- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
NOBELOVCI
Da li je Andrić kod nas dovoljno svoj
Uprkos svim zaslugama – jedini naš nobelovac još nema kritičko izdanje dela, nema svoju enciklopediju (ni leksikon) niti svoje ime u nazivu nacionalne biblioteke
Poznajem ga, koliko on može da se upozna, zapisao je B. Lazarević: Ivo Andrić (Foto I. Nikolić, 1964.)
Pre dve godine u Engleskoj je objavljena knjiga 501 najveći pisac (Apple,London, 2009). Ovom knjigom sve najbolje u istoriji svetske književnosti predstavljeno je delom pisaca, čiji je veliki broj iskazan u naslovu značajne sinteze. Među povelikim brojem književnika, koji su stali među korice ove knjige, naša su samo dvojica: Ivo Andrić i Milorad Pavić. Mislili smo da ih je moglo biti i više, ali je to, izgleda, naša mera i zabluda. Uvek sebe vidimo drugačije nego drugi. Otud imamo drugačija merila i kad utvrđujemo udeo naše umetnosti reči u korpusu svetske književnosti.
Šta su za autore knjige 501 najveći pisac mogli biti kriterijumi pri odabiru onih književnika koji stvaraju na malim jezicima? Teško je znati, ali može da se pretpostavi: broj objavljenih prevoda – posebno kod većih svetskih izdavača, kvalitet dela, prihvaćenost kod stručne i šire publike, prisustvo pisca u stranoj štampi i drugim medijima, te njegov ugled i uticaj u svetu. Da bi se to postiglo, nužno je da knjige naših pisaca žive i na velikim jezicima. A da bi se to desilo potrebna je smišljena kulturna politika, kvalitetan odabir knjiga za prevođenje, pa i institucionalna, državna pomoć. Bez toga možda ni Andrićevo delo ne bi bilo dovoljno poznato inostranom čitaocu, stručnjaku i Nobelovom komitetu, odnosno Švedskoj akademiji nauka koja je srpskom piscu 1961. godine i dodelila najprestižnije priznanje za književnost.
„Njusvik” koriguje „Nobela”
Naravno, da bi delo živelo nekad mu i nije potrebna Nobelova nagrada, što upućuje i na njen relativan značaj. Zato neki dobitnici ove nagrade i nisu dugo trajali u književnosti niti su u njoj ostavili naročit trag. I obrnuto. O tome imamo i zanimljiv podatak. Redakcija magazina „Njusvik”, u saradnji sa još nekim listovima, izdavačima i bibliotekama, sačinila je 2009. godine listu od sto najboljih dela svetske književnosti. Na toj listi prvih pet mesta zauzimaju Rat i mir L. N. Tolstoja, 1984. DŽ. Orvela, Uliks DŽ. Džojsa, Lolita V. Nabokova i Buka i bes V. Foknera.
Ima li šta čudno u „Njusvikovoj” listi na kojoj se, uzgred, Biblija nalazi na četrdeset prvom mestu, a Šekspirova dela Hamlet, Kralj Lir i Otelo tek na sredini liste od sto najboljih? Ima nešto čudno, a to je da među prvih pet dela sa liste samo jedno pripada dobitniku Nobelove nagrade. Dakle, Tolstoj, Orvel, Džojs i Nabokov nisu nagradu dobili, ali su kao četvorica najboljih na toj listi pretekli Foknera kao jedinog nobelovca među čelnicima koji se nalazi iza njih i tek na petom mestu. „Nobela” nije dobio ni Borhes, a ni Milorad Pavić, pisac iz iste književne škole koji je od naših stvaralaca imao, možda, najozbiljniju i najizgledniju nominaciju.
No, da stvari previše ne relativizujemo. Kriterijume su imali i autori knjige 501 najveći pisac, sastavljači „Njusvikove” liste sto najboljih dela, kao i oni koji odlučuju o Nobelovoj nagradi. Ova nagrada, kakvi god joj se prigovori upućivali za ovih sto jedanaest godina, opstaje i dalje ima visok ugled. U vezi s tim i jedna mala zanimljivost: pola veka je od ustanovljenja nagrade prošlo kada je Andrić dobio „Nobela”, a od njegovog dobijanja te nagrade do danas takođe je proteklo pola veka.
Jedini naš nobelovac je autor oko kojeg se od davnih dana do danas pletu brojne kontroverze. Zavisno od toga odakle stižu i kakav im je podtekst, oprečna gledanja vezana su za lični i književni život ovog pisca, za rad u diplomatiji, držanje tokom Drugog rata, navodno odustajanje od građanskih vrednosti, poratno pristupanje partiji na vlasti i javno delovanje. Za neke proučavaoce Andrićeve ličnosti ta protivurečja pre svega su znak njegove tajnovitosti i konvertitstva.
