- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Dani mrmota u kulturnoj svakodnevici
Među novim izdanjima „Gradca” nalaze se knjige Henrija Dejvida Toroa, Milana Vlajčića i Lu Andreas-Salome o Ničeu
Priroda je za transcendentalistu i mistika Henrija Dejvida Toroa bila stvaralački duh, tajna i nasušna potreba koja od čoveka nije stvarala usamljenika ili pustinjaka već zdravo biće koje je u stanju da spozna suštinske činjenice života, da ne bi u trenutku umiranja „otkrio da nije ni živeo”. Još u 19. veku Toro je kritikovao ljudsko društvo koje ograničava čovekovu slobodu i kreativnost i stvara od njega očajnika. Sa 19 godina diplomirao je na Harvardu, bio je sin proizvođača olovaka, a pre nego što će se povući iz zajednice pomagao je ocu u njegovom poslu, radio je različite poslove za dolar na dan, čak bio domar kod svog mentora Emersona, a onda je na njegovom imanju sagradio malu brvnaru, kod jezera Valden, u blizini gradića Konkorda, gde se uselio 1845. godine kada je imao 27 godina. Iako je kritikovao crkvu, pre smrti od tuberkuloze u 44. godini, nije se odrekao ideje o ličnoj besmrtnosti i onima koji su ga pripremali za onostrano rekao je: „Jedan po jedan svet, molim!”. Među novim izdanjima čačanskog „Gradca”, u biblioteci „Alef”, nalazi se Toroovo delo „Valden ili život u šumi” uz njegov esej „O građanskoj neposlušnosti”, u prevodu sa engleskog Zore Minderović.
Toro je verovao da je čovekova dužnost da bude neposlušan vlastima, a sam je podržao Džona Brauna, čoveka koji je organizovao pobunu protiv robovlasnika zbog čega je osuđen i pogubljen kao izdajnik 1859. godine. „Verovao je u doktrinu po kojoj čovek ima pravo da prema robovlasniku primeni silu da bi robovi bili oslobođeni. Ja se slažem sa njim...”, smatrao je Toro dajući podršku Braunu i rečima: ... „Svakoga dana čuvamo takozvani `mir` svoje zajednice delima koja podrazumevaju izvesno nasilje...”. Toro je i sam jednu noć, u julu 1846. godine, proveo u zatvoru zato što je odbio da plati porez vladi koja podržava robovlasništvo, što ga je inspirisalo da napiše esej o građanskoj neposlušnosti.
U eseju Džona Apdajka o „Valdenu”, koji je poznati pisac napisao povodom 150 godina od objavljivanja prvog izdanja iz 1854. godine i kojim je obogaćeno ovo izdanje „Gradca”, rečeno je da je „Valden” najviše doprineo formiranju savremene američke samosvesti, a da su mu put pripremili Emersonovi eseji. Apdajk Toroovo delo smešta među same klasike američke književnosti sredine 19. veka: Hotornovo „Skarletno slovo” iz 1850. godine, Melvilov „Mobi Dik” (1851), Vitmanove „Vlati trave” (1855), kao i „Čiča Tominu kolibu” Harijet Bičer Stou (1854).
Ovako je u svojoj tišini, uz zvuke prirode, o ljudskom društvu razmišljao Henri Dejvid Toro: „Društvo je obično suviše jevtino. Sastajemo se u veoma kratkim razmacima, što nam ne daje vremena da steknemo neku novu vrednost jedni za druge. Sastajemo se za vreme obeda tri puta dnevno i nudimo jedni drugima novu porciju starog, plesnivog sira koji jesmo. Morali smo prihvatiti izvesna pravila koja se zovu etiketa i učtivost da bi ti česti sastanci bili podnošljivi i da ne bi dolazilo do otvorenog rata. Živimo zbijeno i smetamo jedni drugima, spotičemo se jedni o druge i mislim da na taj način gubimo izvesno poštovanje jedni prema drugima. Ređe sastajanje bi svakako bilo dovoljno za sve važne i valjane veze.”
Među novim izdanjima „Gradca” nalazi se i nova knjiga Milana Vlajčića „Potemkinovi potomci, Eseji i komentari o savremenoj kulturi 2014–2016”, kao i delo Lu Andreas-Salome „Fridrih Niče u svojim delima”, u prevodu s nemačkog Saše Radojčića.
