Da li je Atlantidu potopio cunami

[crvendac_011]

Da li je Atlantidu potopio cunami

Misteriozni grad, koji je za jedan dan i jednu noć zauvek nestao u plavoj grobnici, nalazi se na jugu Španije – tvrdi Ričard Frond


Platon je zabeležio da je Atlantida zbrisana pod naletom razornog talasa

Pažnju svetskih medija ovih dana zaokupljaju dve prirodne katastrofe povezane neobičnim sticajem okolnosti. U vreme kada iz sata u sat stižu vesti o pogubnom dejstvu cunamija koji je, posle snažnog zemljotresa, promenio lice zemlje i pomerio obale Japana, iz prošlosti je po ko zna koji put izronila – Atlantida. Drevni grad, koji je, kako je zabeležio Platon u svojim dijalozima, zbrisan za samo jedan dan, takođe pod naletom razornog talasa.
Atlantida, koju je grčki filozof predstavio kao ostrvo u blizini Herkulovih stubova, današnjeg Gibraltara, pronađena je, tvrde naučnici, na jugu Španije, u nacionalnom parku Donjana, u močvari kraj reke Gvadalkivir. Međunarodni tim naučnika, koji predvodi Ričard Frond, sa američkog univerziteta Hartford u Konektikatu, posle dve godine istraživanja, predstavio je svoje otkriće u televizijskom dokumentarcu snimljenom za Nacionalnu geografiju. Ovi „moderni arheolozi” i geolozi, umesto da kopaju, poslužili su se modernom tehnologijom. Koristeći satelitske snimke, radar čiji talasi prodiru kroz zemljište i obavljajući podvodna ispitivanja tla, u centralnom delu močvare, koja je poplavljena tokom čak deset meseci godišnje, pronašli su obrise kružnih kanala koji odgovaraju Platonovim opisima načina na koji je izgrađena Atlantida.
Rezultati ovih ispitivanja, kao posredni dokazi, nisu bili dovoljni da potkrepe tezu da se misteriozni grad, koji je za jedan dan i jednu noć zauvek nestao u plavoj grobnici, nalazi baš u Španiji. Tek kada je pod močvarnim sedimentima pronađena zajednička pećnica, a zatim i statue čija je starost datirana u bronzano doba – baš u vreme kada je Atlantida, po predanju, doživljavala procvat, a zatim i iznenadnu propast, naučnici su poverovali da su na pravom putu. U to su ih, dodatno, uverila i arheološka nalazišta u centralnoj Španiji: „memorijalni gradovi”, nalik na Atlantidu, opkoljeni kanalima, za koje se pretpostavlja da su ih podizali preostali Atlantiđani, koji su preživeli katastrofalni cunami bežeći u unutrašnjost kopna. Nisu zanemarili ni činjenicu da su razorni talasi više puta pogađali obalu Španije, i to upravo onaj deo gde se nalazi nacionalni park Donjana. Prvi cunami o kojem su sačuvani naučni zapisi zabeležen je između 218. i 210. godine pre nove ere a jedan od najvećih bio je onaj posle katastrofalnog zemljotresa koji je potresao Lisabon 1755. godine.
Istraživači su, ipak, oprezni: kažu da ne mogu sa sigurnošću tvrditi da je zaista reč o Atlantidi, ali da je nalazište u blizini grada Kadiza „najozbiljniji kandidat” od svih do sada „pronalaženih” širom planete. Pre tima Ričarda Fronda, avanturisti, lovci na blago, arheolozi i maštari tragali su za drevnom civilizacijom na visoravnima oko bolivijskih Anda, na obalama Floride, u Kineskom moru, na grčkim ostrvima i u Africi. Mnogi se, međutim, već podsmevaju najnovijem otkriću ubeđeni da je Atlantida samo mit, plod Platonove mašte.

Danijela Dragićević
Objavljeno: 16.03.2011.
Izvor: Politika

 

[seljober]

Da li su Atlantida i Mu stvarno postojali ili je to samo masta, razmisljacu tek kad vidim ostatke istih. U ovom slucaju sam nevjerni Toma.