Drug fra Ivan-beg
O tome je u nas najzanimljivije i najbolje pisao Branko Lazarević u svom Dnevniku jednoga nikoga. U veoma dugom dnevničkom zapisu od 20. novembra 1946. godine, koji prerasta u reljefan Andrićev psihološki portret, Lazarević piše: „Poznajem ga, ukoliko on može da se upozna”. Zagonetnu i protivrečnu prirodu Ive Andrića ovako slika: „Slobodan Jovanović ga je redovno zvao ’fra Ivo’, a posle mu je dodato ’fra Ivan-beg’, a sada ga zovu ’drug fra Ivan-beg’”. Koliko god s negodovanjem pisao o kontroverzama Andrićeve ličnosti, strogi a pravični Lazarević ne samo u dnevničkim zapisima, nego i u drugim tekstovima ne propušta da kaže da je Andrić „naš stvarno veliki pisac”.
I u tome je suština priče o Andriću – sve ostalo je manje važno. No, ipak, protivurečja vezana za ličnost našeg nobelovca nisu sasvim nevažna, pošto su o njemu oblikovala ambivalentnu predstavu koja je i danas veoma živa i posebno delatna u raspravi o njegovom književnom nasleđu. O Andrića se svi otimaju, pa i oni književni centri za koje je veliki srpski pisac decenijama bio omraženi preobraćenik. Ne svojataju ga manje ni oni koji su ga dugo krivili što je tobož pogrešno prikazivao prošlost narodâ s naših prostora. U Hrvatskoj je „grešni sin” ponovo prihvaćen; čak i njegovi romani koji pripadaju srpskoj prozi. Ali mu je i naplaćen „dug”. Tako je u nedavnom izboru za četrdeset najboljih romana hrvatske (!?) književnosti Travnička hronika zauzela peto, Na Drini ćuprija tek sedmo, a Prokleta avlija „visoko” deveto mesto.
Zajedno s ranom lirskom prozom i pripovetkama, upravo su ovi romani od najveće vrednosti u Andrićevom opusu. Ti književni darovi doneli su Andriću i našoj književnosti Nobelovu nagradu. Ona je, pre svega, zaslužena pričom koja je zanimljiva i mudra, jezički izražajna i u većini umetnički savršena. Po tim odlikama priče Andrić je veliki pisac. A nobelovac je i zato što ta priča živi na svetskim jezicima i što je povest o junacima naše stvarne ili fikcionalne istorije, našeg podneblja i mentaliteta, prepoznata u svetu kao opšta priča o čoveku i jednoj te istoj sudbini. U tom prepoznavanju i otvorenosti ogleda se Andrićev prozor u svet, kao i u činjenici da je njegovom zaslugom srpska književnost u svetu postala još više vidljiva. U tome na prelomu vekova možda još veći značaj ima Milorad Pavić.
Uprkos svim zaslugama – jedini naš nobelovac još nema kritičko izdanje dela, nema svoju enciklopediju (ni leksikon) niti svoje ime u nazivu nacionalne biblioteke. Kod nas Andrić, izgleda, još nije dovoljno svoj. Za Pavića ćemo tek videti.
Idu dani, a treba učiti na greškama. Pred nama je Lajpciški sajam knjiga na kojem je Srbija počasni gost. I kao da nam ponovo daje nauk knjiga 501 najveći pisac koja od naših pominje jedino Andrića i Pavića. Na tom sajmu Ivo Andrić treba da bude temelj nove književne kuće s prozorima koji andrićevski gledaju u svet i sa izlogom koji predstavlja samo ono najbolje što je napisano na srpskom jeziku. I Paviću je tu mesto jer je za poslednjih četvrt veka svojim delom u svetu više promovisao srpsku književnost nego ijedan naš pisac.
Zato izbor dela kojim će biti predstavljena naša književnost u Lajpcigu, pavićevski rečeno, treba vršiti očima uma koje već vide budućnost odabranih pisaca. Jedini pravi kriterijum u tom poslu jesu visoka književna merila. Na to obavezuju ne samo tekuća srpska književnost i savremeni naši pisci, već, kao pravi kriterijum, dva stvaraoca koji su stekli milost književne sudbine: mudri i veliki – Ivo Andrić i jedini naš savremenik svetske slave – Milorad Pavić.
Petar Pijanović
Objavljeno: 29.01.2011.
