narkoafere, pa je tako zbog posedovanja četiri kilograma hašiša u bubnjevima uhapšen Ipe iz „Bijelog dugmeta".
Ako je Zdravko Čolić bio prvi pravi pop idol mladih Jugoslovena, na narodnjačkoj sceni dolazi do pojava prvih seks-folk simbola od kojih je najupečatljiviji pevačica Silvana Armenulić. Imidž pop zvezda stiže i u fudbal, pa tako igrači splitskog Hajduka više liče na članove benda „Bej siti rolers" nego na „dilbere" u kopačkama. Zbog toga se i devojke opredeljuju za „bilu" boju i na zidovima, uz Zdravka Čolića, lepe slike Ivice Šurjaka i Slaviše Žungula.
Istovremeno, velike promene prate i film i televiziju. Radina Vučetić ove decenije naziva periodom kada „cveta hiljadu cvetova".
- To je vreme vrhunskih ostvarenja, koja dobijaju međunarodna priznanja („WR - misterija organizma", „Nacionalna klasa", „Specijalno vaspitanje"), legendarnih partizanskih filmova („Valter brani Sarajevo", „Užička republika", „Boško Buha", „Otpisani"), ali i početka uspona „treš" filmova („Lude godine"). To je decenija u kojoj je osnovan FEST, uz BITEF i BEMUS najznačajnija beogradska manifestacija. Istovremeno uspon beleži i televizija, a 1971. počelo emitovanje programa u boji, kao i emitovanje Drugog programa. To je decenija legendarnih TV serija - „Ljubav na seoski način", šoua „Obraz uz obraz", „Kamiondžija" i „Paje i Jareta" sa Čkaljom i Pavlom Vujisićem, „Pozorišta u kući"...
Upravo za ove dečje serije, ali i za nastanak Drugog programa vezana je ličnost braće Mladena i Predraga Vraneševića koji su bili i lideri novosadskog benda „Laboratorija zvuka". Dina Kurbatvinski-Vranešević, nekadašnja članica ovog benda, a danas pomoćnik generalnog direktora RTS-a priča o tom periodu.
- Tih godina, gospođa Zora Korać, urednik TV Beograd, daje šansu mladima i tako mi kao već dokazani, svojim šou programom „Šta je to med" otvaramo današnji drugi program Televizije Beograd. Mi smo to radili kao spotove, što je za ono vreme bilo potpuno novo i otkačeno. Nismo bili svesni da radimo nešto što će mnogo godina kasnije postati potpuno normalna forma televizijskog izražavanja.
Karakteristika televizijskih sedamdesetih je i nastanak odličnog dečjeg programa u kojem su u značajnoj meri učestvovali braća Vranešević.
- Mila i Timoti Bajford rade „Poletarac" u kojem mi glumimo i pevamo na muziku braće Vranešević. Ubrzo kreću i „Nedeljni zabavnik", i „Stočiću, postavi se"...
Sedamdesete godine su u svetu obeležili i gradska gerila: nemački „Bader-Majnhof" i italijanske Crvene brigade. Otkud terorizam u tadašnjoj Evropi blagostanja, industrijalizacije i prosperiteta? Na beogradskim ulicama ne dolazi do pojave gradske gerile, ali „beogradski fantom" vratolomnom vožnjom belog „poršea" zabavlja radne ljude i izluđuje policiju.
- Sedamdesete su umnogome bile reakcija na '68. i na, u suštini, neuspešnu pobunu. Došlo je i do terorističkih napada po Jugoslaviji, još krajem šezdesetih... Iako ne mislim da je „beogradski fantom" iz tog „foldera", on je značajan kao urbana legenda sedamdesetih - opisuje dešavanja na „ulici" Radina Vučetić.
O istom priča i Aleksandar S. Janković.
- Ni šezdesete nisu bile naivne. Sama Amerika je pedesetih živela u nekoj vrsti prikrivenog naci režima reda, mira i discipline. Šezdesete su sve to narušile, tj. pojavljivanje mladih kao kontra kulture i nezadržive kulturne sile. Ta sila se polako transformisala, uslovljena političkom atmosferom i istorijskim uslovnostima. Odatle i specifičnost naše pop kulture koja je, naravno kulminirala baš osamdesetih. „Beogradski fantom" je usamljeni eksces, a ne simbol otpora sistemu. To je bio samo jedan beogradski šmeker kome je bilo dosadno, pa je hteo da uradi nešto zanimljivo. To što mu policija nije mogla ništa, govori više o policiji i sistemu nego o fantomu. „Bader-Majnhof" su bili anarhisti. Kod nas anarhizam nikad nije imao smisla.