 

[neda ukraden]

Piše Miodrag Milanović
Svakih deset hiljada godina dolazi do naglih, praktično trenutnih izmena magnetnog polja, što odgovara tačkama preseka drevnih kalendara i – kataklizmi u kojoj su mnoge civilizacije i drevne kulture potpuno uništene
Ako ništa drugo, sledeći blizak susret sa kometom bi trebalo da usledi oko 3000. godine, smatraju naučnici

Više od jednog veka, astronomima su poznata dva veoma zanimljiva datuma: 11652. i 11542. g. pre n. e. Ove godine predstavljaju tačke presecanja i prožimanja drevnih kalendara starih Egipćana, Asiraca, Indusa i Maja. U njihovim pisanim svedočanstvima nalaze se tragovi sećanja na neku praiskonsku katastrofu. Ako se pretpostavi da razlika (110 godina) između ovih datuma nije slučajna, zanimljivo je zapitati se, kakav je to zajednički događaj registrovan kod drevnih naroda koji su živeli na različitim delovima Zemlje? Taj im je događaj poslužio kao orijentir u početku hronoloških praćenja razvoja njihovih kultura. Danas mnogi naučnici smatraju da je pre 13-14 hiljada godina našu planetu zahvatila globalna kataklizma u kojoj su mnoge civilizacije i drevne kulture potpuno uništene.

Evolucioni skokovi
Paleomagnetna istraživanja pokazuju da geomagnetno polje Zemlje periodično menja svoj polaritet. Tokom poslednjih 76 miliona godina, ovakvih promena je bilo 170, a poslednja se desila pre 730 hilajda godina. Utvrđeno je da je svaki proces preobaćanja magnetnog polja trajao oko 20 hiljada godina. Tada je dolazilo do naglih skokova u evolucionoj lestvici biosfere, o čemu govore fosilni ostaci biljaka i životinja iz tog perioda. Tada su iščezle brojne biljne i životinjske vrste, a na njihovom mestu pojavljivale su se nove forme života.

Ovi evolucioni skokovi posledica su višestrukog slabljenja ili čak iščezavanja magnetnog polja. Kosmička radijacija tada naprosto bombarduje Zemljinu površinu, uništavajući organski svet. Radijaciju prati tektonska aktivnost, desetostruko veća od normalne. Danas naučnike posebno privlače specifične pojave, takozvane “epizode” u vremenskoj strukturi magnetnog polja.
Na početku, one su smatrane greškama u paleomagnetnim merenjima, ali je sa dobijanjem novih podataka postalo jasno da je reč o normalnoj pojavi koja se, u više navrata, ponovila u istoriji naše planete. Tokom perioda od 10 hiljada godina, dolazi do naglih, praktično trenutnih izmena magnetnog polja, koje se odvijaju istovremeno sa promenama njegovog polariteta. Posle određenog vremena, magnetno polje se vraća u prethodno stanje, što znači da se promena polariteta magnetnog polja ne održava. Naime, na razvučenoj paleomagnetnoj karti, u proteklih milion godina, već spomenuta “epizoda” u evoluciji Zemlje odigrala se pre 13-14 hiljada godina, što odgovara tačkama prožimanja drevnih kalendara i – kataklizmi.

Deformacija Zemljine ose
Bugarski matemaričar Ivanov je pre desetak godina izveo teoriju o periodičnim promenama oblika Zemlje, pod uticajem promena u litosferi, izazvanih snažnim tektonskim poremećajima – razornim zemljotresima. Usled poremećaja nagiba ose obrtanja Zemlje, žitka užarena masa unutar nje, najpre jezgro, pomera se čas u zonu južne, čas u zonu severne polulopte. Periodičnost ovoga procesa iznosi 26 hiljada godina. Sada je osa rotiranja Zemlje tako nagnuta da, kada je na severnoj polulopti zima, jezgro je udaljenije od Sunca, dok je Zemlja najbliža Suncu.

U vezi s tim, zimsko privlačenje nastaje usled intenzivnijeg gravitacionog polja Sunca, koje nam je tada najbliže i kao posledica se javlja unutrašnje komešanje materija Zemlje u južnoj polulopti. Za vreme leta, isti se proces odvija u unutrašnjosti severne polulopte. Takođe, tokom leta, Zemlja je udaljenija od Sunca, pa je njegovo privlačenje nešto slabije. Rezultat je da rasplinute mase ostaju u južnoj polulopti, pa je naša planeta poprimila neku kruškoliku formu, sa nešto nižom polovinom.
Pre 13 hiljada godina, nagib Zemljine ose bio je potpuno suprotan današnjem! Drugim rečima, značajne mase žitke, užarene materije nalazile su se unutar severne polulopte. Sa promenom nagiba Zemljine ose povezane su deformacije i, kao posledica toga, sve geofizičke i geološke pojave koje su se odvijale između 11652. i 11542. g. pre n. e. Te pojave mogu se okarakterisati samo jednom rečju – kataklizma!