Izvor: Politika
Da li je Andrić kod nas dovoljno svoj
Uprkos svim zaslugama – jedini naš nobelovac još nema kritičko izdanje dela, nema svoju enciklopediju (ni leksikon) niti svoje ime u nazivu nacionalne biblioteke
Poznajem ga, koliko on može da se upozna, zapisao je B. Lazarević: Ivo Andrić (Foto I. Nikolić, 1964.)
Pre dve godine u Engleskoj je objavljena knjiga 501 najveći pisac (Apple,London, 2009). Ovom knjigom sve najbolje u istoriji svetske književnosti predstavljeno je delom pisaca, čiji je veliki broj iskazan u naslovu značajne sinteze. Među povelikim brojem književnika, koji su stali među korice ove knjige, naša su samo dvojica: Ivo Andrić i Milorad Pavić. Mislili smo da ih je moglo biti i više, ali je to, izgleda, naša mera i zabluda. Uvek sebe vidimo drugačije nego drugi. Otud imamo drugačija merila i kad utvrđujemo udeo naše umetnosti reči u korpusu svetske književnosti.
Šta su za autore knjige 501 najveći pisac mogli biti kriterijumi pri odabiru onih književnika koji stvaraju na malim jezicima? Teško je znati, ali može da se pretpostavi: broj objavljenih prevoda – posebno kod većih svetskih izdavača, kvalitet dela, prihvaćenost kod stručne i šire publike, prisustvo pisca u stranoj štampi i drugim medijima, te njegov ugled i uticaj u svetu. Da bi se to postiglo, nužno je da knjige naših pisaca žive i na velikim jezicima. A da bi se to desilo potrebna je smišljena kulturna politika, kvalitetan odabir knjiga za prevođenje, pa i institucionalna, državna pomoć. Bez toga možda ni Andrićevo delo ne bi bilo dovoljno poznato inostranom čitaocu, stručnjaku i Nobelovom komitetu, odnosno Švedskoj akademiji nauka koja je srpskom piscu 1961. godine i dodelila najprestižnije priznanje za književnost.
„Njusvik” koriguje „Nobela”
Naravno, da bi delo živelo nekad mu i nije potrebna Nobelova nagrada, što upućuje i na njen relativan značaj. Zato neki dobitnici ove nagrade i nisu dugo trajali u književnosti niti su u njoj ostavili naročit trag. I obrnuto. O tome imamo i zanimljiv podatak. Redakcija magazina „Njusvik”, u saradnji sa još nekim listovima, izdavačima i bibliotekama, sačinila je 2009. godine listu od sto najboljih dela svetske književnosti. Na toj listi prvih pet mesta zauzimaju Rat i mir L. N. Tolstoja, 1984. DŽ. Orvela, Uliks DŽ. Džojsa, Lolita V. Nabokova i Buka i bes V. Foknera.
Ima li šta čudno u „Njusvikovoj” listi na kojoj se, uzgred, Biblija nalazi na četrdeset prvom mestu, a Šekspirova dela Hamlet, Kralj Lir i Otelo tek na sredini liste od sto najboljih? Ima nešto čudno, a to je da među prvih pet dela sa liste samo jedno pripada dobitniku Nobelove nagrade. Dakle, Tolstoj, Orvel, Džojs i Nabokov nisu nagradu dobili, ali su kao četvorica najboljih na toj listi pretekli Foknera kao jedinog nobelovca među čelnicima koji se nalazi iza njih i tek na petom mestu. „Nobela” nije dobio ni Borhes, a ni Milorad Pavić, pisac iz iste književne škole koji je od naših stvaralaca imao, možda, najozbiljniju i najizgledniju nominaciju.
No, da stvari previše ne relativizujemo. Kriterijume su imali i autori knjige 501 najveći pisac, sastavljači „Njusvikove” liste sto najboljih dela, kao i oni koji odlučuju o Nobelovoj nagradi. Ova nagrada, kakvi god joj se prigovori upućivali za ovih sto jedanaest godina, opstaje i dalje ima visok ugled. U vezi s tim i jedna mala zanimljivost: pola veka je od ustanovljenja nagrade prošlo kada je Andrić dobio „Nobela”, a od njegovog dobijanja te nagrade do danas takođe je proteklo pola veka.
Jedini naš nobelovac je autor oko kojeg se od davnih dana do danas pletu brojne kontroverze. Zavisno od toga odakle stižu i kakav im je podtekst, oprečna gledanja vezana su za lični i književni život ovog pisca, za rad u diplomatiji, držanje tokom Drugog rata, navodno odustajanje od građanskih vrednosti, poratno pristupanje partiji na vlasti i javno delovanje. Za neke proučavaoce Andrićeve ličnosti ta protivurečja pre svega su znak njegove tajnovitosti i konvertitstva.
