- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
Дечја љубав и љубав одраслих
Аутор Срђан Печеничић
Главна разлика између детета и одрасле особе је у томе што су деца неспособна за самостални живот и због тога зависна од одраслих, најчешће родитеља, који о њима брину. Насупрот томе је одрасла особа која је способна за самостални живот у људском друштву. Према томе,деца су несамостална и зависна од других, а одрасли су самостални и независни од других људи. Оваква разлика се одражава и на начин на који деца и одрасли воле и желе да буду вољени. Које су разлике између дечје љубави и љубави одраслих?
Управо због чињенице да зависе од одраслих који о њима брину и који им омогућују да се здраво развијају, за децу је љубав потреба. Дететово преживљавање, али и правилан развој повезани су са трајним односом љубави одрасле особе. Бројни су докази да се дете неће психички и емоционално, али ни телесно правилно развијати уколико не добија љубав неке одрасле особе. И управо је та једна ствар – љубав одрасле особе – оно што чини да та одрасла особа на бројне начине стално задовољава велики број дететових потреба.
Када особа више није дете, она постаје самостална и у стању је да сама брине о себи. У том случају љубав других људи – уколико је особа здрава – није услов за њено преживљавање. Зато љубав одраслих људи није зависничка љубав као што је то дечја љубав. Упркос томе,љубав је и одраслим људима веома важна. Иако се без љубави других може и живети и преживети, ипак је у том случају квалитет живота низак јер тада особа губи све оно што је засновано на љубави.
Психолошко одрастање и емоционално сазревање није нешто што функционише по принципу „све или ништа“. Људи емоционално одрасту у једном аспекту, али не одрасту у неком другом аспекту. Психолошка теорија која се зове трансакциона анализа говори о томе да свако од нас, без обзира на то колико има година, у себи носи неко своје дечје „ја”, неко своје „унутрашње дете“ тако да се у неким ситуацијама понаша и осећа као некада када је био дете. То је поготово случај када је љубав у питању. Велики број одраслих људи, поготово оних у млађим годинама,у свом љубавном животу одбија да одрасте и управља се дечјим фантазијама о идеалној љубави која треба да се деси када пронађу правог партнера. Очекивање да ће се кроз идеалну љубав постићи велика животна срећа омогућује заљубљивање, а заљубљени постају зависни од особе у коју су се заљубили јер верују да је без ње идеал заувек изгубљен.
И зато је добро да запитамо себе укојој је мери наша представа о примању и давању љубави дечја, односно представа одраслих.На пример, шта нам је важније –да волимо или да будемо вољени?
Зоран Миливојевић
Објављено: 05.03.2011.
Извор: Политика
Аутор Срђан Печеничић
Главна разлика између детета и одрасле особе је у томе што су деца неспособна за самостални живот и због тога зависна од одраслих, најчешће родитеља, који о њима брину. Насупрот томе је одрасла особа која је способна за самостални живот у људском друштву. Према томе,деца су несамостална и зависна од других, а одрасли су самостални и независни од других људи. Оваква разлика се одражава и на начин на који деца и одрасли воле и желе да буду вољени. Које су разлике између дечје љубави и љубави одраслих?
Управо због чињенице да зависе од одраслих који о њима брину и који им омогућују да се здраво развијају, за децу је љубав потреба. Дететово преживљавање, али и правилан развој повезани су са трајним односом љубави одрасле особе. Бројни су докази да се дете неће психички и емоционално, али ни телесно правилно развијати уколико не добија љубав неке одрасле особе. И управо је та једна ствар – љубав одрасле особе – оно што чини да та одрасла особа на бројне начине стално задовољава велики број дететових потреба.
Када особа више није дете, она постаје самостална и у стању је да сама брине о себи. У том случају љубав других људи – уколико је особа здрава – није услов за њено преживљавање. Зато љубав одраслих људи није зависничка љубав као што је то дечја љубав. Упркос томе,љубав је и одраслим људима веома важна. Иако се без љубави других може и живети и преживети, ипак је у том случају квалитет живота низак јер тада особа губи све оно што је засновано на љубави.
Психолошко одрастање и емоционално сазревање није нешто што функционише по принципу „све или ништа“. Људи емоционално одрасту у једном аспекту, али не одрасту у неком другом аспекту. Психолошка теорија која се зове трансакциона анализа говори о томе да свако од нас, без обзира на то колико има година, у себи носи неко своје дечје „ја”, неко своје „унутрашње дете“ тако да се у неким ситуацијама понаша и осећа као некада када је био дете. То је поготово случај када је љубав у питању. Велики број одраслих људи, поготово оних у млађим годинама,у свом љубавном животу одбија да одрасте и управља се дечјим фантазијама о идеалној љубави која треба да се деси када пронађу правог партнера. Очекивање да ће се кроз идеалну љубав постићи велика животна срећа омогућује заљубљивање, а заљубљени постају зависни од особе у коју су се заљубили јер верују да је без ње идеал заувек изгубљен.
И зато је добро да запитамо себе укојој је мери наша представа о примању и давању љубави дечја, односно представа одраслих.На пример, шта нам је важније –да волимо или да будемо вољени?
Зоран Миливојевић
Објављено: 05.03.2011.
Извор: Политика