Pored FEST-a, filmske sedamdesete u Beogradu obeležio je ciklus filmova Brusa Lija. Zbog ovog karate junaka mnogi mladi Srbi su izlazili iz biokopa skidajući pokrete s platna. Oni drugi, koje je više zanimala akrobacija u krevetu, „davili" su se u erotskim avanturama Emanuele. U Evropi se nastavak revolucije ogledao u legalizaciji gej klubova. A kako je u Srbiji? O tome priča Aleksandar S. Janković:
- Mi smo imali bioskope „Beograd", „Slavija", „Partizan", koji su puštali „softkor". Imali smo magazine sa golotinjom, ali i ogromnu industriju strip magazina i omladinske štampe. Ako pričamo o socijalnim slobodama, slobodama govora, umetničkog izražavanja, tu se stvari nisu menjale, i neće se menjati sve do 1990. Još postoji kult vođe i privid sloboda. Na kraju, ako pričamo o famoznom crvenom pasošu, on je uzeo maha uglavnom u šverc turama za Trst, kasnije za Istanbul. Ko nije imao para, nije mogao da putuje. Iluzija je da smo svi negde putovali. Mislim da se i u književnosti malo više čitao Bukovski ili Miler, pa je to u urbanim sredinama imalo nekog uticaja od inhibiranosti i primitivizma. Pričamo o dekadi u kojoj je otvoren prvi privatni kafić tek 1979. A da bi ste to uradili trebalo je dobiti i pečat sa meseca. Birokratija je u tom trenutku bila dominantna kulturna politika. Odatle i urušavanje i erozija vrednosti koji i danas traju i dominira i dalje.
Biseri književnosti i naftni udar
Radina Vučetić, i pored svog podvođenja sedamdesetih godina pod etiketu „mračne", smatra da je u ovoj deceniji stvoreno nekoliko kapitalnih dela srpske kulture.
- Ne samo popularna, već i „visoka" kultura beleži značajne uspehe: Danilo Kiš piše „Rane jade", „Grobnicu za Borisa Davidoviča", „Čas anatomije"; Radomir Konstantinović „Filozofiju palanke", Dušan Kovačević piše „Maratonce" i „Radovana Trećeg", a Srbija dobija i konceptualnu umetnost oličenu u delima Marine Abramović, Ere Milivojevića i Raše Todosijevića.
Istovremeno, ne treba zaboraviti da su sedamdesete godine i godine velike ekonomske krize. Naftni udar 1973. odrazio se na ekonomiju cele planete, pa i na Jugoslaviju.
Dolazi do prvih nestašica benzina, a 1979. se zbog štednje benzina uvodi sistem par-nepar. Beleže se najveći porast zaduženosti i najveći pad deviznih rezervi, inflacija, nestašice robe široke potrošnje (kafa, ulje, šećer, deterdžent).
Takva situacija je morala da pogoduje opštem nezadovoljstvu i tinjanju pobune, koja je počela da se oseća i u popularnoj kulturi.
KULTURNA INVERZIJA
„Bregović je neprikosnoveni rok alhemičar na svetskom nivou. On je doneo grad u selo, a danas se događa kulturna inverzija. Selo je napalo grad početkom devedesetih i, kao u filmu 'Dan nezavisnosti', porazilo sve što se mrdalo"
Aleksandar S. Janković, profesor FDU
Branko Rosić
PRESS
Dugme na Česmi, fantom na Slaviji, disidenti u zatvoru
Većina analitičara savremene kulture u svetu verovatno će se složiti da su sedamdesete godine najproduktivniji i najzanimljiviji period...
U Srbiji i bivšoj Jugoslaviji „bedem zaštite" od devijantnog Zapada odavno je porozan. Strani bendovi posećuju Titovu zemlju „meda i mleka", na čelu sa „Rolingstonsima", a u Beogradu pucaju stakla na Hali „Pionir" zbog koncerta hard rok atrakcije „Dip parpl". U srpskoj prestonici startuje filmski festival FEST, a Beograd će pohoditi najveći glumački superstarovi, od Kirka Daglasa, preko Roberta de Nira, do Džeka Nikolsona. Režiser „Kuma" Frensis Ford Kopola održaće predavanje u SKC-u, a Hičkok će posetiti Kalemegdan...
Radina Vučetić, asistent Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i pored ovih idiličnih prizora iz SFRJ smatra da su sedamdesete zapravo mračna decenija.