Vlajčićeva nova knjiga nastavak je prethodnog njegovog zapaženog izdanja „Pogled iz ogledala”, a takođe je delom nastala i kao zbirka autorovih eseja pisanih za portal „Novinarstvo sa potpisom”, koji su pokrenuli kritičari Zdravko Zima i Drago Pilsel. I ovoga puta Vlajčić s dozom humora kritički posmatra taj baksuzni „dan mrmota” koji se kao u poznatom filmu, iznova vraća u našoj kulturnoj svakodnevici. Biće poučno čitati o malim-velikim izdavačima koji odustaju od učešća na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, o svetskoj premijeri filma Mihalkova u Beogradu, o sukobima koji prate Oktobarski salon, o radiju kao velikoj ljubavi i zapitanosti nad njegovom budućnošću. Čitamo i Vlajčićeva razmišljanja posvećena Koraksu „nesalomivom” ali i Šarlu Ebdou, susretima sa Beograđanima koji mu postavljaju ključna pitanja, kao što je ono o tome da li zaslužujemo svet u kojem živimo. Kada Vlajčić piše o oslobađanju bioskopa „Zvezda” to je esej-reportaža, iz kojeg izdvajamo citat: „Kad sam ušao u sobu koja im služi kao osnovni štab primetio sam u uglu plavokosu devojčicu koja na podu spava umotana u neko ćebe, ćilim, šta li! Rekoh domaćinima da ne možemo tu da razgovaramo da je ne probudimo (u drugom uglu, druga devojčica u snu!), a domaćini hladno rekoše: `To je noćna smena, navikle su one.`” Očekujemo promociju ove knjige i masovnu posetu koju je u Kulturnom centru Beograda imala i prethodna knjiga Milana Vlajčića.
A uroniti u svet Ničeove filozofije, onoga za koga je „život bio sredstvo saznanja”, vođen duhom Lu Andreas-Salome, znači vratiti se ponovo svetu skrivenih, bolnih, dubokih, odaja sopstva, da bi se iz toga vinulo na nebo, ka sebi samima.
(Politika)
Među novim izdanjima „Gradca” nalaze se knjige Henrija Dejvida Toroa, Milana Vlajčića i Lu Andreas-Salome o Ničeu
Priroda je za transcendentalistu i mistika Henrija Dejvida Toroa bila stvaralački duh, tajna i nasušna potreba koja od čoveka nije stvarala usamljenika ili pustinjaka već zdravo biće koje je u stanju da spozna suštinske činjenice života, da ne bi u trenutku umiranja „otkrio da nije ni živeo”. Još u 19. veku Toro je kritikovao ljudsko društvo koje ograničava čovekovu slobodu i kreativnost i stvara od njega očajnika. Sa 19 godina diplomirao je na Harvardu, bio je sin proizvođača olovaka, a pre nego što će se povući iz zajednice pomagao je ocu u njegovom poslu, radio je različite poslove za dolar na dan, čak bio domar kod svog mentora Emersona, a onda je na njegovom imanju sagradio malu brvnaru, kod jezera Valden, u blizini gradića Konkorda, gde se uselio 1845. godine kada je imao 27 godina. Iako je kritikovao crkvu, pre smrti od tuberkuloze u 44. godini, nije se odrekao ideje o ličnoj besmrtnosti i onima koji su ga pripremali za onostrano rekao je: „Jedan po jedan svet, molim!”. Među novim izdanjima čačanskog „Gradca”, u biblioteci „Alef”, nalazi se Toroovo delo „Valden ili život u šumi” uz njegov esej „O građanskoj neposlušnosti”, u prevodu sa engleskog Zore Minderović.
Toro je verovao da je čovekova dužnost da bude neposlušan vlastima, a sam je podržao Džona Brauna, čoveka koji je organizovao pobunu protiv robovlasnika zbog čega je osuđen i pogubljen kao izdajnik 1859. godine. „Verovao je u doktrinu po kojoj čovek ima pravo da prema robovlasniku primeni silu da bi robovi bili oslobođeni. Ja se slažem sa njim...”, smatrao je Toro dajući podršku Braunu i rečima: ... „Svakoga dana čuvamo takozvani `mir` svoje zajednice delima koja podrazumevaju izvesno nasilje...”. Toro je i sam jednu noć, u julu 1846. godine, proveo u zatvoru zato što je odbio da plati porez vladi koja podržava robovlasništvo, što ga je inspirisalo da napiše esej o građanskoj neposlušnosti.