Udarni talas
Ruski fizičar Perebijnos je prvi povezao kataklizmu pre 13-14 hiljada godina sa preletima Halejeve komete. Ova, najpoznatija od svih kometa, kreće se po jako razvučenoj eliptičnoj putanji, uz pratnju mnogobrojnih manjih nebeskih tela. Neka od njih predstavljaju veće meteore, ali većina satelita su sićušna tela, nastala raspadom komete tokom njenog kruženja oko Sunca. Najveći komadi su registrovani na maksimalnom rastojanju od jezgra komete, na oko dve milijarde kilometara (!), dok je ostatak koncentrisan u zoni jezgra u obliku ogromnog prstena, prečnika do 40 i dužine oko 180 miliona kilometara!

Kada se analizira karakter promena na Zemlji, prilikom njenog susreta sa Halejevom kometom, vidi se funkcionalna zavisnost koja varira tokom određenih perioda. Intervali opadanja i narastanja “krive”, posledica su haotičnih promena parametara orbite komete. U trenutku uzlaznog momenta “krive”, a period ponavljanja je 1770 godina (kad ona prolazi pored Zemlje na najmanjem rastojanju), našoj planeti preti kataklizma. Poslednji takav slučaj registrovan je 837. g. Tada je Halejeva kometa prohujala na svega 6 miliona kilometara od Zemlje.
Ako na našoj “krivoj (vremenskoj osi), krenemo ulevo, odnosno u duboku prošlost, i to 7 intervala po 1770 godina, to je period ponavljanja već spomenutog narastanja funkcije i dolazimo do 11553. g. pre n. e. - svega 11 godina posle dodirne tačke kalendara drevnih civilizacija. Znači, 11 godina posle znamenite 11542. g. pre n. e. Halejeva kometa je prošla na veoma malom rastojanju od naše Zemlje i prouzrokovala katastrofu. Udarni talas komete prostrujao je Zemljom, brišući sve pred sobom, prouzrokovavši takvu katastrofu koju će čovečanstvo večno pamtiti.

Propast egejske kulture
Grčki seizmolog Galanapus je u Atinskoj akademiji nauka izneo hipotezu o uzrocima propasti egejske kulture koja se odigrala na kraju jedanaestog milenijuma pre n. e. On propast ove civilizacije povezuje sa povišenim seizmičkim aktivnostima u oblasti Sredozemlja koje su povezane sa prolaskom Halejeve komete pored Zemlje. Razvijajući svoju pretpostavku, Galanapus će sa akademikom Hantakisom lansirati teoriju o globalnim klimatskim promenama i povećanju nivoa radijacije usled probijanja ozonskog omotača od strane nekog velikog kosmičkog tela koje se odvojilo od Halejeve komete. Na taj način, moguće je objasniti nagla pustošenja i iščezavanje naroda na teritorijama Mesinije, Lakonije i Aheje, oblasti u Grčkoj i Maloj Aziji, koje su u dalekoj prošlosti bile gusto naseljene.

Evo još jednog primera fatalnog susreta naše planete sa Halejevom kometom. Naučnici su ustanovili da je u 9. veku zemlje naroda Maja, koji je bio u punom kulturnom procvatu, iznenada zadesila neka tajanstvena tragedija. U Istovremeno su porušeni mnogi gradovi i nikada nisu obnovljeni. A poslednji bliski susret Zemlje i komete odigrao se 837. g, znači u 9. veku. U pisanoj zaostavštini Maja, postoji mnogo tragova kojima se nagoveštava nova kataklizma.
Galanapus podseća na susrete Zemlje sa pratiocima Halejeve komete u periodu od jeseni 1983. do sredine 1984. g. Evo nekoliko činjenica: prvog decembra 1983. nad Ukrajinom, Belorusijom i centralnom Rusijom uočena je izuzetno svetla zvezda koja se nekoliko minuta kretala noćnim nebom, vukući za sobom raznobojni rep koji je zahvatao četvrtinu nebeskog svoda. Dva meseca kasnije, u Turkmeniji, Irkutskoj oblasti i Portugalu, narod je posmatrao jata svetlih bolida na nebu; u Australiji, na drugom kraju sveta, domaći astronomi su registrovali mnogobrojne svetle meteore i bolide, iznedrene iz Halejeve komete.