- Ona je nagovestila sve ono što će se dešavati krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Sve je očiglednija politička kriza - Hrvatsko proljeće, smena maspokovaca, smena liberala u Srbiji, donošenje novog ustava. U takvoj atmosferi zabranjen je „Praksis" zbog „antisocijalističkih tekstova", osuđen Mihailo Đurić zbog kritike ustavnih promena, Lazar Stojanović robija zbog filma „Plastični Isus", zabranjena je izložba Miće Popovića, Ivan Ivanović osuđen je zbog knjige „Crveni kralj", sa Filozofskog fakulteta otpuštena je grupa od osam profesora.
Aleksandar S. Janković, profesor na FDU, smatra da je sedmu deceniju 20. veka kod nas, pored velikih događaja u filmu i muzici, obeležila i haotičnost.
- Sedamdesete su u kulturnom smislu bile prilično konfuzne kod nas. Postojao je kult diskoteka („Cepelin", „Bonafides", Dom omladine...), međutim, u filmovima se prvi put prikazuje ogroman šanac odnosa roditelji - deca. Pop kultura se smatra dekadentnom i nazadnom. Dobar primer je film „Vojnikova ljubav" iz 1976. u režiji Svete Pavlovića, u kojem sin vojnog lica, Voja Brajović, živi raskalašno. Otac, vojno lice, šalje ga u vojsku na prevaspitavanje. Tekovine revolucije i sistema pozitivno deluju na njega i on shvata prave vrednosti.
Paralelno sa ovom „pedagoškom" crtom domaće kinematografije, u njoj se, po Jankoviću, javljaju i sledeći žanrovi:
- Tu su negde i pseudodokumentarac filmskog maga Miće Miloševića „Nije nego" i, naravno, „Lične stvari" Aleksandra Mandića, film istog žanra koji prati Maju Sabljić tokom leta posle mature. Onda, generacija Praške škole (Marković, Karanović, Paskaljević) snima prve filmove.
Aleksandar S. Janković primećuje i jednu konstantu u domaćim filmovima, a to je vojska, tačnije JNA i njena vaspitna uloga.
- „Nacionalna klasa", iako doduše ironično, poentira takođe odlaskom u vojsku jer se ona smatrala institucijom za sečenje krila mladosti i slobode. Samo se treba setiti krize u koju je „Bijelo dugme" upalo kad je Bregović otišao u Niš u JNA. Znači, disko, glem rok ali bez panka, kao i droge, ekscesa..., sve je to veoma brzo ušlo u krvni sistem SFRJ, i to toliko brzo da se velika razlika između idealističkih šezdesetih nije ni naslućivala.
Asocijacije na sedamdesete godine su, naravno, diskoteke. Kultni njujorški klub „Studio 54" postaje planetarno poznat. Svetski mediji su tih godina redovno objavljivali izveštaje iz popularne diskoteke u kojima su đonove ostavljale perjanice svetskog džet-seta.
Srpski odgovor na njujorški „Studio 54" bila je diskoteka „Cepelin" koja je imala dva termina, matine i regularno veče. Slava ovog beogradskog kluba prelila se u novinske tekstove, a i u kadrove filmskog hita „Nacionalna klasa". Baš u ovom delu Gorana Markovića prikazana je scena duvanja lepka u toj diskoteci, koju su obožavali klinci, ali je i istovremeno prezirali matorci, zbog tračeva da se u „Cepelinu" omladini sipa droga u „koka-kolu".
Sredinom sedamdesetih kreće i prva rokenrol histerija zvana „dugmemanija".
- Retko da je neko iz Glibovca, Dervente ili Koprivnice slušao „Korni grupu" i zavijanje Zlatka Pejakovića. Međutim, dolaskom „veselih Bosanaca", i to prilično rano, na samom početku sedamdesetih, bačen je kulturni antraks i niko nije bio imun. „Bijelo dugme" je bila nezadrživa sila baš zbog spajanja folklora sa glem rokom. U tom smislu Bregović je neprikosnoveni rok alhemičar na svetskom nivou. On je doneo grad u selo. Danas se događa kulturna inverzija. Selo je napalo grad početkom devedesetih i, kao u filmu „Dan nezavisnosti", porazilo sve što se mrdalo - opisuje Janković.
Radina Vučetić nabraja i ostale kreatore muzičkih sedamdesetih.