Drug fra Ivan-beg
O tome je u nas najzanimljivije i najbolje pisao Branko Lazarević u svom Dnevniku jednoga nikoga. U veoma dugom dnevničkom zapisu od 20. novembra 1946. godine, koji prerasta u reljefan Andrićev psihološki portret, Lazarević piše: „Poznajem ga, ukoliko on može da se upozna”. Zagonetnu i protivrečnu prirodu Ive Andrića ovako slika: „Slobodan Jovanović ga je redovno zvao ’fra Ivo’, a posle mu je dodato ’fra Ivan-beg’, a sada ga zovu ’drug fra Ivan-beg’”. Koliko god s negodovanjem pisao o kontroverzama Andrićeve ličnosti, strogi a pravični Lazarević ne samo u dnevničkim zapisima, nego i u drugim tekstovima ne propušta da kaže da je Andrić „naš stvarno veliki pisac”.
I u tome je suština priče o Andriću – sve ostalo je manje važno. No, ipak, protivurečja vezana za ličnost našeg nobelovca nisu sasvim nevažna, pošto su o njemu oblikovala ambivalentnu predstavu koja je i danas veoma živa i posebno delatna u raspravi o njegovom književnom nasleđu. O Andrića se svi otimaju, pa i oni književni centri za koje je veliki srpski pisac decenijama bio omraženi preobraćenik. Ne svojataju ga manje ni oni koji su ga dugo krivili što je tobož pogrešno prikazivao prošlost narodâ s naših prostora. U Hrvatskoj je „grešni sin” ponovo prihvaćen; čak i njegovi romani koji pripadaju srpskoj prozi. Ali mu je i naplaćen „dug”. Tako je u nedavnom izboru za četrdeset najboljih romana hrvatske (!?) književnosti Travnička hronika zauzela peto, Na Drini ćuprija tek sedmo, a Prokleta avlija „visoko” deveto mesto.
Zajedno s ranom lirskom prozom i pripovetkama, upravo su ovi romani od najveće vrednosti u Andrićevom opusu. Ti književni darovi doneli su Andriću i našoj književnosti Nobelovu nagradu. Ona je, pre svega, zaslužena pričom koja je zanimljiva i mudra, jezički izražajna i u većini umetnički savršena. Po tim odlikama priče Andrić je veliki pisac. A nobelovac je i zato što ta priča živi na svetskim jezicima i što je povest o junacima naše stvarne ili fikcionalne istorije, našeg podneblja i mentaliteta, prepoznata u svetu kao opšta priča o čoveku i jednoj te istoj sudbini. U tom prepoznavanju i otvorenosti ogleda se Andrićev prozor u svet, kao i u činjenici da je njegovom zaslugom srpska književnost u svetu postala još više vidljiva. U tome na prelomu vekova možda još veći značaj ima Milorad Pavić.
Uprkos svim zaslugama – jedini naš nobelovac još nema kritičko izdanje dela, nema svoju enciklopediju (ni leksikon) niti svoje ime u nazivu nacionalne biblioteke. Kod nas Andrić, izgleda, još nije dovoljno svoj. Za Pavića ćemo tek videti.
Idu dani, a treba učiti na greškama. Pred nama je Lajpciški sajam knjiga na kojem je Srbija počasni gost. I kao da nam ponovo daje nauk knjiga 501 najveći pisac koja od naših pominje jedino Andrića i Pavića. Na tom sajmu Ivo Andrić treba da bude temelj nove književne kuće s prozorima koji andrićevski gledaju u svet i sa izlogom koji predstavlja samo ono najbolje što je napisano na srpskom jeziku. I Paviću je tu mesto jer je za poslednjih četvrt veka svojim delom u svetu više promovisao srpsku književnost nego ijedan naš pisac.
Zato izbor dela kojim će biti predstavljena naša književnost u Lajpcigu, pavićevski rečeno, treba vršiti očima uma koje već vide budućnost odabranih pisaca. Jedini pravi kriterijum u tom poslu jesu visoka književna merila. Na to obavezuju ne samo tekuća srpska književnost i savremeni naši pisci, već, kao pravi kriterijum, dva stvaraoca koji su stekli milost književne sudbine: mudri i veliki – Ivo Andrić i jedini naš savremenik svetske slave – Milorad Pavić.
Petar Pijanović
Objavljeno: 29.01.2011.
Izvor: Politika