U eseju Džona Apdajka o „Valdenu”, koji je poznati pisac napisao povodom 150 godina od objavljivanja prvog izdanja iz 1854. godine i kojim je obogaćeno ovo izdanje „Gradca”, rečeno je da je „Valden” najviše doprineo formiranju savremene američke samosvesti, a da su mu put pripremili Emersonovi eseji. Apdajk Toroovo delo smešta među same klasike američke književnosti sredine 19. veka: Hotornovo „Skarletno slovo” iz 1850. godine, Melvilov „Mobi Dik” (1851), Vitmanove „Vlati trave” (1855), kao i „Čiča Tominu kolibu” Harijet Bičer Stou (1854).
Ovako je u svojoj tišini, uz zvuke prirode, o ljudskom društvu razmišljao Henri Dejvid Toro: „Društvo je obično suviše jevtino. Sastajemo se u veoma kratkim razmacima, što nam ne daje vremena da steknemo neku novu vrednost jedni za druge. Sastajemo se za vreme obeda tri puta dnevno i nudimo jedni drugima novu porciju starog, plesnivog sira koji jesmo. Morali smo prihvatiti izvesna pravila koja se zovu etiketa i učtivost da bi ti česti sastanci bili podnošljivi i da ne bi dolazilo do otvorenog rata. Živimo zbijeno i smetamo jedni drugima, spotičemo se jedni o druge i mislim da na taj način gubimo izvesno poštovanje jedni prema drugima. Ređe sastajanje bi svakako bilo dovoljno za sve važne i valjane veze.”
Među novim izdanjima „Gradca” nalazi se i nova knjiga Milana Vlajčića „Potemkinovi potomci, Eseji i komentari o savremenoj kulturi 2014–2016”, kao i delo Lu Andreas-Salome „Fridrih Niče u svojim delima”, u prevodu s nemačkog Saše Radojčića.
Vlajčićeva nova knjiga nastavak je prethodnog njegovog zapaženog izdanja „Pogled iz ogledala”, a takođe je delom nastala i kao zbirka autorovih eseja pisanih za portal „Novinarstvo sa potpisom”, koji su pokrenuli kritičari Zdravko Zima i Drago Pilsel. I ovoga puta Vlajčić s dozom humora kritički posmatra taj baksuzni „dan mrmota” koji se kao u poznatom filmu, iznova vraća u našoj kulturnoj svakodnevici. Biće poučno čitati o malim-velikim izdavačima koji odustaju od učešća na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, o svetskoj premijeri filma Mihalkova u Beogradu, o sukobima koji prate Oktobarski salon, o radiju kao velikoj ljubavi i zapitanosti nad njegovom budućnošću. Čitamo i Vlajčićeva razmišljanja posvećena Koraksu „nesalomivom” ali i Šarlu Ebdou, susretima sa Beograđanima koji mu postavljaju ključna pitanja, kao što je ono o tome da li zaslužujemo svet u kojem živimo. Kada Vlajčić piše o oslobađanju bioskopa „Zvezda” to je esej-reportaža, iz kojeg izdvajamo citat: „Kad sam ušao u sobu koja im služi kao osnovni štab primetio sam u uglu plavokosu devojčicu koja na podu spava umotana u neko ćebe, ćilim, šta li! Rekoh domaćinima da ne možemo tu da razgovaramo da je ne probudimo (u drugom uglu, druga devojčica u snu!), a domaćini hladno rekoše: `To je noćna smena, navikle su one.`” Očekujemo promociju ove knjige i masovnu posetu koju je u Kulturnom centru Beograda imala i prethodna knjiga Milana Vlajčića.
A uroniti u svet Ničeove filozofije, onoga za koga je „život bio sredstvo saznanja”, vođen duhom Lu Andreas-Salome, znači vratiti se ponovo svetu skrivenih, bolnih, dubokih, odaja sopstva, da bi se iz toga vinulo na nebo, ka sebi samima.
(Politika)