- Mislim da je rokenrol već šezdesetih uveliko pop-kultura, ali je „Bijelo dugme", definitivno, bilo novi fenomen. Koncert kod Hajdučke česme pred oko 100.000 posetilaca bio je najveći koncert u dotadašnjoj istoriji jugoslovenske rok muzike. Međutim, pored „Bijelog dugmeta", sedamdesete „rađaju" jednu od najvećih jugoslovenskih idola i ikonu pop-kulture, Zdravka Čolića, koji već tada puni stadione na koncertima širom Jugoslavije. Politička i ekonomska kriza otvaraju vreme i za „tvrđi" zvuk i muziku pobune. Nastaju „Azra" i „Pankrti", a „Pekinška patka" objavljuje legendarni singl „Biti ružan, pametan i mlad".
Ovu deceniju su obeležili ogromni tiraži i rasprodate turneje Zdravka Čolića i „Bijelog dugmeta" koji svoje albume snimaju u Londonu i to u studiju „Ebi roud" u kome su svoje pesme pravili „Bitlsi". I disko-zvuk stiže u Srbiju preko ploča Bobana Petrovića i Olivera Mandića, a uz muziku i histeriju idu i narkoafere, pa je tako zbog posedovanja četiri kilograma hašiša u bubnjevima uhapšen Ipe iz „Bijelog dugmeta".
Ako je Zdravko Čolić bio prvi pravi pop idol mladih Jugoslovena, na narodnjačkoj sceni dolazi do pojava prvih seks-folk simbola od kojih je najupečatljiviji pevačica Silvana Armenulić. Imidž pop zvezda stiže i u fudbal, pa tako igrači splitskog Hajduka više liče na članove benda „Bej siti rolers" nego na „dilbere" u kopačkama. Zbog toga se i devojke opredeljuju za „bilu" boju i na zidovima, uz Zdravka Čolića, lepe slike Ivice Šurjaka i Slaviše Žungula.
Istovremeno, velike promene prate i film i televiziju. Radina Vučetić ove decenije naziva periodom kada „cveta hiljadu cvetova".
- To je vreme vrhunskih ostvarenja, koja dobijaju međunarodna priznanja („WR - misterija organizma", „Nacionalna klasa", „Specijalno vaspitanje"), legendarnih partizanskih filmova („Valter brani Sarajevo", „Užička republika", „Boško Buha", „Otpisani"), ali i početka uspona „treš" filmova („Lude godine"). To je decenija u kojoj je osnovan FEST, uz BITEF i BEMUS najznačajnija beogradska manifestacija. Istovremeno uspon beleži i televizija, a 1971. počelo emitovanje programa u boji, kao i emitovanje Drugog programa. To je decenija legendarnih TV serija - „Ljubav na seoski način", šoua „Obraz uz obraz", „Kamiondžija" i „Paje i Jareta" sa Čkaljom i Pavlom Vujisićem, „Pozorišta u kući"...
Upravo za ove dečje serije, ali i za nastanak Drugog programa vezana je ličnost braće Mladena i Predraga Vraneševića koji su bili i lideri novosadskog benda „Laboratorija zvuka". Dina Kurbatvinski-Vranešević, nekadašnja članica ovog benda, a danas pomoćnik generalnog direktora RTS-a priča o tom periodu.
- Tih godina, gospođa Zora Korać, urednik TV Beograd, daje šansu mladima i tako mi kao već dokazani, svojim šou programom „Šta je to med" otvaramo današnji drugi program Televizije Beograd. Mi smo to radili kao spotove, što je za ono vreme bilo potpuno novo i otkačeno. Nismo bili svesni da radimo nešto što će mnogo godina kasnije postati potpuno normalna forma televizijskog izražavanja.
Karakteristika televizijskih sedamdesetih je i nastanak odličnog dečjeg programa u kojem su u značajnoj meri učestvovali braća Vranešević.
- Mila i Timoti Bajford rade „Poletarac" u kojem mi glumimo i pevamo na muziku braće Vranešević. Ubrzo kreću i „Nedeljni zabavnik", i „Stočiću, postavi se"...
Sedamdesete godine su u svetu obeležili i gradska gerila: nemački „Bader-Majnhof" i italijanske Crvene brigade. Otkud terorizam u tadašnjoj Evropi blagostanja, industrijalizacije i prosperiteta? Na beogradskim ulicama ne dolazi do pojave gradske gerile, ali „beogradski fantom" vratolomnom vožnjom belog „poršea" zabavlja radne ljude i izluđuje policiju.