Gde je Atlantida
U svom nastojanju da objasne nije li Atlantida bila tek Platonov mit ili stvarni kontinent, naučnici idu dalje, smatrajući da je za udes Atlantide kriva Halejeva kometa, odnosno udar džinovskog bolida, nedaleko od Bahama. Na osnovu satelitskih snimaka, vidi se da je dno Atlantika podeljeno na dva grebena, čija se visina pruža na 3 km iznad dna okeana. Negde između Evrope i Amerike, u zoni Azora, greben se širi u plato dužine oko 1000 i širine 400 km. To se podudara sa Platonovom tvrdnjom da je površina nestalog kontinenta iznosila 154 000 kvadratnih km. Pre više godina (prvo u Izvestiji), objavljene su fotografije dna Atlantika koje je, u ovoj oblasti, načinio sovjetski podvodni robot. Na snimku morskog dna se dobro vide oblici, tačnije dugački zidovi, koji ne mogu biti prirodnog porekla.

Našu planetu je udar kosmičkog tela snažno uzdrmao, izazvavši njeno pomeranje na orbiti. Geografski polovi su se pomeril i prebacili za 30 stepeni u smeru dejstva te spoljašnje sile. Na odgovarajući način, i Ekvator je izmenio svoj položaj. Usled udara, bolid se raspao na nekoliko delova velike mase, tako da su oni, poput nekih kosmičkih bombi, probili tananu koru okeanskog dna. Kao što je poznato, u Karipskom moru, na delu koji naučnici smatraju mestom udara meteora, postoji velika depresija okeanskog dna koje doseže dubinu od oko 9 km. Da li je ovu rupu u morskom dnu napravio pratilac Halejeve komete?
Usledila je serija stravičnih eksplozija: iz Zemljine utrobe pohrlila je užarena magma koja je, pomešana sa vodom, izbijala na površinu u vidu vatrenih fontana. Vode okeana su se pretvorile u oblake vrele pare koja se brzo podizala, a vrtlozi dima i pepela, milioni tona prašine, prekrili su čitave kontinente, zaklanjajući Sunce godinama, tako da su veliki delovi planete ostali u mraku. S lica Zemlje zbrisani su gradovi i sela. Prostrujivši ostrvima, prašina se spustila na priobalje okeana i pod naletom vodene stihije, potopljena je Atlantida i njena visoko razvijena civilizacija. U stravičnom zemljotresu nestalo je hiljadugodišnje carstvo ili, kako Platon piše “za jedan užasan dan i jednu užasnu noć”.

Šta nas čeka?
Hipoteze koje povezuju prirodne katastrofe sa sudarom naše planete i nebeskog tela, mogu nam dati mnogobrojna objašnjenja. Savremenim naučnim metodama je ustanovljeno da je, na primer, poslednji period ledenog doba u Evropi završen pre oko 12 000 godina – tada je došlo do prodora toplih voda Golfske struje u severni polarni bazen.

Kako je došlo do tog prodora? Da li je, možda, Atlantida bila ona brana toplim vodama s juga, na njihovom putu ka severu? Da li su one zapljuskivale obale Atlantide, dok je Evropa bila okovana ledom? Da li je iznenada Alantida nestala i otvorila put toplim vodama koje će osloboditi Evropu ledenog okova? Propast Atlantide odigrala se u vreme bliskog preleta Halejeve komete i sudara Zemlje sa nekim od njenih pratećih džinovskih meteora.

Sledeći dolazak Halejeve komete nas očekuje između 2537 i 2607. g. što je teško tačno ustanoviti, s obzirom na njenu jako razvučenu eliptičnu orbitu – blizak susret trebalo bi da usledi oko 3000. g. sličan onome s kraja 9. i početkom 10. veka, kada je u većini evropskih zemalja došlo do meteorske kiše i pojave mnoštva bolida na nebu. Ako ćemo verovati Apokalipsi i nekim uvaženim srednjovekovnim francuskim prorocima, neka od godina između navedenih biće fatalna. Do tada, valja se opustiti...