- Sedamdesete su umnogome bile reakcija na '68. i na, u suštini, neuspešnu pobunu. Došlo je i do terorističkih napada po Jugoslaviji, još krajem šezdesetih... Iako ne mislim da je „beogradski fantom" iz tog „foldera", on je značajan kao urbana legenda sedamdesetih - opisuje dešavanja na „ulici" Radina Vučetić.
O istom priča i Aleksandar S. Janković.
- Ni šezdesete nisu bile naivne. Sama Amerika je pedesetih živela u nekoj vrsti prikrivenog naci režima reda, mira i discipline. Šezdesete su sve to narušile, tj. pojavljivanje mladih kao kontra kulture i nezadržive kulturne sile. Ta sila se polako transformisala, uslovljena političkom atmosferom i istorijskim uslovnostima. Odatle i specifičnost naše pop kulture koja je, naravno kulminirala baš osamdesetih. „Beogradski fantom" je usamljeni eksces, a ne simbol otpora sistemu. To je bio samo jedan beogradski šmeker kome je bilo dosadno, pa je hteo da uradi nešto zanimljivo. To što mu policija nije mogla ništa, govori više o policiji i sistemu nego o fantomu. „Bader-Majnhof" su bili anarhisti. Kod nas anarhizam nikad nije imao smisla.
Pored FEST-a, filmske sedamdesete u Beogradu obeležio je ciklus filmova Brusa Lija. Zbog ovog karate junaka mnogi mladi Srbi su izlazili iz biokopa skidajući pokrete s platna. Oni drugi, koje je više zanimala akrobacija u krevetu, „davili" su se u erotskim avanturama Emanuele. U Evropi se nastavak revolucije ogledao u legalizaciji gej klubova. A kako je u Srbiji? O tome priča Aleksandar S. Janković:
- Mi smo imali bioskope „Beograd", „Slavija", „Partizan", koji su puštali „softkor". Imali smo magazine sa golotinjom, ali i ogromnu industriju strip magazina i omladinske štampe. Ako pričamo o socijalnim slobodama, slobodama govora, umetničkog izražavanja, tu se stvari nisu menjale, i neće se menjati sve do 1990. Još postoji kult vođe i privid sloboda. Na kraju, ako pričamo o famoznom crvenom pasošu, on je uzeo maha uglavnom u šverc turama za Trst, kasnije za Istanbul. Ko nije imao para, nije mogao da putuje. Iluzija je da smo svi negde putovali. Mislim da se i u književnosti malo više čitao Bukovski ili Miler, pa je to u urbanim sredinama imalo nekog uticaja od inhibiranosti i primitivizma. Pričamo o dekadi u kojoj je otvoren prvi privatni kafić tek 1979. A da bi ste to uradili trebalo je dobiti i pečat sa meseca. Birokratija je u tom trenutku bila dominantna kulturna politika. Odatle i urušavanje i erozija vrednosti koji i danas traju i dominira i dalje.
Biseri književnosti i naftni udar
Radina Vučetić, i pored svog podvođenja sedamdesetih godina pod etiketu „mračne", smatra da je u ovoj deceniji stvoreno nekoliko kapitalnih dela srpske kulture.
- Ne samo popularna, već i „visoka" kultura beleži značajne uspehe: Danilo Kiš piše „Rane jade", „Grobnicu za Borisa Davidoviča", „Čas anatomije"; Radomir Konstantinović „Filozofiju palanke", Dušan Kovačević piše „Maratonce" i „Radovana Trećeg", a Srbija dobija i konceptualnu umetnost oličenu u delima Marine Abramović, Ere Milivojevića i Raše Todosijevića.
Istovremeno, ne treba zaboraviti da su sedamdesete godine i godine velike ekonomske krize. Naftni udar 1973. odrazio se na ekonomiju cele planete, pa i na Jugoslaviju.
Dolazi do prvih nestašica benzina, a 1979. se zbog štednje benzina uvodi sistem par-nepar. Beleže se najveći porast zaduženosti i najveći pad deviznih rezervi, inflacija, nestašice robe široke potrošnje (kafa, ulje, šećer, deterdžent).
Takva situacija je morala da pogoduje opštem nezadovoljstvu i tinjanju pobune, koja je počela da se oseća i u popularnoj kulturi.
KULTURNA INVERZIJA
„Bregović je neprikosnoveni rok alhemičar na svetskom nivou. On je doneo grad u selo, a danas se događa kulturna inverzija. Selo je napalo grad početkom devedesetih i, kao u filmu 'Dan nezavisnosti', porazilo sve što se mrdalo"
Aleksandar S. Janković, profesor FDU